Kako je bila organizovana turska vlast?
Sultan je svoju vlast ostvarivao prvenstveno preko velikog vezira kao svog zamenika. Uz njega se nalazio divan (savet) sa tri do sedam kube vezira, sa savetodavnom ulogom. Dvojica kazaskera (vrhovnih sudija) bavila su se sudskim poslovima, a dvojica defterdara finansijama. Zakone je mogao tumaciti i potvrdjivati zakonitost divanskih odluka sejh-ul-islam ili veliki muftija. Njegovo pravno misljenje ili odgovor na neko pravno pitanje naziva se fetva (i danas nezaobilazna u islamskom svetu). Medju velikodostojnicima nalazio se i nisandzija, u cijoj su kancelariji slikane tugre (monogram sultana) na vec napisana sultanska akta. A sva ta tela, i zgradu u kojoj su se ona nalazila, nazivali su u Evropi Visoka Porta.
Na provincijskom nivou sandzak-beg je zastupao sultanovu izvrsnu vlast, a kadija–sudija, koji je poticao iz redova uleme (verskih ucenjaka) predstavljao je, u ime sultana, pravosudje. Pored sudstva, kadija je imao i siroka ovlascenja i duznosti u podrucju vojne i civilne administracije i kontrolu zakonitosti akata svih vrsta na podrucju svoje jurisdikcije (kadiluka ili kaze). Znaci, morao je da pomaze pri ubiranju dazbina, da nadgleda carinu, vodjenje rudnika i upravu nad drugim carskim prihodima, kao i da sprovodi zapovesti sto su stizale sa Porte. Broj kadija je ogranicavan, a kasnije su bili postavljani samo na dve, odnosno godinu dana, sto je cinjeno u cilju nezavisnosti sudstva. Pored prihoda od taksi, kadije su, u pocetku, na ime izdrzavanja dobijale i timar (leno). Sredinom 16. veka kadije su bile razvrstane u pet kategorija, a na visoku titulu mule imali su pravo samo pripadnici prve dve kategorije (ovu titulu nosile su kadije u Beogradu i Sarajevu). U to doba broj kadija je daleko premasivao potrebe Carstva, pa su se oni, udruzujuci se u bande, odavali pljacki.
Inace, kadija je sudio prema islamskom verskom zakonu (serijatu) i prema osmanskom kanunu (kanunnami) tj. sultanskom ukazu sa zakonskom snagom. Kanun je opet dopunjavan obicajnim pravom i ponekom pravnom ustanovom pokorenih naroda, u onoj meri u kojoj se to ne bi suprotstavljalo serijatu. Tako je gotovo u potpunosti preuzet nekadasnji srpski rudarski statut i mnogi drugi zakonski propisi (i to pod svojim slovenskim imenom). U medjusobnim poslovima i sporovima hriscani nisu bili obavezni da se obracaju kadiji ukoliko se proces nije ticao nekog muslimana ili drzavnih interesa.
Za teske zlocine, kao sto su ubistvo, otmica, pljacka i nasilje ili drumsko razbojnistvo (a tu je spadala i hajducija), krivicni zakon je predvidjao pogubljenje ili telesno sakacenje, a zabranjivao je predstavnicima vlasti da umesto ovih kazni primaju otkup u novcu. Preljubnici su kaznjavani zavisno od imovinskog stanja – novcanom globom.
Uobicajeni oblici telesnih kazni bili su amputacija sake ili noge, osuda na veslanje na galiji ili batinanje po tabanima. Batinanja, ili novcane globe umesto njih, bile su kazne za manje prestupe. Vlasti su se sluzile spravama za mucenje da bi od optuzenog iznudile priznanje (a smrt u takvim slucajevima nije podlegala istrazi). Ukoliko pocinitelj nedela ne bi bio pronadjen, mogla se kazniti cela zajednica, recimo selo. Strogost kazne je zavisila i od toga da li je krivac bio muskog ili zenskog pola, slobodnjak ili rob, da li nezenjen ili u braku, da li je muslimanske ili neke druge veroispovesti.
U sporovima koji su bili povezani s javnim redom, sultan, njegovi veziri i ostali predstavnici vlasti mogli su izricati presude ili davati oprostenje a da ih u tome nije ogranicavala kanunnama. Smrtna kazna bez prolivanja krvi, koja se izvrsavala davljenjem svilenim gajtanom, bila je predvidjena za clanove dinastije i dostojanstvenike na visokim polozajima. 
U slucaju da se u kanunnami ne nalazi jasno pisana odredba, sporno pitanje kadija je zvanicno upucivao u prestonicu na resavanje.
Nijedno optuzeno lice nije se moglo kazniti bez pismene kadijine presude. A iskljucivo pravo sprovodjenja sudske odluke imao je beg, ali bez kadijine osude on nije mogao naplatiti cak ni najmanju novcanu kaznu.
U slucajevima obuhvacenim gradjanskim zakonom, koji se nalazio u sklopu serijata, i sam sultan je morao postovati kadijine odluke.
Ovde su naravno prikazani idealni oblici osmanskog zakonodavstva. U praksi, sultani su, primerice, morali nekad da izdaju adaletname (raspise) kojima su izgladjivane zloupotrebe provincijskih vlasti. Pa jos i danas ovde zivi izreka »kadija te tuzi, kadija ti sudi«.