Leonidas Hadziprodromidis

Bilo je vise pokusaja da se protumaci varvarsko razaranje Jugoslavije od 1991. godine i njena istorijska degradacija.
Ta tumacenja obuhvataju spektar istorijskih, nacionalnih i verskih razloga, dok druga pokusavaju da raspad objasne posredstvom geopolitike, nuznog priznavanja nezavisnih drzava od strane Evropske zajednice, koincidencija na medjunarodnom planu i urusavanja real-socijalizma. 
Svi ti uzroci postoje u unutrasnjem okviru jugoslovenske krize i mogu da osvetle, ali i da zasene sam problem.
Prema mom misljenju, mnogo su bliza istini tumacenja koja raspad Jugoslavije pripisuju nedostatku demokratije i postupcima grupa na vlasti, koje, forsirajuci sopstvene interese, nisu uzele u obzir ljudske zrtve, kao ni koliko ce ih to kostati u ekonomskom, drustvenom i istorijskom pogledu.
Sasvim kratak osvrt na razloge nastanka Jugoslavije 1918. godine pokazuje da je ona odrazavala potrebe svih njenih naroda.
Nakon raspada Austrougarske, Slovenija i Hrvatska bile su najbezbednije u novoj zajednici naroda, dok su Srbi prvi put ziveli svi u jednoj drzavi, na cijem je celu bila njihova dinastija Karadjordjevica.
U II svetskom ratu, koji se u Jugoslaviji razvio u gradjanski, uz ustaske pokolje nad Srbima, ali i drugim nacionalnim grupama i hrvatskim antifasistima, pokolje Muslimana u Bosni, koje su vrsili cetnici i njihovom otporu koji je usledio, ojacao je koncept Titovih partizana o »bratstvu i jedinstvu«, koji je, osvajajuci vlast, u isti mah isticao neophodnost suzivota naroda.
Tito, koji je iz rata izasao ovencan oreolom partizanskog vodje, odbranio je nezavisnost Jugoslavije u sukobu sa staljinizmom 1948. godine i iskoristio hladni rat i kontraste dva suprotstavljena sveta kako bi poboljsao stanje u zemlji uzimajuci od Zapada beskamatne kredite i dugorocne zajmove u vrednosti desetina milijardi dolara.
Ozakonjenje samoupravljanja 1950. godine i osnivanje pokreta nesvrstanih 1961. u Beogradu dali su novi znacaj zemlji i omogucili joj da na medjunarodnoj pozornici nastupa kao samostalan faktor, koristeci istovremeno ogromne ekonomske beneficije. Jugoslavija je imala visi zivotni standard od svih zemalja »realnog socijalizma«, a njeni gradjani raspolagali su neuporedivo vecim slobodama.
Naucna istrazivanja, sredstva informisanja, slobode u izdavackoj delatnosti, putovanja u inostranstvo bez velikih problema karakterisali su Jugoslaviju kao zemlju koja nije imala nikakve veze sa zatvorenim sistemom »realnog socijalizma«.
Medjutim, Jugoslavija je ipak bila jednopartijska drzava, u kojoj je Komunisticka partija, uz nesto elasticnije kriterijume, kontrolisala politicki, ekonomski i drustveni zivot.
Tito i njegov rezim predstavljali su »prosvetljeni apsolutizam«, koji je sputavao nacionalne probleme, dozvoljavao slobode do one mere do koje se nije dovodila u pitanje jednopartijska vlast i ogranicavao samoupravljanje na sistem pravila, koji nije izlazio van fabrickih kapija.
Bila je to epoha u kojoj su vladali Staljin, Mao, Causesku, Enver Hodza, koji su posedovali apsolutnu vlast, bili iznad jedine partije; njihove odluke, koje su imale karakteristike licnog voluntarizma, nisu se mogle kontrolisati niti dovoditi u pitanje, a oni sami bili su jedini sagovornici istorije koja je, u sustini, bila njihova kreacija.
Tito je delovao u okvirima apsolutne vlasti, ali na svoj fleksibilan nacin, koji je koristio protivrecnosti svetske bipolarne scene kako bi izvukao beneficije za svoju zemlju.
Decentralizacija Jugoslavije, koju je doneo Ustav iz 1974. godine, jacanje etatizma u republikama i razvoj specificnog jednopartijskog policentrizma, oslabili su vlast federacije i postavili na dnevni red izbor izmedju demokratizacije zemlje ili pokusaja nametanja nasilnih resenja.
Te protivrecnosti osnazene su 4. maja 1980. godine, kada je umro Tito, koji je igrao ulogu arbitra i sa punim autoritetom i vlascu kontrolisao razlike i sukobe izmedju republika i njihovih rukovodstava.

Apsolutna vlast

Tumacenje tragicnog razvoja dogadjaja koji su usledili u Jugoslaviji ne moze biti razumljivo niti u dovoljnoj meri osvetljeno ukoliko ne sagledamo psihologiju, postupke i voluntarizam koji odlikuju jednopartijsku ili apsolutnu vlast uz nametanje vodje – silom politike – iznad partije.
Apsolutnu vlast, koju je prvo olicio staljinizam, odlikuje funkcionisanje vlasti kao autonomnog faktora nad drustvom, vlasti koja kontrolise i odredjuje ekonomiju sopstvenim vanekonomskim merilima, proizvodi ideologiju, do zagusenja sputava zivot svojih gradjana koji su transformisani u podanike bez ikakvih prava i koji, konacno, formiraju masu–objekat manipulacije koju je ceski filozof Karel Kosik okarakterisao kao anonimnu masu.
Apsolutna vlast ne podleze nikakvoj kontroli i polaze racune jedino sebi samoj. Drustvo, ekonomija, duhovni zivot, ideologija i istorija samo su domeni na kojima ona ostvaruje sopstvene aktivnosti, dok bezoblicni materijal podlozan manipulacijama, to jest anonimna masa, funkcionise kao uslovnim refleksom.
Apsolutna vlast, u zemljama »realnog socijalizma«, u pocetku se pozivala i na ideologiju marksizma–lenjinizma i socijalizma i obecavala izgradnju »svetle buducnosti« komunizma.
Kako je prolazilo vreme, ta vlast je izgradila sopstveni sistem hijerarhije i interesa, postala nezavisna i autarkicna struktura za kontrolu drustva, ekonomije i istorije, na koje se pozivala kada su to zahtevale prilike, i uspostavila jednu ideologiju kao pokrice za svoje delatnosti.
Psihologija te vlasti posmatrala je celokupnu istoriju i njene anonimne mase samo kao predmet manipulacije.
Urusavanje tog sistema ostavilo je za sobom samo rusevine, bedu i politicki i ideoloski nihilizam.
Psiholoski koncept apsolutne vlasti je u njenom osvajanju i ocuvanju, kao i u shvatanju da je sve i sva predmet manipulacije.
Konacno, psihologiju te vlasti karakterise istorijska neodgovornost, posto je ona u stanju da sve zrtvuje na oltar sopstvenih interesa.
Nacija, istorija i narodi naprosto su sredstvo za njeno nametanje i ovekovecenje.
Dali smo ovu analizu »apsolutne vlasti« kako bismo istakli da odlike takvog ponasanja i psihologije odrazava Miloseviceva grupa na vlasti, koja je u jednoj visenacionalnoj zemlji, gde su neophodni oprez, osetljivost, istorijsko znanje i politicka zrelost, gurnula u prvi plan nasilno nametanje svog koncepta Jugoslavije.
Takvu neodgovornu »politiku« Miloseviceva apsolutna vlast je bacila pred medjunarodno okruzenje, gde se, posle urusavanja »realnog socijalizma«, u svim zemljama ispoljila potreba za demokratizacijom i reformama.
Njegova »politika«, nasledjena iz jednopartijske politike, posedovala je psiholosku autarkiju mehanizma koji namece svoj voluntarizam nezavisno od medjunarodnih okolnosti i deluje izvan istorijskog okruzenja.
Karakteristikama apsolutne vlasti treba u slucaju Jugoslavije prikljuciti i posttotalitarni »nacionalizam« i nacionalnu homogenizaciju, koji deluju strahovito razorno.

Posttotalitarni »nacionalizam«

Posttotalitarni »nacionalizam« je onaj nacionalizam koji apsolutna vlast proizvodi, instrumentalizuje, forsira i iskoristava.
To je vestacki nacionalizam, koji se priprema »odozgo« za potrebe politicke prisile.
Taj »nacionalizam« nema nikakve veze sa zahtevima za oslobodjenjem u okolnostima okupacije ili pokorene nacije, vec ga vlast koristi selektivno, upotrebljavajuci istoriju, religiju i naciju za ucvrscenje unutrasnje okupacije.
Taj »nacionalizam« istovremeno sadrzi svekoliku apatiju i sumnjicavost, kao i nepostojanje gradjanina iz prethodnog sistema, a u prvi plan gura sliku vodje–osvetnika.
Ideoloski nihilizam koji ide ruku pod ruku sa tim »nacionalizmom« karakterise cinizam, vulgarizacija i primitivizam, koji su se u Jugoslaviji ispoljili u vidu pljackasa sto nastupaju u ime nacije i vere.
Delovanje tih grupa u ime nacije i vere dovelo je do uspona podzemlja, do bogacenja pljackasa i osiromasenja i ponizenja vecine srpskog naroda.
Posttotalitarni »nacionalizam« obogatio je suverenu nomenklaturu koja je kontrolisala podrzavljenu ekonomiju, dok je »privatizacija« razdeljena izmedju mehanizma Miloseviceve »socijalisticke partije« i stranke njegove supruge Mire, »Jugoslovenske levice«, u kojoj vecinu clanova rukovodstva cine novoobogaceni vlasnici fabrika.

»Nacionalna« homogenizacija

U uslovima apsolutne vlasti s kojom rame uz rame ide ideoloski nihilizam, atmosfera homogenizacije ucvrscuje karakteristicne elemente psihologije mase. Tu vlada iluzija tipa »vidimo ono cega nema« ili negativna iluzija tipa »ne vidimo ono sto se desava«. Takva »optika« zastire nase celokupno gnoseolosko polje i dovodi do mentalne zaostalosti.
U toj selektivnoj »optici« sustinski vidimo ono sto su nam kao atmosferu nametnuli mehanizmi vlasti, koji forsiraju svoje egoisticke interese, projektujuci ih kao interese naroda, nacije, vere i istorije.
Atmosfera homogenizacije lakse se namece u okolnostima kontrole nad sredstvima informisanja i upotrebe istorije od koje se – selektivno – otkidaju svi oni trenuci, mitovi i hiperbole koji pomazu da se stvori slika jednog mehanizma u kojem se zavere i neprijatelji konfrontiraju sa nevinoscu nacije i odbranom njenih svetinja, obremenjujuci istovremeno horizont mrznjom, srdzbom i gnevom.
U atmosferi homogenizacije odbacuju se razlike izmedju politickih ideologija i programa, klasnih interesa i gradjanskih prava, zrtvuje se demokratija i pluralizam i namece urlik mase koja se poistovecuje sa glasom vlasti.
Neznanje, drskost, apatija, odbacivanje individualnosti, etike, gradjanskih vrednosti i kriticke misli namecu se kao atmosfera koja sve prozima.
Ideolosko funkcionisanje »nacionalne« homogenizacije postize se jednostranom projekcijom i preuvelicavanjem postojecih problema uz potpuno prikrivanje ili selektivno koriscenje cinjenica, situacija i licnosti iz razlicitih istorijskih perioda i uz njihovu instrumentalizaciju za danasnje ciljeve.
Ta vanistorijska fabrikacija mitova i slika, u svrhu davanja ideoloskog naboja danasnjici, potiskuje ne samo kriticku misao vec i elementarno priblizavanje savremenom drustvu i vodi ka slepoj aktivnosti vlasti u kojoj su anonimne mase njen materijal.
Konacno, manipulisanje vlasti ideoloskim pritiskom i materijalnom prisilom odvlaci celokupno drustvo na prostor izvan istorije, gde manipulatori ostvaruju svoje vulgarne materijalne interese, dok se manipulisane mase guraju u istorijsku bedu.

Posebne odlike »nacionalne« homogenizacije u Srbiji posedovale su tragicnu originalnost ideoloskog nihilizma Miloseviceve grupe na vlasti, ciji je jedini strateski cilj bio sopstveno ocuvanje na vlasti bez obzira na bilo koju nacionalnu, ekonomsku, drustvenu i istorijsku cenu po zemlju.
Na taj strateski cilj svedene su ideoloske razlike izmedju komunista, fasista, nacionalista, partizana i cetnika; za njega je zrtvovano drustvo i njegova buducnost.
I na kraju, »nacionalna« homogenizacija dovela je Srbiju do politicke, drustvene, ekonomske i istorijske pustosi, u kojoj ideoloski nihilizam zajedno sa manipulacijama i nasiljem pokusava da prikrije paranoidne postupke licne vlasti.
»Logiku« takvog paranoidnog ponasanja pojacavale su katastrofalne posledice, a ona je svaki put opravdanja trazila u »odbrani« novih, jos beznadeznijih pozicija svojih interesa, koje je predstavljala kao nacionalni i istorijski interes Srbije.
Na taj nacin stigli smo do kraja. »Odbrana« te paranoidne »politike« sada se vec usmerava protiv celog covecanstva.
Smrtonosni zagrljaj apsolutne vlasti, srpskog naroda i Srbije priveden je, nazalost, kraju.
Postojanje naroda i nacije zrtvovano je za odbranu te vulgarne, neodgovorne i cudovisne vlasti nezabelezene u istoriji.
Tu negde, nazalost, okoncana je lekcija.
Krajem 20. veka Srbiju, njenu naciju i narod zrtvovala je Miloseviceva vlast na oltar njegovih paranoidnih interesa.
Naposletku, nacionalni vodja, oslobodilac i talentovani takticar nije ispao nista drugo do dzelat Srbije i njenog naroda.
Atmosfera homogenizacije, budalastina koja se siri bez ogranicenja, mentalna zaostalost koja se sa zastrasujucom lakocom gura u prvi plan, nisu dozvolili uspostavljanje razlike izmedju dzelata i nacionalnog vodje.
Nazalost, politika paranoje nije razvijena u nekoj »laboratoriji«, ali je unistila zivote miliona ljudi i ponizila ljudsko dostojanstvo.
To ponizenje ljudi nije izazvala nikakva prirodna katastrofa – nije se radilo o prirodnom fenomenu. Najbolnije od svega je sto je to ponizenje zahtevalo sudelovanje razuma i srca, znanja i osecanja miliona ljudi.
Ovo se ne dogadja prvi put u istoriji. Medjutim, mi zivimo ovaj istorijski trenutak i za njega smo odgovorni, prema njemu moramo zauzeti stav u ovom nasem, jedinom, ljudskom zivotu.

Nacionalizam: novo ruho apsolutne vlasti

Miloseviceva originalnost i element koji mu je obezbedio gorivo, pogon i uzasnu razornu energiju bio je spoj vlasti sa nacionalizmom.
U uslovima potpunog izostanka demokratije, u deceniji izmedju 1980. i 1990, bili su dozvoljeni jedino nacionalisticki poklici. Odbrana nacije, vere i istorije u okolnostima decentralizovanih etatizama u republikama ojacala je lokalne vlasti, dok je glasove koji su zahtevali demokratiju, pluralizam i formiranje gradjanina ogranicavala i gusila sama vlast.
Zagrljaj Milosevica i nacionalisticke struje u Srbiji, koji je u septembru 1987. godine okoncan logikom 8. sednice Saveza komunista Srbije, uveo je u politicki zivot cisti populizam, a u prvi plan gurnuo ideoloski nihilizam.
Od 1980. godine Srpska pravoslavna crkva, posredstvom svojih najekstremnijih protagonista – mitropolita Atanasija Jevtica, Amfilohija Radovica i Irineja Bulovica – usla je u politicku igru sa tekstovima, apelima i pozivima na nacionalnu homogenizaciju.
Izgovor je bio kosovski problem. Sledilo je Udruzenje knjizevnika, koje je stalo u odbranu nacionalnih prava Srba na Kosovu, a 1986. intervenisala je Srpska akademija nauka i umetnosti svojim cuvenim Memorandumom, koji je u sustini osudio Jugoslaviju i Srbiju proglasio njenom zrtvom.
Ivan Stambolic, covek koji je forsirao Milosevica tokom cele njegove karijere, u svojoj knjizi Put u bespuce, sa zaprepastenjem opisuje Milosevicev zagrljaj sa nacionalistima, koji su do tada bili marginalna grupa.
Ideolosko ozakonjenje jednog coveka od mehanizma, kao sto je Milosevic, uz pomoc nacionalizma, crkve i naucnog autoriteta Srpske akademije i uz apsolutnu kontrolu nad sredstvima informisanja, dalo je Milosevicu novu snagu i ucvrstilo njegove katastrofalne ambicije.
U takvim okolnostima formirala se 1988–1989. matrica politickog zivota u Srbiji, koju je u sustini karakterisao srpski »pluralisticki« nacionalizam.
Kako su svi imali isti cilj, bilo je lako da nadvlada Milosevic koji je kontrolisao sve segmente drustva.
Milosevicevo poimanje demokratije najbolje je opisao njegov blizak saradnik i predsednik Predsednistva Jugoslavije 1990–1991. Borisav Jovic citirajuci njegovu cuvenu recenicu: »Da iskoristimo demokratiju!«
Milosevic i njegova supruga Mira Markovic polozili su ispit iz demokratije kada je u jesen 1996. godine opozicija pobedila na opstinskim izborima u najvecim gradovima Srbije. Rezultati izbora su ponisteni, opozicija je tokom vise od stotinu dana organizovala demonstracije, a predstavnici OEBS-a u Beogradu preklinjali su Milosevica da konacno donese odluku da se »opstine prepuste opoziciji«.
Usledio je ekonomski rat uz selektivno finansiranje opstina i nasilno razbijanje opozicije pomocu parcijalnih postupaka i aktivnosti obavestajnih sluzbi i rezimskog pravosudja.

Milosevicevi »uspesi«

Nijedan od ciljeva koje je proglasio Milosevicev rezim nije ostvaren.
Jugoslavija, za ciji se opstanak Milosevic navodno zalagao, raspala se na nasilan nacin.
Srbi iz Krajine, koje je od 1989. godine on organizovao i podsticao na pobunu, preobrazeni su u septembru 1995. u izbeglice. Ono sto za vreme nemacke okupacije nije poslo za rukom Pavelicu i ustasama, postigao je Milosevic svojom politikom.
Milosevic je dirigovao katastrofom Srba u zapadnoj Slavoniji u maju 1995, dok je Vukovar, koji su u septembru i novembru 1991. razorile JNA i Arkanove paravojne jedinice, zajedno sa celom istocnom Slavonijom, 1997. godine prikljucen Hrvatskoj.
Srbi iz Bosne i Hercegovine, predvodjeni Karadzicem i Mladicem, vodjeni Milosevicevim instrukcijama i potpomognuti ekonomski i vojno iz Jugoslavije, doziveli su najgoru sudbinu i sada zive u potpunoj bedi, dok im je u sustini nametnut medjunarodni protektorat.
Prema tome, unisteni su svi nacionalni problemi.
Sto se tice ekonomije, Milosevic je 1989. godine obecao da ce Jugoslavija »postati Svedska«; medjutim, Srbija se transformisala u nesto izmedju Afrike i Latinske Amerike.
Drustvo je degradirano, Srbi su omrazeni u svetu kao nikad do sada, a buducnost zemlje usmerena je ka degradaciji bez presedana.
Suprotni pol »nacionalne« homogenizacije i ideoloskog nihilizma predstavlja izolacija. 
Jedino u klimi izolacije mogu se izricati najvece budalastine i forsirati paranoidna politika potpuno izvan istorijskog konteksta.
Konacno, doslo je i do istorijskog paradoksa: zemlje »realnog socijalizma«, kao sto su Poljska, Madjarska i Ceska, cine krupne korake ka demokratizaciji, Bugarska i Rumunija se trude da nadju svoju srecu u svetu, dok se prostor Jugoslavije, koji je bio najnapredniji, izoluje i usmerava prema minulim vekovima.

Grcka i propast Jugoslavije

Celokupno grcko politicko rukovodstvo, uz neznatne izuzetke, nije shvatilo Milosevicevu politiku nasilnog nametanja resenja od 1989. do 1991. godine, nije obracalo paznju na nju ili je smatralo da ona sluzi grckim interesima, nije osudilo ili je prikrilo zlocine koje je vrsila ta politika od 1991. do 1995. godine, i ispoljilo je istorijsku nezrelost prema destabilizaciji celokupnog regiona do koje je takva politika dovela.
Grcka je odusevljeno aplaudirala politici destabilizacije Balkana, izolovana je kod svojih saveznika i, konacno, nije odigrala jedinstvenu ulogu koja bi doprinela demokratizaciji regiona kakvu su zahtevali nasi nacionalni interesi.
Podrska Milosevicevom rezimu bila je u moralnom pogledu nedopustiva jer je prikrivala njegove zlocine, u politickom pogledu je bila apsolutno pogresna jer Milosevic nije imao nikakvih izgleda da uspe u savremenom medjunarodnom okruzenju, u drustvenom pogledu je bila pogubna za Srbe, a u istorijskom pogledu se ispostavilo da je ne samo naprosto bezizlazna, vec je Srbiju proterala iz istorije. 
Ukoliko politika znaci predvidjanje, planiranje i stratesku odbranu istinskih interesa nacije, onda se grcko politicko rukovodstvo u celini potvrdilo kao tragicno nesposobno.
Ukoliko su grcki politicari istinski saosecali sa srpskim narodom, onda su mu pruzili najgoru uslugu, podrzavajuci Milosevicevu politiku koja je dovela do propasti Srbije. Jedna demokratska zemlja poput Grcke morala bi da sklapa saveznistva i prijateljstva za odbranu demokratskih principa i vrednosti, a glavni cilj morao bi da joj bude formiranje gradjanina, razvoj sloboda, pluralizma i prosperiteta naroda.
Prijateljstvo sa Milosevicem pruzilo je podrsku mracnjastvu i totalitarizmu, pokoravanju narodâ i ponistavanju gradjanina.
Koje je vrednosti, koje je principe odbranio rezim Milosevica, Seselja, Karadzica, Mladica i Arkana osim zlocina i razaranja da bi stekao tolike obozavaoce u Grckoj?

Uloga sredstava informisanja

Ukoliko novinarstvo podrazumeva pokusaj da se otkrije istina, u Grckoj bi ta definicija morala da se promeni, pa da se kaze da je »novinarstvo pokusaj prikrivanja istine«.
Grcko novinarstvo, osim malobrojnih casnih izuzetaka, uspelo je da ostvari neostvarljivo. Uspelo je da prikrije zlocin u Sarajevu i opsadu grada, koja je trajala puna 42 meseca, od aprila 1992. do septembra 1995. godine, tokom koje su srpske paravojne formacije granatama i snajperima pobile 12 000 ljudi, od kojih 1700 dece. Neki jos uvek bestidno pisu o jednoj granati za koju kazu da su je ispalili Muslimani. Ta granata koristi se kao alibi za ukupan zlocin koji se precutkuje.
Grcka sredstva informisanja su govorila o »napredovanju« Srba u vreme kada su horde Mladica, Seselja i Arkana od aprila 1992. klale nenaoruzano stanovnistvo Bijeljine, Brckog, Zvornika, Foce, Visegrada, Prijedora i brojnih drugih gradova Bosne i Hercegovine i u srcu Evrope vrsile genocid sa vise od 200 000 mrtvih. Kada je Jugoslovenska armija, koja je vec postala iskljucivo srpska, u jesen 1991. godine puna tri meseca granatirala Vukovar i kada je okupirala gotovo 30% Hrvatske, grcka sredstva informisanja izvestavala su o ustaskim pokoljima iz razdoblja 1941–1945.
U uspesnom pokusaju prikrivanja istine koristeni su odredjeni stereotipi–mitovi.
Jedan je mit da je Nemacka naoruzala Hrvate i Muslimane kako bi vrsili pokolje nad Srbima. No, osvajanje, gotovo setnjom, 30% teritorija u Hrvatskoj u periodu od jula do decembra 1991. i genocid u Bosni od aprila do oktobra 1992. godine, kao i zauzimanje 70% Bosne i Hercegovine, pokazuju koja je strana bila naoruzana i pripremljena za pokolje.
Drugi mit isticao je srpsku tradiciju gerile i partizanstine u borbi protiv nacizma. No, srpski partizani su, kao i hrvatski i bosanski, vodili borbu za visenacionalnu Jugoslaviju pod parolom »bratstva i jedinstva« i podnosili zrtve protiv nacizma. 
U periodu od 1991. do 1995. godine horde Karadzica–Mladica, Seselja i Arkana primenjivale su nacisticki metod etnickog ciscenja i zlocina, kao sto su za vreme nemacke okupacije radili ustase i cetnici.

Treci mit, koji je vec zaboravljen, bio je prica o cuvenoj muslimanskoj osovini koja povezuje Ankaru, Sofiju, Skoplje, Tiranu i Sarajevo. Na suprotnom polu trebalo je stvoriti pravoslavnu osovinu Atina–Beograd–Moskva, koja bi se suprotstavila opasnosti od prve.
Konacno, politicko rukovodstvo i sredstva informisanja u Grckoj pokusali su da ne vide ono sto se dogadja, pa su skliznuli u proslost, u istoriju, u mitove koje su negovali kako bi opravdali zlocin i prikrili ga.
Odusevljen pokusaj opravdanja i prikrivanja zlocina i politike koja je taj pokusaj forsirala doveli su do razaranja i destabilizacije Balkana.
Koliko su politicki zreli, kakvog su moralnog integriteta oni koji, nakon sto su odusevljeno aplaudirali toj nevidjenoj politici, sada kukumavce i jadikuju nad rusevinama te politike?
Kako ti isti politicki lideri, ljudi od duha, i novinari, sada govore o destabilizaciji Balkana, kad je njihova celokupna aktivnost podrzavala njegovu destabilizaciju od 1991. do danas?
Kolike su desetine i stotine intervjua dali grckim sredstvima informisanja Karadzic, Mladic i Arkan kako bi podstakli grcko-srpsko prijateljstvo?
Koliko su puta Arkan, Mladic i Karadzic iskoristili mit o pravoslavlju kao ideolosko pokrice za svoje zlocine, smatrajuci da prilikom obracanja grckim sredstvima informisanja imaju privilegiju da govore najbezocnije lazi, potpuno uvereni da im se veruje?
Kako je moguce da se zlocinac kalibra Mladica, posle pokolja 8000 nenaoruzanih stanovnika Srebrenice u julu 1995. godine, velica i slavi na televizijskom kanalu MEGA 11. decembra 1995, da bude predmet divljenja i da prikuplja novac za bracu Srbe u Bosni?
Ko se setio helenofila Srbina Ivana Djurica, koji se borio za demokratizaciju Srbije, pa da sa njim napravi intervju?
Ko je razumeo Zorana Mutica, koji je preveo sve najbolje sto postoji u grckoj poeziji i prozi i ko se potrudio da ga cuje?
Cuveno »grcko-srpsko prijateljstvo« bilo je podrska takvoj politici bez presedana i udarac gradjaninu, demokratiji i istinskim interesima srpskog i grckog naroda.
Ponekad je komicno prevazilazilo i najludju mastu, kao na primer u emisiji »Istinite price«, na drugom kanalu drzavne televizije, 19. juna 1995. godine, kada je prikazan dokumentarac o tragediji Sarajeva i o borbi njegovih stanovnika za prezivljavanje bez struje, vode i hrane. Taj izuzetni dokumentarac popracen je telopom za pruzanje pomoci, uz broj ziro-racuna Drustva grcko-srpskog prijateljstva, kako bi se pomoglo onima sto su sa Pala granatirali Sarajevo!

Formiranje javnog mnenja

Od 1991. godine grcko drustvo bilo je potpuno ravnodusno prema zlocinima srpskog rezima i paravojnih hordi.
Grckim sredstvima informisanja poslo je za rukom da prikriju zlocin tako sto su se okrenula ka minulim decenijama. Za grcko javno mnenje rata nikad nije ni bilo.
Prve demonstracije u Atini sa transparentima koji su oglasavali da je »doveden u opasnost mir na Balkanu« odrzane su uoci NATO-vog bombardovanja bosanskih Srba u avgustu 1995. godine, kada je celi zlocin vec bio izvrsen.
Tek nekoliko grupa sa levice demonstriralo je protiv nacionalizma i rata ispred jugoslovenske ambasade nakon zlocina u Srebrenici.
Od 1991. do 24. marta 1999. na Srbiju nije pala niti jedna neprijateljska granata.
Grcko javno mnenje ignorisalo je zlocine srpske politike i to je bio veliki uspeh onih sto ga formiraju.
Namece se pitanje da li mozemo razluciti zlocinca od stvaraoca, dzelata od zrtve, coveka koji promovise kulturu od obicnog prevaranta.
Ako to nismo u stanju, vec ljude razlikujemo po njihovom nacionalnom i verskom opredeljenju, onda ostavljamo otvoreno polje za delovanje zlocinaca, prevaranata i dzelata, jer se njima – zbog nacionalnih i verskih opredeljenja – sve prasta.
Ponizenje ljudskog bica koje ne shvata rezultate svog delovanja i iznenadi se kada na sebi oseti posledice sastoji se od dvostrukog ponizenja: prvo, kada dozvoli da se u njegovo ime vrse zlocini, i drugo, kada svoje neznanje plati neopozivim unistenjem zivota, kako sopstvenog tako i zivota svoje zemlje.
Koje su politicke stranke, sindikalne organizacije i pokreti pomogli demokratiji u Srbiji? Osim usamljenih pokusaja, saveznistvo i prijateljstvo sa Srbijom predstavljali su podrsku rezimu.
Omladina grckih politickih stranaka i studentski pokreti nisu smatrali primerenim da pomognu ili da moralno podrze studentsku omladinu u Srbiji, koja je u Beogradu masovno demonstrirala, puna tri meseca, u zimu 1996–97, ali su zato posetili Milosevica kako bi mu izjavili solidarnost u aprilu 1999. godine, kada je njegova politika dovela do konacne katastrofe.
Podrska totalitarizmu u Srbiji tokom poslednjih deset godina, jezovito podizanje grcke zastave nad poklanim Srebrenicanima u julu 1995, slavljenje ili prikrivanje zlocina, cine da sada izgleda naivna selektivna osecajnost zbog NATO-vog bombardovanja Srbije.
Danasnji trenutak postavlja problem politicke, istorijske i moralne nezrelosti izmanipulisanog javnog mnenja i onih koji su ga formirali, a koji pokusavaju, naknadno, da ugase pozar u cijem su podmetanju sudelovali sa naivnim odusevljenjem ili iz glupe prepredenosti.

*) Predgovor knjizi Umorstvo Jugoslavije – izboru clanaka koje je autor proteklih godina objavljivao u atinskom dnevnom listu Elefterotipija; knjigu izdala solunska izdavacka kuca »Paratiritis«, 1999. godine.