Aplauz, suze, katarzicna radost kad se saznalo da je ziv, gnev zbog moci vlasti koja se ponasa kao usud... svega toga bilo je u vazduhu prepunog Paviljona Veljkovic 21. marta, na otvaranju izlozbe Bogoljuba Arsenijevica Makija.
U organizaciji Centra za kulturnu dekontaminaciju, istoricar umetnosti, likovni kriticar Jovan Despotovic odabrao je i izlozio 55 Makijevih crteza, nastalih od 1985. U tom izboru, autenticnost ovog vremena i Makijeve drame daje 30 crteza nastalih u pritvoru, zatvorskoj bolnici i ocekivanju pravnosnaznosti presude, do Makijevog bekstva u noci izmedju 7. i 8. marta.
Na otvaranje izlozbe osudjenika cija je presuda, kako ocenjuje njegov branilac, advokat Branislav Tapuskovic, »do te mere bila skandalozna i nezakonita, da bi svakog moralnog coveka nagnala da od takve kazne pobegne«, dosao je i Jirzi Dinstbir, specijalni izvestilac UN za bivsu Jugoslaviju. Bila je i gospodja Barbara Dejvis, sef misije UN za ljudska prava u Beogradu. Doslo je i nekoliko vidjenijih licnosti domace kulture i umetnosti, znatno vise clanova i pristalica gradjanskih i mirovnjackih inicijativa i »obicnog« beogradskog sveta – sa istim osecanjem o prisustvu, prema recima Borke Pavicevic, direktorke Centra, jednom neverovatnom kolopletu imaginarnog i stvarnog.

Izlozbu je otvorila Vida Ognjenovic:
»Gospodje i gospodo, i prijatelji,
Veceras smo ovde okruzeni crtezima Bogoljuba Arsenijevica Makija, umetnika cija autenticna licna pobuna prelazi sve cega se dotakne i nadmasuje svaki govor o njemu. I ovi crtezi su zapravo prikaz toka pobune, ili pobuna u toku. Rasporedjeni su po vremenu nastanka. Ima ih iz ranih osamdesetih, iz donekle mirnih vremena, mada ne mirnih za ovog umetnika, jer on tada crtezom sledi i istrazuje fantastiku svojih snovidjenja, zatim je tu serija neobicnih figura u pokretu, sve do najnovijih skica zatvorske teskobe, mucnine i otpora. To je dakle umetnikov put od razigrane fantastike do fantazmagoricne realnosti. Arsenijevicev crtez nemirne i silovite linije svedoci o umetniku slobodne crtacke ruke i jos slobodnije maste.
U normalnim prilikama slikar bi danas bio ovde sa nama, na otvaranju svoje izlozbe, ali mi vise takve prilike ne bismo ni prepoznali. Bogoljube Arsenijevicu Maki, ma gde ste sada, a mi se nadamo da ste u bekstvu, bezite sto dalje i sto bolje, i mi smo u bekstvu sa vama, jer ova zona sumraka postaje sve opasnija po ljude. Vas ne treba da podsecam na Kisovog junaka koji je pred islednikom hrabrio Novskog recima: ‘Borise Davidovicu, ne dajte se pasjim sinovima!’ Ne treba da vas na to podsecam jer ste to bili vi. Zato: ne dajte se, ne dajte se... A vi, dragi prijatelji, molim vas smatrajte ovu izlozbu otvorenom«.

Javna drama

Cesto prekidanje – pljeskom ili zvizdukom – bio je emotivni eho govora Vide Ognjenovic, da bi se pretvorio u erupciju kada je neko objavio da je od Makija, »iz ruke u ruku«, stigla poruka... »Znaci, ziv je«. Cedulja, na srafiranom papiru blokceta, ispisana rukom:
»Dragi prijatelji,
oprostite mi sto je povod ove izlozbe licna ljudska drama. Nikad o njoj ne bih progovorio da nije postala javna, kao i sav nas zajednicki ljudski ponor, u koji smo gurnuti bez nase volje.
Verujte da sam jedva nagovoren za ovu izlozbu. Jedini razlog, nazalost, mog pristajanja, jeste jos jedan povod da se govori o nasoj slobodi, o nepristajanju i samooslobadjanju. Kad god izgovorim tu rec: sloboda, sam sebe se gnusam, jer ona deluje prevazidjeno, otrcano, proslo.
Ali, ropstvo je nasa cinjenicna stvarnost, a sloboda, jedina i nuzna misao. Zato predlazem nasim stvaraocima, ma kojim umetnickim sredstvima se izrazavali, da svoje stvaralastvo i sebe oslobode ropstva. Neka se izlaze, govori, svira, glumi, peva po celoj zemlji i neka povod bude sloboda, da se o njoj na tim susretima govori i osvaja! Sto vise, sto agresivnije i sto bolnije po ovu nezdravu i diktatorsku vlast!
Ovom izlozbom, bekstvom iz Milosevicevog zatvora i mucilista i ostajanjem u Beogradu, zelim da uverim naseg potlacenog coveka da je borba za oslobadjanje neprestana, razlicita i moguca. Ona ima smisla. Sloboda je u nama, izrazavajmo je na svakom cosku, na svakom kvadratu ove napacene zemlje, jer je to sasvim i kojekuda prirodno, samo ne ovde.
Upravo zato, izmedju ostalih, neka progovore stvaraoci i stvaralastvo. Neprekidno, dok se zlo ne umori i nestane.
Maki, 20. mart 2000. godine,
u Beogradu«.*