U zemljama koje slove kao ekonomski normalne, donja granica deviznih rezervi je tromesecna vrednost uvoza. U Jugoslaviji, a prema proceni Ekonomskog instituta, ova rampa pomerena je na vrednost petnaestodnevnog uvoza. U januaru je SRJ uvezla robe za 244,2 miliona dolara, a izvezla za 91,7 miliona dolara, sto znaci da je deficit (152,5 miliona) bio tri puta veci nego devizne rezerve NBJ (45,85 miliona dolara). Vec u prvom mesecu 2000. godine Jugoslavija je, dakle, devizno bankrotirala. Ova konstatacija se zapravo odnosi na Srbiju, ne samo zato sto u ukupnom izvozu ucestvuje sa 85 odsto, a uvozu sa 93 odsto, nego zbog toga sto je Crna Gora pokrila svoje minuse stranim kreditima, cak redovno isplacuje devizne dugove gradjanima i ostalima. Srpske banke, pak, godinama odlazu vracanje deviza stedisama i otplatu kredita poveriocima u inostranstvu, ukupno preko 20 milijardi dolara.
Na podatak da je u januaru srpski izvoz opao, u odnosu na lanjski januar, za 50,5 odsto, a uvoz za 30,7 odsto, rezim je, valjda da bi oprobao da li bezdan ima dno, blokirao trgovinu sa Republikom Srpskom, Makedonijom i Crnom Gorom i tako zakinuo privredi trecinu izvoznih poslova. Plan, iliti san, naseg premijera Mirka Marjanovica da Sloveniju promovise kao uzor srpske buducnosti pao je istog trena. A mogao je i pre da je neko premijera obavestio da je Srbija za minule cetiri godine izvezla robe koliko Slovenija za godinu dana.
I unutar srpskog zida ipak je tesko sakriti da rezimski san o cvetanju ruza vene na svim ekonomskim poljima. Nultu inflaciju, zagarantovanu saveznom i srpskom ekonomskom politikom, prvi su zaljuljali upravo drzavni ministri, odobravajuci poskupljenje benzina za 75 odsto, dizela za 115 odsto, struje za 9,5 odsto, pa raznih taksi, brasna. A onda su prevoznici sami podigli cene u medjugradskom saobracaju za 40 odsto, poskupeo je hleb, testenine, kisela voda, voce, tezge na pijacama, komunalije i redom, svakog dana, robe i usluge dobijaju novu cenu ili nov naziv i visu cenu. Inflacija se razmahnula, a prema istrazivanju IZIT-a, 90 odsto trgovaca ocekuje u prvom polugodistu rast cena za 26 odsto.

Rezim, po obicaju, ne priznaje da je izgubio ekonomsku bitku, pa je tako rukovodstvo SPS-a, sa predsedavajucom Goricom Gajevic, hladno ocenilo da je posle poskupljenja goriva »uredno snabdevanje trzista energentima uspeh ekonomske politike vlade narodnog jedinstva«. Drzavnog benzina i dizela ipak nema dovoljno, ulicnih prodavaca ima, a jos se pamti izjava srpskog ministra energetike Slobodana Tomovica: »Onima koji ocekuju da na drzavnim pumpama nestane benzina, pa da cene formiraju kako oni hoce, porucujem da se to nece desiti«. Za Tomovica je vezana i cuvena recenica iz arsenala »tako je kako mi kazemo«, a glasi: »Vise cene benzina nece znatnije uticati na povecanje cena druge robe, jer su mnogi vec ugradili cene sa crnog trzista«. Ova i niz slicnih besmislenih tvrdnji koje su posle usledile imale su zajednicku poruku – kad vlast podigne cene i nalozi da to nije inflacija, onda inflacije i nece biti. Tako je zvanicna srpska inflacija u februaru iznosila samo 1,6 odsto, tolika je bila i od pocetka godine, jer u januaru, tvrde statisticari, nije bilo rasta cena. Ovo zveckanje inflacijom po pameti gradjana, kojima su usput smanjene plate i penzije, krunisano je objavom Savezne vlade, bas 9. marta, da je javna potrosnja smanjena, osim za odbranu zemlje. U vojsci su jos u februaru plate povecane za 80 odsto, a saveznoj administraciji za 60 odsto, pa je konkurs za nevolju kojom bi vlast zabasurila ekonomski krah uveliko otvoren.
Sta vlast sprema, a zna se da uvek nesto sprema iz senke najbolje placenih pripadnika, nezahvalno je prognozirati. Mladjan Dinkic, koordinator ekonomske Grupe 17, smatra da rezim zapravo ne zna sta da radi, pa radi ono sto zna – stampa novac bez pokrica. Dinkic navodi da je pocetkom marta novcana masa bila veca za 600 miliona dinara nego krajem prosle godine, odnosno za 500 miliona veca nego u januaru i sada iznosi preko 17 milijardi dinara. On tvrdi da u NBJ ozbiljno razmisljaju o devalvaciji, ali da ne mogu da se odluce da li na iznos crnog kursa (21–22 dinara za DEM) ili ziralnog (26–30 dinara za DEM). U prvom slucaju bi se brzo potrosile devizne rezerve jer bi privrednici, koji marku sad placaju po sticovanom kursu navalili da je kupe po jeftinijem. Ako bi marka zvanicno skocila na 30 dinara to bi podstaklo nagli rast cena. Dinkic smatra da sto se devalvacija duze odlaze ekonomski efekti ce biti losiji. On navodi da je u istoriji raspona izmedju zvanicnog i crnog kursa Srbija bez premca, porucuje da se neka cena za stabilnost valute mora platiti i misli da monetarne vlasti ne znaju da rese taj problem, pa ce odluku odloziti. Koliko ce to da staje gradjane, o tom – potom, ali iskustvo kazuje da kad vlast ne zna sa ce onda bije, ekonomskim ili gumenim polugama, kako kad.