Kaze se da je rat na Kosovu i u Srbiji zavrsen pobedom. Pitanje je cijom. Bombardovanje je trajalo jedanaest nedelja. U istoriji tako nesto jos nije vidjeno. Ipak, kao sto britanski general Majkl Rouz (Michael Rose) pise u jednom pismu Tajmsu, NATO nije postigao svoje ciljeve. NATO je, u stvari, postigao suprotno. Jedan narod je trebalo zastititi. Taj narod je proteran. Jedan ugovor o mirnoj koegzistenciji je trebalo realizovati. Vise nego ikad na Kosovu je prisutan nemiran suzivot.
Citam javni izvestaj americke organizacije Human Rights Watch o letosnjim masakrima. Etnicko ciscenje se nastavlja u izmenjenim ulogama. Podjednako uzasni zlocini se cine, ali sada Srbima od strane Albanaca. UN su nemocne, jer im nedostaje policija, a delimicno i vojne trupe. Kopnene operacije nisu dovoljno pripremljene, jer se bombardovanje smatralo uspesnim.
Dakle, etnicko ciscenje se nastavlja.
Uostalom, izgleda da je ruskom UN-kontingentu potrebna zastita, jer se Rusi osecaju ugrozenima. Kakav je to uspeh? Je li ovo bio jedan dobar rat?
General Majkl Rouz izvlaci sledeci zakljucak: »Nije moguce zastititi jedan narod bombardujuci sa visine od 5000 metara«. Jedna od americkih teorija posle hladnog rata je da jedan visokotehnoloski vazdusni rat, sa vlastitim gubicima na nuli, moze resiti lokalne konflikte. Nije se pokazalo efikasnim i uspesnim ni u Iraku ni na Kosovu.
Rat se vodi i odlucuje na kopnu. To je prvi zakljucak.
Svakako su postojali dobri razlozi da se pokusa zaustaviti etnicko ciscenje na Kosovu. Casus belli, uzrok ratu, je postojao. Intervencija je gotovo u svakom pogledu bila neuspela, ali opravdana. Napredak je da odbrana ljudskih prava u ekstremnom slucaju moze prevladati pravo naroda (suverenitet). Pozeljno bi bilo da se to desilo i u Ruandi 1994. godine. Inace je to bila neka vrsta kolonijalnog rata koji je Milosevicev rezim vodio u raspadajucoj Jugoslaviji. Trajalo je dugo. Nije preostalo mnogo od prava naroda.
Jedan opravdani ali neuspeli rat, dakle.
Pogresan ratni ucesnik, NATO umesto UN, zavisno od prava na veto i drugih stvari; pogresno oruzje, projektili i bombe umesto kopnenih trupa, zbog neopozivog zahteva za vlastitim gubicima na nuli, pre svega s americke strane; pogresna strategija, jer nije bilo mnogo misli posvecenih onome sta raditi posle. Ipak, razlozi da nesto mora da se uradi, uostalom davnasnji razlozi, bar od opsade Sarajeva, su postojali. Moze se reci da se osecala duboka potreba u Evropi za tim da se nesto preduzme. Jedan od argumenata za intervenciju je sve vreme pocivao na tome da EU na tome definise samu sebe. Za evropsku konstrukciju je to bio trenutak istine.
Pitanje je onda sta se moze uciniti. Pitanje, pre toga, je sta se podrazumeva pod »zajednicom oko nas«. Idealno vidjeno to je UN, ali UN su pravom na veto sprecene da se angazuju u krizama ove vrste. To moze biti NATO, ali to znaci da interesi SAD upravljaju evropskom politikom sigurnosti i da krize koje ne zagovaraju Rat zvezda ne zagovaraju ni bilo sta drugo.
Zato su mnogi u evropskoj javnoj debati potegli to pitanje, naime da bi EU trebalo da stvori vlastiti mac i zajednicku politiku sigurnosti, upravo da bi mogla da intervenise na vreme i na kopnu. Visokotehnoloski vazdusni ratovi bez vlastitih gubitaka nece ni u buducnosti moci da resavaju probleme, u svakom slucaju ne probleme ove vrste.
Ovo nije sasvim precizan zakljucak, jer nista nije bas precizno u tako velikim pitanjima, ali svakako se mozemo pribliziti definiciji »zajednice oko nas«: kada se nesto tako vazno i ozbiljno dogodi kod nas u Evropi onda smo i mi sami ta zajednica.
A prvi zadatak te zajednice je da ublazi patnje posle jednog promasenog rata.

*) Iz: Expressen, Stockholm, 19. 08. 1999.