Broj 232

Svakidasnjica

Apsurdi, apsurdi...

Tako mali prostor i tako malo godina a tolika gomila apsurda. Preporucujem zato jedan mali i nepotpun index apsurdâ, kao podsetnik nekim buducim i normalnim istrazivacima.
Apsurd prvi. Bila jednom jedna zemlja u kojoj su Slovenci, Hrvati, Srbi, Muslimani, Crnogorci, Makedonci, pa onda manjine, ziveli kao u jednoj zemlji. A onda su se njihove glavesine setile da, ipak, treba da zive u jednoj zemlji. Zato je proizveden veoma krvav rat da bi narodi mogli da predju iz jedne zemlje u jednu zemlju. I presli su. Iz jedne vece, prilicno pristojne, svako u po jednu mnogo manju, poprilicno nepristojnu. Sada glavesine kazu da je bas to trebalo uraditi, jer su sada istorijski, nacionalni, kulturni, duhovni... i ko zna koji jos snovi ostvareni. Tacno, predjosmo iz budnog stanja u ruzan san. A sve mi se cini da je citava ujdurma izvedena zato sto i posle Tita nije bio Tito, nego je bilo puno titica, a svaki je hteo bas svoj suverenitetic. I dobise svak po suverenitetic, ali im ga u svetu bas mnogo ne priznaju. A kad su se mnogo zaigrali i zavadili, pa preterali, iz sveta stigose vaspitaci pod slemovima. A onda se brze-bolje potpisuju dejtoni, vojnotehnicki sporazumi... i na sav glas se udari u kuknjavu i obecanja: »Necemo nikad vise. Vodicemo mudru politiku pravih faktora mira i sigurnosti«.
Apsurd drugi. Dok je bila ona jedna zemlja, cesto smo gundjali sto nam je plata tricavih hiljadu-dve maraka, a Nemcima od tri, pa navise. Bilo je i strajkova ako plata kasni dan-dva ili ako padne koju marku ispod hiljadarke. Sada, kada se sve sabere, bude plata (ako bude) pedesetak maraka, kasni mesec-dva, a i vise, ali mi gundjamo jos tise no onomad i junacki odstrajkujemo pola sata »strajka upozorenja«, pa se razidjemo. A onih pedesetak maraka – to vazi samo za one koji imaju »radno« mesto. Za drugu, jos vecu, grupu onih na »placenom« (prinudnom) odmoru i za nezaposlene, to, po prilici, ne vazi.
Apsurd treci. Dok je bilo hiljadu-dve maraka plate bili smo drugovi, a sada, kada nosimo krpljene gace, sada smo gospoda.
Apsurd cetvrti. Sada imamo demokratiju, parlament, izbore, partije, opoziciju, partije na vlasti, sindikate, nevladine organizacije, svu silu svojinskih »oblika i odnosa«, ali se vise ne prevode vazne knjige objavljene u svetu; novinama se pleni poslednja spajalica i poslednji plajvaz ako povrede »cast i dostojanstvo nepovredivih«; univerzitet postade partijska skola, vecernji kurs; opozicija psuje vlast i vlast nju, a mi stenjemo pod teretom silne demokratije.
Apsurd peti. Nekad smo svi, samo ako smo hteli, mogli da putujemo po belom svetu. Vize? Nismo ni znali sta je to. Isli smo svi. Od predsednika bonvivana i belosvetskog prepredenjaka, preko direktorâ i profesorâ, do studenata i svercera. Trst je bio nas. I Istanbul, i Atina. Peking. A Minhen, Grac, Bec – boranija jedna. U Sofiju, Prag, Budimpestu, Varsavu, isla je sirotinja. Sada, nece nas niko. Ne daju njihovi, ali ne daju ni nasi. Nase stavili na spiskove nepozeljnih, sto lice na one spiskove (sto vise u kancelarijama na svim svetskim carinama) sa imenima raznih mangupa koji ne mogu preko granice. A nasi izmislili globu za nas ako nam se bas hoce malo u svet. Nekad smo se pravili vazni sto mozemo da skitamo preko granice kad nam se hoce i bilo nam zao onih iza »gvozdene zavese« sto moraju da cute i cuce kod kuce, a sad su neki vrlo ponosni i junacni sto ne smeju niti jednim svojim ekstremitetom ni da pipnu niciju zemlju.
Apsurd sesti. A more. Nekad: jos ni nova godina nije prosla, novine pune ponudâ i preporukâ za letovalista i hotele na Jadranu. Cim pukne jun, pa sve do septembra, zakrcimo crnogorske, bosanske, gorskokotarske... puteve i puteljke. Zaglavimo se naprosto, sve brekcuci od letnje jare u ficama, tristacima, stojadinima u silnim serpentinama i planinskim prevojima, ali – idemo na more. I to od plate. A sad tri puta merkamo pare za autobusku kartu do rodnog sela, tamo daleko, iza prvog brda.
Apsurd sedmi. Nekad su nasi profesori i studenti isli tamo-amo po svetu. Govorili na simpozijumima, objavljivali u tamosnjim vaznim casopisima, ucestvovali u projektima, zavrsavali razne studije (osnovne, magistarske, doktorske)... I njihovi profesori i studenti su, hrpimice, dolazili ovamo i radili to isto. Bili smo, znaci, poprilicno upuceni u nauku i najnovija znanja. Sada – jos nismo makli od onoga sto smo znali ’89. iz proslog veka. Ma sta proslog veka – minulog milenijuma. Poneko se jos cudi sto nase visevekovno junacko-naucno iskustvo i nasu duboku duhovnost niko ne ceni. Izgleda da na svetskoj pijaci nasa roba ima majusnu cenu. Mozda i zato, kako se prica ovih dana, sto nasi profesori vise ne rade nauku, vec rade devize i drogu, nestedimice ih trpajuci svojim studentima.
Apsurd osmi. Veliki svet je, konacno, shvatio (posle vekova i vekova medjusobnih ratova i teskih mrznji) da su njihove zemlje sa svojim, za nas strasno velikim, potencijalima u svim oblastima slabasne za samostalno ucesce u svetskoj trci ka boljem zivotu, pa se, brze-bolje, ujedinjuju. Ujedinjuju se sa njima i dojucerasnje boljsevicke zemlje. I svi zajedno grabe ka zajednickom cilju – ujedinjenoj Evropi. A mi? To nama ne treba. Utvrdjujemo granice, cinimo ih neprobojnim u epohalnom nastojanju da proizvedemo multipolarni svet – u kojem ce pticice raznih sojeva cvrkutati svoje melodiozne cvrkute. Cudim se samo sto nismo nikako mogli da multipolarno, i multietnicki, i multikonfesionalno cvrkucemo u onoj jednoj zemlji (vidi: apsurd prvi).
Apsurd deveti. Znam jednu sasvim solidnu definiciju patriotizma: patriotizam je kad covek cini nesto dobro za svoju zemlju, ne ocekujuci bilo kakvu nagradu (ponajmanje naknadu) zauzvrat. U ovoj zemlji nikad vise patriotâ i nikad vise nevoljâ po njene gradjane. Rodoljubi zive sve bogatije, a oni koji se nisu upisali u taj red skoro da i nisu zivi bas sasvim. Na kraju ce ostati samo patrioti. U redu. Ali, ko ce da ih izdrzava?
Apsurd deseti. U sve ratove u minulih desetak godina islo se »rame uz rame« sa bracom najrodjenijom, sa Crnogorcima. Bili smo »jedno pleme«, »jedan narod«, »dva bliska naroda istorijom i krvlju zbratimljena«, »dva oka u glavi«, »jedna junacka krv«, »serdari i junaci«, »jedna vera, jedna rec«, »u dva tela jedan nedeljivi duh«... dok sad – »Crnogorski narod ima pravo da izabere zivot izvan SRJ, ako smatra da bi mu tako bilo bolje«. Od tolike ljubavi uzajamne Crnogorcima ce biti bolje ako odu od brace svoje. Kaze se to sa najviseg trona u ovoj zemlji. I, eto, odose svi, pa sad i braca pakuju zavezljaje i torbice. A mi cemo ostati u jos novijoj Jugoslaviji u drustvu sa samima sobom.
Apsurd jedanaesti. Imamo i mi i vlast i opoziciju. Psuju se oni vredno dan vasceli svaki dan (vidi: apsurd cetvrti). To je, nekako, u redu. Tako je to ovde. Medjutim, dok su izbori, motre jedni na druge zorno, u svakom casu spremni na ljuti medjusobni boj. Svasta jedni drugima kazu: »izdajnici«, »crvene vestice«, »cim dodjemo na vlast uhapsicemo najveceg kriminalca«, »banda crvena«, »strani placenici«... Kad ono – tek sto prodju izbori a oni u koaliciju – zarad najvisih interesa i svetskih standarda (cini mi se da sam nesto pobrkao) koje mora da uziva narod skupa sa svojom drzavom. Ili, pre par godina, protesti grme stotinama hiljada ljudi na gradskim ulicama i trgovima: »Drz’te vlast, pokrade glasove«, a sefovi opozicije na sporedni ulaz (onaj za poslugu) hitro trckaraju cas na kanabe, cas na binu pred desetine hiljada gradjana; cas se domundjavaju sa vlascu, cas je grdno ruze. Pa se jos medjusobno gloze sto je onaj drugi isao, a nije onog prvog informisao. A drugi, pak, podnesose ostavke jer im se nesto nije svidjalo od onoga sto radi vlast, ali, kad vlast dade komandu: »ostavke, ostav!« odmah rekose (oni pod ostavkama) da ce jos neko vreme vredno i uredno raditi svoj posao. Dok, na koncu, ne rekose da se oni bore za vlast i da to ne kriju. Dobro. A sto kriju ostavke?
Apsurd dvanaesti. Svi znamo da ovako ne valja, ali necemo nista da menjamo. Nista ne menjamo iako ce biti jos gore. Ako bude jos gore nista vise nece moci da se menja. Ako nista vise nece moci da se menja zasto bismo se, uopste, upinjali i mucili da bilo sta menjamo. Valjda, ionako, znamo da ovako ne valja.
Apsurd trinaesti. Ma, sve mi se nekako cini da ovo i nisu apsurdi. Ne zivi se po apsurdima, vec po pravilima. A posto smo jos uvek nekako zivi, ipak su to pravila. Ali, ovakvih pravila retko gde da ima. Skoro da ih nema. Osim u Iraku, Libiji... mozda. Onda se, ipak, radi o apsurdima. Ali, bre, ne zivi se po apsurdima, vec po pravilima. Opet – apsurd...

Djokica Jovanovic  

 


© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar