Galina Starovojtova

Celokupni problem samoopredeljenja obavijen je velom neodredjenosti i zbrke, cemu se ne treba mnogo cuditi. Dokumenti OUN i drugih medjunarodnih organizacija, koji se odnose na pravo nacija na samoopredeljenje nisu sredjeni ni u kakav jedinstven i u celosti razumljiv sistem normativnih akata koji bi opisivali proceduru, kriterijume i uslove za odluku koliko ce se opravdanim smatrati svaki pojedinacan zahtev za samoopredeljenjem. Nema ni jasnih kriterijuma razloga za spoljasnje mesanje kojim bi se podrzali zahtevi koji izgledaju opravdani (kao sto je to, na primer, bilo u Eritreji 1993. godine).
Po svemu sudeci, ideje Vudro Vilsona bi trebalo da se razviju, konkretizuju, i zatim formulisu u obliku svima razumljivih normi medjunarodnog prava. Za sada – sa retkim izuzecima, kao sto su plebisciti sprovedeni pocetkom ovog veka u Sarskoj oblasti Nemacke ili u austrougarskom Burgenlandu, kao i nedavna podela Cehoslovacke i sjedinjenje oba dela Nemacke – uglavnom smo suoceni sa nasiljem. Rezultati nasilja se postepeno usvajaju kao nova politicka realnost, kao sto je to u slucaju podele Kipra ili promene u faktickoj kontroli nad Abhazijom i Nagornim Karabahom.
Dalja rasprava o uslovima samoopredeljenja, bar kada je u pitanju pokusaj nalazenja opste pozicije od strane lica koja su odgovorna za donosenje odluka, mozda ne bi bila uzaludna. Ako bi bila razradjena i prihvacena osnova za priznavanje pokreta za samoopredeljenje »moralno zakonitim« to bi moglo da posluzi kao opsti temelj buduceg medjunarodnog prava. Nemajuci ambiciju da sastavim potpunu listu mogucih kriterijuma odredjivanja zakonitosti zahteva za samoopredeljenjem, pokusacu da odredim neke od njih, ne zaboravljajuci da proizvoljan izbor jednog ili dva kriterijuma nece odgovarati zahtevima zakonitosti. Te zahteve mogu zadovoljiti samo svi kriterijumi u celini, a da se oni svi steknu u bilo kojoj zemlji sveta slucaj je koji se retko srece.
Primenjivanje takve liste opstepriznatih kriterijuma pomoglo bi da se izbegne i haos neorganizovanih prepravki granica na mestima konflikta i pokusaji resavanja spora nasiljem. Postojanje medjunarodnih standarda u oblasti resavanja »konflikata samoopredeljenja« daje narodima nadu za resavanje njihovih problema uz minimalnu stetu za suverenitet njihovih suseda.

Prvi kriterijum: Nepodnosljivost zajednickog zivota

Kako bi se ispitala zakonitost zahteva za samoopredeljenjem, trebalo bi najpre uzeti u obzir »nepodnosljivost zajednickog zivota« jednog naroda pod vlascu drzave koja ima suverenitet nad teritorijom na kojoj taj narod zivi. Naravno, ova »nepodnosljivost« se moze tumaciti proizvoljno. Medju osnovnim zalbama i zamerkama Britanskoj kruni u Deklaraciji nezavisnosti SAD nalazimo: sud bez porotnika, proizvoljnost u sprovodjenju sudskih procesa, podsticanje americkih Indijanaca na napade i ucesce Imperije u ratu protiv kolonista. Kao kontrast tome, Jermeni su u Nagornom Karabahu bili dovedeni do ivice fizickog unistenja – ekonomskom blokadom, deportacijama i ubistvima – i sve to od samog pocetka konflikta. Nesumnjivo da isti taj kriterijum koji je koristio Kontinentalni kongres 1776. godine kako bi pred svetom opravdao pokret za samoopredeljenje, moze da se primeni i u slucaju Jermena iz Nagornog Karabaha. U svakom slucaju, cak i subjektivno osecanje nepodnosljivosti duge tudjinske vladavine, nezavisno od njegove objektivne osnove, treba da se uzme u obzir, ako je ono izrazeno u odlukama predstavnickog organa ili na referendumu naroda koji sebe smatra potlacenim. Vecina dokumenata koji se odnose na period dekolonizacije napisana je u duhu zastite upravo ovog osecanja. Naravno, raspad SSSR se u odredjenom stepenu moze uporediti sa procesima dekolonizacije u drugim delovima sveta.

Drugi kriterijum: Istorijsko pravo

Takodje se mora uzeti u obzir takozvano istorijsko pravo na teritoriju – pravo koje je od svih ostalih kriterijuma najteze definisati. Najpre, da bi se utvrdilo ko su najstariji zitelji odredjene oblasti, neophodno je misljenje eksperata, koje samo po sebi moze biti krajnje sumnjivo, odnosno subjektivno. Zatim, ispravka granica teritorije na koju neko stanovnistvo zakonski polaze pravo cesto je problematicna. Ponekad se pretenzije upucuju autonomnom regionu sa administrativnim granicama koje strane u sukobu smatraju nepravednim. Drugi put to mogu biti pretenzije na teritoriju na kojoj je nekada u proslosti zivela potisnuta etnicka grupa. Treci put, najstariji stanovnici oblasti, aboridzini – kao na primer drevni stanovnici Amerike – mogu biti manjina, i to sasvim statisticki beznacajna, medju savremenim stanovnistvom, pa je davanje neproporcionalnog prava vladavine manjini nespojivo sa principima demokratije.
Danas se, bez obzira na sve njegove slabosti i neodredjenosti, princip istorijskog prava ne moze potpuno ignorisati prilikom donosenja odluke. Specifican slucaj primene ovog prava imamo kada je nacionalni suverenitet bio uspostavljen na istoj istorijskoj teritoriji posle skoro dvehiljadugodisnjeg odsustvovanja naroda – kada je OUN 1948. stvorila izraelsku drzavu u Palestini. Medjutim, to se desilo tek posle unistavanja evropskih Jevreja. Arapska manjina je bila prinudjena da se vise od 45 godina bori pre nego sto je isto takvo »istorijsko pravo« palestinske drzave bilo priznato od strane veceg dela medjunarodne zajednice.
Prisustvo velikih etnickih zajednica Rusa u Latviji i Estoniji – gde cine vise od trecine stanovnistva – svakodnevni je problem ovih pribaltickih drzava. Mada vecina Rusa tamo zivi vec dve ili tri generacije (a neki i vise), njih ne smatraju delom starosedelaca, stanovnistva koje ima istorijska prava; oni, stoga, tesko dobijaju drzavljanstvo.
Kolektivna nacionalna svest naroda cesto precenjuje ovaj princip i da bi se donela pravedna konacna odluka to se mora uzeti u obzir. Ipak, savremeni narodi uglavnom zive na istim (ili bliskim) teritorijama gde se nekada davno radjala njihova nacija, pa je geografska i prirodna sredina jedan od vaznih elemenata njihove nacionalne psihologije i kulture. To je posebno vazno kada je u pitanju stari svet Evroazije, osobito Rusije.

Treci kriterijum: Etnicki sastav stanovnistva

U principu, postojanje visenacionalnih demokratskih drzava nije nemoguce. U trazenju konkretnog primera, ipak, paznja se usredsredjuje na SAD, i tesko je prizvati druge nesporne slucajeve. Medjutim, nacionalni i rasni problemi i ovde cine jedan od potencijalnih izvora unutrasnje nestabilnosti SAD. Koncepcija »melting point« ne odgovara bas sasvim americkim politickim realijama: etnicke razlike medju raznim grupama imigranata (i njihovih potomaka) jos uvek igraju vaznu politicku ulogu, kao i razlike izmedju imigranata u celini i prvobitnog stanovnistva Amerike.
Medju starim narodima Evrope, Azije i Afrike jos uvek ima znacajan broj predrasuda »krvne pripadnosti« – uprkos svetske mesavine kultura izazvane novim tehnologijama i urbanizacijom.
U Evropi, u vecem stepenu nego u drugim delovima sveta, princip nacionalizma, koji »zahteva da politicke i etnicke granice budu kongruentne i da oni koji vladaju i oni kojima se vlada pripadaju istom etnosu«, bio je uspostavljen i ovaplocen u politickoj praksi. Drzave koje su etnicki relativno jednorodne, kao Holandija, Austrija i Madjarska, smatraju se stabilnijim.
Takodje se samoopredeljenje etnicki jednorodne zajednice moze smatrati boljom pretpostavkom za organizovanje nove, stabilnije drzavne jedinice, nego sto je to samoopredeljenje visenacionalne zajednice.
Ocigledno je da je etnicki sastav stanovnistva uticao na planove Oven–Stoltenberga i Vens–Ovena za resenje krize u Bosni i Hercegovini, kao i na planove njihovih nastavljaca, koji su pre nekoliko godina predlozili da se na tim teritorijama formiraju etnicki jednorodni entiteti (najpre njih desetak, a posle Dejtonskog sporazuma – dva ili tri).
Imajuci u vidu etnicku strukturu stanovnistva, medjutim, ne treba gubiti iz vida da ovaj princip moze biti u suprotnosti sa prethodnim principom istorijskog prava, buduci da se savremeni etnicki sastav stanovnistva u mnogim zemljama ne poklapa sa etnickim sastavom stanovnistva koje je zivelo u istim tim granicama pre sto, dvesta, trista ili petsto godina. Ako se govori samo o bivsem Sovjetskom Savezu, a ostave po strani SAD, takva je situacija ne samo u pribaltickim republikama, nego i u Nahicevanskoj Republici, Republici Krim, Abhaziji, Juznoj Osetiji i drugde. Zaista, u nepovoljnim politickim uslovima, vecina moze postati etnickom manjinom, i obrnuto.

Cetvrti kriterijum: Volja naroda

Prethodni kriterijumi su predlagali da se izmeri etnicki sastav zajednice koja se samoopredeljuje, kako bi se obezbedila najoptimalnija buducnost novih oblika drzavnih tvorevina. Izvesni prioritet ipak ima princip demokratskog izrazavanja volje celokupnog stanovnistva, kako onog koje zivi unutar administrativnih granica, tako i onih koji za sebe smatraju da pripadaju zajednici koja zeli da svoju buducnost definise na nov nacin. Ovo izjasnjavanje bi trebalo da bude nezavisno od etnicke pripadnosti onih koji u tom procesu ucestvuju.
Takva volja se najbolje moze izraziti na referendumu sa jasno postavljenim pitanjima koja se ticu buduceg statusa naroda ili, ako se referendum ne moze sprovesti, preko demokratski izabranih predstavnika naroda. (Tako su postupili osnivaci Sjedinjenih Drzava kada su usvajali Deklaraciju o nezavisnosti.)
Pozeljno je da se obezbedi potvrda stalnosti izrazene volje, kako bismo bili sigurni da se nije radilo o prolaznoj reakciji na neki dogadjaj, uvredjenosti ili pak povoljnoj ponudi neke trece strane. Iz tog razloga, procedura glasanja, u najmanju ruku u lokalnim zakonodavnim organima, treba da se ponovi ne kasnije nego kroz tri ili sest meseci, kako bi se utvrdila prvobitna odluka. Uz to, glasanje o tako vaznim pitanjima ne moze zavisiti od proste vecine, narocito u etnicki mesanim zajednicama. Neophodno je da se ne manje od dve trecine opsteg broja delegata svake nacije saglasi sa buducim statusom njihove zemlje, i da ne manje od dve trecine izabranih predstavnika zatim ratifikuje tu odluku. Ovaj strogi uslov zahteva veliko osecanje odgovornosti od naroda koji zeli da izmeni geografiju regiona i svetsku istoriju.

Peti kriterijum: Odgovornost za posledice

U slucaju postovanja vise opisanih uslova, narod koji se samoopredeljuje, i njegova politicka elita, imace vise vremena da se pripreme za prihvatanje bremena politicke i ekonomske odgovornosti. U leto 1994. godine, isti oni lideri Palestinaca koji su trazili suverenitet, zamolili su izraelsku vladu da privremeno odlozi povlacenje vojske iz sektora Gaze i Jerihona, buduci da njihove snage odrzavanja reda nisu bile pripremljene da prihvate odgovornost za odrzavanje reda u tim zonama. Nekoliko godina posle sticanja nezavisnosti, Ukrajina se takodje obratila Rusiji sa molbom da joj dostavlja naftu po starim cenama, znatno nizim od onih na svetskom trzistu, jer sama nije bila spremna da zapocne proces ekonomskih reformi.
Problemi koji mogu nici u vezi sa neuspehom pokusaja da se izglade medjuetnicki nesporazumi pre nego sto se dobije nezavisnost, mogu se ilustrovati na primeru Velike Britanije koja je napustila svoje kolonije pod pritiskom vodja lokalnih nacionalno-oslobodilackih pokreta. Ona je otisla iz Palestine koja se nalazila pod njezinim mandatom, a takodje i iz zone indijsko-pakistanskog konflikta (na primer, iz Kasmira), pre nego sto su bili reseni medjunacionalni konflikti koji su u tim oblastima postojali. Drzavne institucije Britanske imperije nisu imale vremena da izgrade stabilnu drzavnost tih zemalja, ali su ipak ostavile vazno nasledje – sistem drzavnih sluzbi.
Isto se moze reci i za uzurban i neorganizovan odlazak Sovjetske imperije iz Zakavkazja i »neuralgicnih tacaka« Centralne Azije. Uskoro posle tog odlaska, odgovarajuci na molbe vodja nekih od tih zemalja (Jermenije, Gruzije, Moldavije i Tadzikistana), Ruska Federacija je u svojstvu zakonitog naslednika SSSR bila prinudjena da tamo uvede mirotvorne snage ili da pomaze pri obezbedjivanju spoljasnjih granica tih nezavisnih drzava. To su neki posmatraci ocenili kao dokaz ruskih namera da obnove imperiju – sto Rusiji ne bi donelo ni ekonomske ni politicke koristi.
Narod koji se bori za suverenitet trebalo bi unapred da proceni sopstvenu sposobnost da izgradi privredu koja moze da funkcionise i da kontrolise novu teritoriju i njezine granice. Inace, bez obzira na cvrstu nezavisnost drzave, pojavice se samo jos jedan izvor napetosti. Objektivni standardi za ocenu spremnosti da se preuzme odgovornost, medjutim, jos uvek nisu razradjeni. Strani eksperti ne mogu uvek da ocene koliko je narod koji tezi da dobije nezavisnost spreman na ekonomske i politicke promene. Ambasador SAD Dzin Kirkpatrik je autoru izjavio u intervjuu da taj kriterijum – odgovornost za posledice samoopredeljenja – ne treba da se shvati kao prepreka za izrazavanje volje nacije, jer »ponekad su ljudi u stanju da izvedu cudo koje niko nije mogao da predvidi«. Moglo bi se dodati da je to posebno tacno kada su u pitanju ljudi koji ostvaruju san da samostalno odrede sopstvenu sudbinu.

Galina Starovojtova, sociolog i etno-psiholog iz Lenjingrada (Peterburga), strucnjak za probleme Zakavkazja i aktivista pokreta za zastitu ljudskih prava, uzivala je u regionu takav autoritet da je 1988. godine postala poslanik Jermenije u poslednjem sovjetskom parlamentu. Saradjivala je sa Andrejom Saharovim i 1991–1992. bila savetnik predsednika Jeljcina za etnopoliticka pitanja. Kao poslanik u parlamentu (Dumi) Ruske Federacije, bila je osobito poznata po svojoj beskompromisnoj borbi protiv korupcije. Bila je osnivac i predsednik partije Demokratska Rusija. Ubijena je decembra 1998. pred svojim stanom u St. Peterburgu.