U Centru za kulturnu dekontaminaciju nedavno je promovisana knjiga Iz pozadine, sarajevskog pisca Seada Fetahagica. Borka Pavicevic, dramaturg i pisac, rekla je da se radi o stivu »o prelasku iz rata u mir ili, kako to jedan drugi pisac zove, ‘izbijanju mira’ i ja naravno zudim da se mi odavde jednom pred tim problemima nadjemo«. 
Podsetivsi da je rec o prvom bosanskohercegovackom piscu koji je za zbirku (prvenac) pripovedaka Cetvrtak poslije petka (1960) dobio ondasnju saveznu nagradu beogradske »Mladosti«, Pavicevic je rekla da potom sledi druga knjiga pripovedaka Go covjek na krecnjaku (1976), te romani Drugo kraljevstvo smrti (1989) i Poljubi pa ostavi (1996), komedije Oko kaktusa, Znam za jadac, Velika rasprodaja i Tako je pocelo.
Pisao je za radio, televiziju i za film, ali svojim najvecim neuspehom smatra tri decenije pisanja pozorisnih kritika za Oslobodjenje, jer je to njegova »najveca besmislica«. Dugo je pisao kolumne u Svijetu, poznatije kao »pisma Ragibu«, da bi mu danas sve redakcije u glavnom gradu BiH zatvorile vrata. Tekstovi u ovoj knjizi su objavljeni u Oslobodjenju od aprila 1994. godine do septembra 1998. godine; da li ce objaviti svoje ranije zapise (do 1994) zavisi »od toga hoce li dobiti novac na lutriji koju nikad nije igrao«.
»Dobro je sto je Sead u Beogradu i sto je iz Sarajeva«, rekao je novinar Petar Lukovic. »Nekakav krug ovde se veceras zatvorio i ja sam veceras veoma hepi sto je Sead ovde i sto promovise svoju knjigu. Dok sam je citao pogodila me je serija nekih slucajnosti, nekih paralelnih svetova koje sam ja prezivljavao. Ne zbog toga sto se i ja bavim gotovo identicnim poslom – pisem kolumne, mogu da kazem s ponosom da sam naisao na gomilu recenica za koje mi je zao sto ih ja nisam napisao. Ono sto je najvaznije za onoga koji pise i koji se bori u sredinama kao sto su Sarajevo i Beograd je to da pre svega pometemo pred svojim pragom i sto je Sead u svakoj od tih prica, u svakom svom stavu i posle svih ovih godina ucinio i sto nije imao potrebu da menja nijednu rec«. Govoreci veoma pohvalno o knjizi Lukovic je rekao da mu se dopada ne samo »nacin na koji se on sprda i govori o svojim lokalnim ludacima – to je apsolutno identicno sa nasim lokalnim likovima i ako zamenite imena dobicete kompletne, uzasavajuce slike i verovatno je sve sto nam se desava utoliko strasnije sto se neko ludilo multiplikuje na svim ovim prostorima. Treba samo zameniti imena i funkcije da bi se dobile uzasavajuce slike«.
Lukovic je istakao i razloge Fetahagicevog »nestanka « iz Oslobodjenja, kome je, zapravo, receno da vise ne pise u ovom sarajevskom dnevnom listu. »Setio sam se svog slucaja – ja ne pisem u Srbiji, on ne pise u Bosni, ja cu uskoro imati promociju svoje knjige u Sarajevu, a Sejo je, evo, ovde. Neke znacajnije, meni simbolicnije, paralele nisu potrebne. Knjigu mozete citati na milion nacina, pricu po pricu, s pocetka ili kraja, ali ono sto impresionira su dve stvari. Stav jednog cistog, pametnog, duhovitog i izuzetno dostojanstvenog coveka i drugo – to je neprekidna nit ljudskosti u svem ludilu koje se desavalo u Sarajevu, nesto sto mi nismo doziveli i zato je ova knjiga vrlo poucna za sve nas koji cekamo katarzu, cekamo razresenje, ne samo sto Sead pokazuje kako se treba ponasati u nekim vremenima, nego sto je ova knjiga i dokaz da srecem jos uvek mnogo ljudi na prostorima bivse Jugoslavije koji misle isto«.
O knjizi je povoljne ocene izrekao i pisac Ivan Colovic. Njemu se cini da se pripovedacevo ja »vise priblizava nekom zamisljenom citaocu, a u ovim slucajevima upravo jednom zamisljenom citaocu koji govori kao oni koji lako preuzimaju retoriku vlasti, kao oni koji nasedaju toj retorici. Ovo literarno ja najcesce govori kao neko ko kriticki misli o vlasti, ko nece ovaj jezik vlasti, ove fraze, i ko se opire i podsmeva porukama vlasti. To je neko ko je radoznao, neko ko voli sve da zna i da kaze, da o svemu kaze svoje i da pri tom uglavnom govori protiv struje. Da sve podvrgava sumnji i narocito da nalazi ono sto je komicno u stvarima, a posebno ako se za te stvari tvrdi da su vazne i krupne«.
Rec je o prznici, kriticaru, koji ide protiv govora vlasti, koji ne da na se. Horizonti ovog pisca ogranicavaju se na Sarajevo, na grad i na ljude u njemu. Pominju se i zlocinci koji tokom rata tuku Sarajevo. Oni za njega nisu interesantni, sto je pak interesantno za Colovica. On o »onima gore« skoro i ne govori, ili ako ih pominje – pominje ih samo kao prirodnu nepogodu. Posebno zanimljivim se cini to sto pripovedac skoro ne primecuje kraj rata. Pobrkani red stvari dolaskom mira nije nestao i on (pisac) u tom pobrkanom redu pokusava da uoci na cemu bi, mozda, pocivao onaj pravi red stvari. I onda nije cudno sto prestanak rata citalac ne primecuje, pripovedac nije impresioniran krajem tog rata, skoro ga i ne zapaza i nastavlja pricu kao da nema nikakvog razloga da u svom repertoaru harmonija nesto izmeni. On i dalje pokusava da se u tom pobrkanom redu stvari snadje i to je jedan od najtuznijih zakljucaka ove knjige, rekao je Colovic.
Rat ume dugo da traje, da svojom senkom dugo pritiska i zamracuje mir, kaze Colovic, i to je, sudeci po ovoj knjizi, slucaj sa ratom u Bosni. »Knjizevnost u ratu i o ratu ima smisla, pa cak i onda kada nije upregnuta u kola rata, a znamo da cesto tu i te kako ima mracnog i tragicnog smisla«.
Fetahagic je Beogradjanima rekao da uglavnom nije imao problema sa vlascu. »Cak me niko, kao vas ovdje, ni sudu nije tuzio, a jedinu reakciju imao sam u Oslobodjenju tokom rata kada sam u svoju kucu – na rucak uz svijecu i da pije vode koju cu donijeti iz Pivare u kanisteru – pozvao englesku kraljicu. Odgovorio mi je engleski ambasador, rekavsi mi da se ‘ne salim s njegovom kraljicom’. Ipak za Oslobodjenje je prestao da pise kada je napisao jedan tekst u kojem je stajala jedna recenica da Alija Izetbegovic »nije pravi predsjednik, predsjedavajuci BiH. Da je pravi trebalo bi da ode na svako mjesto BiH, a on nigdje ne ide. U zapadnu Hercegovinu, u RS... i bas bi dobro bilo da ode u Banjaluku, tamo bi ga docekali sa cvijecem i dali bi mu kitu u ruku«. Zbog tog »strucka« u ruku nisu objavili njegovu pricu, »mada se ne bih ljutio ni da su to prekrizili«, kaze Fetahagic.
Februara 1996. godine ovaj sarajevski pisac bio je medju malobrojnom, nacionalno potpuno izmesanom delegacijom Sarajlija i Tuzlaka koja je prva dosla u Beograd nakon rata i raspada SFRJ. Po povratku u Sarajevo napisao je pricu »Bio sam kod agresora« i, nakon sto ju je ponovo procitao ovih dana, rekao je da bi sadasnje slovo o Beogradu bilo lose i da bi napisao – hvalospev Sarajevu. Promocija u Centru za kulturnu dekontaminaciju bila je veoma dobro posecena, ali, ne racunajuci dva beogradska dopisnika sarajevskih medija – bez novinara. Kako to – drukcije – biva u Sarajevu uverice se veoma brzo Petar Lukovic.