 |
Broj 228-229 |
|
|
|
| Alternativa
Nevladine organizacije i promena sistema Borba za ljudska prava u senci defanzive Jedna od najstarijih i najpoznatijih nevladinih organizacija (NVO) u SRJ, Centar za antiratnu akciju (CAA) organizovao je 18. decembra, u Medija centru u Beogradu, konferenciju o ulozi nevladinog sektora i lokalnog gradjanskog pokreta u promenama sistema. Konferencija je dosla u pravo vreme, jer je gradjanski protest, spontano buknuo minulog leta, a pogotovo onaj njegov deo pod okriljem Saveza za promene, poceo da posustaje. Strategija opozicije nikako da pocne davati rezultate, a rezim, »patriotskom« obnovom u NATO intervenciji porusenih objekata, pojacanom i sve osmisljenijom propagandom i politickim marketingom u drzavnim medijima, zbija redove, vraca poljuljani ugled i ucvrscuje svoju vladavinu. Pri tom, pojacava represiju protiv organizatora gradjanskog protesta, nezavisnih medija, novinara i neposlusnih sudija, guseci ljudska prava i sireci strah medju podanicima. Promena sistema postaje neodlozna potreba ukoliko se hoce demokratizacija Srbije. Ona otvara pitanje mesta i uloge nevladinog sektora u jednom takvom poduhvatu i redefinisanja njegovog odnosa prema drugim demokratskim snagama, pre svega opozicionim partijama. Kreativno a ne samo reaktivno Otvarajuci konferenciju, direktorka CAA Vesna Pesic istakla je da se
»potreba da dodje do drustvenih promena nikada vise nije osecala
nego danas«. U tom procesu neophodno je da NVO utvrde osnove zajednickog
delovanja. Pesiceva je uocila da NVO i opozicija u Srbiji imaju jednu zajednicku
slabost: umesto da kreiraju, one uglavnom reaguju na nesto sto rade drugi
i ne trudeci se da izadju iz te reaktivne situacije i prema rezimu i prema
medjunarodnoj zajednici. »A demokratske promene ne mogu se izvesti
bez jednog drustva koje stvara.« Inicijalni impuls ovim promenama
vec je dalo spontano organizovanje gradjana u Cacku, Leskovcu i Valjevu,
kojima je u gradovima Srbije otpocela borba za slobodu. Koristeci iskustva
iz bivsih socijalistickih zemalja, tzv. antipolitikom, NVO bi mogle da
izadju iz blokirane situacije, da naprave neku vrstu alternativnog polisa
sa paralelnim institucijama. U tom projektu, NVO bi morale vise da saradjuju
i da se medjusobno potpomazu.
Odgovarajuci na primedbu Natase Kandic, da se nisu odazvali pozivu da prisustvuju sudjenju grupi Albanaca, studenata Beogradskog univerziteta, predstavnik Studentskog otpora na ovom skupu Kristina Peric je rekla: »Radi se o necemu sto je cist racionalan zakljucak da nemamo nikakav dokaz da su ti albanski studenti zaista nevini. Ko to meni garantuje? Ne mozete braniti ljude ako niste sigurni da li su oni krivi ili nisu... S druge strane, postoje i srpski studenti o kojima ne brinemo. To su oni srpski studenti koji u Madjarskoj, njih nekoliko stotina, vec mesecima borave i ne mogu da se vrate u zemlju zato sto nema zakona o amnestiji, koji su pobegli pred pozivarima«. Nakon nekoliko replika na ovu izjavu, ona je pojasnila svoj stav: »Studentski otpor je od strane NVO vise puta kritikovan zbog nacionalizma. U slucaju albanskih studenata ne radi se o predrasudi ili mrznji, rasprostranjenoj medju studentima i u Otporu. Moja generacija nije dozivela Jugoslaviju, ona se raspala kad smo mi imali deset-jedanaest godina. Mi nismo imali prilike da se osecamo Jugoslovenima... Prema tome, mi pripadnici mladje generacije definitivno jesmo nacionalisti, ali nacionalisti u jednom zdravom smislu, jer Srbija je jedina zemlja koju smo mi doziveli kao takvu, kakva god da je. I ovakva, najgora, ona je nasa«. Predsednik UGS »Nezavisnost« Branislav Canak konstatovao je da civilnog drustva, sto je zajednicko ime za ukupnost nevladinog sektora, ima svuda, pa i tamo gde ga nema: u autoritarnim drustvima ono egzistira kao »potisnuto civilno drustvo« (termin V. Pavlovica). Zadatak da iz stanja potisnutosti predje u aktivnu poziciju, kako bi »potiskivalo one druge«, jeste, prema Canku, zajednicki posao NVO i sindikata. Sindikat u Srbiji je marginalizovan, jer je marginalizovano radnistvo, a radnici izgubili svoj klasni identitet i kao njegov surogat dobili identitet pripadnosti naciji. Sindikat je, u sustini, nevladina organizacija, jer, kad bi bio vladin, vise ne bi bio sindikat. Nevladine organizacije plase se masovnosti sindikata i mogucnosti da ih ovaj ne odvuce u sferu rada i prava radnika. U stvari, interesi NVO i sindikata se ne sukobljavaju, nego dopunjuju. Pravo na rad je par excellence jedno od ljudskih prava koje se najcesce krsi, pa bi zato moralo da bude zajednicka briga NVO i sindikata. »Postojanje nezavisnog sindikata u danasnjoj Srbiji je besmisleno« istakao je Canak. Sindikat nema s kim da pregovara, jer ima posla s lopovima, s kojima je nedostojno pregovarati. Svoj smisao sindikat stoga moze ostvariti samo u nekoj drugoj Srbiji. U tom smislu, i na svetskoj sceni je na delu jedan trend izlaska sindikata iz autarkije radnickih organizacija i otvaranja prema sirim problemima drustva, pre svega pitanjima zastite zivotne sredine i funkcionisanja lokalne zajednice (»sindikalni grad«). Sindikati se sve vise povezuju sa NVO, studentima i medijima, o cemu jasno govori uspeh nedavnog »kontrasamita« u Sijetlu (SAD). Direktorka Fonda za humanitarno pravo Natasa Kandic izrazila je utisak da se nalazimo u teskom stanju, koje »moze da potraje godinama« i da »nema mogucnosti da se to stanje promeni«. Rezim se organizuje i predstavlja kao konstruktivan element u interesu stanovnistva: obnavlja mostove, obnavlja poruseno, i u tome pokazuje efikasnost i visok stepen organizovanosti (aktivi rudara, dece, mnostvo ljudi na skupovima). Uverava ljude da »zbilja ucestvuju u nekim promenama«. Pri tom, buduci da je »iscrpeo sve mogucnosti konflikta sa drugima, otvara unutrasnji konflikt«, ostrvljujuci se na »NATO ljubimce«, »strane placenike«, »americke sluge«, »petu kolonu«. S druge strane, opozicione partije prisvajaju politiku i pokazuju »otpor prema svemu sto je mislece i politicki angazovano van partijskih organizacija«. Pokusaj da se posle NATO intervencije otvori siri front za pokretanje promena bio je kratkog daha. Manjkavost njihove elitisticke strategije, iskljucivanja velikih segmenata drustva iz politike, pokazali su protesti koje su organizovale i koji su gotovo ostali bez ljudi. Rezim je, nasuprot njima, uspeo da drustvo lokalizuje i da svoje formacije – vojsku, policiju, sudove, maticne sluzbe povucene sa Kosova – rasporedi po celoj Srbiji. Policija oduzima knjige na engleskom jeziku u kojima se spominju ljudska prava, UN ili OEBS i dostavlja ih drzavnoj bezbednosti. Ratna matrica se siri i sve smo blize oruzanom sukobu unutar sopstvenog drustva: konacnom obracunu sa »pomagacima neprijatelja srpskog naroda«. Ipak, prema ucesnicima gradjanskog protesta rezim nije primenjivao narocito jaku represiju, jer u njima nije video narocitu opasnost buduci da su ih se odrekle i partije iz opozicije, cime se gradjanstvo osetilo ostecenim, pa je prema tim partijama postalo nepoverljivo. Do promena, otuda, ne moze ni doci ukoliko se svako od nas dokraja ne angazuje: »Danas je politicka borba borba za opstanak, borba za buducnost«.
Diskusiju u prvom delu konferencije otvorila je Jelena Santic, Grupa 484, koja je izrazila neslaganje sa stavom da represija rezima nije jaka, naglasivsi da su krsenja ljudskih prava danas veca nego ikad ranije. Za stanje u drustvu odgovorne su i NVO, jer zaziru od aktivizma i rada sa ljudima, jer su cesce u ilegali nego na javnoj sceni ili su se pretvorile u »snobove koji leze na parama i lazu«. Svetlana Djuric, Balkan Peace Team, istakla je da su NVO u Srbiji upale u klopku rezima, zbog cega se u svetu ima utisak da s njim saradjuju, a ljudskim pravima se bave »tek kad se desi nesto zaista drasticno, kad nekoga kidnapuju, ubiju, spale mu kucu«, dok su, u stvarnosti, prava svakog od nas svakodnevno ugrozena »cim izadjemo na ulicu«. Zbog straha ili konformizma, NVO su se dobrim delom pretvorile u masonske loze, pa ih rezim mozda i ne proganja upravo zato sto ih ne smatra opasnim. Nijedna NVO u Beogradu ne bavi se lokalnim problemima. Otuda, u njemu civilno drustvo i ne postoji. Nenad Stevic, Gradjanska inicijativa – Nis, smatra da je rusenje postojeceg rezima prioritetan cilj NVO, jer je on »kancer na telu naseg drustva«. NVO ne znaju da iskoriste incidentne situacije. »Bez osluskivanja dogadjanja naroda ne moze se planirati.« Naknadno prikljucivanje protestima ne donosi rezultate. Protest u Leskovcu umrtvili su politicari. Dobrosav Nesic, Odbor za ljudska prava – Leskovac, smatra da je u Leskovcu ocuvano jezgro demokratije i da je Odbor pomogao protestu. Ljude su hapsili, proganjali, zatvarali, pretili im bombama. »Sta jos da uradimo da bi doslo do promena?« – upitao je Nesic. Ivan Novkovic, Odbor – Leskovac, izrazio je nadu u buducnost, naglasivsi da nije vazno znanje koliko njegova primena. Trud ce se kad-tad isplatiti (kao u slucaju gajenja kineskog bambusa). Biljana Stanojevic, Helsinski odbor, izrazila je uverenje da NVO u rusenju rezima mogu koristiti samo sredstva kojima raspolazu, a to su institucionalne metode. U ovom trenutku pravo je glavni »pokrivac« rezima. U drustvu vlada krivicna nesigurnost i strah gradjana. Zato je neophodno osnovati jednu parlamentarnu komisiju, koja bi pratila sudske spise i izvestavala javnost, i formirati bord advokata radi pruzanja besplatne pravne zastite. Vida Petrovic, Drustvo sudija, istakla je da je u pravosudju malo sudija a mnogo kadrova (odnos 3:1), zbog cega u njemu nisu moguce institucionalne promene. Drustvo sudija je pod prismotrom rezima, a veliki broj sudija vec je podneo zahteve za razresenje. Razresenja sudija obavljaju se neosnovano i bez procedure (nekoliko dana kasnije tako su razreseni Slobodan Vukcevic, Zoran Ivosevic i Bozo Prelevic). Obrad Savic, Beogradski krug, zalozio se za vise refleksije, tj. za vise programsko-teorijskog rada u NVO, jer »ne mozemo se svi na mig Zapada pretvoriti u monitoring politickih sudjenja«. NVO jesu i treba da budu razlicite, njihovo delovanje mora se usmeriti ka drustvu kao celini a ne samo ka politickom sistemu, u kojem one ne bi bile vise od filijala politickih partija. Vaznija borba »za« a ne samo »protiv« U drugom delu konferencije razgovaralo se o iskustvima lokalnih organizacija
u borbi za ljudska prava, u kojem su bila zapazena izlaganja Dobrosava
Nesica iz Leskovca, Verice Barac – Gradjanski parlament Srbije, Kristine
Peric – Studentski otpor i Gradjanski parlament Valjevo, i Nebojse Popova
– Republika.
Odgovarajuci na primedbe povodom svog izlaganja, Branislav Canak je naveo podatak da je UGS »Nezavisnost« neposredno pre ratova u Hrvatskoj i Bosni brojao 350 000 clanova, da ga je od tada napustilo 250 000 i da danas ima svega 90 000 clanova. »Poslednja grupa koja nas je napustila trazila je od mene da ne idem u Sarajevo, kod nasih ‘neprijatelja’, na proslavu 1. maja, nego kod ‘nasih’ na Pale.« Kristina Peric ga je upitala ko je onda odlucivao o statusu sindikata, na sta je Canak odgovorio: »To je odluceno u nasim dokumentima. Ali, neki su rekli: ‘To sto pise u dokumentima, to je mrtvo slovo na papiru. Odoh ja malo da ubijam po Bosni’. Onda smo mi rekli: ‘Ne, vazi statut, vazi program. Ko ne moze to da postuje neka ide u Bosnu i vise nikada ne mora da se vrati’. I tako smo se razisli«. Kristina Peric je govorila o gradjanskom protestu u Valjevu. Ona je istakla da je Bogoljub Arsenijevic Maki uspeo da okupi vise ljudi nego iko iz opozicionih partija. Rezim je zestoko uzvratio, desetoro je odgovaralo prekrsajno, a troje krivicno. Medjutim, policiju je najvise zanimao Maki. Kad pohod na Opstinu nije uspeo, ljudi su se povukli. Maki je zverski pretucen u Beogradu i na osnovu sumnjivih dokaza osudjen na trogodisnju robiju. Uskraceno mu je pravo na lecenje i zivot mu je u opasnosti. Nebojsa Popov je govorio o spirali nasilja koja se u Srbiji odvija u poslednjih deset godina, u ciji je vrtlog bila uvucena i medjunarodna vojna intervencija protiv SRJ, preduzeta da bi se to nasilje obustavilo, koju su domaci protagonisti nasilja »iskoristili za produzetak svoje nasilne vladavine«. Od svog osnivanja, Republika prati iskustva borbe za ljudska prava, naglasio je Popov, buduci da nije pristalica jednake distance prema svim akterima javne scene: »Mi smo od pocetka smatrali da treba da podrzavamo sve one ideje i pokrete koji se bore protiv rasistickih i slicnih ideja i ideologija, a za one ideje i institucije na kojima moze da se zasnuje jedan normalan demokratski poredak«. Upravo tu, dodao je Popov, »nedostaje jedna normalna komunikacija izmedju aktera koji se bore za izbornu smenu vlasti, sindikalna prava, slobodu i razvoj kulture« i izrazio nadu da ce to mesto popuniti Gradjanski parlament Srbije. I posle ovih izlaganja usledila je zanimljiva diskusija. Vojin Dimitrijevic je upozorio na cinjenicu da je rezim »veliko i osvetoljubivo zlopamtilo«. NVO ne smeju pothranjivati samoosecaj krivice zbog neaktivnosti, jer »ne mozemo sve da uradimo«. Ne treba ni da preuzimaju posao politickih partija, jer ne dele njihov rizik izlaska na izbore i odgovornost pred biracima, ali »mogu pomoci da drustvo bude spremno za novi sistem«. U tom smislu, dobro bi dosao okrugli sto NVO i opozicije. Problem sudstva ostaje otvoren, jer jednostavno ne moze biti alternativnog sudstva. Govoreci o sudjenju grupi albanskih studenata u Beogradu, Ivan Jankovic, predsednik CAA i branilac jednog od optuzenih, upozorio je na zlostavljanja i mucenja optuzenika u vreme istrage s ciljem iznudjivanja krivice. Stav da su albanski studenti mozda krivi i da zbog toga ne treba pratiti to sudjenje u suprotnosti je sa pretpostavkom nevinosti, koja je jedna od temeljnih pretpostavki u pravu uopste, rekao je Jankovic. Nebojsa Popov je istakao da su za uspostavljanje nezavisnog sudstva veoma vazne presude sudija. O takvom sudstvu moci cemo da govorimo kada se bude pojavio sudija koji ce reci: »Ma, nosite se sa vasim direktivama. Ja cu da sudim po svom uverenju i u skladu sa profesionalnim normama«. Borbu za Novkovica i Makija treba nastaviti ne samo zbog njihove licne zastite nego i »kako bismo i ovima pod represijom i onima koji je primenjuju, kao i gradjanima Srbije, pokazali da ono sto je zapocelo ovog leta na mitinzima u Krusevcu, Cacku, Leskovcu i Valjevu nije nestalo«. Nastasja Radovic – Republika – govorila je o represiji protiv nezavisnih medija i novinara i o poseti delegacije NUNS-a Nebojsi Risticu, koji se nalazi na izdrzavanju kazne u Zajecaru. U razgovoru su jos ucestvovali Gordana Lazic iz Kragujevca, Miroslav Samardzic iz Zrenjanina, Miroslav Filipovic iz Uzica, Nemanja Krajcinovic – Fond za demokratiju, Tamara Orlandic – Centar za prava deteta i Gordana Mihajlovic – Drustvo sudija. Na kraju ovog uspelog skupa, Vesna Pesic je formulisala nekoliko zakljucaka: 1) neophodno je vise neposrednog rada sa gradjanima, ali ne treba zanemariti ni teorijsko promisljanje NVO strategije; 2) na slucajeve represije treba reagovati ostro i pravovremeno, a vazno se pripremiti i za adekvatnu pomoc ugrozenima, npr. osnovati fond solidarnosti; 3) u radu provoditi princip nediskriminacije, ne izazivati sukob vec raditi na razumevanju i saradnji generacija; 4) ostvariti sto bolju komunikaciju, jer je ona pretpostavka uspesnog delovanja; 5) preduzeti sve da se Bogoljubu Arsenijevicu Makiju ukine pritvor i omoguci adekvatno lecenje. Ljubisa Vujosevic  |
|
|
|
|
