Broj 111

Kazimjez Brandis

Prevela s poljskog
Ljubica Rosic

Svaki covek moze da isprica svoju proslost u nekoliko razlicitih verzija, od kojih nijedna nece biti lazna. Sto se tice mene, odlucujem se za sledecu:

U posleratnim godinama i ranije, jos u gimnazijskim i studentskim, bio sam ubedjen da je socijalizam logican sistem, jedini koji ce, mimo nepravdi i zrtava, obezbediti drustvu u buducnosti, razumno stanje stvari. Nisam procitao Kapital, ali me je frapirao Komunisticki manifest. Osecao sam se poljskim socijalistom i smatrao sam da je komunizam ostrija, prelazna forma socijalizma. Posle rata prihvatio sam novi sistem u Poljskoj, posto sam bio siguran da su u njemu garancije materijalnog i duhovnog napretka poljskog drustva. Ponovicu: mimo nepravdi i zrtava. Sledecih godina ucvrscivao sam sebe u toj sigurnosti, izrazavajuci poglede i stvarajuci fabule suprotne stvarnosti. Verovao sam da ce ih bu- ducnost realizovati. Tek su susreti i razgovori s politickim zatvoreni- cima, koje su poceli da pustaju na slobodu posle 1954. godine, slomili moju sigurnost.

Usao sam u partiju i izasao iz nje sa istim ciljem i iz istih razloga: u uverenju da je moguce popraviti zlo. U prvom slucaju, zlo su bili fasizam i ratni zlocini, u drugom - zlo koje je naneo komunizam. Veoma kasno sam shvatio da cilj ne opravdava sredstva i da nepravedna sredstva unistavaju cilj. Morao sam da priznam pravo mudrijima, koji su znali to pre mene. Vrativsi se unazad priznao sam takodje pravo najglupljem u mom razredu, ciji su roditelji imali bakalnicu u Otvocku. Kada sam ga ubedjivao u socijalizam, mrmljao je s negodovanjem: - Sta ti j-e-e! Mi-sl-is li da bi se mom matorom isplatilpo da rmba u radnji za dru-go-ga?! - U skoli su ga smatrali idiotom i zaista je bio mnogo glup.

Dakle, u pravu su bili gluplji i mudriji.

Iz poljske stampe. Fabrika u Mrongovu je prodata privatnim kapitalistima. Radnici, kojima preti opasnost da ostanu bez posla, izasli su na ulice, protestujuci. Na jednom od transparenata, parola: "Komuno, vrati se!" Prisecam se price Joane Klerk o prasetu. Posle rata, kad je stanovala s majkom u selu na Nravi, odgajile su prasence koje se vezalo za njih. Bilo je umiljato i puno poverenja, ujutru je utrcavalo u kuhinju, radosno skiceci, volelo je da ga cesu iza uha. Dan klanja se ipak priblizavao. Zeleci da uguse u sebi svako sazaljenje, nazvale su prase "Hitler". Jednoga dana reka se izlila. Radoznalo, prase se zaletelo i upalo u vodu, struja ga je ponela. Tada su majka i cerka, prestrasene, pocele da vicu: - Hitlere! Vrati se! - To su cula dva seljaka koja su prolazila. Oba su stala zaprepascena i prekrstila se. Joana Klerk, koja je kasnije postala zena americkog industrijalca, pricala nam je o tome u Njujorku. Jeli smo tada tost sa sunkom i nikome od nas nije ni na pamet palo da je pricu zavrsila poenta dobrog ukusa.

Norvid: "Okupljajuci se jednom nedeljno na caj, nekoliko sljahtica ponesto pise i objavljuje - zene kupuju i ponekad citaju. Sve to lici na veliki Album u koji se potpisuju dobri poznanici, za uspomenu. I to vam je citav intelektualni pokret u narodu..."

Pisao je to, misleci na pariske emigrantske novine. Danas, kada citam diskusije objavljivane u domacoj stampi, ponekad se setim Norvidovih razmisljanja. Nedavno mi je pao u oci razgovor nekoliko osoba, stampan u casopisu "Res Publica", koji na neki nacin cenim. Navodim jednu od izjava:

"Sta se dogodilo posle rata? Sloj koji je bio residuum tih vrednosti unisten je. I od strane Nemaca, i od boljsevika. I od tada stalno slusamo o intelektualcima. Ali pre rata se nije govorilo o intelektualcima. Nije postojala takva potreba. A mi danas govorimo o intelektualcima: kolaborirali su ili nisu kolaborirali. Za tu inteligenciju, ciji su se ostaci sacuvali, tesko bi se moglo reci da je kolaborirala. Da li je lekar u provinciji kolaborirao? Advokat? Pa, kolaborirao je u nekoj meri, ali to nije bila kolaboracija o kojoj govorimo kad govorimo o kolaboraciji intelektualaca."

Sta me zacudjuje: odijum koji se navlaci na pojam i n t e l e k t u a l c a, i to da ovu fatalnu licnost zigosu, niko drugi do upravo intelektualci. Stvara se nova vrsta posleratnih intelektualnih obracuna, u kojima su se pisci okretali protiv samih sebe, osecajuci se krivi zbog svojih drus- tvenih stavova pre 1945. godine. Znam sta govorim, jer sam ucestvovao u tim obracunima. Razlika je u tome sto danas intelektualci sa boljom prosloscu okrivljuju one sa gorom prosloscu - intelektualce koji su k o l a b o r i r a l i.

Intelektualci... Retko kad upotrebljavam ovaj izraz - obicno pisem "umetnici i naucnici" - i zaista ne znam ko ga je, gde i kada izmislio. Nije pronadjen u Poljskoj posle 1945. godine, upotrebljavan je i pre toga na Zapadu, makar u Francuskoj, mada intelektualni sloj tamo nije unisten. To bi bila prva nepreciznost. Osim toga, u varsavskoj diskusiji (u dve-tri izjave) frapirao me je izvestan akcenat koji se dotle nije sretao. Grupi "intelektualaca kolaboranata" suprotstavljena je vecina drustva, gradjani "druge kategorije". Mislim da istina nije bila tako jednostavna. U Na- rodnoj Republici Poljskoj, drustvo, kome je komunisticki rezim bio stran i neprijateljski, uspevalo je da nekako zivi s njim, pa cak da saradjuje. Ne samo intelektualci. U periodu od 1960. do 1970. porodicne kuce gradila je u velikom broju "druga kategorija", s rezimom su cesto saradjivali nekadasnji akovci8, i nisu obavezno bili partijci, a pre toga, u takmicenju u radu, rekorde produktivnosti nisu uvek obarali knji- zevnici, vec i zidari i rudari. Ostavljam po strani pitanje, ko su bile radnice fabrike bombona koje su marta 1968. skandirale: "Mosice, idite Dajanu!" - gradjanke prve ili druge kategorije. Redakcija je uzela za temu razmatranja kontinuitet kolektivnog pamcenja. Ovde se namece neprijatna misao, da li antisemitske parole takodje izrazavaju ovaj kontinuitet.

Iste, 1968 godine, danas proklinjani intelektualci pozrtvovanije su se borili za dostojanstvo i pamcenje naroda nego Poljakinje i Poljaci drugih kategorija. Protiv skidanja sa scene Predaka9 protestovali su, pored studenata, pisci i naucnici - u to vreme usamljena grupa u drustvu koje je cutalo.

Ne pisem ovde nista novo. Pojava osmoze izmedju onih koji vladaju i kojima se vlada, u totalitarnim sistemima, godinama je bila tema socioloskih i politoloskih studija na Zapadu. Pod diktaturama se nekako zivelo. Sa unutrasnjim otporom ili sa mirenjem s nasiljem, s ceznjom za slobodom ili bez nje, bolje ili gore, ali zivelo se. Zapadni eksperti su cak skovali termin "novog drustvenog ugovora": drzava ti oduzima slobodu, dajuci ti za to socijalne garancije, zastitu od nezaposlenosti i tome sl. Tako je bilo, ne samo u zemljama koje je pokorio komunizam, vec takodje u fasistickoj Italiji i frankovskoj Spaniji. Citava ova koncepcija pada u trenutku krize, poraza sistema. Ispostavlja se onda da su milioni gradjana, koji su naucili da zive pod totalitaristickim pritiskom, normalni ljudi i uspeli su da decenijama sacuvaju odvratnost prema diktaturi. Tada pocinje da se govori o kolaboraciji.

Ovaj netakticni komentar isprovocirao je nekoga od diskutanata koji je iskljucivo intelektualce okrivio za prekidanje kontinuiteta u nacionalnom pamcenju. I da se samo na tome zavrsilo, da su sagovornici stigli samo do takvih kao sto sam ja, autora Gradjana, mozda bih oterao tu lektiru do djavola i izbacio je iz glave. Ali, dogodilo se da je jedan od diskutanata uputio ostricu u neocekivanom pravcu. Citam: "... u normalnim ljudima postojale su izvesne vrednosti koje nije trebalo tako duboko skrivati. Oni nisu imali prilike da kazu: eto, idem u zatvor, napisacu ciklus eseja o casti..."

O kome je ovde rec? O onima koji su isli u zatvore za KOR10, za tajne casopise i Leteci univerzitet. To se o njima ironicno govori, njima se suprotstavljaju "normalni ljudi". Znaci, cinjenica da su, umesto cutanja, izabrani aktivan otpor i pisanje u celiji, bila je "otkrice"? Za takva otkrica placala se cena od sest ili devet godina zatvora i da nije bilo takvih otkrica, ko zna da li bi postojala "Solidarnost". Kontinuitet nacionalnog pamcenja...

Ako objavim ovo sto sam juce zabelezio, moram unapred da se pripremim na ostru reakciju varsavskih diskutanata, bar poslednjeg od citiranih, zarobljenika sovjetskih logora, koji je 1947. godine, zajedno sa mnom, po narudzbini partije, sacinio zivotopis Vladislava Gomulke. "Moram unapred da se pripremim" znaci da ne nameravam da se branim. A ne nameravam, jer sam odavno ubedjen da je, u slucaju necijeg napada, jedini razuman stav praviti se da nisi ziv. Volinjski vojvoda u Poljskoj posle majskog prevrata11 bio je Henrik Juzefski, koga su endecke12 novine obasule pogrdama zbog politike ustupaka prema Ukrajincima. Na kraju, posto nije hteo vise da podnosi uvrede, Juzefski je zamolio za audijenciju u Belvederu. Pilsudski ga je primio i saslusao zalbe, slazuci pasijans. Ali kad je vojvoda izjavio da je odlucio da se javno brani, marsal ga je pogledao i promrmljao: - Gospodine Juzefski, samo se nemojte braniti.

Zapamtio sam ovu pricu, koju je posle vise godina pukovnik Zepecki preneo Arturu Mjendzizeckom, a on meni ponovio.

Krajnje je vreme za precizno odredjivanje pojmova kolaboracija i kolaborant. U zemljama, kakve su Francuska ili Norveska, ta stvar je bila jasna: kolaboracionistima su nazivani oni koji su podrzavali hitlerovsku Nemacku - dakle, politicari poput Lavala ili Kvislinga, pisci kao sto su Hamsun i Selin. Danas se u Poljskoj stvari ne vide tako jasno. Naziv kolaborant prisiva se cesto - kao u navedenoj redakcijskoj diskusiji - knjizevnicima, likovnim umetnicima, naucnicima koji su podrzavali komunisticku vlast posle Drugog svetskog rata. Polazi se od aksioma da je Poljska tih godina bila zemlja okupirana od strane SSSR-a, isto kao u godinama rata od strane Treceg rajha.

Moglo bi se diskutovati o tome da li se u dva slucaja javlja istovetnost. Bilo kako bilo, razlike izmedju okupirane i zavisne zemlje su znacajne. Napadnuta 1939. od strane hitlerovske Nemacke i staljinisticke Rusije, Poljska se u ratnim godinama nalazila na strani saveznika koji su se borili sa nemackim armijama. Uz bok saveznika borila se i poljska vojska, a u zemlji - podzemna armija. Bila je to zemlja u ratu sa Nemackom, i do kraja rata njome su upravljali Nemci. Posle 1945. godine, saveznici su priznali Narodnu Poljsku, uspostavljeni su diplomatski odnosi sa vladom u Varsavi. Rat se zavrsio. Podzemna drzava prestala je da postoji. Za vecinu Poljaka jaltanski sporazum predstavljao je izneveravanje njihove zemlje od strane saveznika, za manjinu - istorijsku cinjenicu koja je rezultat zajednicke pobede Anglosasa i SSSR-a nad Nemackom.

Reci "okupacija" i "kolaborirati" povezivale su se sa Nemackom, sa ratom. U periodu komunizma u Poljskoj je hapseno, muceno - i ubijeno - mnogo postenih ljudi. U isto vreme drugi posteni ljudi saradjivali su s Poljskim radijem, filmom, izdavackim kucama, kulturnom i dnevnom stampom. Po misljenju vecine naroda, ovi ljudi nisu smatrani kolaborantima. Kruzile su optuzbe da su karijeristi ili oportunisti, ali "Zice Varsavi" nije bilo isto sto okupacijske placenicke novine, a posleratne glumce niko nije izjednacavao sa glumcima koji su igrali u pozoristima licenciranim od strane Nemaca u periodu okupacije. Novi poredak je nametnut, ali potreba za obnovom zivota i drustvene reforme koje su vrsene, dovodili su u mnogim slucajevima do povezivanja sa sistemom, koji je ispoljavao svoje narodnjastvo i poljastvo. Kod vecine je to izazivalo neprijateljstvo, pa ipak, cak 1950. godine, i kasnije, termin "kolaboracija" nije bio u nacionalnom opticaju (verovatno zato sto vecina ima osecaj za jezik i vreme). Njegovim uvodjenjem danas vrsi se jezicko presadjivanje iz stvarnosti General Gouvernement-a i teritorija koje je prisvojio Vermaht na istocnom frontu.

Istovremeno, danas se od optuzbi za kolaboraciju brani Juzef Mackjevic, koji je za vreme rata objavljivao clanke u hitlerovskim novinama pod nemackom upravom. Tvrdi se: nije kolaborirao, bio je samo antisovjetski. Znaci, kolaborirali smo Bronjevski, Nalkovska, Tuvim, Andzejevski, Konvicki, moj brat13 i ja, ali nije Mackjevic. Kolaboranti su - smatra se - bili takodje autori koji su u periodu 1939-1941. stampali svoja dela (Boj-Zelenjski, Adolf Rudnjicki i drugi) u "Crvenoj zastavi", komunistickom casopisu, izdavanom u Lavovu po prikljucenju istocnih krajeva sovjetskoj Belorusiji i Ukrajini.

Sve se ovo obrazlaze argumentima koji zvuce skoro logicno. Zaboravlja se ipak da bi, primenjujuci ovakvu logiku, trebalo osloboditi optuzbi za kolaboraciju ne samo Mackjevica, vec i J. E. Skivskog: kad je Mackjevic objavljivao clanke u pronemackim vilnenskim novinama, Skivski je u Krakovu pokrenuo casopis koji je pozivao na saradnju sa Trecim rajhom. Dalje, drzeci se ove logike, trebalo bi kolaborantom smatrati Aleksandra Vata, koji je radio u redakciji "Crvene zastave", posle cega ga je uhapsio NKVD i deportovao iz Lavova daleko u unutrasnjost SSSR-a, gde se godinama potucao po zatvorima, odbijajuci da primi sovjetski pasos.

Trebalo bi takodje definisati ko se, od kada i do kada, smatra kolaborantom. Jedni pisci su saradjivali s komunistickim rezimom od 1945. do 1950. ili 57. godine, neki do 1966. ili 68. godine, drugi duze. Kolaborant se razlikuje od kolaboranta, kako ih onda sortirati? A oni koji su osudjivali radio-stanicu Slobodna Evropa, a danas osudjuju za kolaboraciju s komunizmom svoje kolege knjizevnike koji su u ono vreme raskinuli s partijom - ko su oni? Pitam, da li ce se knjizevnici koji traze obracun sa autorima koji su podrzali komunizam obracunavati jedni sa drugima?

Skoro logicnom argumentacijom dolazi se do lazi. Jer sta iz nje proizilazi: da pronemackih kolaboranata za vreme rata u Poljskoj uopste nije bilo, da se pojam kolaboracije odnosi iskljucivo na godine sovjetizma i da se kolaboriralo samo sa komunistima. Stadttheater-i, placenicke novi- ne, potkazivanja Gestapou, plava policija14, sve sam to sigurno samo sanjao. Dakle, jos jedna kolektivna greska, tlapnja kojom se hrani narod. A tako se danas u Poljskoj govori i pise.

Vredi podsetiti da su se, umesto "kolaboracija", ranije u Poljskoj upotrebljavale reci "sporazum" ili, gore, "izdaja" i da su Mickjevic, mladi Krasinjski, Ozeskova, Prus svojevremeno grubo napadani kao renegati, prodati Rusiji. Danas se govori o p r o s o v j e t s k i m k o l a b o r a n- t i m a. Lose je kad reci nemaju precizan semanticki opseg. Izvesni nazivi i pojmovi - kao komunizam, fasizam, jakobinizam, pozitivizam - istorijski su locirani, imaju svoju stalnu adresu u vremenu. Bilo bi besmisleno govoriti o Napoleonu kao o fasisti, ili Spartaka nazivati boljsevikom. Definicija "kolaboranti", upotrebljena za lojaliste sa te- ritorije anektirane Austriji, koji su imali ministarske portfelje u habsburskom Becu, bila bi apsurd. Slican apsurd bila bi upotreba ove definicije za Boja ili Tuvima, ili Andzejevskog u komunizovanoj Poljskoj. Trebalo bi odrediti drugi naziv, koji odgovara istorijskim okolnostima. Sve do sada nije pronadjen bolji od onoga koji je upotrebio Milos: zarob- ljavanje. Unutrasnje zarobljavanje ideologijom, spoljasnje zarobljavanje cinjenicama. Kolaborirati nije znacilo stanje zarobljenosti, ni u prvom, ni u drugom znacenju. Mislim da termine "kolaborant" i "kolaboracija" treba upotrebljavati za grupe i pojedince koji su za vreme Drugog svetskog rata, u zemljama koje je zauzela Nemacka, proklamovali podrsku hitlerovskom Rajhu.

Nedelja. Kazem u kuci: - Nas brak se zasniva na suvise velikoj razlici karaktera i na njoj se drzi.

U ponedeljak vetar sa iskosenom kisom, potom bljesak sunca, hladan kao iza leda. Ceprkajuci po fascikli sa starom korespondencijom - trazio sam neciju adresu - naisao sam na proslogodisnje pismo od prijatelja iz Varsave. Od prijatelja, od koga me dele uverenja skoro o svim pitanjima i povezuje neka zestoka ljubav na smrt i zivot, od prijatelja, strasno talentovanog - pesnika, filologa, romanopisca. Kad je pre vise godina predao izdavackoj kuci svoju najnoviju knjigu proze i kad je u njoj doveden u pitanje pohvalan fragment o mojim Postanskim varijacijama (u to vreme vec sam bio pogodjen tihom zabranom), moj prijatelj je pogledao u oci glavnom uredniku: - Nemojte me terati da napravim svinjariju. - Urednik je uzdahnuo i fragment je ostavljen.

Ovako je pisao moj prijatelj marta prosle godine:

"Pitas me koga ne volimo, a koga volimo. Nikoga (osim vas, naravno...) ne volimo. Ne volimo tu novu, kapitalisticku - ako se to moze nazvati kapitalizmom - Poljsku. Ne volimo onu vladu. Ne volimo ovu vladu. Ne volimo Mihnjika. Ne volimo Valensu, Kuronja i Kacinjskog. Ne volimo "Gazetu Viborcu". Ne volimo senatore i poslanike, nijednog politicara. Nijednog knjizevnika ni pisca ne volimo. Ne volimo takodje preprodavce na ulicama. Ne volimo ni gradonacelnike i milicionere koji teraju te preprodavce. Ne volimo ni one na televiziji, jer televizija i dalje zestoko laze. Kao sto vidite, zivimo u totalnoj mrzovolji, u ekstremnoj negaciji, gledajuci sa ocajanjem sta se ovde dogadja. To je demokratija? To je slobodna Poljska? To je tako trebalo da bude? Takvu cemo imati starost? Boze. Ali dosta je zalopojki, jer ne volimo one koji se zale - znaci, sami sebe - takodje ne volimo. (...) O, lepo vreme podzemlja, o dragi nas neprijatelju, komuno, gde ste nekadasnji snegovi. Ja prorokujem i ova moja prorocanstva, naravno, ovde niko ne voli: da ce se za mesec, za godinu dana vratiti Rusi, a onda ce nas zivot ponovo dobiti smisao i opet cemo znati cega treba da se drzimo."

Govorio sam: vreme astrologa.

Da se glavni urednik pokazao manje pristojnim covekom - sta bi u tom slucaju trebalo da je uradio moj prijatelj? Sam bih ga nagovarao da dozvoli da izbace iz rukopisa fragment o Varijacijama. Nagovarao bih ga, ne zbog dzentlmenske ljubaznosti vec iz uverenja i najiskrenije. Cenzura je jos pre toga procesljavala moje tekstove. Podnoseci to, rukovodio sam se jednim nacelom: ako ingerencije nisu deformisale opsti izraz knjige, ako je smisao, mimo izbacivanja pojedinih delova, ostajao nepromenjen, govorio sam sebi: sta da se radi, neka bude tako, zrtvujem delic knjizevne vrednosti, placam, ali ne izdajem.

Oblacno, hladno, mokro. Polovina novembra. Polovinom juna leteli smo avionom Air France do Varsave. Pored nas smestili su veoma starog coveka kome se tresu glava i ruke. U avion ga je ugurala na kolicima stjuardesa. Dobronamerno brbljiv, odmah je poceo da razgovara. Vraca se iz Pariza, od sina ozenjenog Francuskinjom. Govori polako, seljacki, da se sin dobro ozenio: katolkinjom, ucenom i iz bogate porodice. - A meni je vec 91 godina - izjavljuje. Posle toga, posto je video da stjuardesa deli posluzavnike s jelom, obraca joj se na poljskom. Stjuardesa ne razume. - Recite joj da ja ne jedem sunku, mada nisam Jevrejcic. - Gledamo se, potom cujem kako mu M. odgovara: - A ako ona onda pomisli da ste Arapin? - Sused se zabrinuo. - Onda bolje nemojte nista da kazete.

Na aerodromu nas je cekalo nekoliko prijatelja - tri zene, dva muskarca. Dozivaju nas. Pozdravljanja, suho grlo i vlazna kosulja koja se lepi za ledja. Neko uzima nase kofere i nosi ih prema automobilima. Toplo je, nad nama puno neba bez oblaka. Kazem da je let bio izvrstan. Parking se sija na suncu. Sedam u automobil i vozimo se istom trasom, kojom smo se pre deset godina vozili u suprotnom smeru. Za vreme putovanja, gledajuci iznad spustenog okna, mislim da se za deset godina ovde nista nije promenilo, to vreme je proteklo samo u meni. Mozda je vise zelenila, krosnje drveca su se razrasle. U centru skrecemo u bocnu ulicu, gde se drvece ispreplelo s granama, stvarajuci nad kolovozom senovit svod, slican grabovim alejama u starim dvorskim vrtovima. A potom blisko, odmah ispred mene, kao na slici primaknutoj ocima, pojavljuje se trg Tseh Ksizi, s belom crkvom na sredini i sa Institutom za gluhoneme u dubini. Desno, ugao Aleja Ujazdovskih i Vjejske. Sve kako je bilo. I isto osecanje koje sam imao jos tada, pre dve godine, kad smo prvi put doputovali ovamo na tri kisne nedelje: osecanje nedovoljnog uzbudjenja.

Medju pismima i novinama, koji su danas stigli, nalazim razglednicu poslatu iz Jerusalima. Zelene guste skupine drveca i palminih grmova, moderne zgrade i siroke asfaltne okuke. U dubini bledozuti kameni planinski masiv. U dnu karte odstampan natpis: EIN GEDI.

"Dragi moji. Ein Gedi je poznat ovde 4000 godina. Pustinja i planine. A sada kibuc, taj na poledjini. Za prvih pet dana moga boravka u Izraelu su poginuli: bracni par u supermarketu (on od noza, ona od pucnja), sest vojnika, 19-21. godina (od mine), cetrnaestogodisnji decak dok je spavao u krevetu, od metka kacuse, dva rezervista prvog dana sluzbe, od metaka pistolja u grudi, jedno novorodjence u narucju majke na autobuskoj stanici (od noza). Kafane su pune, ljudi setaju po novoj promenadi s prekrasnim pogledom na Jerusalim. Grlim vas. Pozdravi."

Veoma staro pitanje: da li bi zivot mogao da traje i dalje kad bi se u covecanstvu ukorenila svest da Bog ne postoji, a svet je slucajan oblik haosa.

Zivot izvan zemlje stvara posebno psihicko stanje, neku vrstu apstrahovanja iz stvarnosti. Iz one stare, koju sam napustio, i iz ove sadasnje. Za prvu me vezuju secanje i tekuce informacije, u drugoj zivim. Obe su dozivljavane istovremeno, od jedne i druge deli me osecanje distance, neprileganja. U mom pariskom zivotu, a pre toga, njujorskom, uvek je postojalo nekakvo polusvesno n e z a i s t a, u pocetnom periodu blisko stanju opasnosti; mislio sam tada o zivotu u zemlji kao o olaksanju, osecajuci istovremeno olaksanje sto nisam tamo. Ovde nisam izlozen varsavskim pritiscima, ucenjivanjima poljskih svetinja, sa danas vazecim d a i n e, niti promenljivim kultovima licnosti i stavova, kad se u januaru govori o nekome kao o izaslaniku Providjenja, a u julu kao o uzurpatoru, i obratno. Koristim slobodu koju daje anonimnost, zivim danas u uskom krugu prijatelja, u maloj enklavi tolerancije, i mada previse razgovaramo o bolestima, vise volim to od razgovora koji se sastoje od ogovaranja i podozrenja (u Poljskoj ne vole strance, a svoje ocrnjuju, ja sam bio i svoj, i stranac). U biografskim beleskama koje sastavljaju izdavaci po pravilu menjam rec eljile sa residant en France: nisam vise politicki, ni ekonomski emigrant, vec jedan od mnogih pisaca koji zive izvan svoje zemlje - ruski u SAD ili irski u Italiji, italijanski ili ceski u Parizu ili u Torontu - jedan od onih koji nisu izabrali zivot kod kuce, znaci drugaciju vrstu cistilista nego sto je zivot u otadzbini, koji takodje ima svoje dobre strane.

Dvama boravcima u Varsavi (u jesen 1990. i u leto 1992) mogu da zahvalim za interesantne dozivljaje. Posle ateriranja na Okenjcu, u kosulji koja mi se lepila za ledja, shvatio sam da sam zaista u svojoj zemlji, mozda cak suvise svojoj. Osecao sam dodir ociglednosti, sve vise sam prilegao uz poznate ulice i zgrade, ili one uz mene, i to u meni nije izazivalo lupanje srca. U ovom prileganju poceo sam na kraju da zelim distancu. Nedostajala mi je pariska izolacija sa svojom blagom otupeloscu, kad ponekad ne znam koji je dan nedelje i meseca. Povratak proslosti daje mnogo cudjenja i malo tuge. "Ulazak u stare papuce", kako je to neko definisao, a istovremeno carobni trik: umesto deset godina, odjednom se pojavljuje nepromenjeno j u c e.

Naravno, izvrsene su ogromne promene. Nestali su redovi, porastao je broj automobila, prodavnica, restorana, hotela (i Valenroda15), postoje menjacnice, slobodna stampa, tramvaji se sarene od reklama, veliki trgovi u gradu dobili su svoje stare nazive. Ali kad sam prvi put posle sto sest meseci usao, u jedanaest pre podne, u klub knjizevnika u ulici Krakovskje Psedmjesce (tada je jos postojao), u praznoj kafani, u parteru, sedeo je za stolom isti pesnik ili prevodilac koji je cetvrt veka dolazio uvek prvi. Sada mi se opet poklonio iznad soljice kafe, a ja opet nisam mogao da se setim njegovog imena. U menzi, ispod kafane, rucale su iste osobe na istim mestima koja su svakodnevno zauzimale pre deset, dvadeset i trideset godina, medju njima nekoliko nasmejanih gospodja, na cije sam postojanje zaboravio. Usao sam, seo za isti sto, kao uvek, i ista gospodja Joasja postavila je ispred mene tanjir corbe od povrca, u istom, kao i uvek, komotnom dzemperu i somotskim pantalonama. Sta se dogodilo, gde se delo vreme, zar je moguce da me deset godina ovde nije bilo, a oni su dolazili iz dana u dan? Pojavljujem se naglo, kao sa drugog sveta, a nisam siguran ko je bio na drugom svetu, ja ili oni. I opet pozdravi. Ustajem, prilazim nasmejanim gospodjama koje je progutao zaborav, ljubim ih u ruke, po poljskom obicaju. Toliko godina, gospodjo, niste se uopste promenili. Ali, podize se izmedju nas moje suvise dugo odsustvo. Osmehujemo se jedni drugima i znam da nas te godine dele; imamo iza sebe manje zajednickog i manje se interesujemo jedni za druge. Znam to, i oni takodje znaju. Dosli ste na stalno u zemlju? Zure da zavrse rucak i vrate se svojim ovdasnjim stvarima, koje ja ne poznajem. Za nedelju dana prestace da se osmehuju kad me vide.

Ceska - Slovacka: puklo, raspalo se. Hrvatska, Bosna, rusenje Dubrovnika i Sarajeva, koje su opseli Srbi. Nemacka: imigrantska utocista koja potpaljuju nacisti obrijanih glava. Peregrinacije izgladnelih Albanaca i Rumuna. Klanja u Gruziji, Jermeniji, Tadzikistanu. - Epoha koja dolazi bice seoba naroda ili prolece naroda, poplava varvara ili oslobodjenje pokorenih zemalja, sta mislite? - Les deulj - odgovorio mi je jedan italijanski intelektualac i verovatno je bio u pravu.

Ideju o federaciji, san o zajednickom zivotu raznih naroda, jezika, tradicija - unistili su drzave i nacionalizmi. Vade oci i kolju ranjenike. Ubijaju susede, rodjake, blize i dalje. Nedaleko, sat leta iz Pariza ili Varsave. Poljska je danas u principu nacionalno jedinstvena, nema u njoj Ukrajinaca ni Jevreja. Ucinili su to Staljin i Hitler, svaki na svoj nacin. Zapad je oprao ruke. Radujmo se.

Pjer Drije la Rosel, francuski kolaboracionista i obozavalac Hitlera, malo pre samoubistva, koje je izvrsio posle oslobodjenja Francuske od strane saveznika, dao je u svom Dnevniku recept za uredjenje srednje Evrope: "Nacin resavanja nacionalnih problema u Evropi, bar uklanjanja glavnih klica nesloge medju teritorijama kontinenta koji danas vise uopste nije utopijski bio bi u masovnim transportima stanovnistva. Velike imperije mogu sebi da dozvole ove vec isprobane, radikalne mere: primer je dala Rusija, a za njom Nemacka. Trebalo bi: 1) preseliti Cehe (7 miliona) u Istocnu Prusku, a Istocne Pruse u Cesku; 2) izvrsiti razmenu Srba i Rumuna. (...) Moze se smatrati da su se Hrvati i Slovenci, a takodje Slovaci, vec asimilovali u germansko-madjarskom svetu. Mogli bi se takodje u Italiju dovesti Italijani sa Jadrana, iz Dalmacije, i potpuno odvojiti Madjari od Srba u Transilvaniji. To nije nemoguce i mozda ce biti ucinjeno." Dnevnik 1939-1945).

U vrtu Ambasadora - senovita altana s baldahinom, kelnerice sa belim keceljama - u trenutku kad mi neko objasnjava sta je sadasnja politicka klasa u Poljskoj (- Zli dusi Dostojevskog u ordinarnoj verziji, ali pise se "elite"...), od trga Tseh Ksizi nailazi povorka sa transpa- rentom. Dvesta, trista ljudi. Topot na asfaltu, uzvici, mahanje ruku. Transparent nosi celna grupa, crvenih lica, na transparentu natpis: "Necemo agenta! Hocemo predsednika!" Povorka se zaustavlja ispred ambasade SAD na drugoj strani kolovoza i gomila ponavlja skandiranu riku: "Ne-ce-mo-a-gen-ta-ho-ce-mo-pred-sed-ni-ka!" To traje deset minuta, posle cega oznojene Barike16 krecu na Belveder. - Upravo ste imali priliku da vidite jednu od nasih politickih elita. - To je receno polusaljivo, sa odmah dodatom ispravkom: ekstremna grupica, nemaju nijednog poslanika u Sejmu. Ali sada, dok pisem, mislim da bi, kad bi vulkan izbio, upravo takvi ubijali susede.

Sve vreme boravka u Varsavi, negde ispod povrsine, dvoznacnost, kakvu daje hibridizacija, osecaj da sam suvisan, jer nisam ni turista, ni povratnik, vec nesto i z m e dj u; a najizrazitije sam to osecao, ne u autobusu, niti u prodavnici, u kojoj sam kupio letnju kapu za boravak u Oborama - ne, hibrid izvan kontingenta postajao sam pre svega, na mestima, na kojima se okuplja knjizevno-filmsko-novinarsko drustvo, dakle, u podzemlju "Citelnjika"17, u Vjejskoj ulici ili u sali za sastanke pisaca u Krakovskom Psedmjescu. U toj sali, na prvom spratu, kad sam pozdravljen za predsednickim stolom, razlegao se slab aplauz. U kafani "Citelnjika" rucali smo svakoga dana. Kraj prozora, u uglu, pored tezge s knjigama, sto, oko kojeg se vec trideset godina okuplja petnaestak osoba iz umetnicke sfere koje stvaraju javno mnjenje. Prikljucujem im se da bih ucestvovao u razgovoru (uzvici, zagrljaji) i posle prve recenice, kad sam pomenuo politicki prevrat u Alziru, nastala je neugodna tisina. Kao da nisu dobro culi. Odmah posle toga neko se javlja: - Covek se vraca od lekara i kaze zeni: znas, to sto smo smatrali orgazmom astma je. - Svi se smeju, a ja postajem svestan svoje netakticnosti. Narusio sam ovde vazeci ugovor da se o ozbiljnim stvarima ne govori. Gospodja koja sedi pored mene objasnjava: - Jer, mi se lecimo smehom. - Druga gospodja obraca se meni: - Mogu da ti priredim prijem za sto osoba. - Dok joj objasnjavam da izbegavam takve prijeme, ova druga gospodja glasno izjavljuje: - Kao da govori Vajda! - Ali tog trenutka pocinje razgovor o nekome ko nosi duplo prezime, i dosecam se da je rec o poslaniku sa bradicom i sarenom leptir-masnom, koga sam video na televiziji, licnost kao iz komada Baluckog18, a istovremeno, Vitkacija. Mozda se ipak varam, onaj se zove nekako drugacije. Ta ista, druga gospodja, jednom je pricala gospodi za ovim stolom o poznatom poljskom umetniku u inostranstvu koji, navodno, dobija erekciju po sopstvenoj zelji, u bilo kom trenutku, to znaci cim mu se prohte. Gospoda su tuzno oborila glave, a kad sam viknuo: - O, Boze, ima li nade da ga nekad to prodje? - ta druga gospodja pokazala je izvesnu hladnocu prema meni. Ah, o cemu ja to pricam, to je bilo u drugoj epohi...

Sada odjednom svi gledaju na satove i skoro istovremeno ustaju. Pola jedan je. Razilaze se bez pozdrava. Sutra ce doci ovamo u jedanaest.

Dolaze da bi bili zajedno. Tesno su povezani misljenjima, informacijama, ambicijama i suvise pronicljivim znanjem jednih o drugima. U Poljskoj ljudi provode zajedno mnogo vise vremena nego u Svajcarskoj ili Francuskoj, gde su zajedno na poslu i u porodici. U poljskom povezi- vanju ucvrscuje se svoje prisustvo i povecava osecanje bezbednosti. Sporazumevaju se kodom skracenica, precutkivanja, anegdota i imena - ovde se ponekad radjaju bliske veze i svirepi vicevi. Dolaze svakodnevno, godinama jedni isti, osim njih, neki novi, mladji, koji su zauzeli mesta umrlih. Ponekad sto okruzuju tri kruga glava i ledja, kao igraci ragbija, kad se ne vidi lopta vec samo sklupcana tela. Ali to nije igra, ni kocka; u krajnjem slucaju, berza, gde se raspravlja o kursu, i nesto kao stocic gospodina savetnika u Lutki.19 Iznad svega odbrambeni bunker od usam- ljenosti.

Stare Mjasto. Na ulazu na Trg, tezga, kraj koje stoji dvoje-troje lju- di. Na tezgi kape, puno kapa s trakama u boji i lakovanim stitovima. To su vojnicke kape, s velikim krutom "glavom". Prisecam se domace price, kako se posle rusko-japanskog rata 1904. govorilo na ulicama Peterburga: pokricemo ih kapama! Na trotoaru preko puta dugokosi mladic u sandalama peva ruske pesme, drndajuci u gitaru. To je Rus lutalica. Prolaznici se zaustavljaju i slusaju. U kartonskoj kutiji skupilo se mnogo banknota. Covek koji vodi sincica od dve-tri godine, sa ulanskom cakom, izvadio je dve banknote. Jednom je platio za oficirsku kapu s crvenom trakom, a drugu je ubacio u kutiju.

Trg je zakrcen kafanskim terasama. Publika turisticka, pomesana s tom nekadasnjom kraj kioska s pivom. Pomalo nerazgovetan zagor, sa re- cima na k... ili p... koje se ponavljaju kao stucanje. Skljocanje fotografskih aparata i prazne flase pod stolovima. Uveravali su nas da je sasvim dru- gacije u Krakovu. - Videcete. Ne moze se porediti s Krakovom. Ovde je uzasna napetost. I nekakvo bunilo, amok. Kao kad bi se pred zoru, besni, mamurni tipovi sudarali, trazeci izlaz iz bordela. Neurotican grad.

Iz beleznice: "Mnogo je tu stvari strasno poljskih, dole i gore (narocito gore). S t r a s n o, jer verovatno slicno kao u XVII i XVIII, u nasim anahronicnim vekovima. Ipak, uopste uzev, ne treba gledati crno. Narod pokazuje strpljenje i prisebnost, ova zemlja se nekako koprca i mozda ce se uskoro iskoprcati na ravan put. Samo ako je neka banda zaslepljenih glupaka ne gurne u katastrofu. Na srecu, ima i drugih, istina, nisu u vecini, ali u njima je jedina osnova za nadu. Ono sto je kod nas mudrije i bolje vekovima je bilo u manjini. Tako je i danas. Na Visli i na Seni, s Jevrejima ili bez."

Sve je procedjeno kroz filtere razdaljine i vremena. Neprestano slaganje, jednoga na drugi, tri plana: sada - tada - nekada. Na trenutke me je obuzimala panika pri pomisli da sam ovim ulicama isao, ne znajuci sopstvenu buducnost i utoliko manje znajuci o sebi. Video sam sebe u proslosti, s kiselom ironijom i malo humoristicki, kao karikaturu. Svoje nade, uspehe i razocaranja, i sigurnost s kakvom sam izricao poglede... U mom povratku bio je jalov napor. Uzaludnost.

Verovatno je manje pijanih ljudi na ulicama nego ranije i nema toliko prosjaka, kao sto se prica u Parizu, s tim laznim zgrazavajucim sa- osecanjem, koje mi ide na zivce. Prose pretezno Rumuni (odnosno, rumunski Cigani), najcesce zene sa prljavim maramama, s decom koja zaustavljaju prolaznike. Pravo ocajanje i beda. U prodavnici, u tramvaju, u autobusu, nisam nailazio na prostakluk, na famoznu varsavsku brutalnost. Medjutim, fizicka materija prodavnice, tramvaja, autobusa drugacija je nego na Zapadu, gora: sve je manje kohezivno, kao rasklimano i, ili vise dotrajalo, ili jos nezavrseno, neispravno. Ali u centru grada, u kretanju ljudi i vozila, oseca se nadiranje povecane energije, ustalasalost i uzurbanost zivota, i to je na trenutke uzviseno.

Imao sam takodje srecu da ne gledam jevrejozderske natpise. To ne treba shvatiti kao da antisemitizam u ovome gradu ne postoji. Ima ga, postoji, pise i blebece. Opet. Posle koliko - posle pedeset, sedamdeset, posle sto godina? Varsavo, ah, po koji to put... Moje skolske, studentske, ratne godine, a kasnije Kjelce, mart 68. i parola "Bravo Trebljinka!", koju je Janka nedavno izbrisala mokrom krpom u tremu svoje kuce.

Hmjelna, prodavnice sa ulice, radionice u dvoristima, muska obuca s metalnim spicevima, bunde, sesiri, cipkano rublje, tranzistori, satovi. Made in Japan, made in USA. Naocare, brushalteri, televizori, gacice. Kosulje s natpisima "Columbia" ili "Sing-Sing", zenske tasne od plastike. Made in Japan ili u dvoristu u Hmjelnoj. Bazar. Uoci naseg odlaska bilo je ovde slicno, mozda se sada moze kupiti vise drecavih i sjajnih stvari, gadzeta, tako se kaze? Poljski komunizam, godinama neuspesan, ispustio je iz sebe tog pauna.

KAZIMJEZ BRANDIS (Kazimierz Branddzs), autor romana, pripovedaka, eseja, drama i filmskih novela, nalazi se u samom vrhu savremene poljske knjizevnosti. Laureat je znacajnih poljskih i stranih nagrada. Njegove knjige prevedene su na mnoge jezike.

Rodjen je u Lodju, 1916. godine. Zavrsio je pravni fakultet na Varsavskom univerzitetu. Mada je pisao pre i za vreme rata, kao knjizevnik formirao se tek u posleratnom periodu, kada je bio privrzen tekucoj politici i prihvatio tekuci rezim. Idejno je bio vezan za grupu knjizevnika okupljenih oko casopisa "Kovacnica" (Kuznica), koja je u knjizevnosti i kulturi propagirala marksisticku ideologiju. Mnogo kasnije, u knjizi Zapamceno (Zapamiºtane, Djdzdadjnictdjo Literackie, Krakódj 1995) pokusace da objasni, sebi i drugima, zasto je bio u partiji. U nju je "usao o iz nje izasao iz istih razloga: verujuci da je moguce popravljanje zla. U prvom slucaju to zlo bili su fasizam i ratni zlocini, u drugom - zlo koje je napravio komunizam. Dosta kasno sam razumeo da cilj ne opravdava sredstva i da nepravedna sredstva unistavaju cilj."

Posto je izasao iz partije, Brandis je u periodu 1977-1981. zajedno sa J. Andzejevskim, S. Baranjcakom, M. Novakovskim, uredjivao nezavisni kvar- talni casopis "Zapis", zbog cega je zabranjeno izdavanje njegovih knjiga u Poljskoj. Objavljivao ih je u samizdatu "Nova" i u Knjizevnom institutu u Parizu.

Godine 1981. napustio je Poljsku. U Njujorku, na univerzitetu Kolumbija, predavao je poljsku knjizevnost. Posle dve godine vratio se u Evropu i nastanio u Parizu, gde i danas zivi.

Tesko je odrediti zanr knjige Zapamceno. Sam autor ju je nazvao "dnevnikom-esejem". Neki kriticari videli su u njoj nastavak "romana-eseja" Meseci20 jer, kao on, i Zapamceno ima slobodnu kompoziciju. U njemu autor belezi svoja razmisljanja, uspomene, razgovore, utiske, govori o sadasnjosti i proslosti, blizoj i daljoj, o prolaznosti i smrti, o zivotu u Varsavi i Parizu. U Zapamcenom kaze: "Izabiram stvari za koje osecam da su za mene vaznije od drugih. Vaznije ili interesantnije, ili atraktivnije. Ne za citaoca - za mene. Stvari o kojima imam vecu zelju da pisem nego o drugima. Na primer, o necijem karakteru, umesto o zalasku sunca na planinama."

Uobicajeno je da pisci, narocito u poznim godinama, pisu dnevnik. U savremenoj poljskoj knjizevnosti dnevnike su pisali Z. Nalkovska, V. Gombrovic, J. Ivaskjevic, C. Milos, G. H.-Grudjinjski... Nijedan drugi knjizevni zanr ne priblizava toliko pisca citaocu kao dnevnik. A sta samome piscu znaci? Njemu, kako kaze Brandis, "sopstveni zivot pokazuje unazad nova znacenja i sadrzaje. Stvara se fabula 'retro' koja izaziva interesovanje kao novi roman."

Nasoj citalackoj publici Brandis je bio poznat pedesetih i sezdesetih godina, kao autor Nepokorenog grada, Samsona, Majke brace Krulj, Pisama gospodji Z. Posle pauze od dvadeset nekoliko godina, kada je Brandis, pod poplavom novih imena svetske knjizevnosti, pao u zaborav, objavljene su Varsavske beleznice, pa romani Nestvarnost i Rondo. Nedavno je ponovo objavljen roman Rondo, u izdanju izdavacke kuce "Paideia", koja u svom izdavackom planu ima i druge Brandisove knjige. Jedna od njih je i Zapamceno, iz koje objavljujemo nekoliko fragmenata.

Lj. R.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1996-1998 / Sva prava zadrzana]