Pod bremenom gluposti i nerazuma, Srbija otaljava neke svoje vanvremene dane.
Srbija vise nije drzava, nije ni geografski pojam, nije nicija clanica, nije ni sa kim u poslovnim ili bilo kakvim odnosima, ona je jednostavno pojam koji konkretno i metaforicno oznacava anticivilizacijski i antihumani smisao.
Na teritoriji nedovoljno jasnih granica i organizacije koja opstaje bez pravila zive ljudi u vremenskom medjuprostoru. Imaju falsifikovanu proslost, apokalipticnu sadasnjost i zanemarljivo mali broj elemenata od kojih bi mogli da grade buducnost. Zivot organizuju planirajuci ga za nekoliko narednih sati ili dana. Opstaju pomocu inercije, imitacije i negacije.
Ako konstatuju da su fizioloski budni, ustaju, prikupljaju ostatke instinktivnih snaga, pripreme se za mucno otaljavanje dolazecih sati i krecu na nekakve poslove, koji ce im doneti fizicki umor, iluziju da su nesto za sebe i svoje uradili i odradili i nadu da ce za takvu aktivnost imati kratkotrajnu sigurnost materijalizovanu kroz neophodne i neizbezne zivotne potrebe. Kretanje po inerciji spasice ih susreta sa sobom i oslobodice ih opasnosti da sebi postave pitanja zbog koga, zbog cega i u ime cega svoje dane provode u ovolikom besmislu i patnji punoj praznine. Na inercijskom putu srecu sebi slicne, potamnele, izmucene, posustale, posrnule, ojadjene, duhovno ispraznjene i mentalno sledjene. U ispraznim recima koje razmenjuju i nedostojanstvenim, uvek istim zalbama i naricaljkama, potvrdjuju da postoje i da drugi postoje po istim pravilima i principima. Identifikacija sa drugim objektom bede oslobadja ih potrebe za istrazivanjem uzrocno-posledicnih veza izmedju onoga sto im se dogadja i onoga sto su cinili da sled dogadjanja ne poprimi takve sadrzaje.
Stanovnici pojma oznacenog kao Srbija ucestvuju kao posmatraci, statisti ili nosioci sporednih uloga u jednoj vrsti planetarnog pozorisnog eksperimenta u kojem nosioci glavnih rola, reziseri i tehnicko osoblje pokusavaju da dokazu da je i imitacija zivota neka vrsta zivota. U tom svojevrsnom pozoristu apsurda sve postoji kao u stvarnom zivotu, a opet nista nije kao u stvarnom zivotu. Postoji univerzitet, ali na njemu studenti ne uce o univerzalnim vrednostima i tehnickim dostignucima, na osnovu kojih bi mogli da otpocnu delatnost koja bi im omogucila siguran i prosperitetan licni zivot, profesionalnu afirmaciju i napredak drustvene zajednice. Ovde je najvazniji predmet nazvan »patriotizam«. 
Postoje i novine koje ne smeju da objavljuju clanke koji ne velicaju patriotizam patriota. Postoje i pozorista iz kojih su se glumci rasprsili sirom sveta. Glume ili se bave kuvarskim ili tesarskim poslovima. Preostali mogu da glume samo u patriotskim predstavama, ako patriote za njih odobre novac. Postoje i skole, ali u njima nastavnici i ucitelji ne mogu da uce decu jer su gladni i uplaseni za sopstvenu decu. Postoje i fabrike koje nista ne proizvode, mostovi preko kojih malo ko prolazi, pruge po kojima retko i neredovno idu vozovi, putevi po kojima sve redje prolaze vozila, jer su izlokani i puni rupcaga koje prete svojom brojnoscu i velicinama, postoje i benzinske pumpe na kojima se ne prodaje benzin, banke iz kojih se ne podize i u koje se ne ulaze novac, prodavnice u koje se ne ulazi jer ono sto je u njima nema cime da se plati, i postoje mesta koja su pretvorena u prodavnice, na kojima se sve prodaje, od licnih predmeta do dostojanstva.
Stanovnici pojma oznacenog kao Srbija, oznaceni pojmom »narod«, imaju imitaciju zivota zbog sindroma koji ih je kao epidemija zahvatio, a koji je oznacen pojmom »patriotizam«. Taj sindrom su dobili kada su se medju njima pojavila bica oznacena pojmom »patriote«. Ta bica uspevaju danas na ovom prostoru i na jos nekoliko egzoticnih mesta po planeti. Ona se znacajno razlikuju od ljudi, kako po fizickim tako i po mentalnim osobinama. Obicno su zadrigli od preobilja hrane i pica, kratkih debelih vratova, cetvrtastih glava, podbulih lica, na kojima se izdvajaju kao karakteristicne crte niska cela i sitne zlobne oci, i u njima ravnodusnost, kosmicka praznina i bezosecajnost. Govor im je ili skandiran ili drhturavo-meketav ili obojen specificnim izgovorom suglasnika »r«. Kada se obracaju »narodu« recnik im je frazerski, anahron, pun besmislenih pojmova ili nepreciznih odrednica.
Kada se obracaju »izdajnicima« i »NATO-placenicima« upotrebljavaju vulgarne, ruzne, pretece, uvredljive i civilizovanom recniku neprimerene reci. Od njih formiraju groteskne, odvratne i lazima impregnirane recenice koje vredjaju ljudskost i izazivaju osecanje stida u svakom ko ih cuje a ko je prisiljen da isti prostor deli sa njima.
U mentalnom sklopu bica oznacenih pojmom »patriota« dominira osecanje omnipotentnosti. Oni sve znaju, sve razumeju, svaku podvalu otkrivaju, nikada ne grese i ni za sta nisu krivi. U njihovom misaonom procesu nikada se ne javlja sumnja u ispravnost onoga sto cine, odluke donose brzo, bez konsultacija sa bilo kim, i jedino im je vazno da povuceni potez ne ugrozi njihov »patriotski« imetak. Posto ne pripadaju ljudskoj vrsti, ljudi za njih ne postoje. Priznaju samo postojanje bica koja su spremna da ih slusaju ili da se pretvaraju da ih slusaju, i pojam »narod« iza kojeg se zaklanjaju kad god objasnjavaju neko svoje antihumano delo. Patriotska bica vole da prave priredbe, za koje uvek sami pisu nemastovite scenarije. Okite neku veliku salu svojim simbolima zla, sami se okite lentama i ordenjem koje prethodno sami sebi dodele, i u zasticenoj atmosferi, okruzeni bicima slicne mentalne greske, arlaucu ili skice na vaskoliki svet. Ponekad prave i velike krvave predstave u eksterijeru. Ruse, pale, pljackaju, ubijaju i svoje morbidne zlocine pravdaju »patriotskom akcijom« zarad zastite nacionalnih interesa. Patriotska bica su zbog svojih dela protiv covecnosti izolovana od ostatka sveta. Sa njima u karantinu je zatoceno nekoliko miliona ljudi. Ravnodusni svet ocekuje da se oni izbore sa zlom koje je medju njima nastalo i do stravicnih razmera poraslo. Ljudi koji zive u imitaciji drzave zvanoj Srbija i sami znaju da »nesto mora da se promeni« ali je jos uvek daleka misao o tome da svaki od njih mora da ucestvuje u sopstvenom oslobadjanju i novom radjanju. Dokle god negiraju sopstveni znacaj, ocekujuci da »neko« nesto uradi, negirace sopstveno postojanje i sluzice »patriotama« da od njih grade pojam »narod«.