Bojan al Pinto-Brkic

Bas je bilo simpaticno slusati nadanja srbijanske opozicije pred sastanak sefova diplomatija Evropske unije u Briselu, i reagovanja kada su shvatili da Deda Mraz nije u njihove carape ubacio ukidanje embarga na isporuke naftnih derivata i obnavljanje civilnih letova. Je li moguce da grupa odraslih ljudi iznese dva suprotstavljena stava (Evropa voli gradjane Srbije; EU radi za rezim), jedan za drugim, ili je to ostalo iskljuciva privilegija hocu-piskim-necu-piskim dece? Opet, nije neverovatno da, u postojecem sistemu, u kojem je sve logicno a priori nelogicno, SZP, SPO i kompanija, valjda poistovecivanja sa pukom radi, preferiraju jednacine sa vise nepoznatih (Petnaestoro: vole gradjane Srbije/rade za rezim/podrzavaju nas)...
Zanemarimo li cesto prisutne gotovo suicidalne elemente njenog ponasanja, odnosno potrebu da deluje nekako akademski apstraktno, koja je dve petine elektorata vec ucinila zbunjenim, neodlucnim, odaje se utisak da opozicija, i pored svih dicnih savetnika, potpredsednika i inih, ima probleme sa razumevanjem glavnog spoljnopolitickog partnera. Konsenzus nije uvek lako postici, ali je on kljucni i za sada nepovredivi princip funkcionisanja EU. Petnaest drzava sklopilo je mozda najozbiljniji savez u istoriji upravo zahvaljujuci pristanku da glas Luksemburga (oko 400 hiljada stanovnika) vazi koliko i osamdesetpetomilionske Nemacke. Srbijanska je opozicija, dakle, morala ozbiljno lobirati kod svih clanica pojedinacno, a ne zadovoljiti se neformalnim obecanjima.
Sad, neuspeh je moguce najrazlicitije obrazlagati: pritiskom Vasingtona, zatvaranjem ociju pred evidentnim napretkom, nerazumevanjem Srbije, tajnim simpatijama prema Milosevicu, no nije nista manje ispravno tvrditi da su neinformisanost, neanaliticnost i, u krajnjoj liniji, nemarnost nerezimskog dela politicke scene zaprepascujuci. Da su samo dan pre sastanka prelistali zapadnoevropsku stampu videli bi da laburistickoj vladi blizak Gardijan pise da »nije verovatno da ce Britanija podrzati ukidanje sankcija«. Kako sastanke ministara mesecima unapred pripremaju njihovi subordinirani, jasno je kao dan zbog cega se Robin Kuk nije »predomislio«. Ono sto nije jasno jeste zasto se u Srbiji niko nije upitao sta je uradjeno da bi nam ukinuli sankcije i mislimo li zaista, posle svih gafova, da je to dovoljno?