Bojan al Pinto-Brkic

Da li gradjani Srbije treba da ocekuju rat? Informacije o dogadjajima na granici sa Kosovom i u Crnoj Gori svakodnevno uznemiravaju javno mnenje. Neuobicajeni pokreti vojske ukazuju da Milosevic nesto sprema. Dolazak proleca tumaci se kao dodatni razlog za pocetak kampanje nasilja. Rezim je odavno stvorio krize, sad treba samo da pojaca njihov intenzitet. Opet, spremnost ostalih aktera cini se slabom. Konfrontacija jednostavno nije na njihovom dnevnom redu. Iz zapadnih administracija stizu poruke kako je »malo verovatno da ce do rata doci jer je ova godina u SAD izborna«. I u Srbiji je ova godina izborna, pa niko na to ne obraca paznju...
Pominjanje novog konflikta nije slucajno. Kada i ruski komunisti pozivaju na opste izbore, Milosevicu naravno pogoduje da se raspreda o ratu. Ostavljen od svih (s izuzetkom Iraka i Severne Koreje), gospodar nasilja na jugoslovenskim prostorima pokusao bi jos jednom da bude zvezda svetskih razmera, da se bori sa NATO-om, da ujedini stanovnistvo protiv neprijatelja. Medjutim, niko mu ne daje povoda, cekajuci izjasnjavanje gradjana na biralistima.
Ne-bas-sasvim-ujedinjena opozicija dobila je pohvale od drzavnog sekretara SAD. Olbrajt kaze da ce liderska bratija biti motor demokratskih reformi. Je li to hvatanje za slamku ili argumentovana tvrdnja? 
Ispitivanja javnog mnenja pokazuju da je veliki broj gradjana resen da ne izadje na izbore ili ne zna za koga da glasa. Primeri Hrvatske i Slovacke, gde je masovan odziv poslao autoritarne rezime u proslost, mogli bi biti korisni za Srbiju. Masovan odziv, nazalost, ne postize se lako i to bi opozicija i njeni partneri u inostranstvu morali da znaju. Izostanak ozbiljne kampanje za odbranu prava glasa, odnosno demonstracije da je svest o pravu glasa dominantna kod gradjana i doveli su do ocekivanja rata.