Gotovo ceo svet osudjuje Nemacku i Nemce. O nasoj krivici raspravlja se sa gnevom, uzasnutoscu, mrznjom i prezrenjem, zahteva se kazna i odmazda. U tome ne ucestvuju samo pobednici, vec i pojedini nemacki emigranti, pa cak i gradjani neutralnih zemalja. Ima ljudi u Nemackoj koji priznaju krivicu, ukljucujuci i sopstvenu, ali i mnogih koji sebe smatraju nevinim a druge proglasavaju krivim.
Razumljivo je hteti prenebregnuti ovo pitanje; zivimo u krajnjoj nuzdi, a veliki delovi naseg stanovnistva nalaze se u tako elementarnoj nevolji, da bi se reklo da su postali neosetljivi na ovakva razglabanja. Njih zanima ono sto im moze olaksati patnju, doneti posao i parce hleba, krov nad glavom i ogrev. Horizont im je suzen. Ljudi ne vole da slusaju o krivici, o proslosti; njih ne zanima svetska istorija. Oni jednostavno ne zele vise da pate; zele da izadju iz ove bede, da zive, ali ne i da naknadno promisle stvari. Vlada misljenje da posle tako velike patnje coveku mora biti takoreci pruzena nagrada, u svakom slucaju uteha, umesto sto se na njega dodatno svaljuje krivica.
Uprkos tome, iako zna da je napusten i u krajnjoj bedi, covek na trenutke oseca poriv za smirujucom istinom. Ne mozemo biti ravnodusni niti samo gnevni sto uz nevolju pridolaze jos i optuzbe. Treba jasno da sagledamo da li je ovo okrivljavanje pravedno ili nepravedno i u kom smislu. Jer upravo u nevolji postaje utoliko opipljivije ono najneminovnije: potreba za cistotom duse i ispravnom mislju i postupkom, kako bismo, suoceni sa nistavilom, mogli da zahvatimo zivot sa samog izvora.
Bez izuzetka, svi mi Nemci imamo obavezu da jasno sagledamo pitanje svoje krivice, i da izvucemo zakljucke. Nase ljudsko dostojanstvo nas na to obavezuje. Pre svega, ne mozemo biti ravnodusni prema misljenju koje svet ima o nama kad znamo da smo deo covecanstva – da smo prvo ljudi, pa tek onda Nemci. Jos je vaznije to da nas vlastiti zivot, cak i u nedacama i nesamostalnosti, moze zadrzati dostojanstvo samo ako se drzimo istinoljublja prema samima sebi. Pitanje krivice nije tek pitanje koje nam postavljaju drugi, to je pitanje koje postavljamo sami sebi. Odgovor koji sebi damo predstavljace temelj nase svesti o bivstvu i nase samosvesti. Za nemacku dusu to je sudbinsko pitanje. Samo preko pitanja krivice moze nastupiti onaj preokret koji nas dovodi do ponovnog rodjenja sa samog izvora naseg bica. To sto nas pobednici proglasavaju krivim jeste cinjenica politickog karaktera sa najvecim mogucim posledicama po nas zivot, ali nam ona ne pomaze u kljucnoj stvari, u unutrasnjem preokretu. Tu smo potpuno sami. Filozofija i teologija pozvane su da osvetle pitanje krivice u svoj njegovoj dubini.
Rasprave o pitanju krivice cesto pate od brkanja pojmova i tacki gledista. Da bi se stiglo do istine, potrebno je razlikovati. Najpre bih skicom tih razlika pokusao da pojasnim nas sadasnji polozaj. Distinkcije, dakako, nemaju bezuslovno vazenje. Konacno, uzrok onoga sto nazivamo krivicom lezi u onom Jednom obuhvatnom. Ali nju mozemo objasniti samo pomocu distinkcija.
Nasa mracna osecanja ne zasluzuju bezuslovno poverenje. Neposrednost je svakako vlastita stvarnost, ona je sadasnjost nase duse. Ali osecanja nisu poput zivotnih datosti jednostavno tu, nego su posredovana nasim unutrasnjim delanjem, nasim misljenjem, nasim znanjem. Na osecanje kao takvo se ne mozemo osloniti. Pozivanje na osecanja je naivnost koja prenebregava objektivnost saznatljivog i mislivog. Tek nakon neprekidnog svestranog promisljanja i usvajanja stvari, propracenog, vodjenog i remecenog osecanjima, dolazimo do istinskog osecanja na koje se uvek u zivotu mozemo osloniti.

Cetiri pojma krivice

Treba razlikovati:
1. Krivicnu odgovornost: Zlocini su objektivno dokaziva dela koja nesumnjivo krse zakone. Instanca je ovde sud, koji u pravnom postupku pouzdano utvrdjuje cinjenice i na njih primenjuje zakon.
2. Politicku krivicu: Do nje dovode postupci zvanicnika i gradjana jedne drzave; zbog nje ja moram snositi posledice postupaka drzave cijoj sam vlasti potcinjen i u cijem se poretku odvija moje stvarno postojanje (utvrdjena politicka odgovornost). Svaki covek snosi deo odgovornosti za svoju vlast. Instanca je sila i pobednikova volja, kako u unutrasnjoj tako i u spoljnoj politici. Uspeh odlucuje. Obuzdavanje samovolje i sile manifestuje se u politickoj razboritosti, koja ima u vidu dugorocne posledice, i priznavanju normi koje vaze kao prirodno i medjunarodno pravo.
3. Moralnu krivicu: Za postupke koje pocinim kao pojedinac snosim moralnu odgovornost kao i za sve svoje postupke, ukljucujuci i sprovodjenje politickih i vojnih odluka. Ni u jednom trenutku ne vazi prosto »naredjenje je naredjenje«. Zlocini ostaju zlocini i onda kad su naredjeni (mada u zavisnosti od stepena opasnosti, ucene i terora postoje olaksavajuce okolnosti), i podlezu, kao i svaki drugi postupak, moralnom sudu. Instanca je sopstvena savest i komunikacija sa prijateljima i bliznjima koji u svojoj ljubavi brinu o mojoj dusi. 
4. Metafizicku krivicu: Postoji solidarnost medju ljudima kao pripadnicima ljudskog roda koja svakog cini saodgovornim za svaku krivdu i nepravednost u svetu, a posebno za zlocine pocinjene u njegovom prisustvu ili s njegovim znanjem. Ako ne uradim sve sto je u mojoj moci da ih sprecim, i sâm sam delom kriv. Ako nisam zalozio svoj zivot da sprecim ubistvo drugog, vec sam stajao po strani, osecam se krivim na nacin koji nije ni pravno, ni politicki, ni moralno adekvatno pojmljiv. To sto jos uvek zivim nakon sto se tako nesto dogodilo tisti me kao neizbrisiva krivica. Kao pripadnici ljudskog roda, ukoliko nas srecan slucaj ne postedi takvih situacija, dolazimo do granice na kojoj se pred nas postavlja izbor: ili bezuslovno zaloziti svoj zivot, mada bez svrhe jer izgledi za uspeh ne postoje, ili zbog nemogucnosti uspeha izabrati da se ostane u zivotu. Srz naseg bica cini upravo bezuslovnost koja negde medju ljudima ipak postoji, na primer u slucajevima odredjenih pocinjenih zlocina ili deljenja fizickih uslova zivota, najzad kao spremnost da se zivi zajedno ili ne zivi uopste. Ali to da nje nema u solidarnosti svih ljudi, svih gradjana iste drzave, pa ni u solidarnosti manjih grupa, vec da ona ostaje svedena na najuzu ljudsku povezanost, u tome se sastoji krivica svakog od nas. Jedina instanca je Bog.
Razlikovanje ova cetiri pojma krivice pojasnjava smisao optuzbi. Tako, na primer, politicka krivica doduse podrazumeva da se svi drzavljani ucine odgovornim za posledice postupaka drzave, ali ne podrazumeva i krivicnu odgovornost i moralnu krivicu svakog pojedinog drzavljanina za zlocine koji su pocinjeni u ime drzave. O zlocinima odlucuje sudija, o utvrdjenoj politickoj odgovornosti pobednik; o moralnoj krivici istinito se moze govoriti samo u ljubavlju prozetoj borbi medju solidarnim ljudima. Metafizicka krivica mozda moze biti predmet otkrovenja u konkretnoj situaciji ili u delima pesnika i filozofa, ali u medjusobnom razgovoru tesko. Najdublje su je svesni oni koji su jednom dosegli bezuslovno, ali kroz to odmah iskusili odsustvo ocitovanja bezuslovnog u odnosu na sve ljude. U nama ostaje sram spram neceg uvek prisutnog, konkretno nerazotkrivog, o cemu se, ako je govor o tome uopste moguc, moze samo uopsteno raspravljati.
Ovo razlikovanje cetiri pojma krivice trebalo bi da nas sacuva od povrsnosti u govoru o krivici u kome se nista ne gradira i sve svodi na jednu jedinu ravan, da bi se o njoj sudilo sa grubim nerazlucivanjem loseg sudije. Ali razlikovanja treba da nas na kraju vrate na izvor koji se ne bi mogao neopozivo nazvati nasom krivicom.
Sve ove razlike postaju pogresne ukoliko izgubimo iz vida blisku vezu medju stvarima koje razlikujemo. Svaki pojam krivice ukazuje na jedan aspekt stvarnosti koji ostavlja posledice u sferama preostalih pojmova krivice.
Kad ljudi ne bi nosili nikakvu metafizicku krivicu, bili bi andjeli, i preostala tri pojma krivice postala bi bespredmetna.
Moralni propusti cine osnovu iz koje se radjaju politicka krivica i zlocin. Bezbrojni sitni propusti, konformisticko prilagodjavanje, jeftino opravdavanje i neprimetno pospesivanje nepravde, doprinosenje stvaranju javne atmosfere koja onemogucava jasno vidjenje stvari i sve ono sto tek kao takvo cini zlo mogucim, sve to ostavlja posledice koje zajedno cine preduslove politicke krivice za ukupne prilike i dogadjaje.
Podrucju morala pripada i nejasno sagledavanje znacaja moci u ljudskoj zajednici. Zamagljivanje ove fundamentalne cinjenice jeste krivica kao sto je krivica i lazna apsolutizacija moci kao jedinog odredjujuceg faktora zbivanja. Sudbina svakog coveka je da bude upleten u odnose moci u kojima zivi. To je neizbezna krivica svih, krivica ljudskosti. Ona se potire zalaganjem za moc koja ostvaruje pravdu, ljudska prava. Odsustvo saradnje u strukturisanju odnosa moci, u borbi za moc u smislu sluzenja pravu, povlaci sa sobom i osnovnu politicku, a i moralnu krivicu. Politicka krivica pretvara se u moralnu krivicu tamo gde je razoren smisao moci – ostvarivanje prava, etos i cistota sopstvenog naroda. Jer tamo gde moc ne ogranicava samu sebe nastaju nasilje i teror, i u krajnjoj tacki ponistenje ljudskog bivstva i duse.
Iz nacina zivota i moralnog ponasanja brojnih pojedinaca sirih ljudskih zajednica u svakodnevnom zivotu nastaju odredjeni politicki odnosi, pa tako i politicke prilike. Ali, s druge strane, zivot pojedinca pretpostavlja istorijski vec nastale politicke prilike, ostvarene u etosu i politici njegovih predaka i omogucene situacijom u svetu. Ovde se i jedno i drugo daje u semi suprotstavljenih mogucnosti.
Prva je da se politicki etos shvati kao princip postojanja drzave po kojem svi sudeluju svojom svescu, znanjem, stavovima i voljom. To je zivot politicke slobode kao neprekidnog toka uspona i padova. Ovaj zivot omogucen je zadatkom i sansom saodgovornosti svih nas.
Druga mogucnost je da prevlada otudjenost vecine od politike. Tada se drzavna vlast ne dozivljava kao nesto sto se tice pojedinca. On nije svestan svoje saodgovornosti; on posmatra, politicki je neaktivan, radi i postupa u slepoj poslusnosti; pri tom ga nimalo ne muci savest zbog tog potcinjavanja niti zbog neucesca u odlukama i postupcima vlastodrzaca. Politicku realnost on tolerise kao nesto tudje; gleda da bude spreman da je lukavo okrene u licnu korist ili u njoj zivi u slepom zanosu samozrtvovanja.
Tu lezi razlika izmedju politicke slobode i politicke diktature. Nije, medjutim, na pojedincu da odluci sta ce prevladati. Pojedinac se, na svoju srecu ili nesrecu, radja u odredjenim prilikama; on mora preuzeti ono sto mu je predato i sto je stvarnost. Nijedan pojedinac niti grupa ne mogu jednim udarcem izmeniti ove pretpostavke pod kojima zapravo svi mi zivimo. (...)

*) Iz: Karl Jaspers, Pitanje krivice, Samizdat/FreeB92, Beograd 1999, str. 18–25, 28, 36–37, 40–41, 48–50, 62–63, 96–97.