Nebojsa Popov

Prizori iz jugoslovenskih ratova vec desetak godina uzbudjuju svet. Ubijanje i sakacenje, tortura i masakri; kolone izbeglica, kamenovanje i bombardovanje, stradanje raseljenih, razaranje gradova i sela, sakralnih objekata i kulturnih spomenika, mostova, puteva, pruga, sve to deluje potresno. Ovi prizori cesto nadilaze i najbujniju mastu te, kako kaze Markes, pisci i ne moraju nista da izmisljaju; naprotiv, njihov je glavni problem »kako da stvarnost ucine uverljivom«.¹ A da bi stvarnost bila barem donekle uverljiva neophodno je znati nesto vise od ociglednog. Ni tu stvari nisu jednostavne. I ovde nam moze biti od pomoci jedan umetnik, s drugog kraja sveta, Kurosava, koji je filmom »Rasomon« pokazao kako o jednom jednostavnijem dogadjaju od ratova – o ubistvu jednog coveka – postoji pet protivrecnih i podjednako uverljivih verzija. Sam Kurosava kaze da je nastojao da otkrije »skrivene slojeve mraka i izopacenosti« i da prikaze »sliku onih koji ne mogu da opstanu bez lazi, jer se samo uz laz osecaju boljim nego sto jesu«.² S ovim filmom rec »rasomon« usla je u siroku upotrebu kao oznaka za krajnje protivrecne poglede i tumacenja zamrsenih dogadjaja i pojava. Ta rec mi izgleda prikladna i za pristup razumevanju jugoslovenskih ratova, koji su samo najvidljiviji deo dramaticnih i slozenih zbivanja.
U jednom tekstu koji bi trebalo da bude racionalna kritika iracionalnih pojava, pored razmatranja razlicitih pristupa i gledista, glavnu paznju ipak treba da ima traganje za sustinom pojave koju ispitujemo. Rec je o spirali nasilja koju su u datim okolnostima pokrenuli odredjeni akteri s odredjenim interesima i ciljevima, da bi se ona sirila, sa sve brojnijim ucesnicima, i kroz odredjene oscilacije traje kroz duze vremensko razdoblje. Na pocetku tog razdoblja neki su trazili put ka demokratiji, ali su mnogi zbivanja usmerili u drugom, suprotnom, pravcu, ka populizmu, i u sve dramaticnije sukobe.

Jugoslovenska rasomonijada

U cetiri jugoslovenska rata (1991–1999) – u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu – ima vise ucesnika koji su medjusobno ratovali. Razni ucesnici imaju o tome razlicita gledista. Svaka strana – slovenacka, hrvatska, muslimanska, albanska i srpska – vidi sebe kao zrtvu agresije onog drugog (ili drugih). Niko od njih rat nije objavio, a odgovornost za izbijanje rata i krivicu za pocinjene zlocine niko ne prihvata, vec je svaljuje na drugog (ili druge). Svako sebe vidi kao branitelja ili oslobodioca od agresije i ucesnika u oslobodilackom ratu. Mnogi smatraju da je sva odgovornost i krivica za sve ratove iskljucivo na srpskoj strani. U »medijskom ratu« su ove razlike u gledistima dovedene do vrhunca, ulepsavanjem svoje a ruzenjem druge strane.
Postoje i gledista da je citava istorija popriste stalnih sukoba u Jugoslaviji, a Balkan je za mnoge simbol stalnih cepkanja, sudaranja i ratova.³ Umesto prihvatanja stereotipa o vecnim sukobima »zavadjenih plemena«, valja se suociti s novijim zbivanjima koja su neposredno prethodila ratovima o kojima je ovde rec. U tim zbivanjima primetne su i razlicite tendencije kroz koje se i stvaralo i razaralo zajednistvo, jugoslovensko drustvo i jugoslovenska drzava. Nisu stalno plamteli sukobi. Partijska drzava, s ideologijom monolitnosti, cak je svim sredstvima, i silom, sprecavala slobodnije ispoljavanje razlika, sporova i sukoba. Ali, sukobi su povremeno bivali i veoma burni, u njima je cesto ucestvovalo vise od dve strane, sto otezava njihovo posmatranje i razumevanje. Znanje o njima je veoma oskudno, mahom preko »oralne istorije«, jer sukobima nije bilo mesta u redovnom sistemu ideologizovanog obrazovanja. Vladajuca ideologija je, pored insistiranja na harmoniji drustva i monolitnosti drzave, realne sukobe posmatrala kao »anomalije«, »deformacije«, »ekscese«, u stvari, kao izraz nediscipline u sprovodjenju politike partije/drzave. U partijskom/drzavnom vrhu prvi put se ozbiljnije raspravlja o krizi 1962. godine, kada se otvara pitanje o (ne)disciplini citavih delova vladajuce garniture, narocito privrednih rukovodilaca, a postavlja se i pitanje o sirini i pouzdanosti podrske samom vrhu vlasti – Titu.⁴ I u strucnim i naucnim krugovima koristi se pomenuti ideoloski kalup ili se apstraktno raspravlja o protivrecnostima, a izuzetno o konkretnim sukobima realnih aktera, s odredjenim interesima i ideologijama.
U pocetku uspostavljanja partijske drzave, pored nastavka izvesnih tokova gradjanskog rata iz vremena Drugog svetskog rata (obracuni u zemlji i inostranstvu), glavni sukob odvijao se izmedju pristalica parlamentarne demokratije i protagonista partijske drzave.⁵ Drugi oblik sukoba prati uspostavljanje i ucvrscenje partijske drzave, kroz nasilnu industrijalizaciju i prinudnu kolektivizaciju sela, kao i kroz obracune rezima sa onima koji »skrecu s linije«, s »informbirovcima«, »djilasovcima«, »rankovicevcima«; tu spadaju i razni »slucajevi« u kulturi. Treci oblik sukoba povezan je s prvim znacima krize partijske drzave, 1960-ih godina, nakon prvih radnickih strajkova (1958) i zamaha kriticke misli (posle 1960. godine). Juna 1968. godine, u vreme kulminacije studentskih pokreta u citavom svetu, rasplamsavaju se sukobi studentskog pokreta i rezima, sukobi oko slobode duhovnog stvaranja i kriticke misli, slobode stampe i politickog delovanja.⁶ Cetvrti oblik sukoba – nacionalnih – zapocinje u isto vreme i uzima maha u razdoblju koje sledi. Vec u toku »lipanjskih studentskih gibanja« u Zagrebu dolazi do sukoba izmedju »utopista« i »nacionalista«, da bi, novembra iste godine, stupio na scenu najpre albanski nacionalni pokret na Kosovu, a ubrzo potom i »masovni pokret« u Hrvatskoj.⁷ Glavni predmet sukoba je zajednicka drzava: jedni su tezili njenoj demokratizaciji, drugi ocuvanju partijske drzave, a treci su se zalagali za ubrzanje pretvaranja vec postojecih »nacionalnih drzavnosti« republika i pokrajina u sve samostalnije nacionalne drzave. Rezim je silom i manipulacijom ugusio sve pokrete, ali oni su se iznova javljali, narocito nacionalni, i to sve snaznije nakon Titove smrti (1980).
S odmicanjem od Titove smrti i tokom sve dublje krize drustva i drzave, nacionalni sukobi postaju dominantni. Na ulicama i trgovima mnogih gradova, narocito Beograda, raste broj mitinga i demonstracija. Nezadovoljni radnici iskoracuju iz kruga fabrike, studenti iz zidina fakulteta, a gradjani iz palanacke skucenosti. Povodi i uzroci sukoba su veoma razliciti, ali je sve izrazeniji »nacionalni imenitelj« svih nezadovoljstava. Na izvestan nacin nastavljaju se sukobi i unutar vlasti, izmedju »birokrata« i »tehnokrata«, »cvrstorukaca« i »liberala«, »unitarista« i »federalista«. U tim sukobima sve vazniju ulogu imaju aparati vlasti – vojska i policija – sto se prikriva fasadom samoupravljanja i »bratstva-jedinstva«. Ti aparati, i inace izvan bilo kakve kontrole javnosti, opozicije i parlamenta, jer takve institucije i ne postoje u partijskoj drzavi, postaju sve samostalniji u svom delovanju. Oni su sve brojniji i snazniji, narocito posle prividnog obracuna s politickom policijom (Brionski plenum, 1966); Aleksandar Rankovic je uklonjen kao »velikosrbin«, a ne kao najvisi funkcioner politicke policije. Od tada i vojska dobija sve vecu politicku ulogu. Ona se, kao i policija (javna i tajna), takodje grana kroz paralelne strukture, od federalnih, preko republickih i pokrajinskih, do svih radnih organizacija; svuda se organizuju paravojne i parapolicijske organizacije TO, ONO i DSZ (Teritorijalna odbrana, Opstenarodna odbrana i Drustvena samozastita). Oslonac na vlastitu silu biva sve primetniji u sporovima i sukobima izmedju nacionalnih oligarhija, pa i unutar njih, izmedju »kaplara i podoficira« i »oficira i generala« partijske drzave. S osloncem na ideologiju etnonacionalizma i populisticku mobilizaciju »svoga naroda« ubrzava se proces rastakanja zajednicke drzave i stvaranja novih drzava. Vec oblikovan proces tog smera dobice nepovratno ubrzanje s pojavom srpskog populizma, uz koji pristaje i u kojem ucestvuje i pretezni deo vojnog i policijskog aparata, iz svojih interesa i ideoloskih razloga.
Desilo se, za mnoge iznenadjujuce, da je zemlja s brojnim prednostima spram »lagera realnog socijalizma« zagazila u surove meteze, dok su one druge uz manje zrtve krenule ka demokratiji, narocito nakon rusenja Berlinskog zida. U Jugoslaviji je primat dobilo »konacno resenje« nacionalnih pitanja. Sve ostalo je postalo sporedno i nevazno, i ljudski zivoti.
Umesto spremnosti da se realni sporovi i sukobi resavaju u slobodno izabranim parlamentima, u institucijama drzave, pregovorima i kompromisima, prevagnula je sklonost ka upotrebi sile, sve do oruzanih sukoba. Tako je pokrenuta spirala nasilja u kojoj sudeluju razni akteri, domaci i strani, koja se s vremena na vreme ubrzava ili usporava, zahvatajuci vise ovaj ili onaj deo jugoslovenskog prostora. Svaki deo te spirale zasluzuje posebnu paznju, ali cemo se nadalje uglavnom ograniciti na njenu »srpsku komponentu«, smatrajuci da se pojava kojom se ovde bavimo – odnos demokratije i populizma – najbolje moze razumeti ako je posmatramo u njenom najizrazenijem vidu.

Populisticka revolucija

Glavni pecat srpskom populizmu dala je »antibirokratska revolucija«, kako su sami protagonisti prevrata nazvali svoj poduhvat. Pozivanje na narod protiv parlamentarne demokratije postojalo je i ranije, ali je ostalo marginalna pojava da bi prerasla u dominantnu proteklih desetak godina.⁸ Iz prikrivenih ali prepoznatljivih centara moci – partijskih, policijskih, ideoloskih i propagandnih aparata – proizvodjeno je sve vidljivije borbeno mnenje. Nizi slojevi nomenklature, predvodjeni najmilitantnijim aparatcicima, rusili su vise slojeve nomenklature denuncirajuci ih kao nacionalno pasivne prema »srpskoj stvari«. Glavni put i sredstvo za ovaj prevrat bili su mitinzi i demonstracije. »Stara elita«, poljuljana nestankom Tita koji ju je na razne nacine drzao na okupu, rusila se kao kula od karata. Oznaceni kao raskomoceni »foteljasi«, padali su pojedini funkcioneri partije i partijske drzave, a i citave »garniture«, u Beogradu i Titogradu, Novom Sadu i Pristini, u svim gradovima i radnim organizacijama i ustanovama, sto prati siroka »cistka« svih »nepouzdanih« u svim »strukturama«. »Kadrovi«, kako je govorio jos Staljin, »resavaju sve«. Oni to i ovde cine silom ili pretnjom silom koja olaksava manipulaciju. Raspaljena masa klice novom Vodji, Milosevicu, koji nevidjenom brzinom od kaplara postaje oficir s pretenzijama na marsalsku palicu (taj obrazac naglog uspona prihvatice i mnogi arivisti u opoziciji). Bujicu u »matici« podstice srpska »dijaspora« u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, »a i sire«. U stvaranju borbenog raspolozenja veliku ulogu imaju i nacionalne ustanove – Univerzitet, SANU, Crkva – i najmocniji mediji.⁹ Zahuktala ideoloska i propagandna masinerija proizvodi militantno javno mnenje »ubedjeno« da nije moguc zivot raznih naroda u zajednickoj drzavi. U takvom mnenju sredisnje mesto zauzima figura Srbina, pa i citavog srpskog naroda, kao zrtve drugih, ovdasnjih i spoljnih mrzitelja (»srbofoba«) i nasilnika – »neprijatelja«. Nalicje te figure je njen dvojnik – osvetnik, ratnik. Masovnim mitinzima se Vodja i mase uzajamno kuraze za razne bitke. Vodja na »spontane« zahteve mase – radnika, studenata i gradjana okupljenih pred Skupstinom SFRJ (februara 1989) – da se hapse politicki protivnici, energicno obecava da ce to i uciniti. A na najmasovnijem mitingu, na Gazimestanu (28. juna 1989) bez zazora najavljuju da ce za »srpsku stvar«, ako zatreba, »raditi i oruzje«. I bi tako. Ovaj »prorocki diskurs«, za razliku od onog biblijskog, nije dugo cekao na ostvarenje.
Sila se razmahala kroz borbu za vlast, na ratistima i u pozadini. Pobornici sile ubrzano se penju partijskom, drzavnom i drustvenom hijerarhijom. Sve sto nesto vredi postaje ratni plen: pokretna i nepokretna imovina, drustvena i privatna. Vestiji i pohlepniji medju njima postaju, istovremeno, direktori i ministri, javni funkcioneri i privatni posednici, bankari i »stedise«, profesori i propagandisti... S revolucijom tece i »divlja« privatizacija, obezvredjena drustvena preduzeca postaju privatna. Zahvatanje zavisi od pozicije u hijerarhiji vlasti ili blizine mocnicima. Oni koji pljackaju dopustaju drugima da kradu ili kraduckaju. Obnavlja se tradicija »ratne privrede« – grabez javnih i tudjih dobara – kao deo patrijarhalne tradicije, uz hvalospeve »domacinu« i ratnickim druzinama narod se gura u zbegove. Za razliku od nekadasnje elite koja je za sobom, radi pamcenja »otecestva«, ostavljala razne zaduzbine, ova ce ostati zapamcena po »pohari otecestva«. I vernim sledbenicima otvara se izvestan prostor, cak i svima koji prihvataju »snalazenje« u »sivoj« i »crnoj« zoni privrede. Siromasi postaju bogatuni, beskucnici – »vilenjaci«, lumpeni – baroni, a inzenjeri, profesori i majstori gurnuti su na margine, na ulicne tezge da nekako prezive, u jadu i jedu. U taboru ratovodja zivi se raskosno, a u zbegovima se nekako zivucka. Sve veci haos nije lisen ni izvesnih cari apsolutne slobode, u ritmu »narodnjaka« – »Uzmi sve sto ti zivot pruza, danas si cvet a sutra uvela ruza«; nizu se razni spektakli, festivali, pljuste priznanja, nagrade i odlikovanja.
Sila prozima vlast i privredu, javni zivot i podzemlje. Pritajeni sistem »korisnih malverzacija« (davanje drustvene imovine, pre svega u inostranstvu, na privatno raspolaganje poverljivim osobama) iz »starog rezima« (u kojem su od samog pocetka njegovog uspostavljanja postojali »crni fondovi« na raspolaganju poverljivim ljudima, mahom iz politicke policije) postaje legalan sistem. Formalni i neformalni mocnici, razne klike i klanovi u vrhovima drzave i privrede, vidljivim i nevidljivim kanalima raspolazu faktickom vlascu i sve vecim delom imovine drustva i drzave. Njihovi interesi se i povezuju i sudaraju, sve do brutalnih sukoba i obracuna koji razaraju i drustvo i drzavu. Ruinirani gradovi postaju poprista krvavih sukoba, medjusobnih oruzanih obracuna. Dok na ratistima strada na hiljade ljudi cija imena malo ko zna, u pozadini ginu i neznani, ali i poznate licnosti, od slavljenih gangstera (»crni biseri«) do politicara i ministara. »Beograd je«, pise u jednoj analizi ovih zbivanja, »u sebi sazeo Cikago dvadesetih, ekonomsku krizu Berlina tridesetih, obavestajne spletke u Kazablanci cetrdesetih i kataklizmicni hedonizam iz Vijetnama sezdesetih«.¹⁰
U rastucem vrtlogu nasilja neki su nevoljno prisutni, ali neki u njemu ucestvuju i po svom izboru. U »velikoj pljacki naroda« koja se narocito ogleda kroz izazvanu megainflaciju (1992–93), kako uverljivo pokazuje jedna temeljita analiza, ucestvuju ne samo razni mocnici vec i masa »malih ljudi«. I oni zude da ugrabe svoj deo ratnog plena, ako ne na ratistima – »u naturi« – onda barem preko spekulantskih banaka koje nude visoke devizne kamate. »Pohlepa i pomisao na mogucnost brzog bogacenja ucinili su svoje, pa su se mnogi odlucivali i na krajnje riskantne poteze: prodavali su automobile, lokale, kuce, stanove, nasledja u zavicaju i dobijeni novac orocavali kod Dafiment banke... Sredinom aprila 1992. godine banka je imala preko 5 miliona ugovora o orocenoj stednji, vec u oktobru njihov broj je povecan na 12 miliona, da bi se pocetkom 1993. godine popeo na oko 14 miliona«.¹¹ Velike ribe dopustaju da ponesto strpnu i one sitnije. Populizam kao poredak karakterise izvesna otvorenost za »vertikalnu pokretljivost« ne samo »kadrova«, nego i »ljudi iz mase«. U tome je i glavna razlika prema poznatim sistemima totalitarizma (staljinizam, fasizam i nacizam) koji su bili zatvoreniji i rigidniji prema onima koji se – ideoloski, politicki i socijalno – ne uklapaju u vladajuci poredak. I njima, raznim ideologijama, strankama, medijima, nevladinim organizacijama, u populizmu je prepusten izvestan prostor, sto je nezamislivo za autenticni totalitarni sistem. Taj prostor je siri i tolerancija veca ukoliko je jezgro rezima stabilnije, a sve uzi kada je i sam rezim ugrozen. Populizam kao pokret, a jos vise kao poredak, pociva na osobenom savezu interesa malih i velikih, sitnih i krupnih, koji srazmerno svojoj moci grabe svoj deo ratnog plena. Kao sto je nekada fasada samoupravljanja skrivala razne uzurpacije vlasti i imovine, tako sada tu ulogu ima nacionalisticka retorika preko koje se prepoznaju »prijatelji« i »neprijatelji« a koja skriva razbojnistvo i lopovluk.¹²
»Stalezi« populisticke hijerarhije organizovano nastupaju ne samo u pohodima na spoljne protivnike vec i protiv unutarnjih neprijatelja. Medju njima postoji izvesna podela poslova. Jedni cuvaju jezgro rezima, drugi su zaduzeni za »sredjivanje« univerziteta, treci za gusenje medija, a cetvrti za rovarenje u opoziciji. Nista im ne smeta sto se uzajamno i javno najbrutalnije optuzuju za kradje i pljacke, uzurpaciju vlasti, pa i za izdaju nacionalnih interesa. I oni koji su spremni da jedni drugima rade o glavi, ujedinjeni u odrzanju ratnicko-pljackaskog logora, i po cenu sukoba s citavim svetom, suprotstavljaju se svakoj teznji za uspostavljanjem demokratije.
»Organska zajednica«, kao zajednica »krvi i tla«, uz sva nastojanja da demonstrira jedinstvo nacionalnih interesa i narodno jedinstvo u vlasti, ima izvesne, i povece pukotine. Cudnovato jedinstvo »totalitarnog pluralizma« puca i pri najmanjem poremecaju ravnoteze snaga. Uzajamno vrebanje – »ko ce koga« – namece potrebu za umnozavanjem raznih mehanizama kontrole i dominacije, sve do paralelnih oruzanih formacija. Sila vlasti izvrgava se u vlast sile. Proizvodnja haosa u okruzenju ne ostavlja ni jezgro bez haotizacije. Niko nije siguran ni za svoj goli zivot. Kroz sve sire pukotine tece sve vise krivi. A brutalno preziranje naroda potiskivanog u sve vecu duhovnu bedu i materijalno siromastvo, utoliko brutalnije ukoliko se vise na njega pozivaju, stvara i sve veci razmak izmedju mase, spremne i za provale nasilja, i elite, koja je vec ogrezla u nasilju.
Zivopisan dekor mitinga, impresivni prizori rata, stradanja ljudi, raskos i siromastvo, skandali oko mafije i tajkuna, senzacije oko »vladajuce familije«¹³ privlace bezmalo svu paznju, pa tako moze da promakne nesto dublje i trajnije. Rec je ne samo o dalekoseznim promenama politickog poretka vec i o dubokim strukturnim promenama. Naime, od »korisnih malverzacija«, preko raznih oblika »ratnog plena«, pa do velike pljacke naroda, korenito se menjaju svojinski odnosi, formiraju nove drustvene klase i slojevi, nazire osobena formacija drustva. Jedan od najtemeljitijih istrazivaca pomenutih strukturnih promena, sociolog Josip Zupanov, zapaza da nastaje »politicki kapitalizam«, veoma razlicit od »preduzetnickog kapitalizma«.¹⁴ Upravo populistickom revolucijom se podstice i odvija taj proces koji, ipak, ne izmice iz vida pazljivijim posmatracima i istrazivacima. Ne mogu ga sakriti ni ranije pomenuti prizori, niti »levicarska« retorika glavnih protagonista toga procesa. Ostaje, pak, otvoreno pitanje kako ce taj proces teci dalje, a narocito kakav ce biti ishod nastojanja faktickih »politickih kapitalista« da legalizuju svoj status i pribave – legitimnost.

Otpori

I u skucenim uslovima postoji mogucnost izbora: da se ucestvuje u stihiji straha, mrznje i nasilja, da se od nje skloni negde u svetu ili sakrije u kakvoj domacoj zabiti (»nisi«), ali i da se pruzi otpor. I otpori su raznoliki: spontani i organizovani, politicki i nepoliticki, u zatvorenom i na otvorenom prostoru, grupni i masovni, skromni i mastoviti. Otpori postoje sve vreme, manje ili vise vidljivi. Nece da ih vide ne samo domaci vlastodrsci vec i pristalice suparnickog nacionalizma, koji ne dovode u pitanje ni monolitnost svoga nacionalnog pokreta niti suparnickog tabora, pa cesto ponavljaju kako u Srbiji uopste nema otpora rezimu i njegovoj militantnoj politici (formula je jednostavna, svi Srbi su »cetnici, kao sto su i svi Hrvati »ustase«).
Kada su se izjalovile inicijative za demokratski preobrazaj partijske drzave a kritike nacionalizma i populizma pokazale ogranicen domet, preostao je otpor ratu.¹⁵ U tim inicijativama bilo je i dosta naivnosti. Kako je govorio jedan od osnivaca Udruzenja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI) iz Mostara, Zeljko Rebac, dok mirovnjaci organizuju tribine i koncerte, nacionalisti se naoruzavaju.
Mnoge manje i tek formirane politicke grupe i stranke iz citave Jugoslavije pokusavale su da, formiranjem Pretparlamenta, podstaknu uspostavljanje parlamentarizma, zalazuci se za slobodu medija, slobodu stranackog organizovanja i slobodne izbore, kako bi se u javnosti i u parlamentu, a ne na ratistima, resavali sporovi i sukobi. Cim je izbio rat u Sloveniji i Hrvatskoj, osnovan je, zalaganjem sarajevskog UJDI-ja, pre svega profesora Gaje Sekulica, Okrugli sto vlasti i opozicije, sa sedistem u Sarajevu, koji je zasedao od jula 1991. do februara 1992. nastojeci da se prekine rat tamo gde je poceo i spreci, kako se otvoreno predskazivalo, totalni rat u Bosni i Hercegovini. Otpor ratu pruzan je na raznim mestima. U beogradskom pozoristu »Dusko Radovic« redovno su odrzavane tribine protiv rata (Beogradski antiratni maraton). Kada je izbio rat u Sloveniji, vise grupa koje su se bavile zastitom ljudskih prava formirale su Centar za antiratnu akciju, a oko Savezne skupstine organizovan je protestni »prsten mira«. U Pionirskom parku protestuje se protiv bombardovanja Dubrovnika. Protestovale su i grupe umetnika – kompozitori, glumci i dr. Ulicama i trgovima kretale su se kolone protesta protiv rata i zalaganja za mir – »Poslednje zvono«. Povodom bombardovanja Sarajeva, desetine hiljada gradjana citavom glavnom ulicom protezalo je crni flor. Pred zgradom Predsednistva Srbije svake veceri su se okupljali gradjani i palili svece za stradale u ratu. Pred Saveznom skupstinom organizovan je protest »Zuta traka«. Organizovani su i antiratni koncerti (»Ne racunajte na nas«). Zbog bombardovanja Vukovara nizale su se peticije i protesti. Organizovane su peticije protiv mobilizacije za rat i za amnestiju onih koji su odbijali ucesce u njemu. Organizovana je neposredna pomoc onima koji su izbegavali ucesce u ratu. Povodom opsade i bombardovanja Sarajeva, vise antiratnih grupa i stranaka osnovalo je grupu »Ziveti u Sarajevu« koja je sve vreme rata organizovala proteste zbog opsade i bombardovanja grada, kao i slanje pomoci, a usred rata je i posetila Sarajevo a potom su Sarajlije dosle u Beograd. Sesije Beogradskog kruga bile su najcesce posvecene kritici nacionalizma i militarizma. Narocitu istrajnost u protestima protiv rata pokazala je grupa »Zene u crnom« koja vec desetak godina, svake srede, organizuje javne proteste. Republika (pokrenuta marta 1989) i kasnije pokrenuti listovi, Vreme i dr. sistematski su objavljivali kritike ratne politike, a tome su se pridruzili i neki vec postojeci listovi, pre svega Borba.
U otporu ratnoj politici rezima obicno je ucestvovalo nekoliko desetina ili stotina ljudi, ponekad i nekoliko desetina hiljada, ali otpor nije bio dovoljno snazan da zaustavi vec zahuktalu stihiju nacionalizma i populizma i vec pokrenutu spiralu nasilja. Ni u javnosti antiratne akcije nisu imale veci odjek; rezimski mediji su ih bojkotovali (i napadali), a nezavisni potcenjivali. Zbog toga su razni oblici otpora ostali uglavnom skriveni delovi istorije.
Pruzen je snazan otpor i rezimskom monopolu na najmocnije elektronske medije i manipulaciji medijima. Vise desetina hiljada gradjana okupilo se, na inicijativu nekoliko opozicionih stranaka, koje je predvodio Vuk Draskovic – predsednik SPO, na Trgu Republike zahtevajuci smenu direktora i urednika TV Beograd, nazvane »TV Bastilja«. Rezim nije dozvolio taj miting, a kada se masa okupila, na nju je bacen suzavac. U rasterivanju mitinga ucestvovali su svi vidovi policijskog aparata, psi i konjica, vodeni topovi i tenkovi. Vuk Draskovic je komandovao »Juris«, nastala je tuca s mnogo povredjenih, i na Trgu Republike i na ulicama grada, razbijane su radnje, prevrtani automobili i zardinjere, a poginuli su jedan policajac i jedan student. Vuk Draskovic je uhapsen, kao i vise ucesnika u demonstracijama. Te veceri su izvedeni i tenkovi na ulice Beograda. Opozicioni poslanici su zahtevali vanredno zasedanje Skupstine, najavili su i strajk gladju. Iste veceri su protestovali protiv nasilja i studenti u Studentskom gradu, neki od njih su se probili do centra grada (Terazija), gde su se okupljali u sve vecem broju nekoliko dana zahtevajuci ostavke funkcionera TV Beograd i ministra policije (Radmila Bogdanovica). Pod ovim pritiskom, Skupstina je smenila rukovodioce TV Beograd (Dusana Mitevica i dr.), Draskovic je pusten iz zatvora i masovni protesti su prestali. Bio je to prvi znacajniji uspeh studentskih akcija, vec samim tim sto su se, uprkos policijskim preprekama, probili do centra grada (slicni pokusaji 1954. i 1968. godine suzbijeni su na najbrutalniji nacin) a njihovi zahtevi (a ne opozicije) mahom su ispunjeni.
I 1992. godine otpor rezimu tekao je paralelno, opozicija za sebe, studenti posebno. Na godisnjicu 9. marta, u sablasno pustom gradu mogao se bezmalo opipati veliki strah od preteceg krvoprolica, na platou ispred Hrama sv. Save okupilo se oko sto hiljada gradjana, protestujuci protiv antidemokratskog rezima. Na Terazijama su se narednih dana okupljali mahom djaci, manje studenti. Studenti su krenuli u protest pocetkom juna, nakon izricanja sankcija SRJ od strane UN. Bio je to jedan od najduzih protesta studenata, gotovo citavog univerziteta koji je trajao sve do jeseni iste godine. Zapoceo je zahtevima da Milosevic podnese ostavku i da se raspisu vanredni izbori, a univerzitet oslobodi tutorstva i pritiska rezima, a zavrsio se simbolickom »sahranom univerziteta«. Istovremeno, DEPOS je danima odrzavao sabor na prostoru izmedju Savezne skupstine i predsednistva Srbije. Zahtevi su bili isti: ostavka i izbori. Upucena je i jedna delegacija da razgovara o tome sa Milosevicem, ali je on odbio da dâ ostavku, a zahtev da se organizuje okrugli sto vlasti i opozicije, koji bi pripremio zaista slobodne izbore, izbegao je, bez veceg otpora delegacije, nudeci razne okrugle stolove kao mesta za neobavezujuce razgovore.
Otpor rezimu i dalje su odvojeno pruzali opozicija i studenti. Nastupanje u odvojenim »kolonama«, kako cemo dalje videti, primetno je i tokom masovnih i snaznih impulsa procesa demokratskih promena.
Ipak, nekakav okrugli sto je odrzan, savezni i republicki, na kojem je vladajuca partija uspela da nametne svoj interes, ne samo zahvaljujuci svojoj moci i jedinstvenom nastupu, nego i blagodareci medjusobno zavadjenoj opoziciji i rezimskim »krticama«.
Cak i na »montiranim izborima« opozicija je 1992. dobila vecu podrsku nego na prethodnima, a njen kandidat za predsednika Srbije, tadasnji savezni premijer Milan Panic, dobio je oko trecinu glasova.

Impulsi demokratije

Uprkos sili vlasti koja razara drustvo i drzavu da bi u rastucem haosu ona ostala jedina efikasna moc, bivaju vidljivi i izvesni znaci snage drustva, koje teze da nadju izlaz iz spirale nasilja ne samo osvajanjem mesta u postojecim institucijama, pre svega skupstini (koju je »okupirala« vladajuca partija sa svojim »satelitima«), nego i pretvaranjem tih institucija u zaista parlamentarne, kao i kroz stvaranje novih institucija, pre svega javnosti.
»Stari rezim« je dugo odlagao legalizaciju politickih stranaka, a ni njihovi osnivaci nisu u tom smeru bas hitali, mada je neka vrsta opozicije najsnaznija bila u Beogradu. A kada su krenuli u taj proces, osnivaci stranaka su nastojali da one budu sveobuhvatne, da okupe bezmalo citav narod, cime ostaju u matrici populizma. Prihvatanje ideologije etnonacionalizma ili pasivan odnos prema njemu od strane vecine nastupajucih opozicionih lidera sputava nastanak i same opozicije kao uvazene institucije. Takve stranke su, u stvari, kvazipokreti. To narocito vazi za Srpski pokret obnove i Demokratsku stranku. Obe su zbog toga vec na pocetku bremenite unutarnjim sukobima i rascepima (iz obe je nastalo nekoliko stranaka). Primetna je i golema samouverenost u brzu pobedu, podstaknuta ne samo »urodjenom« megalomanijom, vec i trijumfalnim pobedama opozicije u drugim zemljama »realnog socijalizma«. Verujuci u brz i spektakularan poraz komunizma, »velike stranke« su se uzdale u sigurnu pobedu na izborima, te i nisu insistirale na »okruglom stolu«, niti na saradnji, medjusobnoj i sa »malim strankama« i raznim politickim i nepolitickim grupama. Uoci izbora 1990, u njihovim centralama je, recimo, bila otvorena kladionica na kojoj su pljustale opklade o velicini pobede. Tek kada je prvi krug izbora pokazao ubedljivu pobedu Milosevica na predsednickim izborima i da opozicija dobija neocekivano malo glasova, ona se donekle ujedinila pred drugi krug i zajedno izborila svega oko 40 mandata (od 250). Ali, ni tada nisu postovani dogovori o zajednickom poslanickom klubu u Skupstini. Ni na narednim izborima opozicija nije bolje prosla. Iako je Milosevic imao sve uzu podrsku birackog tela, opozicija nije jacala. Naprotiv, delovi opozicije, pre svega Nova demokratija i Srpska radikalna stranka, a povremeno i Srpski pokret obnove, pomagali su vladajucoj partiji da u Skupstini formira vecinu i svoju vladu, sto rezim nagradjuje primajuci ih u »vladu narodnog jedinstva«. Populisticki rezim, naime, prihvata sve one koji ne dovode u pitanje jezgro vlasti, koji pristaju da ga dekorisu kao pluralisticki, cak i parlamentarni poredak, a da im je za uzvrat dopusteno da se i sami ponesto okoriste preko ucesca u vlasti.
Impulsi demokratije ponekad su, ipak, veoma snazni. Posle zavrsetka rata u Bosni i Hercegovini i sporazuma u Dejtonu, izgledalo je da je dosao trenutak za odlucniji zaokret od populizma ka demokratiji. Sami gradjani i lokalna rukovodstva opozicionih stranaka, kao i pojedine »male stranke« (Gradjanski savez Srbije, na primer) insistirali su na saradnji i objedinjavanju opozicije kako ne bi uzalud razbacivali glasove. Pod takvim pritiskom nastaje koalicija Zajedno. Ona pred izbore 1996, serijom mitinga po mnogim gradovima Srbije siri krug pristalica promena. Iako gubi na saveznim izborima, koalicija Zajedno i slicne koalicije (u Vojvodini i Sandzaku), pobedjuju na lokalnim izborima u oko trideset vecih gradova (Beograd, Novi Sad, Nis, Kragujevac, Cacak, Subotica, Kikinda, Uzice, Novi Pazar itd.). Nastojanje rezima da falsifikuje rezultate lokalnih izbora, ponistavajuci ih na mnogim mestima, nije uspelo, barem ne u celosti. Gradjani su se tromesecnim protestima izborili da oni budu priznati, kako u svetu, preko Gonzalesove komisije u EU, tako i od samog rezima (lex specialis).¹⁶ Tako je nastala lokalna vlast u vecim gradovima, gde zivi vise od polovine stanovnistva Srbije. Za razliku od centralne vlasti, ova vlast je stekla visestruki legitimitet: glasovima gradjana, snaznim demokratskim pokretom, evropskom verifikacijom a i priznanjem samog rezima. Snazni impulsi demokratije stvorili su i novu sliku Srbije, i u svetu a i medju samim gradjanima koji su dobili izvesno samopouzdanje i uverenje da ce se proces demokratskih promena nastaviti promenom poretka u citavoj zemlji. Pozicija nove lokalne vlasti ojacana je i formiranjem Saveza slobodnih gradova i opstina u Srbiji koji je koordinirao razne akcije novih vlasti.
Ocekivanja, medjutim, nisu ostvarena. Sam pokret za promene nije bio ni minimalno jedinstven, kretao se u tri zasebne »kolone«: opozicione stranke i njihove pristalice, studenti i gradjani kao »setaci«. Ni unutar niti izmedju njih nije bilo razvijenih komunikacija, a kamoli razgovora i dogovora o zajednickoj strategiji borbe za promene. Sukob na vrhu koalicije Zajedno, izmedju Vuka Draskovica, koji je pretendovao da bude komandant svih, i Zorana Djindjica, koji je pokazivao sklonost ka dominaciji i separatnim pregovorima s rezimom, pokrenuo je rasturanje koalicije Zajedno »odozgo«. Vesna Pesic i Gradjanski savez Srbije, pak, nisu imali dovoljno snage da je odrze i preobraze u zaista demokratski savez. Draskovic je razbijao opoziciju i forsiranjem osnivanja odbora za obnovu monarhije (mada je postojao konsenzus da se ta tema ostavi za kasnije, kada budu izbori za Ustavotvornu skupstinu), kao i zabranama odbornicima SPO da saradjuju s ostalim odbornicima. Rastakanju koalicije pridonela je i jagma za pozicije u lokalnoj vlasti i u raspolaganju inace oskudnim finansijama, ali su usred opsteg siromastva i one bile privlacne za uvek »nove kadrove«. Naravno, u obuzdavanju i destrukciji impulsa demokratije najefikasniji je sam rezim, sve brutalnijom centralizacijom vlasti i finansija, rovarenjem i kupovinom odbornika i cinovnika, zavodjenjem prinudne uprave (Titel i Novi Pazar, na primer) i sistematskim klevetama preko svojih medija i drugih kanala.
Uprkos svemu, nova lokalna vlast i samouprava opstaju. Neke lokalne probleme cak i u krajnje teskim uslovima uspesno resavaju. Odolevaju i pritiscima rezima. Ne gubi se nada u nastavak procesa demokratskih promena. U »Povelji slobodne Srbije«, usvojenoj na Kongresu Saveza slobodnih gradova i opstina u Srbiji (Beograd, 6. septembar 1997. godine), trazi se oslonac u demokratskom delu tradicije borbe za nacionalnu i gradjansku slobodu protiv poslednje partijske drzave u Evropi, za sta je potrebno kako oslobadjanje od straha od vlasti, tako i od straha gradjana od samih promena. Posebno je istaknuto da promena poretka podrazumeva preobrazaj samih aktera promena. »Rigidna partijska drzava«, pise u Povelji, »cak i kada bi htela izvesne reforme, ne moze ih sprovesti jer iskljucuje vlastitu promenu. Ni oni delovi opozicije i alternative koji ne pokazuju spremnost i sposobnost da se menjaju nisu kadri ni da pokrenu a kamoli da ostvare korenite promene«.¹⁷
Price o iznenadnoj erupciji silne slobodarske »energije« i o njenom jednako iznenadnom nestanku previdjaju trajnije impulse demokratije koji sporo nastaju i duze traju. Iznenadjujuce je, takodje, da sam rezim ima tacniji uvid u te impulse nego sami opozicionari. Rezim, izgleda, najbolje poznaje svoje protivnike. On se gotovo panicno plasi neugaslih impulsa demokratskih promena, koje vidi, pre svega, na univerzitetu i u medijima. Iz straha od »javne upotrebe uma« i slobode informisanja i komuniciranja, odakle nastaje demokratska javnost, rezim primenjuje sistematsku represiju prema njima.¹⁸ Rezim nastoji da, naporedo sa zaostravanjem sukoba na Kosovu i donosenjem zakona – 1998. godine – zatre akademske slobode i autonomiju univerziteta i da ugusi informisanje i slobodno komuniciranje. Na delu je, kako je svojevremeno govorio Svetozar Markovic, »varvarija pretvorena u zakon«. Takvi zakoni, koji odgovaraju rezimu, striktno se sprovode, za razliku od onih ustavnih i zakonskih normi koje ostaju puka dekoracija. Pojacava se i ideoloska i propagandna ofanziva. Svi oni koji nisu vidljivo lojalni rezimu, etiketiraju se kao »strani placenici«, »izdajnici«, »neprijatelji« (iza svega se trazi CIA).
Posle NATO bombardovanja, koje se uplelo u spiralu nasilja umesto da je zaustavi ostavljajuci potresne tragove razaranja i unistavanja zivota ljudi,¹⁹ rezim sve protivnike oznacava u NATO kljucu, kao »placenike«, »marionete«, »sluge«, »trupe«, kao »kolonizatore«, »bagru«, »janicare«, jednostavno – »nistariju«. Opozicija ne samo da se ne priznaje, kao institucija, niti se prihvata javnost, takodje kao institucija, nego se blate i preti – likvidacijom. Sto manja zemlja a oskudnija podrska rezimu, tim Vodja izgleda veci, a zemlja s jacanjem izolacije biva proglasena za centar svetskog otpora imperijalizmu i kolonijalizmu. Uz neugasena zarista dosadasnjih ratova (na Kosovu, pre svega) i raspirivanjem novih sukoba (s Crnom Gorom, na primer) rezim zapodeva pravi rat protiv gradjana, toboze se libeci od izbijanja gradjanskog rata. U panicnom strahu od snaznijeg zakoracenja ka demokratiji, kroz nastavak procesa demokratskih promena, rezim, poput grogiranog boksera, udara na sve strane.
Usred sve snaznijeg vrtloga nasilja, spoljnjeg i unutarnjeg, gradjani zapocinju nove proteste, najpre u Cacku, gde je 1996. opozicija ostvarila jednu od najubedljivijih izbornih pobeda, ali i u Leskovcu, koji se smatra »tvrdjavom rezima«, kao i u Krusevcu i Valjevu, gde je takodje na vlasti »koalicija narodnog jedinstva«. Na hiljade gradjana okuplja se na poziv do tada nepoznatih osoba, poput Ivana Novkovica i Bogoljuba Arsenijevica, da izraze ne samo protest protiv spoljnjeg, nego, jos vise, protiv unutarnjeg nasilja. Otvara se mucno i slozeno pitanje o najelementarnijem od svih ljudskih prava – pravu na zivot. Osporava se pravo rezimu, pod snaznim utiskom sve veceg broja mrtvackih kovcega koji stizu s ratista na Kosovu, da raspolaze ljudskim zivotima. S pravom na zivot su, dabome, povezana i druga prava, na slobodno izrazavanje osecanja i misljenja, na slobodno javno okupljanje i politicko delovanje. Borba za ljudska prava dobija novi oblik. Vise nije rec samo o propagandi svetskih standarda niti samo o njihovom krsenju od strane rezima, vec o sasvim konkretnim pravima konkretnih osoba i drustvenih grupa, pa i naroda koji ne pristaje na nacionalisticku i populisticku zloupotrebu. Primetna je jos jedna novina, gradjani se istrajno okupljaju na ulicama i trgovima, uprkos represiji rezima, hapsenjima i sudjenjima pokretaca i ucesnika mitinga, pokazujuci do sada nevidjenu solidarnost u odbrani i ostvarivanju svojih prava. Radi toga nastaju i novi oblici delovanja – gradjanski parlamenti – koji prerastaju u slozeniji oblik saradnje – Gradjanski parlament Srbije (osnovan septembra 1999, u Cacku). Usredsredjen na sustinske probleme – ljudska prava, univerzitet, medije i nezavisnost sudstva – Gradjanski parlament postaje mesto za razgovore i dogovore o saradnji radi ukidanja represivnih zakona i uspostavljanja elementarnih pretpostavki parlamentarne demokratije.²⁰ To je mesto, kakvo ranije nije postojalo, za razgovore i dogovore predstavnika organizovanih grupa nastalih na spontanim mitinzima, kao i predstavnika udruzenja gradjana (novinara, profesora i sudija, na primer), kao i predstavnika nevladinih organizacija, Saveza slobodnih gradova i opozicionih stranaka.
I dalje, medjutim, traje paralelizam u delovanju aktera koji se deklarisu kao borci za demokratske promene. Dok su jos trajali spontani mitinzi, Savez za promene organizuje svoje zasebne mitinge. Pokret Otpor sprovodi svoje akcije. Vuk Draskovic potcenjuje i ignorise sve cemu on ne komanduje. Mnogi ocekuju da on »stane na celo opozicije«. Napokon, 10. januara 2000, u sedistu SPO odrzan je sastanak lidera vise od deset stranaka koji su najavili zajednicku i odlucnu borbu za raspisivanje vanrednih izbora na svim nivoima. Prestanak javnih svadja opozicionih lidera je, svakako, znacajan dogadjaj, pa to i ovde, a i u svetu, mnogi primaju sa simpatijama, poneko i s odusevljenjem. Izostaje, pak, jasnija platforma zajednickog delovanja, a i dalje se govori o nastupanju kroz vise »kolona«. Odlaze se i neposrednija komunikacija s drugim akterima koji se, takodje, zalazu za izbore i demokratske promene. Ukoliko bi se povezale »energije« koje nisu presahle nakon 1996. s novima iz 1999. moglo bi se ocekivati da dosadasnji impulsi demokratije prerastu u snazan demokratski pokret koji ce se izboriti za izbore i izbornu smenu vlasti, i za zaokret od populizma ka demokratiji. Za sada, mnogi se deklarisu kao pobornici najsire saradnje, cak i jedinstvenog delovanja, ali je neizvesno sta ce se od probudjenih nada i ocekivanja zaista ostvariti.

Kultura i politika

Mnogi dogadjaji u ovih desetak godina ostaju nerazgovetni, a nove pojave – mutne. Olake analogije sa fasizmom i nacizmom i nacinom njihovog uklanjanja (vojni poraz – protektorat – denacifikacija, pa potom demokratija) ne pomazu ni razumevanju niti resavanju problema. Tome nije od koristi ni izuzimanje vlastite licnosti od svake odgovornosti, a ne samo krivice. Mozemo se zanositi da postoje dve ili vise Srbija, i da pripadamo »drugoj Srbiji«, ali se time ne mozemo osloboditi odgovornosti za ono sto se dogadjalo i sto se zbiva.²¹ Od sektaskog cistunstva jedva da imaju neku korist sami sektasi, opcinjeni svojom sujetom. U istoriji, u malim i velikim promenama, ucestvuju veoma razliciti akteri; kako je to lepo zapazio Adam Mihnjik, istoriju ne stvaraju samo »sveci«, vec i »prostaci«.
Nije od narocite vajde ni opsednutost rezimom. Viriti na mocnike kroz kljucaonicu i stalno dokazivati da je rezim antidemokratski verovatno pomaze kompletiranju slike o njemu u svetu, ali ne i ovde gde ga vec podugo egzistencijalno dozivljavamo. Gomilanje cinjenica o njegovoj pogubnosti ne pomaze artikulaciji alternative i podsticanju procesa demokratskih promena. Najcesce, pak, izostaje saznanje da se rezim odrzava ne samo na vlastitim temeljima, vec se regenerise, i jaca, reakcijama na ono sto ga i ovde, a ne samo spolja, ugrozava. Najvise ga ugrozavaju upravo impulsi demokratije. Reakcije na te impulse proizvode reaktivnu ideologiju; ukoliko su ti impulsi demokraticniji, utoliko je pomenuta ideologija – reakcionarnija.
Mada je literatura o ovdasnjim zbivanjima, u svetu ali i kod nas, sve zamasnija, sporo se probija razumevanje opstosti problema. Naime, uzurpacije i korupcija, kradje i pljacke, kriminal i mafija, mrznja i nasilje, postoje u svakom drustvu, ali postoji i jedna sustinska razlika. Negde je to pod kontrolom institucija i resava se odgovarajucim procedurama, a drugde, sada bas kod nas, otelo se kontroli, postalo je dominirajuce. Tako nesto desavalo se i vecim, bogatijim i snaznijim drustvima, i onima sa snaznom kulturnom i urbanom tradicijom i sa demokratskim poretkom. U krizama, kada su popustale kocnice, razarane institucije i odbacivala se procedura pregovaranja i kompromisa, tada je i tamo spirala nasilja uzimala maha. Ukoliko se nas problem vise shvata kao jedan osobeni slucaj ovog opsteg problema, a ne kao produzetak istorije »divljih plemena«, tada ce biti jednostavnije i istrazivanje i resavanje ovog slozenog nacionalnog, evropskog i svetskog problema, kako spirala nasilja ne bi dobila novo ubrzanje i sve siri zahvat.
Bez iluzija o cistoti kulture i njenoj katarzicnoj svemoci, pojedina umetnicka dela, iskustva medija i izvesne analize ipak nam ukazuju na to da nije ugasena svaka moc i uticaj uma, maste i kritickog misljenja. U sve opseznijoj biblioteci knjiga o ovdasnjim zbivanjima nalaze se i one koje svedoce o dogadjajima i zbivanjima i zadiru u sustinu problema. Jedna od njih, Srpska strana rata (prevedena na nemacki, francuski i engleski jezik) izgleda da je na tragu razumevanja pomenute opstosti problema i prema merodavnim ocenama, usred duhovne pustosi, moze biti oslonac za dalja istrazivanja.²² Ali, kao sto je lakse pokrenuti spiralu nasilja nego je zaustaviti, tako je i lakse analiticki pratiti put ka ponoru, nego pouzdano znati kakav je realno moguci izlaz.
Za razumevanje moguceg izlaza nije dovoljno samo ocekivati podrsku i pomoc sa strane, da neko umesto nas resi nase probleme. Neosnovano je, kako to pokazuju analize Josipa Zupanova, ocekivati ni »socijalnu bombu«, eksploziju socijalnog nezadovoljstva i gneva, a nije izvesno ni da li ce eksplodirati »moralna bomba«.²³ Najuputnije je ispitivati, i iskusavati, snagu drustva da napravi zaokret od populizma ka demokratiji. Prva barijera je, svakako, politicka. Vlast, ocigledno, ne pristaje na izbornu smenu vlasti, a drustvo jos ne pokazuje da ima dovoljno snage da je na to primora. A ta snaga zavisi ne samo od potreba i aspiracija raznih aktera, vec i od razvoja kulture, pre svega kriticke misli, te od snage zelje i volje drzavljana da izidju iz spirale nasilja. Tek kada se uoblice snazniji subjekti zbivanja moze zapoceti resavanje problema koji su postojali i pre izbijanja ratova a uvecali se, i nastali novi, tokom njihovog trajanja. Samo novi i snazniji subjekti drustva mogu da se izbore za izbore, na njima pobede, ukinu represivne zakone, zapocnu resavanje problema privrede i kulture, iskorace iz izolacije u svet, sankcionisu odgovornosti i krivice i pripreme izbore za ustavotvornu skupstinu koja ce trajnije resiti i probleme teritorijalne organizacije vlasti (lokalna samouprava, autonomije i regije, pa i oblik drzavnog uredjenja – republika ili monarhija). Snagu drustva mogu uvecati najpre oni subjekti koji nisu ogrezli u duhovnoj bedi i materijalnom siromastvu, u prvom redu osvesceni subjekti – politicki i nepoliticki – koji ce uociti i ukloniti pre svega vlastite zablude i greske i pokazati sposobnost za razgovore i dogovore o zajednickoj borbi za demokratiju.
Oslonac za zaokret od populizma ka demokratiji moze se naci i u onom delu kulturne i politicke tradicije koji je prekriven zaboravom. Jos je Dositej Obradovic, na samom pocetku stvaranja Srbije modernog doba, primetio da ce se Srbi vremenom izbaviti od Turaka i osloboditi, ali ako narod »ne pocne otresati od sebe sujeverije i ne iskoreni onu drevnju i bogomrsku vrazdu i mrzost na zakon, oni cedu sami sebi biti Turci i mrzitelji«. Bez iluzija koje je imao Dositej, kao i drugi prosvetitelji, da je mogucno iskoreniti razorne sile u pojedincu i narodu, dovoljno bi bilo ukloniti »mrzost na zakon« da bi se zakoracilo u savremenu civilizaciju i prihvatila vladavina zakona. Tako nesto je bilo zamislivo Dositeju, Srbinu i kosmopoliti, ali je bilo strano i mrsko ne samo neukim i primitivnim ljudima, nego i velikanima, poput Vuka Karadzica i Njegosa, koji su bili skloni zabrani izdavanja dela Dositeja Obradovica.²⁴ Dositejev smer su, medjutim, sledili i drugi umni i uticajni Srbi, i liberali i socijalisti (pomenimo samo Jevrema Grujica, Vladimira Jovanovica, Dragisu Stanojevica, Svetozara Markovica i Jovana Skerlica), koji su tezili uspostavljanju ravnoteze i skladu izmedju spoljne slobode – nacionalnog oslobodjenja i suverene drzave – i unutarnje slobode – slobode drzavljana; i nista im nije smetalo da, poput Dositeja, budu i Srbi i kosmopolite.²⁵
Borba za slobodu i demokratiju pretpostavlja i oslobadjanje od raznih fikcija – o slavi i velicini, na primer, ali i od fiksacija – za prostor, teritorije i drzavne granice, za »etnicku cistotu«, za mistiku geopolitike, starih mitova i legendi i nove oblike praznoverja. Neophodno je okretanje vremenu – kretanju i promenama. I vlastitim promenama i promenama »okruzenja«. Kako kaze Kastorijadis, »mi nismo osudjeni na zlo, nista vise ni na dobro, jer mozemo, najveci dio vremena, mijenjati sami sebe, individualno ili kolektivno, promisljati svoja djela, preispitivati, popravljati ih«.²⁶ S tim dobija na vaznosti i nas izbor (koji prethodi glasanju) – pojedinacni i zajednicki – izbor cilja, puta i sredstava da se napokon izbavimo iz spirale nasilja u kojoj smo se proteklih desetak godina zadesili. Time zapocinje i iskorak iz populizma ka demokratiji. Ni u njoj nas ne ocekuje »med i mleko«, i tu ima raznih »rasomona«, ali su na raspolaganju i sredstva da se razna zla drze pod kontrolom. I sama demokratija nije neki uzviseni ideal kojem ljudi i narodi strasno teze, vec je ona obican izum razboritih ljudi – sredstvo da se izbegnu razorni sukobi i ratovi, i okoncaju revolucije.

¹ Gabrijel Garsija Markes, Riba je crvena, Narodna knjiga, Beograd 1999, str. 6–7.
² Akira Kurosava, Nesto kao autobiografija, Institut za film, Beograd 1986, str. 176–182.
³ Videti kritiku ovih sterotipa: Marija Todorova, Imaginarni Balkan (prevod s engleskog Dragana Starcevic i Aleksandra Bajazetov-Vucen), Biblioteka XX vek (urednik Ivan Colovic), Beograd 1999.
⁴ Gradja o tom sastanku objavljena je tek 36 godina kasnije. Videti: Pocetak kraja SFRJ. Stenogram i drugi prateci dokumenti prosirene sednice Izvrsnog komiteta CK SKJ odrzane od 14. do 16. marta 1962. godine (priredio dr Miodrag Zecevic), Izd. Arhiva Jugoslavije, Beograd 1998.
⁵ Videti o tome: Vojislav Kostunica – Kosta Cavoski, Stranacki pluralizam ili monizam. Drustveni pokreti i politicki sistem u Jugoslaviji 1944–1949, CFDT, Beograd 1983.
⁶ Videti o tome: Nebojsa Popov, Drustveni sukobi – izazov sociologiji, CFDT, Beograd 1983 (knjiga je sudski zabranjena a ponovo stampana 1990).
⁷ Isto, str. 205–225.
⁸ Videti o tome: Nebojsa Popov, Srpski populizam. Od marginalne do dominantne pojave, »Vreme«, Beograd 1993.
⁹ Videti o tome: Srpska strana rata (zbornik), »Republika«, Beograd 1996.
¹⁰ Aleksandar Knezevic – Vojislav Tufegdzic, Kriminal koji je izmenio Srbiju, Izd. Radio B 92, Beograd 1995, str. 3. U ovoj knjizi su vidljivi mnogi tragovi saradnje vlasti i kriminalnog podzemlja, u zemlji i inostranstvu.
¹¹ Mladjan Dinkic, Ekonomija destrukcije. Velika pljacka naroda. Peto dopunjeno izdanje, »Stubovi kulture«, Beograd 1997, str. 201.
¹² Videti poglavlje »Nacionalizam, razbojnistvo i lopovluk« u knjizi Dusana Kecmanovica Psihopolitika mrznje, »Prosveta«, Beograd 1999, str. 323–324.
¹³ O Milosevicu i njegovoj familiji, kolumnista Vremena Stojan Cerovic vec godinama objavljuje zanimljiva i lucidna zapazanja. A sada vec cuveni Corax u vise listova objavljuje mozda najlucidnije likovne studije o istoj temi. Ista tema privlaci i analiticke publiciste, medju kojima najzapazenije mesto ima Slavoljub Djukic, koji je o tome objavio vise knjiga, od kojih je najnovija On, Ona i Mi. Kraj srpske bajke, obnovljeno i dopunjeno izdanje, B 92, Beograd 1999.
¹⁴ Videti: Josip Zupanov, »Tranzicija i politicki kapitalizam«, Republika, god. XI (1999), br. 224–225, Beograd 1–30. novembar, str. 33–40.
¹⁵ Pod naslovom »Skriveni delovi istorije« Republika je, povodom desete godisnjice izlazenja, izdala zaseban broj (186, 1–15. april 1998) u kojem se nalazi pregled bezmalo svih antiratnih akcija i demokratskih inicijativa, ista gradja prikazana je i na izlozbama u oko 20 gradova Srbije, kao i u Podgorici i Sarajevu.
¹⁶ Videti o tome: Grupa autora, Ajmo, ajde, svi u setnju! Gradjanski i studentski protest 96/97, Medija centar, Beograd 1997. i Lex, pistaljke i lazi, hronologija gradjanskog i studentskog protesta (17. novembar 96–4. februar 97), Helsinski odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd 1997.
¹⁷ Glasnik Saveza slobodnih gradova i opstina Srbije br. 14.
¹⁸ O tome postoji opsezna literatura. Videti jednu od najtemeljitijih analiza ovoga problema: Dragos Ivanovic, Zavera protiv javnosti, »Republika«, Beograd 1998.
¹⁹ Videti o tome: Zavrsni racun. Ekonomske posledice NATO bombardovanja. Procene stete i sredstava potrebnih za ekonomsku rekonstrukciju Jugoslavije, u redakciji Mladjana Dinkica, »Stubovi kulture«, Beograd 1999.
²⁰ O ciljevima i konkretnom delovanju Gradjanskog parlamenta Srbije videti njegovo glasilo–letak Izbor Srbije, za januar 2000.
²¹ Tomas Man je neposredno nakon Drugog svetskog rata veoma jasno govorio o tome da ne postoje dve Nemacke, nego svaki njen deo ima svoj udeo u odgovornosti za ono sto se desavalo pod nacizmom (videti: Nemacka i Nemci, preveo Tomislav Bekic, Kov, Vrsac 1999). Isti problem jos temeljitije analizira Karl Jaspers (videti: Pitanje krivice, prevela Vanja Savic, B 92, Beograd 1999).
²² Profesorka Mirjana Miocinovic, povodom izlaska i engleskog izdanja ove knjige, smatra da ce ona biti »jedno od retkih svedocanstava da ovaj svet nije bio sasvim lisen ni znanja, ni moralnih vrednosti, ni estetske osetljivosti, triju stvari na kojima pociva kultura«. Mirjana Miocinovic, »Svedocenje i razumevanje«, Republika, god. XII (2000), br. 228–229, Beograd, 1–31. januar 2000, str. 38–39.
²³ Videti: Josip Zupanov, Poslije potopa, Nakladni zavod Globus, Zagreb 1995.
²⁴ Milka Stankovic, Prometej sa Balkana. Zivot i delo Dositeja Obradovica, »Kekec« Beograd 1989, str. 164–167, 172–173.
²⁵ Videti: Nebojsa Popov, »Unutarnja i spoljna sloboda«, u: Potrebe drustvenog razvoja, SANU, Beograd 1991.
²⁶ Kornelijus Kastorijadis, Uspon beznacajnosti (preveo Frano Cetinic), »Gradac«, Cacak 1999, str. 172. Istocnik takvog shvatanja preobrazaja je upravo Balkan, anticka Grcka, a na njemu pociva zapadna civilizacija. »Specificnost zapadne civilizacije«, istice Kastorijadis, »jest u toj sposobnosti da se sama dovede u pitanje i da se samokritizira. U zapadnoj povijesti, kao i u svim drugim, ima grozota i zvjerstava, ali samo je Zapad stvorio onu sposobnost unutarnjeg osporavanja, dovodjenja u pitanje svojih vlastitih ustanova i ideja u ime razumske rasprave medju ljudskim bicima, koja ostaje u beskraj otvorena i ne zna za krajnju dogmu« (str. 73).