Omiljena rec vladajuceg dedinjskog para je »nezavisnost«. Oni su sve stanovnike zemlje Srbije ucinili zavisnicima od ove reci–opijata.
Vecina zemalja sirom zemljinog sara i narocito one u nasem susedstvu – uveravaju nas oni – izgubile su ovo svojstvo, najdragocenije medju svim zemaljskim i nebeskim svojstvima. Ali, postoji uzor–primer u ojadjenom svetu – nezavisna Srbijica koja sija kao zvezda prvostepenog sjaja medju utuljenim zvezdama. A onda slede dve vazne logicko-propagandne poente.
Prva je: u Srbiji se tesko zivi zato sto ona ne da svoju nezavisnost. (Srbija se tu doima kao zamamna cura koja nikako ne da onu svoju stvar.)
Drugu poentu je formulisao najodaniji odadzija dedinjskog para, gospodin Kolmovani. U Srbiji, objasnio nam je on, onomad, postoje dve opcije: »Za Srbiju« i »Za NATO«. A NATO je, zna se, glavni, halapljivi i nezasitni, klopac nezavisnosti. Gde god ugleda neku nezavisnu drzavicu njemu se oci odmah uzagre. A posto je, prema gospodinu Kolmovanom, glavni borac protiv NATO–azdahe i div–junak u odbrani Nezavisnosti g. Slobodan Milosevic, sledi glavna logicka poenta: Zivite kako zivite i Slobodanu se divite i uvek glasajte za njega. U tom ludilu, kako rece Sekspirov junak, ipak ima sistema.
Apsolutizacija pojma »nezavisnost« je odbrana apsolutne i vekovecne vlasti. »Odbrana nezavisnosti« je odbrana despotske volje da se sa podanicima cini sto mu se prohte pa i da im se bezocno podvaljuje na nacin koji je kratko opisan u gornjim pasusima. Naravno da nikakva sila ni supersila nema nista protiv normalne nezavisnosti bilo koje drzave, ali svako normalan mora biti protiv nekog sistema ludila koji se prodaje kao »nezavisnost«.
Postoje, naravno, neke supersile koje ne fermaju nezavisnost bilo koje drzave i ne obziru se na svetinju drzavnih granica, ali njihovo sediste nije u Vasingtonu, ni u Londonu, ni u Briselu. Te supersile se zovu, na primer, »talas hladnoce« i »virus gripa«. Koliko je pojam »nezavisnosti« u Srbiji doveden do groteske pokazalo se na primeru epidemije gripa. Srbima nije bilo dovoljno sto su svi svetski instituti identifikovali virus–izazivac, cekalo se na potvrdu srpskih virusologa. Ko zna – mozda je to bio tajni atak na nasu nezavisnost!

Grabezljivci i bednici

Beda svakodnevnog zivljenja u Srbiji je vec takva da o tome premudrost ekonomista i ne sanja. Cesto se, kao i mnogi analiticari, pitam kad ce popustiti trpila? Zasto u Srbiji nije bilo i, verovatno, nece ni biti masovnog socijalnog bunta?
Deo odgovora pokusao sam da dam u Zakonu uskog prolaza (u jednom od proslih brojeva Republike). Ali, beda i logika ponasanja bednih je, izgleda, neiscrpna. Svakodnevno iskustvo uverava me u to.
Gledao sam kako urbanisticki mafiozi uspevaju da od stanara jedne zgrade, za sitnu nadoknadu, dobiju saglasnost za nadgradnju luksuznih apartmana na kojima ce zaraditi milione maraka i gledao sam kako se isti stanari svadjaju oko toga ko kome krade ogrev i sijalice iz podruma. Gledao sam kako se gradska sirotinja otima oko bacenog krsa kad neki novobogatas iz vladajuce druzine renovira stan. Gledao sam kako se kupci na buvljim pijacama zucno prepiru sa prodavcima da li stare cipele vrede 10 ili 15 dinara.
I dosao sam do zakljucaka koji upucuju na to da se na dolazak promena mora gledati s dosta pesimizma. Ti zakljucci glase:
Bogati grabezljivci klopaju bednike, bednici se klopaju medjusobno.
Linija praznjenja socijalnog elektriciteta ne vodi navise nego, najcesce, nanize prema istom ili jos nizem drustvenom sloju.

Smrt sejaca straha i uzasa

Zapanjujuce je koliko su mediji, i nasi i svetski, potrosili reci oko smrti coveka koji je jedva uspevao da artikulise dve-tri recenice. Po sadrzaju proste, po formi prostoprosirene. Lice pokojnog gospodina uvek me je podsecalo na lice Petera Lorea u jednom starom ekspresionistickom filmu (»Ubica«), ali koja razlika u moci verbalizacije motiva! Neko je rekao da od Dostojevskog naovamo zlocin ne ide bez filosofskog zacina, ali nas »novi Obilic« je sav od izandjalih srpskih stereotipa.
Stvoren u nekim mracnim laboratorijama kao primitivno, horor–oruzje za ciscenje teritorija od onih s kojima Srbima (kako su prekonoc shvatili) »vise nema ni ic zajednickog zivota« on je morao znati da se takvo oruzje na kraju, i u slucaju uspeha i u slucaju neuspeha, odbacuje. I morao je znati da ce njegove gazde i njegovu smrt funkcionalizovati u korist rezima kojem je sluzio. To je jedina primesa tragickog u sudbini coveka koji je uzimao ovlascenja gospodara zivota i smrti.