U svom obracanju javnosti g. Dragan Todorovic, potpredsednik srpske Vlade – akcente donosi Danas od 26. decembra tek minule godine – ponovo govori o svim Srbima u jednoj drzavi koja bi obuhvatala »Karlobag–Ogulin–Karlovac–Virovitica«, pri cemu jasno priznaje da sada ni Kosovo »de facto nije nase«. Ova istorijska retorika, posebno opsesivna tokom poslednje decenije – i tako skupo placena – nije nesto na cemu bi se posebno trebalo zadrzavati. Svaki ozbiljniji posmatrac zna da je ona obrnuto proporcionalna stvarnoj moci partije – ovde je rec o SRS – iz koje je g. potpredsednik. Nevolje pocinju kada se i drugi tome priklone, kada to postane okosnica jedne politike na duzi rok. Tu se vec pokazuje da mnogo sta nije rascisceno u najsirim razmerama koje obuhvataju kolektivno bice naroda i njegovu sudbinu.
Tome nije odoleo ni princ Aleksandar Karadjordjevic u svojim porukama, od kojih ona poslednja – donosi je Danas 24. decembra minule godine – izaziva – blago receno – cudjenje. Princ nedvosmisleno izjavljuje – »Moj san je da se Srbija, Crna Gora i Republika Srpska ujedine pod Krunom«. Onom ko ima elementarna znanja iz medjunarodnog prava, ko zna da je BiH clanica OUN, od prve biva jasno da je rec o politickim pretenzijama kakve se izuzetno retko srecu u izjavama ozbiljnih politicara i pretendenata na vladalacki presto. Ni princev otac ni deda – pa ni pradeda cak i u vreme aneksione krize 1908. – nisu davali nikada slicne izjave. Da nevolja bude veca – da cudjenje bude vece – princ, pretendent na Krunu, ponavlja politicke floskule SRS pri cemu mu, kako izgleda, uopste nije poznato da je i RS odavno, u granicama BiH, izabrala drugi i drugaciji put od ovoga koji on predlaze. Princ se priklonio jednoj partiji i fantomskom zovu jedne lose shvacene istorije, koji se najbolje oslikava u onoj pesmi nedavnoj ciji su smisao upravo gradjani RS najskuplje platili –
Sarajevo, ispod Trebevica
Bices kuca Karadjordjevica.
Princ se priklonio SRS i njenoj partijskoj politici sto nije u saglasnosti sa krunskim pravom, i sto ne prilici pretendentu koji po prirodi svoje funkcije mora biti iznad partija. Mozda se ovome ipak ne bi trebalo cuditi – u partijskoj drzavi i monarhija je partijska stvar. Ako SRS ima svoje vladike koje kobno uticu i na samog patrijarha srpskog, nije nikako cudo sto ima i svog princa–naslednika. Uostalom, nije sve to od juce – negativna tradicija nam je bogata.