Da li je konferencija za stampu potpredsednika Vlade Srbije i vodje Srpske radikalne stranke Vojislava Seselja od 10. februara sudbonosni predznak uzasnih zbivanja koja nas ocekuju ako lakomislenost i zluradost ostalih koalicionih partnera u sadasnjoj Vladi svesno posreduju u antagonizaciji ne samo pojedinih socijalnih slojeva (sto oni, nazalost, uveliko cine) vec i u fizickoj likvidaciji politickih neistomisljenika? Seseljev politicki manifest terora, obnarodovan javno i neskriveno pred predstavnicima javne reci, po zastrasujucim porukama dostojan je najgorih tradicija nacifasizma. Jer, ne smetnimo s uma, uporisna tacka evropskih totalitarnih ideologija ovog, po mnogo cemu nesrecnog XX veka, ciju poslednju godinu upravo prezivljavamo (u doslovnom smislu te reci!) bila je, naime, bas u takvoj neodgovornosti onih koji su zarad sopstvenih partijskih interesa dopustali politickim »sarlatanima« i »cirkusantima« da budu tumaci njihove volje, njihove udarne pesnice koje seju strah, stvaraju zabunu, paniku i beznadje, da bi se docnije oteli svakoj kontroli i nasrnuli na sopstvene tvorce. Pa zar je iko bio vise ponizen od nesrecnog Franca fon Papena u Nemackoj, kome su 30. juna 1933. godine, samo pet meseci nakon preuzimanja vlasti, nacisti streljali sve saradnike, a on sam je jedva iskumio milost! A taj isti Fon Papen je odbio saradnju sa Slajherom da tog istorijskog 30. januara 1933. formira vladu i sam preuzme mesto kancelara, iz sebicnih partijskih interesa i (pogresnih!) politickih kalkulacija (»Hitler je komedijant, pasce za nekoliko nedelja«, izjavio je na konsultacijama kod predsednika Hindenburga. »Slobodno mu poverite mandat«).

                     Oton Postruznik, »Mapa linoreza«, 1934.

Vojislavu Seselju su i vlast i opozicija dugo gledali kroz prste. Svako je, naime, imao svoju racunicu. Vlast – da plasi narod Seseljem (eto, ako ne izaberete nas, doci ce vam on i to ne vise u koaliciji gde ga jos uvek kontrolisemo, nego ce vladati sam), opozicija – iskljucivo da Vladinu saradnju sa radikalima iskoristi za ubiranje politickih poena za sebe tezom da dok je Seselj u Vladi, Evropa nece ni da cuje za nas – sto je u osnovi tacno – a da pri tom nista konkretno ne ucini da ga demistifikuje i politicki marginalizuje. Mediji, umesto da bojkotuju njegove sulude izjave, gotovo sa sladostrasnim porivom su se utrkivali ko ce vise o njemu da pise i tako poveca tiraz. 

Sada je, eto, stigla faktura: pretnje fizickom likvidacijom »novinara–izdajnika« i »stranih placenika«, »predstavnika zapadnih ekspozitura«, »novinara–ubica ministra odbrane i sopstvenog naroda« koji ce svoj greh tek »iskusiti u praksi...«... »jer vi drzavnike ubijate kao zeceve«. Pa jos »... ne mislite li da ste vi novinari neke svete krave? Ima krava medju vama, doduse, ali niste svete«. I nijedan novinar, niko (nijedna novinarka, jer je ova poslednja »maco« uvreda ocito bila upucena njima) nije napustio mesto uzasnog i neizrecivog ponizenja!
Ovakav vokabular jednog potpredsednika Vlade nikada u istoriji najcrnjih totalitarnih drzava nisu cule novinarske usi. Ni Hitler ni Staljin, ni Musolini, iako u osnovi bezdusni prema svojim protivnicima, nikada licno nisu takvim tonom i takvim recima javno pretili novinarima prozivajuci njihove novine poimence, kao sto je to ucinio tog, sada vec, bojim se, istorijskog 10. februara 2000. godine Vojislav Seselj. Oni su to ostavljali svojim cugsfirerima.
U Nemackoj je posle kratke i vesele »komedije« od 30. januara vrlo brzo usledila uzasna tragedija. Zar cemo dozvoliti da se to ponovi u Srbiji?