Poslednja u nizu ekoloskih katastrofa (kazu najveca posle Cernobila) ovog naseg blagorodnog sedmorecja, izlivanje ogromne kolicine cijanida iz deponija rudnika zlata Baia Mare u Rumuniji u reke Zazar, Samos, Tisu i najzad u Dunav, i najblaze ocenjeno kao »masovni pomor ribe« otvara niz kompleksnih ekoloskih pitanja koja nikako nisu konacna.
Iz pomenutog rudnika koji se prema realsocijalistickoj tehnologiji smatrao iscrpljenim (siromasna rudaca) australijska firma je pre nekoliko godina nasla racunicu da sopstvenom tehnologijom koja zdrobljenu rudu odvaja od jalovine uz pomoc cijanida potom deponovanog (ostavljenog) u otvorene bazene, izdvaja plemeniti metal. Iz opet najblaze ocenjeno »primitivnog« bazena nabujalog kisama, cijanidom zagadjena sadrzina se pocela prelivati, da bi lako nasuti nasip »bazena« rastocila, provalila i prolila se u pomenuti recni sliv.
Strah da Istocna Evropa zbog odsustva demokratskih tradicija, institucija i pokreta civilnog drustva postane »dumping ground« (djubriste) za prljave tehnologije, svakako je opravdan i trebalo bi da podstice na ubrzano formiranje institucija civilnog drustva, ekoloske svesti u tim zemljama. A te institucije podrazumevaju, uz borbu za ljudska prava, suverenitet gradjanina, opstu demokratizaciju itd. i ozbiljnu ekolosku strategiju, sto odjednom otvara mnogo siri dijapazon teskoca i svest o gigantizmu projekta civilizovanja zapustenih.
Malo je ekologa u nas na sve ovo na odgovarajuci nacin reagovalo.