Knjiga neustavno smenjenog sudije Vrhovnog suda Srbije dr Zorana Ivosevica, Ne pristajem, sastavljena je od tekstova i intervjua koje je ovaj ugledni pravnik objavljivao, odnosno davao u stampi pocev od decembra 1996. do jeseni 1999. godine. Pisana popularnim stilom, znalacki strukturisana, potkrepljena cinjenicama i nadasve plasticnim objasnjenjima, pa je u tom smislu izvanredno edukativna, prosarana lucidnim opservacijama i strucnim, ali lepim i jasnim jezikom, ova knjiga se zaista cita kao najbolje publicisticko stivo. Ona je po mnogo cemu jedinstvena i neodoljivo podseca, ne samo po decidnom naslovu, vec po istinskom zalaganju za odgovorno, profesionalno i samostalno obavljanje sudske vlasti, na cuveni Zolin tekst »Optuzujem« koji je ovaj znameniti francuski pisac objavio krajem devetnaestog veka povodom poznate afere Drajfus. Ono sto Ivosevicevu knjigu i Zolin tekst povezuje, jeste svojevrsno oglasavanje savesti i teznja za oslobadjanjem sudstva od tutorstva izvrsne vlasti, te napokon suocavanje svih nas (a narocito sudija) sa stvarnoscu i potreba za moralnim ociscenjem i nekom vrstom samooslobadjanja. Zapravo, ovi elementi su i sastavni delovi knjige.
Na sta to sudija Ivosevic ne pristaje?
Drzava koja je u svom ustavu proklamovala nacelo striktne i ravnotezne podele vlasti na zakonodavnu, izvrsnu i sudsku ne moze i ne sme, ukoliko zeli da se smatra pravnom drzavom, narusavati tu ravnotezu. Zakonodavna vlast ne moze donositi zakone koje ona hoce, vec samo one koje ustav ne zabranjuje, bas kao sto ni izvrsna vlast ne sme izvrsavati propise kako to ona hoce, vec u skladu sa ustavom i zakonom, pa prema tome ni sudska vlast ne sme dopustiti da neko drugi u njeno ime vrsi tu vrstu vlasti.
Ivosevic u prvi plan istice dva kljucna problema naseg pravosudja: to su, s jedne strane, odnos izmedju normativnog i stvarnog, dakle izmedju propisane pravne norme i njene primene u praksi, i odnos unutar same strukture poretka koji, prirodno, ishodi iz prvog problema.
Autor istice da se cesto susrecemo sa pitanjem primene u praksi ustava i zakona mnogih zemalja, koji sami po sebi obicno nude manje-vise prihvatljiva demokratska nacela. Ta nacela, koja se vec uveliko mogu smatrati ne samo pravnom vec i civilizacijskom tekovinom, i koja su formalizovana u mnogim ustavima, pre svega su rezultat opsteprihvacenih ideja jos od Monteskjea i docnije Francuske revolucije, da se apsolutna vlast monarha definitivno razbije na tri celine: zakonodavnu, izvrsnu i sudsku koje ce bez medjusobnog mesanja nadleznosti ravnopravno vrsiti vlast. Diskrepanca izmedju pravne norme i onoga sto se desava u realnosti postoji gotovo u svim drustvima i po njenoj velicini, odnosno rasponu ocenjujemo zapravo stepen opste demokratizacije. Bitno narusavanje odnosa unutar ovih triju vrsta vlasti, sto je danas slucaj u Srbiji, jasno pokazuje i stepen njene demokratije i slobode govora. Naime, Ivosevic vrlo reljefno objasnjava da u Srbiji danas sve vise i sve osionije jaca izvrsna vlast na racun ostale dve. Izvrsna vlast u svojoj rastucoj moci potpuno, sustinski i formalno, zaobilazi sudsku vlast. Tipican primer je donosenje Zakona o javnom informisanju, pri cemu je vrsenje sudske vlasti u potpunosti suspendovano jer je Zakon formalno proglasila zakonodavna vlast (Skupstina), a njegovo sprovodjenje je ostalo u nadleznosti izvrsne vlasti (sudije za prekrsaje kao organa Vlade, a ne organa sudske vlasti). Ali, nije samo sudska vlast potcenjena u odnosu na izvrsnu vlast, vec je to slucaj i sa zakonodavnom vlascu, jer se Skupstina odavno pretvorila u veliki parlatorijum i mesto na kojem se zakoni samo proglasavaju, a ne i kreiraju. Tako u Srbiji danas izvrsna vlast (Vlada) formalno poveri zakonodavnom organu (Skupstini u kojoj ima partijsku vecinu) da donese, na primer, Zakon o univerzitetu, pri cemu Skupstina samo formalno vrsi vlast, jer je izglasala Vladin projekat zakona. Izvrsna vlast u poslednje vreme sve cesce poteze i za donosenjem uredbi, pomocu kojih upravlja umesto zakona cime se, ne vise formalno vec i sustinski, zaobilazi i zakonodavna vlast. Time su uskracena prava vrsenja funkcija vlasti zakonodavnom telu kakvo je Skupstina.
Ivosevic izvodi jasan zakljucak da kad god dolazi do ovako bezobzirnog narusavanja nadleznosti unutar tri vrste vlasti za racun izvrsne, a na racun zakonodavne i sudske, srecemo nepravo umesto prava, tiraniju umesto demokratije, neslobode umesto slobodâ. Samim tim otvoren je put ka totalitarizmu uprkos postojanju formalnih demokratskih institucija bilo politickih (stranke i parlamentarni pluralizam) bilo pravnih (Ustav, zakoni i podzakonski akti, sudovi, ukljucujuci i Vrhovni sud).
Kada razmatra odnos unutar same strukture pravnog poretka Ivosevic na brojnim primerima jasno i nedvosmisleno pokazuje kako su i sami propisi cesto vrlo protivrecni kako medjusobno tako i sami sa sobom, sto stvara ne samo pravni galimatijas vec i pravnu nesigurnost gradjana. Neretko se u jednom clanu Ustava ili zakona garantuje nesto sto se u nekom narednom sasvim anulira. Takvih neuskladjenosti ima ne samo u zakonima vec i u Ustavu Srbije. Ali, Ivosevic smatra da bi se ova druga vrsta problema znatno lakse resila ako bi sudstvo u Srbiji istinski postalo nezavisno od izvrsne vlasti.
U tom smislu glavne tacke njegovog ljudskog, moralnog i strucnog otpora stanju u pravosudju i oko pravosudja, jesu nepristajanje na podanicku ulogu suda, na njegovo bavljenje dnevnom politikom i izvrsavanje njenih naloga. Kada se sudska funkcija konacno izbori da autonomno vrsi vlast onako kako joj to Ustav nalaze, kada se sudije oslobode straha da ce biti smenjeni i izgubiti posao ako nisu »lojalni« izvrsnoj vlasti, onda ce sudstvo postati nezavisno, a sudije nece crveneti od stida zbog odluka koje nemaju niceg zajednickog sa pravdom i pravom.