Hladan januarski dan na beogradskom Novom groblju – mesni paroh je posle cina zaupokojene liturgije prelio grob i spustena je teska mermerna ploca nad vecnim domom Zeljka Raznatovica Arkana. Zivot koji se okoncao nije ni zapoceo na uobicajen nacin u vrtlogu rata gde je pokojnik imao znacajno mesto. Ali je legenda zapocela istoga dana onako kako zapocinju mutne, krvave balkanske legende u kojima je divljenje za »gorske careve«, kakav je bio legendarni Babejic, mnogo trajnije od divljenja za one koji su nesto dobro i plemenito ostavili iza sebe. Sa legendama je uvek tako i bilo – mnogo znamo ali nimalo o onome sto se iza njihovog mutnog sjaja krije. O tome govori i nevidjeni u svetu publicitet koji je jedan od ozbiljnijih komentatora cak nazvao – neobicnog li izraza! – »planetarnim«. Istoricari ce tek imati posla, ali su biografi pa i hagiografi vec na delu. I ne samo oni. Na tuznom zboru i u pogrebnoj povorci jedna starica govori o pravedniku koji je pljackao banke, ali ne nase vec strane – »Njih bi i ja pljackala«. Tu su svi detalji potrebni za legendu. Razbojnik i kriminalac ciji ce se krvavi tragovi tek otkrivati, ali i decak andjeoskog izgleda kome je, bas takvom, mesto u svetackoj legendi.
Obilje podataka iz novinski stubaca i sa ekrana elektronskih medija kao da neko smisljeno slaze po strogo binarnom principu.
Ratovao je vrli pokojnik i patriota – kako jedni kazu – ubijao i bezao iz zatvora i stitio nejac i sirotinju i niko sigurno ne zna ili nece da zna sta je tacno. Legende su takve inace to ne bi ni bile. Niko ne zna kako je pokojnik kovao medalje, a svi vide jednog Obilica koji se sjaji na grudima aktuelnog predsednika Skupstine Srbije g. Tomica. Ima ordenja koje je ukrasilo cak i mantije vladika i mitropolita. I niko ne zna ni to kakvi su bili pokojnikovi odnosi s Bogom iako svi znaju da ga je crnogorski mitropolit g. Amfilohije pustao da pod oruzjem prisustvuje sluzbi Bozjoj. Kao da se pokojnik, kraj tolikih obaveza, i sam potrudio oko vlastite legende. Sebe je smatrao Cezarom koji udara »u klin« neprijatelja, patrijarha Pavla je proglasavao svojim »vrhovnim komandantom« a sam je stari patrijarh imao razumevanja za njega – »Taj mladi covek je verovatno samo mislio da treba da se rukovodi duhovnim, evandjeoskim principima«. Niko ne zna tacno ni kakvi su bili pokojnikovi odnosi s vlastima. Krenuli smo, govorio je pokojnik, »da srusimo vlast u Hrvatskoj a ne u Srbiji«.
Legende traju sve dok se ono »zrnce istine« u njima ne pretvori u normalnu ljudsku istinu.
Za sada je sve legenda. Ono saputanje u gradu, koje su i novine zabelezile, da je sve simulirano, da pod plocom Arkana nema, da ce vecno ziveti, nije tek pateticna fraza nad otvorenim grobom. Ono o necemu govori. Zbog cega jedna majka Tereza nije svojom smrcu probudila ni delic emocionalne energije, ni delic divljenja i kolektivnog zanosa koji prate Arkanovu smrt, zbog cega se to zbiva na tajanstvenoj granici izmedju »svetlosti« i zlocina, na to pitanje nisu uspeli da odgovore ni blazeni Avgustin ni F. M. Dostojevski koji su se naginjali i nad tim ponorom ljudske tajne, sto i sami priznaju u svojim spisima. Nije lako odgovoriti na jos neka pitanja, jednostavnija od vecne enigme o dobru i zlu. Odakle izvire ovakav i ovoliki stepen masovne identifikacije obicnog sveta, naroda, sa negativnim junakom – ni na to pitanje nema lakog odgovora. Pa ipak, nad tim bismo se morali zamisliti. A to se vise ne tice pokojnika. To se tice nas zivih, ovde i sada.