Kada je Republika pre nekoliko godina, pod naslovom »Grad u kojem caruje smrt«, objavila jedan dobronameran i upozoravajuci tekst o povecanoj smrtnosti medju gradjanima Dimitrovgrada (Caribroda) i gotovo zanemarljivom broju novorodjencadi, opstinske SPS vlasti podigle su takvu hajku na autora teksta kao da je izdao najstroze cuvanu drzavnu tajnu.
Nazalost, ne samo sto su podaci o broju umrlih i novorodjenih bili tacni, nego su se onda izrecene crne slutnje i prognoze o tihom odumiranju grada, u kojem je preko 90 odsto stanovnistva bugarskog porekla, obistinile. Stanje je od onda pa do danas postalo jos sumornije. Dok se sredinom devedesetih broj umrlih kretao oko 250 ljudi, a novorodjenih beba oko 50, prva brojka se iz godine u godinu povecavala, a druga rapidno smanjivala. Samo deceniju ranije, u Dimitrovgradu je godisnje umiralo oko tridesetak ljudi, dok je broj beba koje su ugledale svet bio oko 80.
Gradic od oko 7000 stanovnika prema popisu od 1991. nalazi se u poslednjoj deceniji u samrtnom ropcu, pa iz dana u dan sve vise lici na grad iz cuvenog filma Pitera Bogdanovica »Poslednja bioskopska predstava«.
Bez obzira sto je u medjuvremenu, zahvaljujuci inventivnosti preduzeca Komunalac i njegovog »gradjanski« orijentisanog direktora, obnovljeno ili izgradjeno gotovo sve sto jedan grad takve velicine treba da poseduje, ipak je izgleda najvise para ulozeno, a i danas se ulaze, u prosirenje i uredjenje groblja.
Nije uradjena nikakva socioloska analiza zasto grad nestaje. Nikoga nije zabrinulo sto u najstrozem centru grada zivi samo oko 190 gradjana i sto je u njemu svaka druga kuca potpuno prazna i oronula. Desetogodisnja agonija drzave, ratovi, strah od represije rezima konstantno prisutan na ovim prostorima vec decenijama, a narocito od 1948. godine i rezolucije Informbiroa, stresovi zbog neizvesne buducnosti, starosna struktura stanovnistva, socijalna i materijalna beda (opstina Dimitrovgrad je prema zvanicnoj statistici vec deceniju najsiromasnija opstina u Srbiji sa prosecnom platom u propaloj privredi ispod 10 maraka) kulminira na kraju milenijuma. Postalo je morbidno ziveti u Dimitrovgradu jer od pocetka januara svakodnevno svojim ocima »propratite« dve do tri sahrane. Od 1. januara 2000. pa do sredine februara umrlo je oko 40 ljudi, a u istom periodu rodjene su dve bebe. Jos tragicnije je i to sto je medju umrlima sve vise mladog sveta koji ostavlja svoju decu prakticno bez hleba i bilo kakve brige drzave o njihovoj buducnosti. Kada se ima u vidu da je opstina Dimitrovgrad prema popisu iz 1991. imala oko 12 500 stanovnika, nece biti iznenadjenje da se po novom prebrojavanju 2001. taj broj smanji bar za trecinu ako ne i vise. Ako ostane ovako, ljudi sa ovog podrucja »osudjeni« su na odumiranje, a besperspektivnost zivota u ovakvoj drzavi, s jedne, i gotovo hermeticna zatvorenost granice sa Bugarskom raznim administrativnim taksama i zakonskim ogranicenjima, s druge strane, sprecavaju bilo kakvu privrednu inicijativu, pa su obicni gradjani u mat poziciji. Grad zivne kada ka granici prodju Kertesovi i Stoiljkovicevi ljudi jureci u svojim besnim kolima, ali oni zive u drugom svetu i njih se beda i beznadje Dimitrovgrada ne ticu.
Ipak, izgleda da je SPS-ovska vlast najzad shvatila da ovako vise ne moze, pa je stidljivo priznala da je situacija zaista zabrinjavajuca. To je objavila i u svojim lokalnim sredstvima informisanja u kojima je doskora o tim problemima bilo zabranjeno reci jednu jedinu rec. Hoce li ova zakasnela reakcija nesto promeniti? Po ugledu na poznati dokumentarac »Vidimo se u citulji« ljudi govore: vidimo se na sahrani. Tako u Dimitrovgradu »najpopularnije« mesto sastanka postaje groblje koje se, uzgred budi receno, uredjuje prema projektu poznatog jugoslovenskog arhitekte Ranka Radovica.
Ako nista drugo, za koju deceniju od nekada prelepog gradica bar ce da ostane lepo groblje u divnoj borovoj sumi koja ce skrivati tajnu ko je kriv za sudbinu Dimitrovgrada.