Kada se popravi ili izgradi neki most, put, stan ili kuca, to je pozitivna cinjenica. To niko normalan ne porice.
Problematicno je, pak, kada se obnovom ili izgradnjom objekta reciklira i subjekt koji je odgovoran za rusenje i razaranje. A bas to hoce da postigne rezimska propaganda. Hoce da rezim koji je godinama rusio i razarao, ili izazivao spoljnu razornu silu, izgleda kao neumorni graditelj, i sve za dobrobit naroda koji, inace, vec decenijama »zavija u crno«.
Vise od samih objekata, medju kojima ima i novih, zahuktala se reciklaza rezima. Renovira se ostatak ostatka partijske drzave. Prati je reciklaza ideologije »obnove i izgradnje«. Efikasnija je reciklaza subjekata nego objekata. I sami podanici ove vlasti izgledaju sve vise preparirani, barem na drzavnoj televiziji, kao reciklirani podanici one vlasti, posle onoga, a ne posle ovoga rata (ratova). Mocne uzore prate i »mladji« partneri u vlasti (povremeno i u opoziciji, kao »najstariji« i »najjaci«), nekom svojom »obnovicom i izgradnjicom« – mostica, putica ili – crkve (trseci se kao zaduzbinari tudjim parama). A sve to prate mediji, »Bastiljce« ne zaostaje za »Bastiljom«; cesto i »nezavisni« mediji recikliraju vladajuce obrasce propagande i vasarski humor, bez ozbiljnijeg kritickog i kreativnog napora.
Rastuce smetliste reciklaze i reciklista, povrh ratnih zgarista, skriva i ono malo zivotnih pulsacija, cak cini nevidljivim i one snaznije prodore zivota, krajem 1996. ili letos, kada su gradjani Cacka, Leskovca, Krusevca, Valjeva i drugih gradova Srbije zapoceli odlucnu borbu za pravo na zivot.
Ima li zivotne snage u Srbiji da drukcije prekoraci rusevine i zgarista, umesto beskrajnim reciklazama i sa recikliranim »spasiocima«?