Gospodo,
Za vreme moga sluzbovanja u sudu palo mi je u oci da skromnost, kao jedna od divnih osobina pravog coveka, a koja je kod sudija u mnogome posledica njihovog poziva da svakome pa i sebi podele pravdu, – u znatnoj meri smeta sudiji da vidi velicinu svog poziva i velicinu uloge, koja mu je u drustvenom zivotu namenjena. Dok sam bio u sluzbenim redovima sudija, ja, verovatno bas zbog te sudijske skromnosti, nisam mogao o tome govoriti. Danas, kad sam izvan tih redova, ja cu biti slobodan da vam u ovom predavanju predocim velicinu vaseg poziva; da vam ukazem na veliki napor, koji se mora uloziti da se postigne ta velicina koja se sastoji u donosenju pravednih odluka i da vam iznesem svoje misljenje o tome, sta je sve potrebno da se postigne stupanj pravednog sudije. Radi ostvarenja toga cilja potrebno mi je, malo vise no obicno, vremena, i zato vas molim za vasu volju, da se naoruzate vasim sudijskim orudjem, strpljenjem, i slusate do kraja ovo predavanje.*

Prosle godine, jednog toplog dana, sedeo sam u basti i posmatrao moje male unuke, Pecu i Misu, kako se igraju. Od ljuljaske napravili aeroplan i sporazumeli se da prvo leti mala Misa a po tom brat Peca. Misi se ovo ljuljuskanje tako dopalo, da je, kad je dosao red na Pecu, izjavila da nece da se skida. Peca je medjutim to kategoricki zahtevao. Svadise se i za malo da se potuku. Priskocio sam da ih stisam. Objasnjavao sam Peci, da je Misa mala i nerazborita, da je on stariji i da on treba da popusti i ako je u pravu ali se on usled toga oseti nezadovoljnim i rece mi: »Pa ti si, deda, cuo, kako smo se sporazumeli, da letimo malo ona, malo ja, a kad tako sudis, ti onda nisi pravedni sudija.« – Taj, tako sitni i beznacajni decji incident u tom trenutku izazvao je u mojoj savesti osecanje, koje me je cesto spopadalo, o kolosalnoj ulozi sudije u drustvu i drzavi. Seo sam na klupu pod jasminom i razmisljao. Pravdu traze i mala deca; nju ocekuje drustvo, i mali i veliki, i bogati i siromasni, obicni gradjani i silni velikodostojnici; za njom vapije ceo svet od iskoni, vapije sada, pa ce to ciniti i u buduce, dokle ga bude bilo. – Car David, psalmopevac, peva o sudiji Bogu: Sa Siona, koji je vrh krasote, javlja se Bog... pred njim je oganj koji prozdire, oko njega je bura velika. – Doziva nebo ozgo i zemlju, da sudi narodu svojemu... I nebesa oglasise pravdu njegovu, jer je taj sudija Bog... Bog je pravedan sudija... On ce suditi vasionom svijetu po pravdi... On ljubi pravdu i sud (Psalam 7, 9, 33). – Asocijacijom misli o ljubavi prema pravdi u mojoj masti se stvori carobna slika Sabora Zemlje Srpske, koji je doneo Dusanov Zakonik. Praznik je Gospodnjeg Vaznesenija, 21. maj 1349. god. Grad Skoplje. Raskosna dvorana. Okupljena sva vlastela, velika i mala, svi arhijereji i crkveni velikodostojnici; medju njima seda starina, preosvesteni patrijarh kir Joanikije. – Dolazi blagoverni car Stefan Dusan, pracen caricom Jelenom i dvorskom svitom. Sabor pocinje svoj rad. Usvajaju se clanovi Zakona jedan za drugim, a sa njima i clan 171. u kome se kaze: »Jeste poveleva carstvomi« – moja carska zapovest – »Aste pise knjigu carstvo mi ili po srdzbe ili po ljubvi, ili po milosti za nekoga, a ona-zi knjiga razara zakonik, sudije tu-zi knjigu da ne veruju, takmo da sude i vrse kako je po pravde«, i cl. 172: »Vsake sudije da sude po zakoniku, pravo, kako pise u zakoniku, a da ne sude po strahu carstva mi«. – Gle, blagoverni car pred Saborom i celim svetom izrice: »Moja carska zapovest. Sudije da sude po Zakoniku, pravo, kako pise u Zakoniku a ne po strahu od mene. Bas i da ja kome napisem pismo po ljutnji, po ljubavi, po milosti spram koga, a u suprotnosti sa Zakonikom... Sudije da se ne obaziru na to pismo ili moju naredbu, vec da sude i rade, onako kako je pravo«. – Pa ko je to na koga svet tako ceznjivo upire svoje poglede; od koga to kao od sprovodnika bozanske pravde na zemlji ocekuje zadovoljenje za povredjeno pravo; ko to ima da mu vaspostavi ponizeno dostojanstvo; ko je to za koga blagoverni i silni car Stefan Dusan izdaje carsku zapovest i veli: bas da i ja, car, izdam iz ljubavi prema kome ili iz mrznje kakvu naredbu, protivnu zakonu, ti se ne obaziri na moju naredbu no sudi pravedno i po zakonu? – To je sudija. Samo nekoliko slova, a tako krupna rec, rec koja evocira pojam bozanstva. Koliko ozbiljna i teska uloga, ali ujedno i casna, dostojanstvena i zasluzna postovanja, uloga koja stvara i neizmerne radosti savesnom sudiji, kad uspe da za svoju licnost veze pojam pravednog sudije. – I zamislite samo taj paradoks, u skoli nas niko ne uci sta treba raditi i kako postupati pa da se postigne uloga pravednog sudije. U skoli nas samo kljukaju silnim znanjima iz pravnih nauka, pa nas posle posade za sudijske stolove i vele: hajde, sad sudite »ni po babu ni po stricevima, vec po pravdi Boga istinoga«. A kako da se to postigne? – Veliko i tesko pitanje koje sudiju mora interesovati, ali na koje se ne dolazi do odgovora ovako u basti, gde iz svih okolnih kuca dopiru razdrazljivi zvuci radija. Bolje je uci u sobu. Tamo je prijatna hladovina i potrebna tisina. Povlacenjem u sebe i razmisljanjem o tom pitanju, mora se doci do zeljene solucije, posto svako zasto? ima i svoje zato, pa i svako kako? svoje tako.

Ugled, obrazovanje, nezavisnost i volja

U civilnim i kriminalnim procesima uvek imamo dve borbene strane, od kojih svaka zeli pobedu za sebe, a obe je ne mogu imati. One po kadsto obe misle da su u pravu a po kadsto i same znaju da nisu u pravu, ali se ipak bore da postignu sto zele i da iz procesa izadju kao pobedioci. Ako se sudija osloni samo na suhi tekst zakona, on cesto moze u mesto uloge pravednog da odigra ulogu nepravednog sudije – sumum ius suma iniuria. Za to su potrebni jos mnogi uslovi. Sudija narocito treba svojim radom da stvori veru kod gradjana da je pravedan sudija. Da bi to postigao dakle, pored dobrog poznavanja zakona i duha zakona, – vim ac potestatem, – potrebno je da dobro poznaje sam predmet u kome ima da odlucuje, kao i da bude dobar poznavalac ljudi uopste, a po mogucstvu i poznavalac onih koji su interesovani u procesu, u kome on ima da sudi. Sudija treba da je dobar psiholog i da je u stanju da prozre u dusu kako stranaka tako i onih koji svojim sudelovanjem u procesu doprinose stvaranju odluke. On treba da poznaje mentalitet ljudi raznih drustvenih klasa i polozaja. On treba da ima u vidu glavne ekonomske, finansijske i privredne prilike, koje u tom momentu vladaju u svetu a ponaosob u nasoj drzavi. On treba da zna kakvi su u danom momentu pogledi na eventualno sporno pitanje kod radnika, zemljoradnika, trgovaca, industrijalaca, intelektualaca i drugih poslenih i nezaposlenih ljudi; kakvi kod bogate, a kakvi kod siromasne klase; kakvi kod starog kakvi kod mladog coveka; kakvi kod zdrava kakvi kod bolesna coveka. Sudija treba dobro da poznaje odnose u porodici kako kod inteligentnog tako i kod prostog sveta. On treba da zna sta je roditeljska, sta bratska a sta supruzanska ljubav; sta je mrznja, sta zavist, sta sujeta. On treba da ima ljubavi prema poslu i svom pozivu. On treba da je svestan svoga poziva i da zna da isti nije stvoren radi toga da se on od istog izdrzava, vec radi gradjana i rasprave njihovih odnosa na pravican nacin. On treba da je cedan, savestan, posten, vredan, nepristrasan. On treba da se trudi da u svakom predmetu bez razlike podjednakom energijom i voljom iznadje pravdu; da u sebi ugusi naklonost ili osvetu prema pojedinoj stranci koja mozda u njemu, nepoznata drugome, tinja; da do kraja procesa nicim ne dopusti da stranka oseti da ce se proces na njenu stetu okoncati; da se postara da razlozi odluke budu ubedljivi i za onoga koji je proces izgubio; itd. itd. Kao sto vidite, mnogi, teski, kadsto jedva postizni uslovi, i ne jedini, koji pored ostalog zahtevaju velike zrtve i veliki napor sudije. A i sudija je covek, kao sto su i drugi ljudi, od krvi i mesa. I on ima osecanja ljubavi, mrznje, naklonosti; i on tezi zadovoljstvima, uzivanjima, zemaljskom blagu. Da bi postigao stepen pravednog pravosudja on treba sa svoje strane da izbegava sve ono od cega moze izgubiti moc nad samim sobom, kao i da ulozi veliki napor i razvije u sebi samo dobra i plemenita osecanja a od sebe odagna zla i rdjava; kako bi bio miran, vedar i za svoj posao pribran. On treba da zavlada nad samim sobom, a to se moze postici samo postepenim vaspitanjem svoje volje. Gospodariti nad samim sobom znaci odrzavati gospodarstvo nad svojim sopstvenim karakterom. A zar je nas karakter mlada sibljika, koja se moze lako savijati? Kant je doduse rekao, da mi nismo u stanju da izmenimo nas karakter i da on ostaje kakav je. Medjutim mi vidimo da se nas karakter pojavljuje kao rezultanta izvesnih vecito promenljivih snaga, kao sto su nase strasti, nasa osecanja, nase misli. Nas je karakter u stvari sinteza, jedinstvo svih tih i takvih snaga, koje se nalaze u neprestanoj kreaciji, u izmeni ili raskidu medjusobne veze, pa je zbog toga i to jedinstvo u raznim momentima raznoliko. Prema tome, priroda naseg karaktera nije posve nepromenljiva i mi na njemu mozemo vrsiti izvesne promene, a to cemo postici na gore pomenuti nacin, vaspitanjem svoje volje.
Nema sumnje da i najjaci stvor, kad bude preopterecen pod tezinom tereta moze da se skrha. Zbog toga sudiju u njegovim naporima za vaspitanje volje treba pomoci, kako pod velikim teretom njegovih poslova ne bi posustao na teskom putu ka postignucu svojstva pravednog sudije. Jer, ukoliko sudija ulaze te napore da bi uzivao u radosti, koju uspeh pri kakvom naporu pruza, utoliko, nema sumnje, da od toga dolazi i neizmerna korist po drustvo i drzavu, te su oni neosporno duzni da mu sa svoje strane ucine potrebnu pomoc u ostvarenju napred izlozenog cilja.
Za postignuce stupnja pravednosti u karijeri sudije najglavniji su uslovi: dobra skolska sprema i poznavanje zakona; obezbedjenje nezavisnosti u pogledu donosenja odluka, obezbedjenje stalnosti i materijalnih sredstava za zivot i vaspitanje volje, da bi se moglo gospodariti sobom.
a. – Za svaki posao, da bi se mogao efikasno otpravljati, mora se imati potrebno znanje. Poslenik treba da je strucnjak u svome poslu. Za poziv sudije u prvom redu zahteva se skolska sprema i dobro poznavanje potrebnih zakona. Knjiska znanja, ako se ne obnavljaju, podlozna su zaboravu. Zato je potrebno da se s vremena na vreme kontrolise skolsko ucenje procitavanjem onih partija doticnih predmeta, koje su nejasne a narocito iz Krivicnog i Gradjanskog prava i njihovih Postupaka. Pri tom narocito valja obratiti paznju na to, da se upoznadu glavni principi doticnih predmeta, jer ce se pomocu tih principa u mnogim i mnogim slucajevima, gde se jasno ne vidi ratio legis izvesnog propisa, ono sto je nejasno rasvetliti i tako postici pravicna odluka.
Ali, nije dovoljno teorijski poznavati pojedine grane pravnih nauka, pa da se dodje do pravedne solucije. Sudija mora da zna i zakone, – jura novit curia. Znati zakone ne znaci znati napamet reci, tekst zakona (verba), vec znati duh zakona, silu i moc njihovu (»vim ac potestatem«). Zato je potrebno da sudija, onako kao i teoriju, i pojedine zakone s vremena na vreme kriticki procitava i u svojim primercima Zakonika pored doticnih propisa stavlja svoja opazanja u pogledu tacnog shvatanja njihove sadrzine, do kojih je dosao bilo pomocu nauke bilo pomocu diskusije, vodjene sa kolegama prilikom primene doticnog propisa na konkretni slucaj, u sluzbenom radu ili u obicnom razgovoru, i izmeni misli. Toga radi neobicno je korisno pratiti judikaturu visih sudova i vaznije odluke unositi uz svoje primedbe kod doticnih propisa zakonskih. Na taj ce nacin sudija postici jednoobraznost sudjenja i svima interesovanima podjednako pravdu deliti.

Nezavisnost

b. – Sudija moze znati i pravnu nauku i principe i zakone i njihov duh, pa da ipak ne bude u stanju biti pravedni sudija. Kao god sto po narodnom shvatanju: »veselo srce kudelju prede«, tako i sudija samo kad je u svom radu nezavisan, moze pravedno suditi. Koja vajda sto su nas u skoli ucili tolikim pravnim znanjima, koja vajda sto savesno pratimo judikaturu i poznajemo zakone, ako smo u sudjenju zavisni od volje drugoga, ako pri sudjenju moramo voditi racuna o cijem raspolozenju i shvatanju drugoga o tome sta je pravo a sta ne. Zavisan sudija i nije sudija, on je vrlo cesto izvrsilac tudje volje i tudjih prohteva. Bas i onda kad je takav sudija savesno odgovorio svojoj duznosti i doneo na zakonu osnovanu odluku, stranka koja je u procesu podlegla, ostaje u uverenju, da bi sudija drukcije sudio, da je bio nezavisan u sudjenju, a to rusi osnovicu pravosudja, veru u njegovu pravicnost. Za zemlju u kojoj nema prave nezavisnosti sudija, ne moze se reci da je pravna zemlja, da je zemlja koja ima pravog suda, pravosudja. Kako je to strasna stvar kad ste vi od kakvog nasilnika povredjeni u svome pravu i ocekujete da vam sud da zadovoljenja, a nasilnik, bilo neposredno bilo preko drugoga »ko se mora poslusati«, izdejstvuje odluku suda da niste u pravu.
Pa moze li se od zavisnog sudije zahtevati, da u takvom slucaju ipak ostane na dostojnoj visini; da bude cvrsti dijamant pravosudja; da visoko drzi steg boginje Pravde i »sudi po pravdi Boga istinoga«, a ne »po babu i stricevima«? – Kod tog pitanja covek mora da stane, i osmotri defile citavog roja misli, na celu koga prednjaci zastava sa natpisom: »sta ce biti sa mojom porodicom, kakva ce biti moja buducnost?«
Pa ipak, na to je pitanje jedini odgovor »fiat justitia«, jedini odgovor: moze. Sudija je pri stupanju na svoju duznost u polozenoj zakletvi dao Bogu casnu rec, obecanje da ce suditi po zakonu i svojoj savesti. Prinudjen da sudi mimo zakona i po tudjoj volji, on dolazi u sukob sa svojom savescu i sa Bogom. U takvom slucaju za njega nema drugog izlaza do odreci se sudijskog poziva, jer je i to bolje do biti nesavestan, biti krivokletnik. Onima, koji bi na to ipak prigovorili: »lako je reci, odreci se poziva, ali treba ziveti, porodicu izdrzavati«, – mislim da ne bi bilo neumesno reci: »A zar bi ko od nas pristao da radi pribavljanja sredstava za zivot ide u kradju ili cini razbojnistva?« Nesavesnost u sudijskoj sluzbi i krivokletstvo njegovo ni malo nisu laksi gresi od kradje i razbojnistva. I jedno i drugo je gadno i prljavo, po zakonu kaznimo i nedostojno coveka a osobito sudije.
Da, da, moze se zahtevati. Samo, zar se time od sudije ne zahteva da ucini daleko iznad moci obicnog coveka, da bude savestan a u eventualnom slucaju zbog toga izleti iz sluzbe? Zar nije za drustvo i drzavu bolje i korisnije da stvori mogucnosti sudiji da se posveti iskljucivo svome pozivu; da ne bude uznemiravan narocito od politickih trzavica; da ne bude dovodjen u situaciju da strepi za svoju porodicu i svoju buducnost zbog toga sto ce se savesnim vrsenjem sluzbe mozda zameriti kome, ili u situaciju da se dvoumi da li da napusti svoj poziv ili da postane krivokletnik i nesavesno i protivzakono zadovolji cije nepravedne zahteve? Ako u narodu postoji svest o istinskom pravosudju i potreba za istim, onda ce on tu potrebu ostvariti ustanovom prave sudijske nezavisnosti. Da je u nasem narodu postojala i postoji svest o istinskom pravosudju videli smo iz napred navedenih tekstova Dusanova Zakonika. »Vsake sudije da sude po zakoniku, pravo, kako pise u zakoniku, a da ne sude po strahu carstva mi«. Od guslara smo slusali kako majka Jevrosima savetuje sina Kraljevica Marka: da ne sudi ni po babu ni po stricevima. Da bi se, dakle, sudija mogao uzvisiti na stupanj pravednog sudije neophodno je potrebno da mu se zagarantuje prava i istinska nezavisnost u sudjenju. 
v. – Ustanova sudijske nezavisnosti neminovno zahteva obezbedjenje sudijske nepokretljivosti odnosno, stalnosti i materijalne bezbednosti. Bez toga dvoga ne moze biti reci o nekoj nezavisnosti sudija. I ako je u zakonu receno, da su sudije u sudjenju nezavisne, ako posvednevno moraju strepiti od mogucnosti da protiv svoje volje budu premesteni, tamo gde im njihovi privatni interesi ne bi dopustali da idu, onda tu nema nezavisnosti. Zamislite samo sudiju prvostepenog suda koji ima stare roditelje o kojima se stara, slabu suprugu, nejaku i neznu decu, a uz to zimu, vetar, cicu, slabo odelo, skori rok menice, – i mig sa koje uticajne strane, od koje zavisi njegova stalnost, da bi se zelelo da se u konkretnom slucaju sudi u smislu nagovestene zelje. Zar takav sudija nazalost nece doci na gresnu misao: »pa naposletku nisam ja jedini koji ce tu suditi, eno sudija viseg suda, oni su jaci, pa neka se oni brinu za pravosudje«. – Sudiji dakle u svakom slucaju treba obezbediti stalnost, kako bi mogao bez straha od premestaja misliti na duznosti svoga zvanja. Ako sudija zbog bauka nestalnosti, dodje do uverenja, da mu vise vredi protekcija kakvog politicara no njegov savestan rad i da njegov ispravan i castan rad nije u stanju da mu pruzi dovoljno zastite, onda se ni njegov san o postizanju stupnja pravednosti u sudjenju nece nikada ostvariti. – Da bi sudija mogao da misli samo na svoje duznosti i da se stara o pravednosti svojih odluka, pored nezavisnosti i stalnosti potrebno je i da je materijalno dovoljno obezbedjen tako da nije prinudjen da i onda, kada ima da brine tudje brige i svu svoju paznju koncentrise na donosenje pravicne odluke koja se od njega ocekuje, misli na to da li ce moci da pruzi obolelom clanu porodice potrebnu lekarsku pomoc; kako ce platiti skolarinu za decu, i nabaviti im skolske potrebe; da li da ovog meseca nabavi za sebe toplo odelo za nastupajucu zimu a iduceg za zenu i decu ili obratno, jer sve ne moze snabdeti jednog meseca itd. Priroda sudskog postupka takva je, da paznja sudijina mora neprekidno da prati sve momente izvidjaja. Cesto od nekoliko trenutaka, ispustenih iz paznje, zavisi sudbina izvesnog lica. Sudija je covek, misli su nestalne, i tesko se odrzavaju u poslusnosti. Sudija cesto mora da cini veliki napor, da bi misli drzao vezane za izvesan objekat i odrzavao ih u logicnom redu i da bi se sacuvao da mu se ne upletu strane misli, misli koje nemaju veze sa predmetom koji se izvidja. Neka se sudija za trenutak seti obolelog clana porodice, za cije lecenje tih dana nije u stanju da podnese potreban trosak na redovan nacin, asocijacijom misli u trenutku ce mu se stvoriti zalosna slika njegovog polozaja. Osecajnost ce pokusati da otme maha. Sudija je svestan svoje duznosti, napregnuce sve sile, savladace se, otrgnuce se od teskih osecanja, zavesce red u svojim mislima i upravice njihov tok sluzbenim putem. Ali, desilo se slucajno, da se bas za to nekoliko trenutaka propustilo uociti i zapaziti ono, sto bi, da je zapazeno, bilo od uticaja na odluku. Da sudija nije bio u tako zalosnim novcanim prilikama, da misli i na nabavku tako potrebnog troska, kao sto je trosak za lecenje svojih dragih ukucana, ne bi se desilo da je odluka ispala drugacije, no sto je trebalo da ispadne. Ali da ne idemo tako daleko i iznosimo primere koji zadiru u osecajnost. Uzmimo prost primer. Ni jedan se zanat ne moze da otpravlja bez potrebnog alata. I sudija za pravilno otpravljanje svoje profesije, za obogacenje svoga pravnog znanja, za usavrsavanje svoga intelekta treba da stvori sebi potrebnu biblioteku. A da li je sudija sa danasnjim prinadleznostima u mogucnosti to da ucini? Danas su cene narocito strucnim knjigama 100, 200, 300 pa i vise din. Drzava ne pruza sudiji ni najmanje pomoci za navedeni cilj, niti misli da po sudovima stvara dobro uredjene sudske biblioteke. Sudija, medjutim, da bi bio ono sto se od njega ocekuje, mora da prati nauku. Ne radeci tako on se ogranicava iskljucivo na znanja koja je u skoli dobio, a time se krug njegova znanja ne siri a i riznica istog ne obogacava. Sto je sudija na vecem polozaju od njega se vise ocekuje, te su mu potrebe vece. On ima vec odraslu decu, zensku ili musku ili i jednu i drugu, za visa skolovanja, a zensku decu ima i da pristojno spremi za udaju. A od cega on to treba da ucini? Sve od svoje plate. Uzmite pisaljku u sake i ucinite najobicniji proracun, pa cete lako uvideti, da li se to od sadanjih mesecnih prinadleznosti moze uciniti tako kako ugled njegovog polozaja zahteva. – Sve te i njima slicne potrebe zauzimaju u velikoj meri paznju sudije i odstranjuju ga od njegove teznje, kao i teznje sve razumne okoline, da bude dobar sudija. Ako se dakle hoce i zeli da se sudija sav preda svome uzvisenom pozivu, da u svakom momentu gospodari nad samim sobom i stekne renome pravednog sudije, – a to su nema sumnje zelje i drustva i drzave, – onda i na drustvu i na drzavi lezi duznost da se postaraju i sa svoje strane pomognu sudiji u ostvarenju gornjeg cilja na taj nacin, sto ce mu pored nezavisnosti u sudjenju i mesne stalnosti obezbediti i pristojan materijalni polozaj. U tom slucaju drustvo i drzava imaju prava zahtevati od sudije da i on sa svoje strane ucini sve sto je potrebno da bude u pravom smislu pravedni sudija i predstavnik boginje Pravde na zemlji. A sta to on treba da ucini?

g. – Kao djaci u skoli, ucili smo o volji kod izvrsioca krivicnog dela i o volji kao uslovu za zakljucenje gradjansko-pravnog posla. O volji uopste, kao psiholoskom fenomenu, ucio nas je profesor psihologije. O volji sudije, koja ovoga rukovodi pri oceni gornjih dveju volja, niko ni reci. A od te volje zavisi da li ce odluka sudije biti odluka pravednog sudije. Zbog toga mislim da nece biti na odmet ako mi sami, onako van skole, zavirimo malo u dusu sudije i vidimo da li se i sta moze uciniti, da sudija potpuno odgovara ocekivanjima, koja se u njega polazu. U tom cilju neka nam od pomoci bude i psihologija i divna knjiga Zil Pajo-a, o vaspitanju volje sa svojim mudrim savetima i opazanjima u tom pogledu, koje cemo neprestano imati u vidu i cesto doslovno izlagati.
Najmracnija oblast psiholoskog zivota jeste volja. Nigde se psiholozi ne razmimoilaze toliko, koliko u pitanju o prirodi i obimu volje i voljnih fenomena. Sta je volja moze se samo opisno kazati. To je u stvari jedan fenomen svesti. Pre nego sto bi se kod coveka pojavilo hotenje istome prethodi izvesan emotivni talas od osecajne percepcije one radnje koju treba izvrsiti, a za tim sleduje pojava voljnog izbora sa odgovarajucim pokretom. Kako bitni elemenat volje, po g. Petronijevicu ima se smatrati spontani akt (samonikla radnja) svesti, kojim se proizvodi izvesna promena u svesnom sadrzaju. N. pr., u danom momentu u mojoj svesti su dva sadrzaja: jedan, potreba da idem u pozoriste, a drugi, da sedim kod kuce i radim neki posao. U svesti se sad pojavljuje spontani akt, volja, koji svojom tendencijom za izborom, stvara promenu u sadrzaju svesti i odlucuje koji cu sadrzaj izabrati, posetu pozorista ili domaci rad. Ili, primer g. Petronijevica: hocu da izadjem u setnju. U mojoj svesti javlja se citava mnozina pretstava i osecanja, koji stoje u vezi sa tom mojom odlukom. Pretstava lepog vremena, zelenila okolne prirode, lakog kretanja bez umora, odmora od napornog dnevnog rada, itd., sve ce te pretstave i osecanja za njih vezana govoriti za to, da u setnju izadjem. S druge strane, ja vidim gde se na nebu pocinju javljati oblaci, koji ce mozda bas onda, kad budem u setnji, doneti kisu, a sem toga i zelja da dovrsim rad koji sam zapoceo, govorice za to, da u setnju ne izlazim. Ja cu se odluciti za jedno ili drugo. U tom svesnom sadrzaju pojavice se dakle spontani akt svesti, volja, i stvorice promenu u pomenutom sadrzaju i odluciti, koji cu sadrzaj izabrati, setnju ili kucevni rad. Pri tom, jedni psiholozi, deterministi (protivnici slobodne volje) tvrde da je moja odluka bila odredjena posle izvesne borbe izmedju pojedinih grupa predstava, u kojoj borbi je jedna grupa bila jaca i ona pobedu odnela. Drugi, indeterministi (zastupnici slobodne volje) tvrde da ta borba uopste nije imala nikakvog bitnog udela u donosenju odluke i da je ista doneta nezavisno od pomenute borbe, jer nema sumnje da smo se mi mogli odluciti i za motive slabije grupe pretstava. Teorija slobodne volje, koja po nasem skromnom uverenju ima prevagu nad ucenjem determinista, indiferentna je prema razlozima, koji na volju uticu. Teorija slobodne volje smatra da je moguce vladati elementima koji su od uticaja na volju, pa dakle i vladati sobom, samo izgleda da pogresno smatra da je to lak posao. Indeterministi uzimaju da volja po svojoj slobodnoj inicijativi, bez ikakve prethodne zelje, moze da obezbedi prevagu jednoj pobedi nad drugom, n. pr. altruizmu nad sebicnjastvom, vrednoci nad lenjstvovanjem. Medjutim, iskustvo nas uci da se ne moze sobom zavladati samo prostom odlukom. Lenjivac nece postati poslen i vredan time sto ce sebi reci: radi. Da se do ostvarenja te naredbe i zamene lenjstvovanja vrednocom dodje, treba i dosta vremena i dosta napora i strpljenja. U slabosti volje, u odvratnosti prema trajnom naporu, lezi uzrok svima nasim neuspesima. Trajnoj i stalnoj volji veliki su neprijatelji kao postojane sile: tromost, apatija, lenjost, besposlicenje. Protivu njih se mora ulagati napor, i ako ih on tesko savladjuje. Deca se n. pr. odvikavaju od besposlicenja i lenjosti stalnim gonjenjem na rad, dok isti ne predje u naviku. Mi n. pr. posle dugog besposlicenja za vreme sudskog odmora, malo poteze prijanjamo za posao, jer sluzbeni poslovi nisu prijatni; ali ozbiljna opomena staresine nadlestva postize da se aktivnost osoblja dovede u normalan kolosek. I najtezi poslovi, koji zahtevaju velike napore uma, stalnim vrsenjem postaju prosta navika. Razum se izostrava radom i vezbom, bez njih on zatupljuje. Kad posao predje u naviku razum obamire. Zbog toga je neophodno potrebno da i sudije, kod kojih sluzbeni rad cesto predje u naviku, u takvoj prilici radi izostravanja svoga uma nadju kakvo osobeno intelektualno zanimanje.
Prema onome sto smo u pogledu volje uopste naveli mozemo reci da je i volja sudije i njeno stanje odvec vazan faktor za pravilnost i pravicnost odluke. I svest sudije ima svoje sadrzaje. Danas je recimo dan kad sudija ne radi sa publikom. Sudija je svestan da ima hitno da donese odluke po nekim vaznim predmetima, a od kojih zavisi recimo izdrzavanje kakve obolele starice ili nejake decice; ili spokojstvo kakvog trgovca kome od odluke sudijine zavisi da li ce biti bankrot ili ne; ili pustanje u slobodu kakvog pritvorenika, itd. Sudija zuri u kancelariju. Na stolu ga pored ostale poste ceka »Politika«, »Vreme«, neka brosura u kojoj se iznosi jedan interesantan drustveni dogadjaj. On zna da sad u novinama ima interesantnih vesti o sudjenju Kraljoubicama u Eksu, o abisinskom ratu, o nekim izmenama u zakonu o sudijama, o interpelacijama u skupstini koje se odnose na izvesnu aferu nekih visokih funkcionera. Ljubopitstvo, radoznalost, jako ga privlace. Ako ih zadovolji osta posao za drugi put. Njegova je volja sad tu da odluci. Ona mora biti jaka, toliko jaka da ga oslobodi od privlacnosti i primamljivosti prijatnih osecanja, koje imamo od saznanja raznih dogadjaja. Sudija, dakle, u tom i svakom takvom slucaju, mora da savlada samoga sebe i postane gospodar nad samim sobom. Biti gospodarom nad samim sobom znaci: umeti se osloboditi mnozine sugestija iz spoljnjeg sveta, znaci uspeti da pamet zagospodari slepim silama osecanja. Sudija je, kao i svaki drugi covek, potcinjen unutarnjim neprijateljstvima: uzivanju, lenjosti, sebicnjastvu, plahovitosti itd. Ali je on i kao covek, a i duznoscu svoga zvanja pozvan, da se tih neprijatelja oslobodi. Biti slobodan znaci biti izvan uticaja pomenutih neprijatelja, znaci u svakom momentu moci ciniti samo ono sto se hoce. A to se moze postici samo trudom i radom ulozenim na vaspitanju svoje volje.

Misli, osecanja i rad

Svi elementi naseg psiholoskog zivota svode se: na nase misli, nasu osecajnu snagu i nase radnje.
1. – Mislima gospodarimo i mozemo po volji njima rukovati i sredjivati ih. One nad nama nemaju nikakvu snagu. Vecina misli otelovljuje se recima. Ukoliko iste imaju neku izvrsnu snagu, ona gotovo uvek dolazi zbog njene veze sa osecajnim stanjima, koja su doista prave sile. Cim pamet ostane sama da se bori sa masom osecajnih sila, ona nece biti u stanju da savlada odvratne zivotinjske teznje. Misao sama sobom, kad dodje u sukob sa tim osecajnim stanjima, nije i ne predstavlja gotovo nikakvu snagu. Ko hoce da korisnoj misli da snagu, on treba da je dovede u vezu i spoji sa izvesnim osecanjem, koje ce biti u stanju da je realise. Pijanac recimo zna da je slab na picu i da u pijanstvu cini razne istupe. Kad je trezan javljaju mu se misli o opasnosti od krivicnih dela, koja moze kao pijan pociniti. Ali cim prodje pored kafane, pomisao da samo jedna casica nije opasna, uvlaci ga u kafanu. Osecanje prijatnosti drazesnog napitka ima jacu snagu od recene misli o opasnosti. Njegova volja nije jaka da korisnu misao sprovede u delo i on prelazi preko te misli, pije drugu casicu, trecu, odlazi u okrilje boga Bahusa i desilo se da je naposletku ucinio teski zlocin ubistva. Kad se otreznio i osvestio, video je sta je uradio i zaplakao se, ali dockan. Da je imao jaku volju i svoju misao o opasnosti, u koju moze zapasti ako se ne odrekne pica, doveo u vezu i spojio sa osecanjem opasnosti koje moze nastupiti usled napitosti, da je izazvao osecanje prezrenja i gnusanje posmatralaca njegovih gadnih postupaka; osecanje bola i ocajanja porodice ubijenog na vest o njegovoj pogibiji; osecanje stida njegove dece od ocevog postupka; najveca je verovatnoca da u kafanu ne bi svratio ni receno nedelo ucinio. – Ili, u danom momentu sudija resava kakav imovno pravni odnos, koji zaseca u milione. Interesovani mu na diskretan nacin predocava veliku nagradu ako se predmet resi kako on zeli. Sama misao sudije, kako je postupak tog coveka drzak i neposten nece biti u stanju da ga odvrati od razmisljanja o toj ponudi, od osecanja onih prijatnosti koje moze imati ako ponudu prihvati. Zlatna groznica ce sve vise uzimati maha. Javice se niz razloga da ponudu prihvati. Kako bi to bilo prijatno iznenaditi zenu poklonima koje je dotle mogla samo prizeljkivati. Kako bi se deca radovala lepom odelu i divnim igrackama. Njemu je preko potreban sat. Obecana nagrada je veoma velika. Kupio bi odmah zlatan sat. A iduceg ferija putovao bi do Pariza, Londona, Berlina itd. Kako je divno vozati se po moru. Zelje su raznovrsne i sve lepse od lepsih. Prema njegovim sadanjim prinadleznostima one su samo neostvarljiv san. Samo nekoliko reci reci ili napisati: »Gospodin. N. N. je u pravu« i sve radosti ovoga sveta bice zadovoljene. A savest? A ako se cela stvar otkrije? Delo je prljavo, dosao bi odmah u zatvor. Po celoj varosi bi se culo. Svi se zgranjavaju, svi se gnusaju. Zena, deca, otac, mati, sestre kukaju, kose cupaju, na ulicu ne smeju da izadju. Svi ih preziru iako nisu krivi. Pa pretres. Ah da nije bar njega. Skr’ao se toliki svet, i staro i mlado, i cestito i manguparija, sve doslo da me vidi. Kao da sam sad nesto drugo a ne onaj koji sam bio do pre neki dan, kad sam delio pravdu. Ulazi kolegijum, koji ima da mi sudi, da nadamnom izrece pravdu, onu pravdu, koju sam ja do pre neki dan drugima delio. A ko su to koji imaju da mi sude? Sve moji drugovi. Da, oni su cestiti, a ja? Uh, kako je to sve strasno. Pa osuda, pa robija, pa zena se ubila zbog ponizenja koje je dozivela, pa deca – cija deca – moja, ah dodjavola nek idu sve ponudjene radosti ovoga sveta. – Eto u takvoj i slicnoj situaciji sudija ima da ulozi silan napor da pokaze jaku volju, zagospodari sobom i pomenuta golicava i primamljiva osecanja savlada i od sebe odbije drugim osecanjima teze i jace prirode. Osecanje stida i srama od sveta, od drugova, porodice; osecanje bola, bede i ocajanja porodice; osecanje da se prodajom savesti srozao na nivo prostitutke koja se podaje za pare, osecanje prezrenja postenih ljudi i druga slicna osecanja rasplinuce njegove misli i osecanja o lepim zadovoljstvima dobijenim na nedozvoljeni nacin. I on ce poput cara Davida zapevati Bogu: »Miliji mi je zakon usta tvojih nego tisuce zlata i srebra« (Psalam 119).
2. – Osecanja imaju veoma veliku snagu, to smo vec videli. Ona su u stanju da poremete i najnezavisniji drustveni zivot. Strah n. pr. nocu izaziva najapsurdnije pretstave. Kriva grana na kakvom drvetu kraj puta izaziva cesto nocu kod prolaznika strah od pomisli kako je neko na njega pusku uperio. – Sudija treba da ima uvek na umu, kako i njegova osecanja cesto mogu da izvrse poremecaj njegovih psiholoskih stanja, pa da se toga dobro cuva. Pri tom valja da zna, da jaca osecanja progone slabija. Tu, kako narod veli, i nad popom ima popa. Osecanje straha moze da ovlada i sudijom i celokupnim njegovim dusevnim stanjem, pa da prema tome bude i od uticaja i na njegove sluzbene poslove. Desavalo se da su pojedini nesavesni ljudi povodom sudjenja u njihovim stvarima, osecajuci i sami da njihova stvar stoji na slabim nogama, a znajuci da su sudije koje im sude, cestiti ljudi i da se nikojim nacinom ne mogu pridobiti za njihovu stvar, pribegavali pretnjama i zastrasivanju sudija. U straha su obicno velike oci, a i sudija je covek koji u strahu ima takve oci, pa cesto svoj strah i preuvelica. U takvom slucaju valja imati na umu da osecaj stida od kukavicluka i jaki osecaj za savesnim vrsenjem duznosti uspesno suzbijaju svaki strah. Uostalom, sudija zna da je vojnik u sluzbi boginje Pravde, i da se kao takav ne sme u vrsenju sluzbe nicega plasiti i remetiti svoje pravedno shvatanje o predmetu sudjenja. Dobar vojnik mora biti uvek gotov da i svoj zivot polozi vrseci svoju sluzbu.
Mrznja je u stanju da zaslepi nase opazanje tako da ne vidimo ni najjasnije stvari. Sudija ne sme da gaji osecanje mrznje ni prema kome. Sudija koji mrzi, ne moze da bude nepristrasan sudija onome koga mrzi, jer ne moze imati pravilna opazanja, posto ga mrznja zaslepljuje. Ako sudija nije u stanju da mrznju, koja u njemu tinja, sam u sebi ugusi, on treba da nadje nacina da se izuzme iz sudjenja, inace ce njegova odluka biti daleko od pravednosti. Mrznja je veliki neprijatelj samog sudije, jer ga lisava prava da bude bozanski predstavnik na zemlji i izrice bozansku pravdu.
I osecanje preterane ljubavi, naklonosti i simpatije u stanju je kao i mrznja da utice na psiholoska stanja sudije i da ih poremeti. Sudija ne sme da sudi ni po ljubavi ni po simpatijama, a zato je u prvom redu sam pozvan da ispita svoju mogucnost za sudjenje. Ako je uveren da u procesu ne moze biti ravnodusan prema sudbini stranke kojoj simpatise, on treba da se povuce. Bas da je sudija toliko jak da svoje simpatije moze da savlada i nepristrasno sudi, protivna stranka nece u to verovati, i na slucaj da u procesu podlegne, zalice do boga na pristrasnost sudije. Zbog toga je sudija prinudjen da i svoj privatni zivot tako udesi da nema ni velike prijatelje ni velike neprijatelje, i da je sto dalje od osecanja mrznje i osecanja osobite ljubavi, naklonosti i simpatije, koja bi mogla dovoditi u pitanje njegovo ucesce u sluzbenom radu.
Od jakog su uticaja na odluku sudije, pa i na njegovu pravednost, njegova osecanja uobrazenosti i samoljublja i njima srodna osecanja oholosti, sujete, castoljublja i samoobozavanja. Sudija koji uobrazava da je spremniji od ostalih kolega i koji, i ako dobro spreman, u diskusiji gleda da svoju spremu narocito podvuce i svima da na znanje da je bolji od njih, taj izaziva mrznju kolega protivu sebe, tako da diskusija o sustini predmeta prelazi u inat i »odrzanje svoga guska napred«, i stvaranje dva fronta vecine protiv misljenja samoljubljivog sudije i manjine u kojoj je on sam sa svojim misljenjem, koje je mozda i tacnije i pravednije. Protivu svih tih i takvih osecanja spremni sudija treba sam da se bori. Ljubav njegovih kolega treba da mu je preca. Covek vise vredi kad ga obozava okolina, nego kad se sam obozava. On svakako zna za staro i opravdano misljenje o »sopstvenoj hvali«. U diskusiji ne treba kolegama sa podsmehom i omalovazavanjem ukazivati na mane njihova misljenja. Treba se sa svom ozbiljnoscu i postovanjem njihova misljenja, truditi da i sami uvide pogresnost istog. Na taj ce nacin steci ljubav i postovanje svojih drugova u sluzbi, a to ce mu doneti vece radosti no oholost, uobrazenost i samoljublje.
Sudija treba narocito da se cuva osecanja osvete, koje postoji narocito u dusi nekulturnog, divljackog sveta. To je jedno nisko osecanje, koje kulturni covek smatra za ponizenje. Kulturni covek zna da se za restauriranje odredjenog prava treba obratiti drzavnoj vlasti. Davati sam sebi zadovoljenje jeste protivpravni akt, koji potseca coveka na zversku krvozednost. Kao sto jaca zivotinja bez milosti tamani slabiju, tako i nekulturni covek, kad savlada slabijega, ne zna za granice samozadovoljenja. »Sad sam te se docepao, smrsicu ti konce«. Kulturan covek osecanje osvete mora da suzbije osecanjem stida od takvog akta. Sudija, koji bi mislio na osvetu u danom momentu, sekao bi granu na kojoj stoji; on bi poricao u osnovi egzistenciju svoga sudskog polozaja. Pred samom pomisli »ah, sad si mi pao saka« morao bi da pocrveni i da se zastidi. Ako uzviseno osecanje kulture ne bi bilo u stanju da u njemu ugusi osecaj osvete, nema sumnje da bi u tom pogledu svakako bio postignut uspeh od izazvatog osecanja zalosnog polozaja sudije, kad se sazna da je njegov glas u odluci bio glas osvete, i osecanje prezrenja koje svet pokazuje prema takvom sudiji i njegovom postupku. – Isto tako su opasni neprijatelji uzvisenog ideala sudijske pravdoljubivosti i osecanja zavisti, zluradosti, preziranja i odvratnosti. Sudija dolazi u dodir i sa siromasnim i sa bogatim ljudima i sa ljudima na niskom i visokom polozaju, i njegova je duznost da pokloni podjednaku paznju pretstavkama, izjavama i zahtevima i jednih i drugih. Sudija ne sme zavidljivim okom da posmatra bogata coveka ili onoga sto je na visokom polozaju i zbog toga pokazuje narocite naklonosti drugoj strani. Kao sto su pred Bogom svi ljudi jednaki, tako treba da su i pred sudijom sve stranke jednake. Sudija ima da se stara da donese pravednu odluku, bez obzira da li ce ista biti korisna i povoljna ovoj ili onoj stranci. Snazan podstrek u borbi sa istima daje jedan psalam cara Davida: »Blago onima koji drze istinu i tvore pravo svagda... Put istini izabrah, zakone tvoje trazim... I cuvacu zakon tvoj svagda, do vijeka i bez prestanka« (Psalam 106 i 119). Pojava osecanja zluradosti, preziranja i odvratnosti kod sudije ovaj treba da ugusi u samom zacetku, jer su ta osecanja demonske prirode. Demoni preziru ljude i zlurado se keze na njihovu nevolju. Niko ne dolazi sudu radi kakvog zadovoljstva vec da pribavi pravni medikament svojoj nevolji. Sudija bi bio necovek kad bi se radovao nevolji takvog lica, kad bi se sa prezrenjem i osecanjem odvratnosti ophodio prema tom pravnom nevoljniku. I zato, na slucaj da se takva osecanja pojave, sudija treba da ih iz svoje duse iscupa, onako, kako bi to uradio sa koprivom i bocom u svom divno uredjenom i mirisnom vrtu, koji mu obilato pruza radosti i zadovoljstva. Osecanje velicine njegova dostojanstva, u vremenu kad se pojave beskorisna osecanja zluradosti i preziranja, pomoci ce sudiji da se otrese i ovih neprijatelja.
Ima jedno osecanje u kome, ako se sudija ne odrzi u potrebnim granicama, u njemu moze da se razvije i ispolji veci broj drugih opasnih osecanja. Mislim na politicku strast. Ako se ovo osecanje kod sudije razvije u velikoj meri ono je u stanju da izazove i mnoga druga opasna osecanja kao sto su osecanje osvete, zluradosti, odvratnosti i mrznje, kako kod sudije tako i kod njegovih sugradjana. Isto tako kod sudije se moze prema partijskim prijateljima razviti osecanje preterane simpatije, a sve je to stetno po njegov ugled kao sudije i po onu veru, koju sudija treba da stekne kod gradjana, u pogledu ispravnosti rada. Nema sumnje da sudija, ni sam ni od strane drugih, ne treba da se izuzima od ucesca u politickom radu svoje zemlje. Sudija, kao inteligentan gradjanin, pored svoje sluzbene duznosti ima i gradjansku duznost da vodi racuna o svakom vaznom politickom potezu u svojoj otadzbini i procenjuje da li je isti za zemlju koristan ili ne. Zbog toga on treba da ulazi i u politicke stranke, i svojim savetima utice da stranka bude svojim radom narodu od koristi. Pri tom on treba narocito da izbegava zucnu polemiku i prepirku sa clanovima drugih partija, osobito na javnim skupovima i zborovima, i da izbegava svaku licnu akciju i borbu, jer je takav rad ubitacan za njegov sudijski poziv. Pre minulog velikog rata za ujedinjenje bio sam prisutan na jednom politickom zboru u Nisu. Govorio je jedan sudija i napadao protivnike stranke kojoj je on pripadao. Napadao je neodmereno, ostro, prostacki. Zbor se drzao na pijaci, te su govore slusali i ljudi drugih stranaka. Jednome od ovih, koji je inace bio inteligentan i vidjen gradjanin, nije se dopao govor sudije i cuh kad rece: »Zalosno je da ovako govori jedan sudija. Voleo bih da mi sudi crni Ciganin no ovakav sudija«. Nema sumnje da je sudija strasnim politickim ispadom skodio i sebi i sudijskom pozivu. Prema tome sudija je duzan da savlada strast za punim ucescem u politicke radnje, ako ova kod njega postoji. On mora da zna, da sudija partizan u ocima partijskog protivnika gubi veru u nepristrasnost a njegova odluka u ocima istog autoritet odluke pravog sudije. Sudija treba da bude svestan toga, da je njemu kao sudiji, dok je na tom polozaju, sudijska duznost preca od duznosti da strasno ucestvuje u politickim stvarima svoje zemlje. Osecanje svetinje njegovog poziva treba da ga odluci da se u politicke stvari ne unosi sav, vec samo u meri koja nece skoditi njegovom sudijskom pozivu. – Bojazan od toga: »Sta ce svet reci?« takodje je jedno osecanje od koga se sudija u svom sluzbenom radu treba da cuva. Takvo osecanje vodi servilnosti, potcinjenosti i povodljivosti, a to su odlike slabog karaktera. Donoseci odluku sudija ne sme misliti, sta ce svet na to reci. Neka pri tom ima u vidu da je jos psalmopevac David pevao: »Oholi mi se rugaju, ali ja ne odstupam od zakona tvojega« (Psalam 119). Sudija treba da se stara da uvidi materijalnu istinu i sudi po sopstvenom uverenju, gde se to po zakonu zahteva; da bude nepristrasan i savestan i stvar iscrpno izvidi, a da li ce se svetu dopasti njegova odluka o tome ne treba da vodi racuna. Ako tako radi, neka bude uveren, da ce i svet odati postu njegovom radu. – Volja, kao osecajna sila, ne voli da izvrsuje suvoparne zapovesti pameti; njoj su simpaticne zapovesti povezane strastima, ljubavlju, patriotizmom itd. Covek bolesne volje cesto nije u stanju da ucini ni najmanji voljni pokret, i ako je potpuno zdrave pameti. Medjutim, ako bi se desilo da su zapovesti pameti uzbudljive, da su protkane strastima, ljubavlju i t. p., volja, kao osecajna sila ipak ce moci da se pojavi. Psiholozi tu navode kao primer nekog takvog coveka, bolesne volje, koji se vozio u kolima i kad je video da su kola pregazila neku zenu on je skocio iz kola i pritrcao joj u pomoc. Za trajnu i silnu volju potrebna je trajna ili bar cesta pomoc jakih i silnih osecanja. Sredstvom intenzivne osecajnosti moze se jako uticati na samoga sebe, na svoju volju i moze se postati gospodarom iste. Naravno da na to valja uloziti dosta truda i osecajnost dosta usavrsiti. Vecerasnja odluka, recimo, da ujutru podranimo i na posao prilegnemo, nije toliko mocna da nas ujutru iz postelje digne. Medjutim, osecanje stida, koje ujutru osetimo, sto ne ustajemo kad smo tako resili, prisili nas da iz postelje ustanemo. – Kad sudija oseti da njegova volja, koja je kao sto rekosmo osecajna sila, nece da vrsi zapovesti njegova uma, kad ga dakle spopadne mrzovolja, on treba svojoj volji da pruzi brzu pomoc kakvim jakim osecanjem i na taj nacin zagospodari svojom voljom. Sudija je, recimo, zavrsujuci svoj danasnji dnevni posao, odredio za sutra neke narocite, teze poslove, koji odavna cekaju, ali je sudija zbog njihove tezine uvek nalazio razloga, da uzme u rad druge lakse poslove. Sutra dan, kad je trebalo otpoceti posao, za koji je sinoc doneta »suhoparna zapovest njegova uma«, njega je opet spopala mrzovolja i gledao je opet da preduzme neki laksi posao. U takvom slucaju sudija treba samo da pomisli, da je svaki pocetak tezak, ali da se od coveka nista nije otelo. Ta zaboga, zar je rudarskom radniku lakse da rije pod zemljom; zar je lakse onome sto danas celi dan tuca kamen i sprema soder; zar je lakse slabo odevenom tezaku da po cici i zimi ide u planinu i donese malo vrljika za ogrev. Kod takvih i slicnih misli sudija mora da se zastidi svoje malodusnosti. Nema sumnje da ce ga osecanje stida odluciti da izvrsi sinocne »suhe zapovesti njegova uma«. – Kad nas savlada lenjost – a ona savladjuje cesto i najvrednije ljude – pustimo da lenjost za nekoliko dana vlada nad nama. To ce izazvati dosadu, osecanje nesnosljivosti, pa i odvratnost prema nama samim, i volja za radom odnece pobedu. Ali bas da volja i izgubi bitku, ne treba ocajavati. Dovoljno je da se i pomalo ide napred. Vremenom ce se i lenjost savladati.
Osecanja su u nama svemocna. Nasa je vlast nad njima veoma slaba. Osecanja po svojoj volji upravljaju nasim percepcijama (shvatanjima utisaka). Sta vise jaca osecanja gone i unistavaju slabija osecanja. Osecanja u obliku afekata jesu psiholoski tirani, koji ne slusaju ni zapovesti razuma ni kontrolu volje. Otkuda to dolazi? – Svaku nasu radnju u spoljnjem svetu deklariraju nasi misici; svaki impuls spolja izaziva potreban odgovor misica. Kad, recimo, neko uvredi nase samoljublje, svojom nepaznjom, mi i protiv svoje volje planemo. Srce nam nepravilno zakuca, krv pojuri u mozak, potpali ga i u njega navali roj misli pa i one o osveti. Nasa mudrost pri tom nevoljno gleda tu osobinu divljih zivotinja. U takvoj prilici mudrost nam nalaze stisavanje, pribranost. Mudar covek nikada se ne sveti, on se zadovoljava sredstvom koje mu pruza zakon za pribavljanje satisfakcije, obracanjem vlasti. Prve nastupe gnjeva covek treba da savlada u samom pocetku; docnije, to ce biti teze uciniti, narocito ako volja sa svoje strane ne bude poslala u pomoc druga jaca osecanja kao sto su: osecanje licnog dostojanstva, strah od skandala itd. Ako razum upotrebi vestinu, postepeno ce, putem strpljenja, mirne i postojane taktike, sigurno uzeti svu vlast u svoje ruke. Sudija u svom radu treba da pokaze veliko strpljenje. On dolazi u dodir sa ljudima raznog mentaliteta i temperamenta. Pred njim su sa svojim zahtevima ne samo mirni i tihi ljudi vec i naprasiti, sangvinicni, histericni i drugi razdrazljivi ljudi. Svi koji traze pomoc sudije dosli su pred njega po kakvoj svojoj nevolji, napregnutih zivaca, gotovi da zbog najmanje sitnice prasnu i nanesu uvredu. Sem toga to su mahom ljudi raznog pa i nedovoljnog vaspitanja, ljudi koji ne znaju da odmeravaju tezinu izraza, koji cesto ne znaju ni pravi znacaj mnogih reci. Uvrede, a nisu svesni da su naneli uvredu. Sudija mora sve to da ima u vidu, on mora da zna s kim ima posla, on mora i mnogo i dugo da trpi i podnosi; on cesto mora da pretrpi i kakvu oporu i gorku izjavu i kritiku u pogledu njegovog rada. Njegovo samoljublje mora da bude mekano, elasticno. On ne sme da plane, a najmanje da misli na osvetu. Mudrost mu nalaze da bude taktican, da se u svakoj razdrazljivoj situaciji pribere, stisa i nastupe gnjeva u samom pocetku ugusi. U takvoj prilici ima da poslusa zapovest svoga razuma: »Pazi na svoje dostojanstvo!«
3. – Rad je najsigurnije sredstvo da se sobom ovlada, da covek u svojoj dusi stvori naklonost prema onome sto se zeli postici, odnosno jaku odvratnost prema onome od cega se zeli spasti. U tom cilju covek treba obicnim razmisljanjem da nauci voleti rad a prezirati mekusni, nekorisni i glupi zivot lenjivca. Radom se sticu raznovrsne radosti: zadovoljava se samoljublje; oseca se jaca snaga; stvara se porodici pouzdanje u sigurnu buducnost a sebi lepa starost. Zamislite samo ono zadovoljstvo koje ste osetili kad ste zavrsili rad na kakvoj velikoj stecisnoj masi, kojoj ste posvetili veliki deo vremena. Kako sa velikim pouzdanjem u vas gledaju svi clanovi vase porodice kad dolazite kuci dockan uvece, a znaju da ste se tako dugo zadrzali na radu u sudu. Kako vas prijateljski i sa postovanjem predusretaju svi oni cije ste poslove brzo i savesno okoncali. Zamislite protek veceg perioda vremena u kome ste izvrsili reviziju rada u proslosti. Vreme je proteklo bilo da ste radili bilo da niste. Ako ste radili, vas licni dnevnik pokazace masu savladanih teskih poslova. Vi cete u tom trenutku osetiti velicinu ulozenog truda i jacinu vase snage upotrebljene da se toliki napor savlada i bicete zadovoljni samim sobom. Ako niste radili, ako ste mahom osljarili, vas dnevnik ce vam pruziti oskudnu i zalosnu sliku vaseg rada. Vi cete videti da je vreme proteklo bez velikog traga o vasoj egzistenciji, bez doprinete koristi drustvu sa vase strane i vi ne mozete biti sobom zadovoljni. Toga radi cesce zagledajte stranice vaseg dnevnika i gledajte da s dana na dan povecate broj njegovih listova, ispunjenih zabeleskama i raspravljenim predmetima. Uostalom mislim da je pravo imati u vidu da su sudije placeni drzavni radnici, koji su se sta vise zakleli da ce savesno raditi, a posten i savestan radnik uvek ce gledati da poslodavac od njegovog rada vidi koristi. Ko bude imao u vidu sve sto smo napred naveli i sto stoji u tesnoj vezi sa radom, tome nece biti tesko ni vrsiti sluzbene poslove ni uzvisiti se na stupanj pravednog sudije. – Ali ima jedan rad koji nije sluzben, no koji moze biti od opste koristi, koji moze u mnogome pomoci sudiji da postigne stepen pravednosti, koji mu moze posluziti za izostravanje uma i priciniti mu velike radosti, a to je intelektualni rad sudije. Da odmah recemo, da pod intelektualnim radom razumemo kako citanje i izucavanje tudjih dela tako i licna stvaranja. Za izucavanje tudjih dela potrebna je paznja a za licno stvaranje i paznja i razmisljanje. I za jedno i za drugo dakle potrebni su intenzivni i stalni napori paznje. Ponavljati posvednevno te napore jeste jedan od najlepsih rezultata koji moze da pruzi vaspitanje nase volje. 
Svaki je rad u pocetku tezak, ali mucan u pocetku, on ipak malo po malo postaje potreba. I najtezi posao, kad se jednom svrsi i ponovi, vise ne stvara muke kao u pocetku. Pri trecem, cetvrtom ponavljanju napor se toliko smanji da najzad iscezne. Raditi ne znaci izvrsiti jedan, makar i veci posao. Raditi znaci izvrsiti hiljadama sitnih radnji. Nije hrabar onaj covek koji ucini neko hrabro delo, vec onaj koji hrabro vrsi sve radnje u zivotu. Zadovoljstvo od rada tako je veliko, da mnogi ljudi rade samo da bi radili, bez narocite koristi, cesto i na svoju stetu. Ali kako da covek ne radi kad rad vise no ijedna druga stvar ispoljava osecanje da postojimo i da imamo snage. Za intelektualni rad vreme je kratko, pa i ono, kad ga ne primoramo da radi za nas, radi protivu nas. Veliki deo naseg zivota ide na fizioloske i socijalne potrebe. Do pete ili seste godine dete zivi kao i ostale zivotinje, jede, spava i igra se. Do dvadeset trece godine covek ima mnogo posla oko ucenja onoga sto su drugi mislili, da bi mogao i sam misliti. Do sesete godine, od prilike, vreme zauzima sluzba i karijera. Veliki deo vremena trosi se na ishranu, odmor, spavanje, setnju itd. Jedva da se koji cas moze oteti za mirno razmisljanje o drugim stvarima i intelektualni rad. Nije tacno kad se za izvesne naucnike veli, da posvednevno rade po 15 sati. Za intelektualan rad glavno je da je stalan i da ima kontinuiteta. Od psihologa se moze cuti da je genije dugo strpljenje. I doista, svi su veliki radovi svrseni uz neizmerno dugo strpljenje. Preterani rad nije za preporuku. Posle takvog rada obicno nastaje vreme nerada i lenjstvovanja. Za Darvina vele da je postovao vreme. Stedeo je minute. Nije, vele, gubio ni nekoliko slobodnih minuta pod izgovorom da za tako kratko vreme ne vredi ni sedati za posao. Izgovor: »Nema se vremena« razlog je za lenjost. Uvek se ima vremena, samo ga treba znati upotrebiti kako treba. Narocito treba izbegavati da se ostavljaju nedovrseni poslovi, kako se ne bi moralo vracati na isti, nesvrseni rad. Kad radis, radi, i u rad ulazi sav sa ljubavlju, predanoscu i strpljenjem. Svaku stvar radi kad joj dodje vreme, ali polako, temeljno i bez zurbe. Glavno je da se nikad ne ostavlja za sutra ono sto se moze danas uraditi. – Mozda ce ko reci da neprekidan rad, stalno misljenje o jednom predmetu, stalno napregnuta aktivnost, moze da skodi zdravlju. Takvo misljenje moze doci samo otuda sto se pogresno shvata intelektualni rad. Intelektualni rad nije rad bez prekida. San, vreme ishrane, vreme odredjeno za setnju po cistom vazduhu, prekidaju pomenuti rad i donose odmor. Umni radnik obraca paznju i na svoje zdravlje i stedi ga. Zamorenost vise dolazi od domacih briga, od razocaranja, zavisti, surevnjivosti a narocito od bolesnog i preteranog samoljublja i preterane uobrazenosti. Izgonite iz svesti takva osecanja i otklonili ste veliki deo razloga zamorenosti. Dobro uredjen, odmeren intelektualni rad, rad veseo, bez surevnjivosti, bez uvredjene sujete moze samo da ojaca zdravlje. Zamenjujuci brige radom covek doprinosi sebi srecu. Rad je veliki zakon covecanstva. Ko se stavi van toga zakona lisava se trajnih radosti koje mu taj zakon pruza. Coveka moze da umori samo rastureni rad, rad bez metode, rad mnogostruki i nedovrseni, jer takav rad ne stvara radost. Jednovremeno raditi vise poslova znaci zamarati se.
Ipak ako bi se u svome teskom i sumornom radu sudija osetio zamorenim, neka obodri dusu svoju divnim psalmom cara psalmopevca: »Pripasi junace uz bedru svoju mac svoj, cast svoju i krasotu svoju. – I tako okicen pohitaj, sjedi na kola za istinu i krotku pravdu, i desnica ce tvoja pokazati cudesa« (Psalam 45). 
Za efikasan intelektualni rad uslov je sine qua non dobro zdravlje. Volja i njen najuzviseniji oblik paznja nerazdvojni su od nervnog sistema. Poremete li se i iscrpu nervni centri, istrajnost, potrebna za intelektualni rad, nemoguca je. Telesnu nerazvijenost obicno prati slaba volja i mlitava paznja. Kad je covek u potpunoj snazi, volja mu je svemocna i paznja njegova moze se jako napregnuti. Zdravlje je uslov za hotenje, za duzu i jacu paznju a narocito pogodno za pamcenje. Od njega u mnogome zavisi sreca. – Intelektualni rad primorava coveka da se veze za sobu, zbog njega se ne moze kuca cesto napustati, mora se sedeti u nedovoljno provetrenom prostoru, covek mora presavijen sedeti. Ako je pri tom hrana nehigijenska, takve stvari brzo upropaste stomak, varenje postaje otezano a to sve jako i rdjavo utice na ceo zivcani sistem. Posle jela glava buci, covek se oseca umornim, naidje dremez, posle koga nastupa i razdrazljivost. Zivcano stanje postaje sve gore i gore. Kod mnogih i pri manjoj srdzbi srce zivlje zakuca, stomak se stegne. Na pragu je nervoza. Eto zbog toga intelektualni radnik ima da obrati paznju na mnoge stvari. On mora da vodi racuna o toploti, hladnoci, vlazi, vetru, cistom vazduhu, osvetljenju, jelu, picu, telesnom vezbanju itd.
Najvecu paznju valja obratiti na funkcije hranjenja. Mana je sviju nas sto jedemo vise no sto je potrebno, a narocito vise mesa. – Okuzen vazduh cini coveka uznemirenim i nezadovoljnim. Soba se mora cesto provetravati da bi se radilo na cistom vazduhu. Kad je rdjavo vreme, covek moze da se seta i po sobi i da cita glasno. Izgovaranje reci je gimnastika pluca. Pognuti stav onoga ko pise mnogo smeta pisanju. Turska kava u manjim soljicama manje razdrazuje a dosta pomaze varenju. Posle duzeg sedenja u radu neophodno je potrebno zaustaviti rad, ustati i preduzeti omanje telesno vezbanje, kako bi se u organizam unela znatna kolicina kiseonika. Bolovi u zglobovima, kostobolja, kamen u besici, rdjav zadah poglavito dolaze otuda sto unesena hrana zbog nedovoljne kolicine kiseonika i nedovoljno jakog disanja nije potpuno sagorela. Ko mnogo umno radi, pise i cita, taj trosi isto onoliko, ako ne i vise, gradiva, koliko i obican tezak. – Umni rad ne mora uvek da se vrsi sedeci. Mi svi, kad govorimo o umnom radniku, zamisljamo coveka koji sedi za stolom i s glavom na rukama, razmislja, ili coveka koji se nagnuo na sto i cita ili pise. Medjutim takva misao nije tacna i istinita. Samo se izvesni radovi moraju vrsiti za stolom. Posao, kod koga cisto pamcenje igra glavnu ulogu, moze se vrsiti i van kuce, sta vise mnogo je bolje ako se vrsi u polju. – Posle rada potrebno je i odmoriti se. Odmor nije lenjost; on pretpostavlja da se pre toga radilo. Lenjivac nikad ne moze da oseti radosti odmora. Rad bez odmora je kuluk, a odmor bez rada jeste lenjstvovanje sa dosadnom camom. Covek se najbolje odmori u spavanju. Pri tom se valja drzati pravila: ne legati odeven dockan a ustati cim se probudi.
Covek se moze odmoriti na razne nacine. Dobar je odmor onaj kod koga se postize: brzi opticaj krvi i ritam disanja, protezanje misica grudnog kosa, kicmenog stuba, trbusne duplje i odmaranje ociju. Setnja po polju i svrljanje po sumi pune grudi cistim vazduhom a oci odmaraju. Klizanje po ledu tegli misice i vezba telo. Plivanje vezba organe za disanje. Veslanje, loptanje, kuglanje, vrtlarstvo izazivaju raznovrsne korisne pokrete. Kad su kisni dani u obzir mogu doci bilijar i stolarski poslovi. Lov moze biti i zamoran a ne moze se ni posvednevno obavljati. Macevanje nije za preporuku umnim radnicima, jer izaziva nervnu razdrazenost. Nepobitna je istina: mens sana in corpore sano. Zato trudite se da budete zdravi, da bi snabdeli vasu volju dovoljnom energijom, bez koje svaki napor ostaje besplodan i uzalud propada.
Lenjost je najveci neprijatelj osecanja svake radljivosti pa i intelektualnog rada. Ona pretpostavlja vecito zapustanje sebe sama. Lenjost se sadrzi u svakoj niskoj strasti, a strasti su pobeda zivotinjizma, negacija covecnosti u nama; ponizenje nase casti i naseg bica. Imati strasti znaci nemati vlast nad sobom. Postojanu volju za radom slabe mnogi uzroci. Jedan od prvih jeste sentimentalnost koja neosetno vodi sanjarijama. Tu dolaze i: sudbonosni uticaj drugova i prijatelja, kafanski zivot, tuga, klonulost i razni sofizmi lenjivca, koje upotrebljavaju da bi svoje lenjstvovanje opravdali. Lenjivci se uopste zale da nemaju vremena. Medjutim nije moguce da intelektualni radnik u 24 casa nije u stanju da nadje 2–3 sata potrebna za intelektualno obrazovanje. Cesto vidimo na vrlo visokim polozajima ljude koji svoju sluzbu bez narocitog pripremanja odlicno otpravljaju, tako da su na svom poslu i cuveni. Ali van tog posla, moze se reci da je njihov intelekt na veoma niskom stupnju. Zasto? Zato sto su zapustili svoje umne sposobnosti.
Zamorenost kod sudija nije pretezno umna. Ona se javlja vise kao posledica fizickog napora, dugog sedenja, citanja akata, saslusavanja stranaka itd. Ta i takva zamorenost ne iskljucuje mogucnost intelektualnog rada i obrazovanja. I radnih dana jaka volja za radom moze ugrabiti koji sat, da se sudija posveti intelektualnom radu. Praznicnih dana kao i za vreme sudijskih odmora za to se moze imati i malo vise vremena. Sudija se ne sme podati lenjosti. Ako ga ipak spopadne lenjost, neka u sebi izazove sliku svojih prijatelja koji se dive njegovoj spremi, on ce tada osetiti radosti od toga i naci vremena za dalju spremu. Kad se tako razmislja, nemoguce je da tiho, ali musko odusevljenje ne ozivi nasu volju.
Citanje svih mogucih novina, igranje karata, saha i drugih igara oduzima mnogo vremena. Ne mora se sudija odreci ni karata ni saha, samo mu to ne sme biti posvednevna i stalna zabava. S vremena na vreme u krugu svojih prijatelja moze sudija prirediti sebi i to uzivanje, ako mu to cini zadovoljstvo, ali samo tako da mu to posluzi kao odmor od dnevnog rada. Igranje karata i drugih igara na novac nije za sudiju, jer mu oduzima i suvise vremena, dovodi ga cesto do razdrazenosti i ponizavanja, ono mu ubija ugled. Sudija treba da ulozi veliki napor da zavlada sobom i ne dopusti da ga ponese struja ove nedolicne kao i drugih strasti, koje u sebi sadrze i lenjosti. On uopste treba da podvrgne ostroj kritici sva uzivanja, koja vrlo cesto nisu nista drugo do besplodno zamaranje i da do detalja ispita sofizme, kojih ima vrlo mnogo protivu umnog rada, pa ce uvideti da se za umni rad moze naci dovoljno vremena. Zivot coveciji nije dug i zato covek dok jos ima snage treba da grabi i otima vreme za svoj uzviseni zivot kako ne bi pod starost kao car David pevao: »jer prodjose kao dim dani moji... Svaki je dan sramota moja predamnom i stid je popao lice moje« (Psalam 11).
Obican dnevni zivot ide u glavnome na oblacenje, ishranu, vrsenje sluzbe, ophodjenje sa ljudima, snosenje nelagodnosti i bolesti. Spavanje oduzima coveku gotovo treci deo zivota. Dani idu jedan za drugim, godine se nizu i kad covek stigne da zagleda u svoj zivot on je vec ostario.
Ima jos jedno pitanje u vezi sa pitanjem o radu, koje treba uzeti u obzir, a koje se cesto istice kao razlog zasto se sudije ne odaju u dovoljnoj meri intelektualnom radu. Sudije, koje su zbog svoje sluzbe prinudjene da zive po palankama, uvek tvrde kako se na intelektualnom usavrsavanju moze raditi samo po velikim gradovima, gde su univerziteti, gde su profesori pravnih nauka, gde su velike biblioteke. Nema spora da je lakse raditi u Beogradu i Zagrebu no u Prokuplju ili Rumi. Ali sve sudije ne mogu ziveti samo u velikim gradovima. Sluzba zahteva da se zivi i po palankama. Medjutim kad je rec o potrebi umnog usavrsavanja, onda valja biti iskren i priznati da se u tom pogledu mnogo i mnogo moze uciniti i u palanci. Dekart, Spinoza, Kant, Darvin, Tolstoj i mnogi drugi velikani, svoja najveca dela postigli su u samoci. Pravniku, za njegovo usavrsavanje, nisu potrebne ni laboratorije ni fizicki, hemiski i drugi instrumenti, koji se nalaze samo na univerzitetima. Pravnici, koji zive u Beogradu i Zagrebu imaju univerzitete na domaku, ali ih slabo posecuju. Isto tako slabo im koriste i profesori univerziteta, i ako su sa njima u istom mestu, jer im je tesko prici zbog njihovih poslova. Vise im koriste njihovi stampani naucni radovi, u kojima su pojedina pitanja do detalja obradili i kazali sve sto su znali, tako da bi vam usmeno tesko mogli reci sto vise, no sto su u svojim delima naveli. A njihova dela i dela drugih autora mogu imati i svi pravnici, pa i sudije, u unutrasnjosti. Znam da bi mnoge sudije iz unutrasnjosti zelele da su sa sluzbom u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani i drugim vecim nasim gradovima, a to bas iz teznje za boljim intelektualnim usavrsavanjem, ali da isti, za vreme dok ne uspeju doci do tih mesta, kao i ostali koji ne misle na dolazak u ta mesta, ne bi u tom usavrsavanju zaostali, meni je cilj da im ovim putem ucinim zivot u palanci snosljivijim, da im ukazem na zivot koji ce im doneti radosti, kakve mnogi od onih koji zive u tim velikim centrima, nikad nece i ne mogu imati. Ja mislim da ce se i oni sa mnom sloziti, da je za intelektualni rad glavno da covek ima odusevljenja i volje. Odusevljenje i jaka volja stvaraju velika dela. Biblioteke ih ne stvaraju, one pruzaju samo materijal, koji se moze, mozda sa vise napora i novcanih sredstava, imati i u palanci. Ko nema na raspolaganju velike knjiznice taj ce prikupiti samo najbolje knjige, koje su mu za rad potrebne, njih ce citati sa velikom paznjom, o njima ce razmisljati, kritikovati ih, dodajuci onome cega u knjizi nema svoja licna opazanja. Nasi pravni casopisi n. pr. ukazuju na raznovrsna sporna, nepreciscena i nejasna pitanja. U mnogim pitanjima vi se ne slazete sa piscem rasprave, u mnogima opet nalazite da nisu iscrpno obradjena. U slobodnim i za to odredjenim casovima razmisljajte o tim stvarima. Vidite sta kazu naucari. Potrazite, e da bi nasli, sta o tome veli jurisprudencija. Podvrgnite sve kritici i vidite kakvo je vase misljenje po toj stvari i stavite ga na hartiju. Cestim vezbanjem u tom pravcu vi cete uskoro doci do zelje da svoj rad i drugome saopstite. To ce vam stvoriti velike radosti. U toku vremena vi cete prikupiti veliki i koristan materijal. Da se ta gradja sredi veoma je potrebna tiha pribranost a ona se moze imati samo u manjim mestima. U velikim gradovima tesko je imati mira. U njima su mnogobrojni utisci, oni vrve oko nas, nas rad je groznicav, nezdrav. I u selu covek moze da opsti sa najvecim savremenim umovima preko njihovih dela, u kojima nam oni daju ono sto je u njima najbolje. Od velikih gradova velika je korist u pogledu sticanja estetskog obrazovanja. Za slikarstvo, vajarstvo i govornistvo doista je potrebno ziveti u velikoj varosi. Za juristicko nije neophodno. Cesto se neopravdano prebacuje »palancanima«, kako samo jedu, piju, spavaju i sluzbom ili na koji drugi nacin zaradjuju novac za takav zivot. Ali ne treba gubiti iz vida da covek moze biti takav »palancanin« i usred Beograda. On i u Beogradu moze voditi zivot u kome se samo jede, pije, spava i sluzbom ili cim drugim zaradjuje novac za takav zivot. U palanci covek nalazi tisinu i mir manastirski; u njoj covek moze da prati kretanje svoje misli bez uznemiravanja od strane okoline. Tu covek moze da se povuce u sebe i uziva u svojim mislima, tu se njegove misli lagano i postepeno bude i uspomene ozive. Lagano, tiho ali silno razvijanje inteligencije u palanci mnogo je bolje no nejednako, isprekidano i groznicavo razvijanje njeno u velikoj varosi. Noci u palanci mogu biti noci pravog odmora, a casovi odmora provedeni u polju ili obliznjoj sumici na cistom vazduhu celicaju nasu snagu, i cuvaju od razdrazljivosti i groznicavosti. U palanci covek moze mirno razvijati jednu misao, do njenih krajnjih granica. 
Kako su zalosne misli koje nas obuzimaju kad vidimo kako brzo protice vreme naseg zivota. Mi osecamo kako bespovratno promicu casovi, dani, godine i priblizuje se kraj naseg zivota. Oni sto uludo trose svoje vreme u neradu, ne ostavljajuci za sobom nikakvog traga koji bi obelezavao njihov zivot, kad pogledaju u svoju proslost, moraju se osecati nezadovoljnim. I one godine, koje su ostavile kakav trag samo uz naporan rad, izgledaju prazne. Proslost je bila samo jedan san. Kod takvih ljudi, medjutim nije samo proslost, vec je i sadasnjost san. Ko u svome zivotu ne ume da nadje lepe casove za razmisljanje, tome ce i taj san biti prazan. Njega kao kakvog brodolomnika nose talasi vremena protivu njegove volje. Istina, i poslenog coveka nosi vreme brzo, ali on se bar stara da na putu kroz zivot ostavi kakvog traga o sebi. Dnevno besposlicenje oduzima nam osecanje o nasem bicu. Samo radostan, miran i plodan zivot moze biti prijatan. Lenjivac je svoj sopstveni neprijatelj, jer lenjost stetno utice i na zdravlje putem camotinje i mekustva. Kod besposlenog coveka volja se vrlo brzo umara. Rad, stalan i trajan, divno je sredstvo za vaspitanje volje. Umni rad vise no drugi. Tajna nase srece lezi u nasoj mogucnosti da upravljamo svojim mislima i svojim osecanjima. Sreca je doduse stvar momenta i po pravilu vrlo kolebljiva. »Sreca nas ne drzi i ako nas digla, vrh od nase srece ostar je ko igla« – veli nas Ljuba Nenadovic. Stalnu srecu, medjutim, mozemo postici samo putem rada. Zivot umnog radnika jeste jedan od najsrecnijih zivota. Taj nas zivot ne lisava ni stvarnog zadovoljstva. On nam daje osecanje o nasoj egzistenciji, osecanje da zivimo a goni od nas utisak da je zivot samo prolazni san. Radni zivot otrze nas od misli, koje badavadziju cine igrackom spoljnih prilika. Radni zivot ne daje vremena umu da se bavi niskim mislima. Radni zivot celica volju i sprema srecnu starost, pracenu uvazavanjem i postovanjem. Radni zivot obilno pruza i prijatno zadovoljstvo ponositosti zbog stecenog autoriteta.
Jos jednom: tajna nase srece lezi u nama samima, u nasoj mogucnosti da upravljamo svojim mislima i svojim osecanjima, da upravljamo sami sobom, svojom voljom. Kao sto smo vec videli, mi smo u stanju to uciniti. Zil Pajo u svojoj knjizi »Vestina biti covek« veli da je i Lajbnic u svojim »Novim esejima« rekao: »Mi mozemo zabraniti pristup mislima i rdjavim osecanjima, mozemo suzbiti srdzbu, gnjev, zavist, mrznju, sva osecanja koja nas pomucuju. Mi mozemo sacuvati nepokolebjivu cvrstinu naseg rasudjivanja. Mi mozemo u svojim vlastitim ocima ismejati nase strasti.« – Svoj karakter pri tom, do duse necemo iz osnova izmeniti, ali ga vaspitanjem volje mozemo modifikovati tako, da svojim radom i drugome koristimo i sebe srecnim ucinimo. Na taj nacin i sudija pomognut od strane drzave i drustva marljivim vaspitanjem svoje volje, onim putem, koji smo napred pokazali, moze uspeti da u svakom trenutku bude gospodar nad samim sobom i da u svakom i svacijem pravnom poslu, koji mu je poveren, vidi sebe kao ovlascenika Gospodnjeg u vrsenju njegovih funkcija pri podeli bozanske pravde. Njegova ce odluka tada postici zeljeni stupanj pravednosti. – Tako radeci sudija ce doziveti da za svoju marljivost i istinsku sluzbu bude dostojno nagradjen, doziveti da ga boginja Pravde zaogrne svojom bozanskom togom, ukrasi oreolom svoje bozanske mudrosti i podari mu zasluzeni naziv »Pravedni Sudija«.
 

Laza Urosevic (Aleksinac 1872–Beograd 1944), kasacioni sudija i pravni pisac: Sudski trebnik, I deo (Gradjanski zakonik sa komentarom), Beograd 1909; II (Kazneni zakonik sa komentarom), Beograd 1911; III (Zakonik o postupku sudskom sa komentarom), Beograd 1920; Pravosudje i pisano pravo u srednjovekovnoj Srbiji u svetlosti danasnjeg pisanog prava, Beograd 1939.
Iz porodicnog arhiva gdje Milice Jovanovic, balerine, baletskog pedagoga i istoricara baleta.