Mitovi sadrze praslike koje su duboko usadjene u nama i koje nam daju snagu za velika dela.
Takav je i srpski mit o Milosu Obilicu, velikom nacionalnom junaku koji je, ubivsi turskog sultana, osvetio Kosovo. Knjiga koja nam govori o tome je Vidovdan i casni krst koju je napisao Miodrag Popovic i koja je izdata u Beogradu, 1977. godine. Nakon Kosovskog boja pojavilo se mnostvo svedocanstava o tom dogadjaju. Muratovo ubistvo opisano je uglavnom u turskim hronikama tog vremena. Jedna od njih pominje i nevernika koji je iz potaje ubio sultana i cije ime je bilo Bilis Kobila. U srpskim pisanim izvorima ovaj dogadjaj se ne pominje pre kraja XVII veka. Izuzetak cini biografija despota Stefana Lazarevica u kojoj Konstantin Filozof pominje ubistvo Murata, ali ne navodi ime pocinioca, vec kaze da je to bio neko »veoma blagorodan«. Isto tako i u usmenom predanju junacki lik Milosa Obilica nije imao narocitu popularnost medju srpskim stanovnistvom pod upravom Otomanskog carstva. To je razumljivo stoga sto Srbima u turskoj carevini, u skladu sa njihovim tadasnjim politickim opredeljenjem, nije islo u prilog da slave junaka koji je ubio turskog sultana. U deseterackoj tradiciji narodnih pesama velica se lik Kraljevica Marka koji je bio »srpski junak a carev posinak«, posebno popularan medju martolozima, hriscanskim vojnicima koji su sluzili u turskoj carevini. Ali u krajevima pod katolickom upravom, iz politickih potreba Mletacke republike, medju prebeglim Srbima, dolazi do sirenja Kosovskog mita i junackog Milosevog kulta. U latinskim zapisima, putopisima i hronikama tog doba, navode se razlicita imena za ovog junaka, kao sto su Kobilovic, Kobilic, Koboli, a njemu se daju obelezja zapadnjackog viteza kao sluge koji je veran svom gospodaru – da bi dokazao odanost knezu Lazaru, on ide da ubije turskog sultana znajuci da se nece ziv vratiti. Taj zapadnjacki tip viteza je u suprotnosti sa spiritualnim karakterom viteza mucenika koji je propagirala pravoslavna crkva, koji umire odlazeci u vecnost, zrtvujuci se za veru i otacastvo. Tek krajem XVII i pocetkom XVIII veka i u srpskoj sredini pod turskom okupacijom dolazi do sirenja kosovskog mita i kulta Milosa Obilica u sklopu ciljeva politickog i nacionalnog oslobodjenja. To je vreme posle Kandijskog rata kada se u okviru Pecke patrijarsije medju pravoslavnim, i Boke kotorske medju katolickim stanovnistvom, javljaju velike nade za nacionalno oslobodjenje. U simbiozi uticaja hriscanske crkve i jos uvek paganske narodne tradicije, uoblicuje se lik Milosa Obilica, junaka natprirodne snage (obil – div) koji se zrtvuje na oltaru naroda i otadzbine. U narodnoj pesmi, na knezevoj veceri, on se nalazi na jednoj strani do kneza Lazara, kao svetao lik i personifikacija odanosti i vrline a nasuprot njemu je crni, negativan lik Vuka Brankovica, kao personifikacija izdaje i zle sudbine srpskog naroda. Konacno uoblicen u tom vremenu, kultni lik Milosa Obilica u toj verziji ostao je i do nasih dana.
U svom velikom delu Gorski vjenac, Njegos je kultu Milosa Obilica dao posebnu vaznost jednog od centralnih simbola. Predstavljajuci ga kao mitolosko bice natprirodnih svojstava, pesnik je svesno izmenio lik iz narodnih pesama. Oduzevsi mu osvetnicki noz iz ruke dobio je cist ujedinjujuci simbol junastva koji je bio veoma pogodan za ostvarenje politickog cilja isterivanja Turaka iz Crne Gore. Takva upotreba mitoloskih sadrzaja u politicke svrhe razumljiva je za vreme u kojem nije bila do kraja jasna granica izmedju mitoloske, arhaicne svesti i istorijskih cinjenica. A borba protiv jedne azijatske imperije na umoru bila je tada stvar ne samo malih porobljenih balkanskih naroda, vec i citave prosvecene i tehnoloski superiorne Evrope. 
Kult mitskog junaka i danas je ziv. Upotrebom od strane nacionalnih otaca u politicke svrhe on dobija vrlo raznovrsne forme. U okviru jednog opsteg ratnickog kulta drzavna propaganda je stvorila citav repertoar modela – uzora koje reprezentuju Obilici, Vitezovi, Orlovi i Delije, a tu je i car Dusan Silni, pa razni kapetani, vojvode i djenerali, kao obrasci militantne utopije. Ucinak radova ovih predstavnika nacije na terenu bivse nam domovine svima je jasan. Unisteni i osakaceni ljudi, sruseni gradovi... Ali i dalje se insistira na odrzanju arhaicne mitoloske matrice po svaku cenu. Da su se knjige kao sto je pomenuta studija Miodraga Popovica pazljivije citale i da im je posvecena duzna paznja mozda ni nesreca ne bi bila toliko velika.
Pokusaji da se naucno i polemicki shvati mit u svetlu modernih istorijskih saznanja nikad na ovom terenu nisu nailazili na dobrodoslicu. U tom smislu je korisno podsetiti se na jedan dogadjaj iz 1837. godine kada je Njegos trazio od kneza Milosa da zabrani izdavanje sabranih dela prosvetitelja i reformatora Dositeja Obradovica. To i nije narocito cudno kada se zna sa kolikom se ostrinom Dositej obrusavao na mitove, predrasude i pagansko nasledje i koliko je Njegos bio vezan za narodnu, patrijarhalnu kulturu. Bez obzira na svoje protivljenje svakoj cenzuri, Njegos ovaj put nije mogao da zadrzi svoj gnev, rekavsi: »Prezirem Dositeja kao coveka jer nije video u cemu se sastoji sreca narodna«.
Danas, kada su eticke vrednosti dosle do samog dna, proizvodjaci mitova ne primecuju takvu trivijalnost kao sto je »sreca narodna«. Oni su zauzeti vaznijim poslom, a to je ostvarenje jedne druge vrste srece, »srece rezima«, kao dugo sanjanog, i nikada do kraja izivljenog, kolektivistickog sna.