Zaostajuci u svemu, kasnimo i u 
upoznavanju Roma, tih nasih dobrih
komsija, koji nisu tu od juce i danas, i 
slucajno, vec su odavno i autohtono prisutni

Dragoljub Djordjevic

Prica o Romima, tom tvrdokornom narodu koji se rasprostro diljem ekumene, nije zavrsena i pitanje je da li ce ubrzo biti. Njene odbleske, i da li samo odbleske, imamo i u nasem multietnickom i viseverskom drustvu. Kao da se njen negativan odsjaj pojacao u toku protekle godine, sa tendencijom da se tragicnost dovede do vrhunca. Pogledajmo samo kosovske Rome. Stradali su Albanci, sada stradaju Srbi, ali su ubedljivo najgore prosli i prolaze Romi. Umesto da »lete u nebo«, oni »lete u more« – parafrazirajmo naslov jednog novinskog clanka Olivije Rusovac – spasavajuci zivot od jednog zla, u uzburkanim talasima, gube ga od drugog. I nikom nista! Srpska se javnost malo uzbudjuje, a politicare i da ne spominjemo. Nesto se trude humanitarne sluzbe i nejake nevladine organizacije.
Ove potonje, ako vec Romima ne mogu biti od velike prakticne koristi, jer bez iskrene pomoci drzave i globalnog drustva nije realno da se njihov polozaj moze dovesti u red, onda bar mogu pomoci da se cuje glas o tom narodu, da se pravedno i istinito odslika iznutra i okolo njegovo bitisanje i ukaze na smernice osvajanja zivota dostojnog ljudi. Nevladine organizacije ne mogu ovu funkciju ostvariti bez pomoci raznovrsnih naucnih saznanja. Uopste, ta saznanja manjkaju, a posebno u nas, s obzirom da, zaostajuci u svemu, kasnimo i u upoznavanju Roma, tih nasih dobrih komsija, koji nisu tu od juce i danas, i slucajno, vec su odavno i autohtono prisutni.
Najzad, tekucih godina sociolozi su i u nas promovisali interkulturalizam, odnosno poradili na zazivljavanju tog »pomodnog« svetskog pokreta. Iako se interkulturalizam vec prepusta ostrom kriticarskom skalpelu, a prvoglasnici svesni njegovog omedjenog ucinka, posebno u postkomunistickim drustvima, on jeste jedna od pronadjenih mudrosti i nema mu alternative u multietnickim i viseverskim zajednicama. Zato i Romima, jer su u transnacionalnoj situaciji, svagda i svugde zive sa drugim etnosima i kulturama – »Romi u interkulturalnom okruzenju« – u potpunosti odgovara teorijski i prakticni interkulturalni prilaz.
Njime se najblize mozemo primaknuti odgovoru na pesnikovo zapomaganje »Gde je romska istina?«, cime bi se ovaj narod sa »ukusom krvi u ustima« otarasio getske svesti i getoizacije, diskriminacije i segregacije, i manje bio pritisnut ksenofobijom i rasizmom okoline.
Interkulturalizam, kao teorijski i prakticni model, jeste nesto razlicito od multikulturalizma, preciznije – njegovim se zazivljavanjem tezi kvalitetnoj zajednici u kojoj manjinske etnicke grupe nece biti potpuno integrisane niti apsolutno asimilovane. Zadrzace svaku vrstu samosvojnosti i, u ravnopravnoj interakciji, razmenjivace medjusobno i sa dominantnom kulturom kulturna i druga dobra. Kako je to J. Kardos svedeno pokazala: »Multikulturalno drustvo bi trebalo imati karakteristike drustva u kojem razlicite etnicke grupe zive zajedno ali bez interakcije. U njemu se manjinske grupe pasivno tolerisu, ali nisu prihvacene od strane vecinske grupe. Interkulturalno drustvo bi trebalo definisati kao drustvo gde razlicite grupe zive zajedno, razmenjuju zivotna iskustva, postuju medjusobno razlicite stilove zivota i vrednosti«.
Povodom Roma gledano, mi zbilja jesmo multikulturno drustvo, no daleko od interkulturalisticke zajednice. Ova bi skromna sondaza i njeni rezultati trebalo to da potvrde.

Romi i male

Niski Romi dele opstu sudbinu srpskih. Nis jeste, sto mu je jedna od osobenosti, i »ciganjski grad« jer ima oko 30 hiljada »garavih momaka«. Zive oni vekovima na obalama Nisave: po udaljenim selima, u prigradskim naseljima, na obodima grada, po izdvojenim malama ili duboko utkani u urbano jezgro; etnicki i kulturno raznoliki, veroispovedno pravoslavni i muslimani, imucni i bedni, skolovani i nepismeni, poznati i anonimni, vrsni muzikanti i obicni skupljaci stare hartije, uposljeni u teskoj industriji i napolicari, radnici za trakom i sitni preprodavci, mirni gradjani i bucni huligani. Nislija ih srece na svakom koraku, imajuci ikakve ili nikakve neposredne dodire, ali ih dovoljno ne poznaje: odakle su i kada se ovde nastanise, gde i kako zive, kako se i kome bogu mole, kuda to zure i sta rade, zasto su »ovakvi« a ne »onakvi«... Od nepoznavanja do predrasuda – samo korak deli. Mnogi Nislija nije jos koraknuo, ali su i brojni sugradjani iskoracili u stereotipe povodom Roma.

Tabela 1
»Mnogi tvrde kako je za Rome bolje da zive u svojim malama (Beogradmala, Stocni trg, Nisavsko korito...) nego da se mesaju sa drugima. Sta Vi o tome licno mislite?«

MODALITET                           N        %
Da, u potpunosti se slazem         61    30,7
Da, delimicno se slazem             33    16,6
Neodlucan sam povodom toga  31    15,6
Ne, delimicno se ne slazem       13       6,5
Ne, uopste se ne slazem           57    28,6
Ne znam                                   4      2,0
Ukupno                                199    100,00

N tabelirano=199
Bez odgovora=1

Ocigledno je da se Romi tolerisu kao sugradjani, zitelji Nisa, ali kao stanovnici koji zive tu negde, pokraj nas, u svojim malama i udzericama – jer preko 40, skoro 50 odsto Nislija (30,7%+16,6%) se u potpunosti ili delimicno slaze da oni ostanu tamo gde su i najcesce: u getu. To nije sta drugo do ispoljavanje, ovoga puta, teritorijalne segregacije.

Skinhedi i Romi

Na kriznoj i kriminalizovanoj podlozi naseg drustva opet se »povampiruju« skinhedi – u nas omalena potkultura mladih. Ti »beli ulicni vojnici« izrazito se sukobljavaju sa Romima. To je otvoreni rasizam, jer oni demonstriraju animozitet prema »drugom« i »drukcijem« po boji, antropoloskoj, tj. rasnoj osnovi. Sta da rade Romi – da formiraju »garave ulicne vojnike«? Nije da oni nemaju pravo da se sami brane od skinheda, ali drzava i organi vlasti treba da zastite Rome i sve nas od tih »huligana«. Bar je tako u uredjenim zajednicama, pravnoj drzavi i gradjanskom drustvu. Na nesrecu, mi nemamo pravnu drzavu i daleko smo od civilnog drustva. 

Tabela 2
»Skinhedi – u nas omala potkultura mladih – opet se ‘povampirili’; jesu protiv i izrazito se sukobljavaju sa Romima (rasizam). Kako tumacite pojavu u Srba ‘belih ulicnih vojnika’ koji demonstriraju animozitet prema ‘drugom’ i ‘drukcijem’ po boji, antropoloskoj, tj. rasnoj osnovi? Sta da rade Romi – da formiraju ‘garave ulicne vojnike’? Kakav je Vas licni stav prema ponasanju skinheda kojih ima i u Nisu?«
 

MODALITET                                                                                      N               %
Skinhedi su u pravu, podrzavam njihovo ponasanje                                 9             4,5
Drzava (organi vlasti) treba da zastiti Rome i sve nas od tih »huligana«  134          67,0
Romi imaju pravo da se sami brane od skinheda                                   17             8,5
Nikad nisam cuo za tu podgrupu mladih i njihov sukob sa Romima       40           20,0
Ukupno                                                                                            200       100,00

N tabelirano=200
Bez odgovora=0

Raduje to sto Nislije ne podrzavaju pogromasko ponasanje skinheda prema Romima (4,5%), kao sto mali broj (8,5%) zeli da Romi »uzmu stvari u svoje ruke« i sami se razracunaju sa belim ulicnim vojnicima. Vecina (67,0%) zauzima jedino prihvatljiv stav: drzava je duzna, preko odgovarajucih institucija, da zastiti i njih i nas, bilo da su u pitanju ugrozavanje javnog reda i mira, pljacka i kriminal svake vrste, ubistva, nacionalisticki i rasisticki ispadi. A skinhedi, koje ne treba u startu zigosati jer su »momci iz naseg kraja«, jesu u ekstremnim izdancima skloni maltretiranju i, cak, oduzimanju zivota »garavim momcima« – Romima.

Romi i autohtonost

Mada je Nis i »ciganski grad«, ima Nislija kojima smeta to sto Romi »zaposedaju teritoriju«, buvljake i pijace; svercuju i trguju, bogate se i »uzimaju posao«, dok se oni sunovracuju u bedu. Mnogi Nislija je za to da oni zive u svojim malama i da se ne mesaju sa drugima; oni ekstremniji se slazu sa predlozima da ih treba iseliti negde drugde, u drugi grad ili zemlju. A Nislije? Ako su sklone predrasudama, opijene nacionalizmom, ksenofobijom i rasizmom, treba da ublaze i iskorene negativan naboj prema Romima. Za pocetak, neka se zamisle malo i zakljuce: »Vidi ti nas! Toliko godina smo Nislije, time se ponosimo, a tako lose o Romima – nasim komsijama«.

Tabela 3
»Nis je i ‘ciganski grad’, ima oko 30 000 Roma. Ima Nislija kojima smeta to sto Romi ‘zaposedaju teritoriju’, buvljake i pijace; svercuju i trguju, bogate se i ‘uzimaju posao’, dok se oni sunovracuju u bedu. Slazete li se Vi sa predlozima da ih treba iseliti negde drugde, u drugi grad ili zemlju?«
 

MODALITET                                             N                %
Da, u potpunosti se slazem                          17               8,5
Da, delimicno se slazem                              22             11,0
Neodlucan sam povodom toga                   25             12,5
Ne, delimicno se ne slazem                        13               6,5
Ne, uopste se ne slazem                          115             57,5
Ne znam                                                     8               4,0
Ukupno                                                  200          100,00

N tabelirano=200
Bez odgovora=0

Lepo je to za svakog humanisticki nastrojenog coveka kada mu skoro dve trecine sugradjana (6,5%+57,5%), delimicno ili u potpunosti, odbija ksenofobicnu ideju o eventualnom iseljenju Roma, njegovih komsija, u drugi grad ili zemlju. Istovremeno, bolno je saznanje da su njegovi mestani u nezanemarljivom iznosu (8,5%+11,0%) skloni tom nehumanom postupku, racunajuci da su »drugi« i »drukciji«, ovde, po boji koze i etnickom poreklu krivi za sve teskoce u kojima se realno nalaze. Trebalo bi poraditi da desetina (12,5%) neodlucnih Nislija prigrli interkulturalisticku zivotnu poziciju i praksu.

Romi i obrazovanje

Mada upakovani i razbaruseni, ipak su u kulturnoj sferi najbolniji vidovi getoizacije i diskriminacije, ksenofobije i rasizma. Romi su najcesce bez ikakve skolske spreme, bez mogucnosti za bilingvalno usavrsavanje od predskolskog uzrasta do fakultetske dobi. Ilustracije radi, navodimo kako OS »Vuk Karadzic«, smestenu u »Beogradmali« na obodu centralne zone Nisa, pohadjaju iskljucivo romska deca na srpskom jeziku – »Srba ni za lek«. Nije da nema Srpcica u naselju, poprilican ih je broj, ali ih roditelji salju u znatno udaljenije »cisto srpske« skole, sto je svojevrsno upraznjavanje diskriminacije i ksenofobije.

Tabela 4
»U nekim niskim osnovnim skolama (‘Vuk Karadzic’, ‘Radoje Domanovic’) skoro da je vise romske no srpske dece. Smatrate li Vi opravdanim da romska deca, pored srpskog, uce i svoj maternji jezik?«
 

MODALITET                              N               %
Da, svakako                                82             41,0
Neodlucan sam povodom toga    49             24,5
Ne, nikako                                 56             28,0
Ne znam                                    13               6,5
Ukupno                                   200           100,00

N tabelirano=200
Bez odgovora=0

Ohrabruje to sto dobar broj Nislija (41,0%) smatra da romska deca treba da uce maternji jezik barem u osnovnoj skoli, sto je skoro cetvrtina (24,5%) neodlucna, a 28 odsto nije za takvu mogucnost. Kolebljivima i onima koji su izricito protiv treba strpljivo objasniti da je nepostojanje maternjeg jezika u osnovnoj skoli jedna od glavnih prepreka sveopstoj emancipaciji Roma. Civilizacijski je standard omoguciti i pruziti opismenjavanje manjini – pravo je manjine da to iskoristi ili odbije.

Kultura smrti

Stav prema sahranjivanju Roma moze se ciniti trivijalnim ili izmisljenim, cak naucenjackim »zakeranjem«, ali koliko god usko, ono jeste znacajno – sledimo li nameru za celovitim sagledavanjem romske sudbine.
Smrt, pored rodjenja, jeste ontoloska nuznost, ultimativna realnost i jedan od kljucnih dogadjaja na zivotnom putu ljudi. Ona je individualni »udes«, zatvaranje bioloskog kruga i uronjavanje u »plavetnilo neba«. No, istovremeno, ona je i osoben licni i drustveni cin, u kojem se vrhuni mnozina grupnih i socijetalnih pojava, izistinska slika konkretne zajednice i kulture, koja nam otkriva nisku, primera radi, ekonomskih i klasnih, slojnih i statusnih, obicajnih i verskih, etnickih i rasnih odnosa.
Predsmrtni, smrtni, posmrtni obicaji tkaju svojevrsnu kulturu smrti. U nju, naravno, spada i odnos prema groblju i grobnom mestu (»vecna kuca«, grob, humka, kamen, spomenik...). Kako se onda romska kultura smrti uklapa u srpskopravoslavnu kulturu, tj. da li je ova potonja, buduci sira, privlaci, prima i usisava ili odbija i iskljucuje – jeste srz nase upitnosti. Drukcije receno, da li stavovi Nislija o sahranjivanju Roma nesto svedoce o odnosu srpskog naroda i srpskog pravoslavlja (Srpske pravoslavne crkve) prema njima? To nam moze demonstrirati prirodu odnosa vecinskog stanovnistva spram Roma – ugrozenoj etnickoj skupini – i da li se procesi odvijaju u smeru integracije, sto je zeljen ishod, ili asimilacije, kao zastarele svrhe, ili segregacije, koju treba u startu odbaciti.

Tabela 5
»U Vasem mestu (selu ili gradu), pretpostavimo, ranije nije bilo Roma i nema posebnog romskog groblja. Da li biste imali protiv da se umrli Rom sahrani na Vasem mesnom groblju?«

MODALITET                                                                                                    N      %
Ne, trebalo bi ga sahraniti na lokalnom groblju                                                    85    42,7
Mozda bi trebalo oformiti zasebni deo za Rome u okviru mesnog groblja             62    31,2
Trebalo bi formirati potpuno, od mesnog groblja odvojeno, tzv. cigansko groblje 45    22,6
Bio bih protiv, trebalo bi Rome sahranjivati van naseg naselja                                7      3,5
Ukupno                                                                                                           199   100,00

N tabelirano=199
Bez odgovora=1

Vecina Nislija ima pozitivan stav prema sahranjivanju – potpuno izmesanom ili na odelitim parcelama (42,7%+31,2%) – Roma na lokalnom groblju, 22,6% se zalaze za izdvojeno »cigansko«, a zanemarljivih 3,5% zastupa rasisticki postupak i proteralo bi romske vecne kuce van svog mesta. Ovi potonji jesu drastican slucaj i demonstriraju izostajanje ikakve kulture smrti.

Tabela 6
Rasirenost tipova grobalja
 

TIPOVI                                                                                          N          %
A
Cigansko groblje, fizicki odvojeno od srpskog                                20         32,25
B
Cigansko groblje, fizicki spojeno sa srpskim                                   12         19,35
V
Srpsko groblje sa sasvim pomesanim sahranjivanjem Srba i Roma  29         46,77
G
Cigansko groblje, van domicilnog mesta                                           1           1,61
Ukupno                                                                                         62       100,00

Romi su se u bliskoj i dalekoj proslosti, ponegde i vekovima, svagda sahranjivali na odvojenom i od boravista udaljenom terenu iz najmanje tri razloga: a) ostre segregacije i stigmatizacije vecinskog okruzenja; b) unutrasnjih odlika sopstvene kulture i kulture smrti; i v) burnih drustveno-istorijskih desavanja. Ostavimo li na stranu treci uzrok, buduci da je on predodredjivao kretanje i sudbinu Roma u vreme dolaska na ova podrucja i radio bez obzira na njihovo diferenciranje po religijskim i konfesionalnim savovima, ocito je da su se poslednjih decenija prva dva transformisala, odnosno ublazila svoju ostricu u kulturnom prostoru srpskog pravoslavlja. U Srba se smanjila socijalna distanca spram Roma i zigosanje, bar otvoreno i javno, jeste spusteno na individualno incidentno ponasanje. U Roma pravoslavaca izmenio se nabolje odnos prema smrti, cinu ukopa, grobnom mestu i groblju. Tome je »kumovalo« i »slatko« srpsko pravoslavlje, iskazujuci uvek i svugde tolerantnost. Zato je moguce, bar na suzenom podrucju niskih sela, da pozdravimo i zabelezimo pozitivna – interkulturalisticka i integrativna – pomeranja povodom sahranjivanja Roma i Srba, a slanja u zaborav segregacionih postupaka. Kako drukcije rastumaciti cinjenicu koja pokazuje da se Romi u 66,12% (B=19,35%+V=46,77%) slucajeva mesano sahranjuju sa njima ili su im groblja fakticki spojena i na putu da se ponisti medja? Plus, kako tumaciti informaciju da od fizicki izdvojenih romskih grobalja, koja jesu prilicno zastupljena u zbiru (A=20=32,25%), deset je ugaseno, neka od te sudbine deli cas, a neka i nisu bila izistinska, nego izolovane humke? Da li se moze zamisliti buduci trenutak kada ce separatna groblja pravoslavnih Roma biti raritet?
Najpre, nacelno razjasnjenje sledi logiku po kojoj su iz ugla integracije i interkulturalnog zivljenja, sem pogreba van boravista (G), ostali tipovi grobalja (A, B, V) sasvim legitimni i pozeljni. Buduci opravdano civilizacijski, kulturno, konfesionalno i infrastrukturno, nece se zgresiti i favorizovanjem izmesanog sahranjivanja, ukoliko takva integracija ne zavrsava u potpunoj asimilaciji. Recju, zar nije prirodno da se dva veroispovedno ista etnosa sahranjuju na jedinstvenom groblju, no da to ne skonca slivanjem slabijih u jace, malobrojnije u brojnije, manjine u vecinu; dok, nije li neprirodno da istovernici separiraju mesta konacnog sklonista, razlikujuci se samo po tenu i stremeci – manjinski, samogetoizaciji i, vecinski, segregaciji.
Zatim, principijelno objasnjenje ide za misljenjem koje opominje da je stvar slobodne volje svake etnicke grupe, njenog segmenta i pojedinca kako i gde ce »zasaditi javor iznad glave«. Romi uopste, pravoslavni Romi i inokosni Rom mogu se odluciti za sve tri dobrodosle varijante – i to treba da im se obezbedi – ali se podrazumeva slobodno opredeljivanje, bez prisile. U niskim selima toga ima u cetiri slucaja. Pravoslavni Romi: a) traze i dobijaju zasebnu, fizicki odvojenu parcelu; b) insistiraju na posebnom prostoru, koji je fizicki deo srpskog; v) sahranjuju mesovito; i g) inokosno »iskacu« iz tzv. ciganskog na etnicki cisto srpska groblja. 
Najzad, ako je dobro sto se gubi funkcija posebnih seoskih ciganskih grobalja, nastalih vecma prisilno, onda treba podvuci da ce i nestati neumitno. Razlozi su trojaki: a) u naselju nema vise Roma; b) u selu ima dva do tri Roma ili jedna familija; i v) u vecnom boravistu humka je do dve.
Na kraju svodnog komentara podataka sondaze i dokumentarnog materijala, prikupljenog drugim povodom, i bez obzira na iznete ekstremne primere, mi tvrdimo da se romska kultura smrti – ovde sagledavana i kroz romsko-pravoslavna seoska groblja – uklapa u srpskopravoslavnu kulturu, tj. da je ova potonja, buduci sira, privlaci, prima i usisava. Drukcije formulisano, stavovi Nislija i seoska pravoslavna groblja svedoce o pozitivnom odnosu srpskog naroda i srpskog pravoslavlja (Srpske pravoslavne crkve) prema Romima, o tome da se procesi odvijaju u smeru integracije i da su izgledne sanse za promociju i ostvarivanje interkulturalnih ideja i prakse.

Kome se bogu klanjaju Romi i da li je to prepreka braku

Skoro da su sva postsocijalisticka drustva multietnicka i viseverska. Nema drustvene stabilnosti ni napretka bez harmonizovanja verskih odnosa u ovako slozenim zajednicama. Nema ni ukupnog poboljsanja polozaja Roma bez sticanja ravnopravnosti i u religijsko-crkvenom polju.
Romi su bili i jesu podvrgavani getoizaciji, diskriminaciji i segregaciji, izlozeni ksenofobiji i rasizmu u svim podsistemima drustva: ekonomiji, politici, kulturi i obrazovanju. Ali brojni romolozi (sociolozi...), trazeci kljuc resenja »sudbine Roma« najcesce u ekonomiji, a cesto u politickom prostoru, ispustaju iz vida da su, mada upakovani i razbaruseni, u kulturnoj sferi najbolniji vidovi getoizacije i diskriminacije, ksenofobije i rasizma. Romi su diskriminisani i u verskom pogledu. Zagubivsi postojbinsku religiju, oni se na prostorima gde zive veroispovedno opredeljuju kao pripadnici pravoslavlja, rimokatolicizma i islama; u poslednje vreme i protestantizma. Tesko ih prihvataju vernici na prve tri strane. Islamska zajednica im sugerise da se ne izjasnjavaju kao Romi, vec kao Muslimani, Albanci, Turci... Premda su pojedine pravoslavne crkve ucinile mnogo za romske vernike i izrazavanje njihovih religioznih osecanja – sluzeci liturgiju na romskom i prevodeci bogosluzbene knjige – u pravoslavnom svetu jos ima ostataka ksenofobije i rasizma. Vatikan ulaze velike snage u evangelizaciju Roma i formirao je posebnu komisiju za brigu o njima. Razne, male i velike, protestantske zajednice ponajbolje primaju Rome u svoje redove: na delu je njihova svojevrsna konverzija u treci krak hriscanstva. Sve se to ne desava bez konflikata, cesto i tragicnih, jer imamo i otvorene, fizicke sukobe, na primer, Roma pravoslavaca i protestanata. To da postoji jasna netrpeljivost izmedju Roma hriscana i Roma pripadnika islama, ne treba ni spominjati. Ali da to umnogome smeta ukupnoj »njihovoj stvari«, malo ko medju strucnjacima zapaza.

Tabela 7
»Da li biste odobrili brak Vase kcerke, sina, sestre, brata... ili se Vi licno ozenili/udali za Roma/Romkinju?«
 

MODALITET                                                                                            N       %
Samo ako je iste religije (hriscanske)                                                           4       2,0
Samo ako je iste veroispovesti (pravoslavne, rimokatolicke, protestantske) 11      5,5
Bez obzira koje je religije i veroispovesti                                                    27    13,5
Nikako, pa nek je iste ili bilo koje religije i veroispovesti                          158    79,0
Ukupno                                                                                                  200  100,00

N tabelirano=200
Bez odgovora=0

Nazalost, samo petina Nislija (21,0%=2,0%+5,5%+13,5%) bi zasnovala brak sa predstavnikom romskog etnosa ili to dozvolila najblizoj svojti. Ogromna vecina (79,0%) je iskljucivo protiv: Romi su nepozeljni za zenu ili muza, snaju ili zeta. I tu religijska i konfesionalna pripadnost nista ne pomaze. Klanjali se oni krstu ili polumesecu, molili Hrista ili Alaha, ljubili ruku patrijarhu, papi ili reis-ulemi, postovali popa, pastora ili hodzu – pomoci nema. A, trebalo bi da bude!

Komentar

Romi nas opominju   Nema spora: Romi su u visestrukom »trendu«. Decenijama, zapravo vekovima, skrajnuti, krajnje marginalizovani, potisnuti do dna drustvene lestvice, naterani na zacarani krug bede, proganjani i proterivani – negde i nekad do genocidnih razmera – podvrgnuti diskriminaciji i segregaciji, ksenofobiji i rasizmu, etnicki nepriznati, jezicki i verski zapusteni, kulturno zaostali, kao da ovih leta, poput njihovih indijskih predaka od pre milenijuma, nanovo izranjaju na istorijsku povrsinu da bi konacno ugledali videlo, ali sada sa mnogo vise samopouzdanja i resenosti. Sustinski i izistinski – a ne formalno i folklorno – bez omaske, zele da nam saopste:
»Eto, stolecima smo sa vama i uz vas, jesmo i danas, i bicemo dok je i vas i nas – sudbinski smo povezani, a vi tako sa nama; cak, pa i kad nas ostavljate na miru, ne primecujete da smo zilava stvorenja, da smo uzrasli i zelimo biti svoji na svome. Na to imamo antropolosko, prirodno i istorijsko, socijalno pravo. Zar vas ne grize savest?! E, vise nece moci tako. Preuzecemo stvari u svoje ruke, jer smo za to sposobni, no za sve nas je bolje da nam pomognete. A vi to mozete. Potrebno je samo malkice dobre volje i strpljenja«.

Romi, EU i NVO   Mnogi su na vreme i ispravno primili i pojmili romsku dobronamernu poruku, koja je, istine radi, izgovorena od strane onih borbenijih, a njih je u svakom narodu, i pokatkad zvuci preteci. U toj je koloni na celu, svidjalo se to nekome ili ne, Evropska unija. Fakticki je Romima priznala povlascen transnacionalni polozaj, status evropske manjine, ogromna sredstva ulaze u unapredjenje njihovog standarda i integraciju, obilno stimulise naucnoistrazivacke projekte koji bi trebalo da pripreme teren za civilizovano resavanje »romske sudbine«. Naravno, nije da nema zigosanja Roma ili izliva rasistickih osecanja, sve do grubih nasrtaja skinheda i neonacista, poput onih u Ceskoj ili Nemackoj, ali se mora priznati da se uznapredovalo u odgonetanju romske zagonetke. Izgledno je da ce tamo Romi, ako vec nisu, uskoro biti integrisani u vecinu segmenata multikulturnog drustva. Zastita je tu sa svih strana – premda, za izmenu kulturnog obrasca i ponasanja obicnih ljudi, sto je najteze, treba vremena. Znamo da ono leci sve i dovodi stvari na svoje mesto. Ali, bez sopstvenog ucesca i napora samih Roma slabe su sanse, odnosno nece se iskoristiti plodna podloga institucionalnog okvira. 
Sem Unije, raznovrsne i brojne, drzavne i privatne fondacije jesu pravovremeno shvatile romski problem. Otuda na stotine programa, takozvanih romskih, otuda na hiljade finansiranih projekata: od cisto humanitarnih i decjih, do obrazovnih i naucnih – i otuda, no ne na kraju, bezbroj volontera i entuzijasta, profesionalaca i eksperata posvecenih Romima, onih koji svoj humanisticki poriv isijavaju preko treceg sektora, u neprofitabilnim humanitarnim i nevladinim organizacijama.

Sta je Romima ciniti?   Drzeci na pameti podatak da Roma ima svugde i svagda – u Evropi oko osam miliona – Evropska unija vec godinama i sistematski, preko niza svojih institucija i agencija, politicki-pravno, ekonomsko-finansijski i naucno-strucno poklanja zamasnu paznju Romima.
Nasi Romi nisu takve srece kao njihovi sunarodnici u zapadnim demokratijama, da su brojni i raznovrsni reflektori usmereni na njih. Drzava uvek ima preca posla, pa i kad ih pomaze, cini to neselektivno i tretirajuci ih kao egzoticnu, folklornu grupu. Politickim strankama, koje koriste njihovu politicku nepismenost i neorganizovanost, sluze za jednokratnu upotrebu, onda kada treba uvecati glasacku masinu. Sindikati, i oni nezavisni, boreci se za sopstvenu poziciju na javnoj sceni, malo haju za Rome. Crkva (SPC), ne snalazeci se bas najbolje u sveopstim previranjima, nikako da razume ni Rome pravoslavce, a kamoli one druge veroispovesti ili ine religije.
Sta preostaje Romima? Oni, najpre, moraju da se oslone na same sebe – »u se i u svoje kljuse« – politicki samoorganizuju i udruze, iskoriste sopstvenu moc, koja svakodnevno jaca, i isporuce slozenije zahteve sopstvenoj eliti. Zatim, bilo da se radi o iskljucivo humanitarnim, gradjanskim ili profesionalnim nevladinim organizacijama, duzni su da ih prepoznaju u lokalnom i sirem okruzenju, uspostave saradnju, rade na zajednickim projektima i bez zazora rabe njihove ogromne potencijale. Ne treba smetnuti s uma da, po pravilu, NVO osnivaju, cine i vode visokokvalitetni predstavnici inteligencije i intelektualne zajednice. Potom, medju naucnicima svih profila, pogotovo drustveno-humanistickim, treba da nadju »prijatelje« i zainteresuju ih za svoje »pitanje«. Mnogo je nepoznanica u zivotu i obicajima Roma, a bez naucnog uvida tesko da se moze osvetliti proslost, oslikati sadasnjost i, posebno, trasirati perspektiva. Tek u tom troglasu, ali saglasnom, raste romska sansa – barem dotle, odakle ce biti vidljiva i koju nece moci da zabasure i izbegnu »oni gore« (drzava i vlastodrsci).

Nislije opisuju Rome

»Mi smo najgluplja nacija na svetu. Oni svercuju, diluju – sve smo im dozvolili. Od sebe smo napravili robove i budale. Oni se bogate i napreduju, a mi Srbi nazadujemo. Motkom ih treba najuriti u drugu zemlju.«
»Gostoljubivi su, vole da se vesele, zive od danas do sutra, aljkavi su. Ne drze zadatu rec: pozajmljuju novac, ali ga ne vracaju.«
»Mislim da su u vecini prevaranti i bez karaktera.«
»Ne volim nikakve susrete sa njima.«
»Imam svakodnevne kontakte sa njima, i imam i losa i dobra iskustva. I medju njima ima i dobrih i losih ljudi.«
»Nemam dodira sa Romima, ali smatram da bi drzava na adekvatan nacin trebalo da smanji njihov natalitet. Inace, ako se ovako nastavi, mi Srbi postacemo manjina. Smatram ovo istrazivanje korisnim.«
»Druzio sam se sa njima. Po nekim ponasanjima su neodgovorni i aljkavi. Smatram da bi drzava trebalo vise paznje da pokloni njihovom obrazovanju i poboljsanju uslova zivota (kroz zaposljavanje).«
»Prema gradjanima su prisni, ‘iskreni’ i ‘dobrog ponasanja’ samo kada su usamljeni. A potpuno su suprotnog ponasanja kada ih je vise u grupi. Drustvo treba da radi na njihovom obrazovanju i vaspitanju. Njihovo nasilno ponasanje, prevare i kradje treba da suzbiju drzavne institucije, a nikako neke organizovane grupe gradjana.«
»Iskustva su vrlo pozitivna (saradjivao sam sa njima u drustvu ‘Rom’). Imao sam u svakoj generaciji ucenike Rome, odlazio sam na slavu Vasuljicu, poznavao sam i poznajem vidjene Rome. Kada su organizovani u interesne grupe (folklor, orkestar...) vrlo su radni i vredni, i postavljene zadatke izvrsavaju veoma odgovorno. Znaju da budu odani i poverljivi. Kad steknu poverenje u coveka, onda iskazuju prave vrednosti, u smislu odanosti poslu ili izvrsavanja obaveza.«
»Treba nastojati da ih je sto manje, da se ne ponovi slucaj kao sa Albancima.«
»Sa Romima se srecem skoro svakog dana zbog prirode posla kojim se bavim. Nikada nisam imao neprijatna iskustva. Naprotiv, uvek se trude da budu kooperativni. Medjutim, moje licno misljenje je da Romi kada se nadju u vecini osecaju neku dodatnu snagu, i tada su moguci problemi.«
»Ziveo sam i druzio se sa Romima. Moje je iskustvo pozitivno. Oni dele nasu sudbinu. Nasa drzava gresi sto brze ne resava njihova pitanja.«
»Nemam losa iskustva sa Romima; imam ih u komsiluku. Oni ce jednog dana biti potpuno ravnopravni sa nama.«
»Primedba 1. U skolama koje je osnovala drzava Cigani treba da uce na srpskom, a na ciganskom da uce samo u skolama koje su oni osnovali. Primedba 2. Mogu da se sahranjuju na lokalnom groblju sa Srbima samo ako su pravoslavne vere. Cigani treba da imaju ista prava kao i Srbi, samo upotrebu svog jezika treba sami da finansiraju u potpunosti. Ako hoce skolu – neka je sagrade i neka placaju profesore i uce sta im je volja, a ako hoce u drzavnu skolu, onda moraju da ‘igraju’ po srpskim pravilima. Za televiziju i novine ista stvar. Treba sa njima da se postupa kao sto Amerika postupa sa Meksikancima.«
»I oni su narod koji treba da zivi, samo ih treba smestiti na jedno mesto.«
»Ima medju njima i jako vrednih ljudi i odgovornih, ali ima i onih losih. Treba da zive sa nama.«
»Imaju vise prava nego mi Srbi; sve nacionalne manjine imaju vise prava od nas Srba.«
»Ja bih njih raselio svugde, a ne da budu svi zajedno. Drukciji su od nas, imaju svoje ‘nesto’ sto se ne moze da iskoreni.«
»Ne volim ih, ali nemam nista protiv njih.«
»Treba ispostovati ustavna prava gradjana.«
»I oni su ljudi i treba da imaju sva prava, ali bi bilo bolje kada bi bili odvojeni od nas.«
»Nemam nista protiv civilizovanih Roma, ali posto su svi isti – prljavi i necivilizovani – treba da se svi isele na periferiju, u zasebna naselja, van Nisa.«
»Sa Ciganima ne mozes da budes drug. Oni se druze sa nekim samo ako imaju koristi. Koji su malo skolovaniji, korektno se ponasaju, a oni bez skole su nekorektni, nasilni, ne drze rec. Ako zive u zgradi gde ima Srba – a oni su u manjem broju – oni se korektno ponasaju, kulturniji su, ali ako su u vecini, oni su nekulturni i nasilno se ponasaju. Sto se tice muzike i pesme: svaka im cast; ali Cigani su Cigani – koriste priliku da prevare nekog. To im je u genima.«
»Svakakvih ima kao kod nas Srba. Mi moramo da vodimo racuna o njima da bi bili nasi prijatelji, a ne neprijatelji.«
»Oni su jedinstveni: jedan za sve. To kod nas Srba nema; nas Srbin gleda da ti podvali, namesti, a oni jedan za drugog ginu.«
»Rastao sam uz Cigansku malu i znam veliki broj Roma, vrlo postenih ljudi, spremnih da pomognu. Imam pozitivna iskustva. Imao sam i licne prijatelje kod kojih sam odlazio na slavu.«
»Ako si sa Romom dobar, pre ce on da ti pomogne nego Srbin. Ja nemam losa iskustva.«
»Nemam sta da mislim o njima, gade mi se.«
»Nemam nista protiv njih, ali ne volim ni kontakte sa njima.«
»Mislim da su seoski Cigani malo bolji od gradskih. Verovatno sto nisu tako brojni, pa su se uklopili u lokalno stanovnistvo. Ali, oni ipak nose u sebi nesto ‘genetski’, sto je isto svim Ciganima, i sa njima treba biti oprezan.«
»Postoje velike razlike u shvatanjima, nacinu razmisljanja i zivota. Moj romski drug iz osnovne skole mi se podsmevao sto studiram. On se posle OS ‘proracunao’ i nije isao dalje u skolu, vec je izasao ‘na ulicu’, na buvljak, i stekao kucu, stan i dva auta... Poznanik, Rom iz naselja, ima 31 godinu i vec sest brakova iza sebe. (Iz ovog se vidi zasto sam protiv mesanih brakova.)«
»Za Rome mogu reci da su u osnovi dobri ljudi, cisti i uredni. Moja ujna je romskog porekla (ne od rodjenog ujaka), i stvarno je zena na svom mestu. Treba i njima pruziti sansu. I oni su ljudi od krvi i mesa. Moja najbolja drugarica u srednjoj skoli je bila Romkinja, jedna izuzetna osoba. Njoj sam mogla poveriti svaku svoju tajnu; to bi znale samo ona i ja. I na kraju: ‘Pruzite im sansu’.«
»Trebalo bi da se proteraju sa ovih prostora, inace nam preti opasnost od njih.«
»Nema dobrih Roma.«
»Dobrih primera moje i ciganske saradnje nema. To su za mene ljudi nize vrednosti. Ja se secam mojih izlazaka u Muzicki klub. Cigani nisu smeli ni da pomisle da dodju ‘petkom i subotom’, jer su prolazili kao ‘bosi po trnju’. Danas, kad god sam u prilici, ja se sukobim sa njima. Sve u svemu, ako se ja pitam, ja bi ih uopste iselio iz ‘Juge’.«
»U osnovnoj skoli sam imao tri drugara Roma. Sa njima smo se druzili i igrali, kao i sa ostalim Srbima. Kasnije su dvojica zavrsila gumarsku skolu, a jedan elektrotehnicku. Kad smo odrasli, zajedno smo i momkovali. Jednom sam bio i na svadbi, zajedno sa jos pet-sest Srbina. I danas kad se sretnemo i vidimo, mi se sa postovanjem ophodimo.«
»Kada bi drustvo malo vise vodilo racuna o njima, bilo bi bolje i za njih i za nas.«

Ovaj rad je napisan na osnovu rezultata empirijskog istrazivanja koje su, 31. januara i 1. februara 2000. godine, u Nisu sproveli Drustvo dobre akcije, Jugoslovensko udruzenje za naucno istrazivanje religije i Komrenski socioloski susreti.