 |
Broj 111 | |
Mirna Kostas
Ovaj zivot*
Preveo s engleskog
David Albahari
U feministickim razgovorima ranih sedamdesetih godina - u "izricanju gorcine" - naucila sam da je Seksualna revolucija zapravo prevara. Da je seksualna sloboda iz poznih sezdesetih bila zamka za zene namamljene patrijarhatom - kao i parolama o oslobadjanju - u seksualne odnose bez orgazma, sa slabasnim muskarcima s dugom kosom i sandalama, koji su mrzeli zene. "Zbogom snu", napisala je Robin Morgan u kletvi upucenoj muskoj levici 1970. godine, "da se od clanstva u kolektivnom vodjstvu moze dobiti bilo sta drugo osim gonoreje." I sama sam se pridruzila tom horu, pocevsi u knjizevnim casopisima da objavljujem kvazidokumentarna izlaganja o propalim ljubavnim vezama i izjave da je "okoncano lovljenje falusa koji ce me savrseno raniti. Sve vreme bila sam devica... i devica sam i dalje, aleluja", kao da je seksualno razocarenje prevelika cena za odrastanje. Ali nisam se dugo zadrzala u tim krugovima i fantazija o devicanstvu ubrzo je pocela da funkcionise samo kao knjizevna zamisao. Razocarenje i prevara bili su dovoljno stvarni, uz neugasiv bol zbog stvari koje su muskarci sirom sveta okrutno radili zenskim telima i dusama, ali mi inace nisu prijali zenski argumenti, u "periodu posle politickih pozara sezdestih godina, kojima su dominirali muskarci", da su - kako to veli Robin Morgan - "na svetlosti svi muskarci isti". Heteroseksualna sjedinjavanja, tvrdile su te zene sve dok nismo dobro zasli u osamdesete, bila su "grozna", zbog erotske sebicnosti, i neefi- kasnosti muskog ljubavnika, te su velicale zadovoljavajucu superiornost lezbejskog seksa (pa cak i masturbacije) i seksualne utopije u kojoj unutrasnji snosaj ustupa mesto vanjskom. Tamo gde je feminizam nekada iznosio analize i teorije o materijalnoj politici seksa i pola, pripremajuci oslobadjanje zena od istorijske nuznosti, sada se vodio razgovor jedino o odbojnosti i bolu, povezanim sa samim (hetero)seksom, kao da je cin koitusa, a ne drustvo ili istorija, predstavljao izvor zenine pot- cinjenosti. Ne, bunila sam se, ja to tako ne pamtim. Naprotiv, pamtim da sam, zahvaljujuci Piluli, kontrakulturi vodjenja ljubavi a ne rata, kao i medjunarodnom pokretu protiv rata u Vijetnamu, zivela devojackim zivotom koji se u potpunosti razlikovao od velike vecine zenskih zivota koji su prethodili mome. Izrazavanje mojih zelja, vise neulepsavanih petparackim romanima o braku i materinstvu, bezrezervno je podrazumevalo da imam pravo na zadovoljstvo, uzbudjenje i vlastiti ritam. U isto vreme, zahvaljujuci naveliko oglasavanim borbama masa zlostavljanih muskaraca i zena u Aziji, Africi i Latinskoj Americi protiv Jenki-imperijalzima, svi smo povezali njihovo nuzno herojstvo sa nasim voljnim odbijanjem porodicnog zivota, potrosackog drustva i macizma. Bio je to mali ali dramatican egzodus iz posleratne srednje klase i prelaz u komune i kolektive, u slobodnu ljubav i slobodne porodice, revolucionarne manifeste i bucne demonstracije u kojima smo osecali uzbudljivu moc nase nagomilane mladosti i strasti. Ono sto doista pamtim jeste da sam uvek, gotovo bez prekida, bila zaljubljena.
U "Demonskom ljubavniku", godine 1989, nepomirljiva Robin Morgan kritikuje stalnu propagandu mita o heroju: "Eto njega", pise ona o pripadniku Crvenih brigada, Irske republikanske armije i drugim ratnicima, "mladog, vitkog, odevenog u crno, s licem u senci ili zamaskiranog kapom, pokreta brzih i ekonomicnih kao u kakve zveri-grabljivice, s misicavim telom koje ne nosi samo magicne alatke smrti vec i magiju same smrti, njegovu potpunu posvecenost. On je fanatik posvecenosti, mesavina plahovitosti i discipline; on je ocajan i stoga ranjiv; on rizikuje do krajnosti i stoga je hrabar; on je idealista a ipak je okoreli racionalista. A najvise od svega, on je potpuno predat strasti. Ali njegova strast je smrt. On je ono sto prolazi kao 'muskost"." Zanimljiv je taj poseban "kvalitet" njenog zapazanja - prezir koji ipak odzvanja odjecima njenog mladjeg, gladnog, pozudnog bica, onog koje se divilo takvim ljudima i zudelo za njima dok ih se u isto vreme gnusalo i od njih strahovalo. Ti heroji su velicanstveno prisutni u njihovim telima. Oni predstavljaju ideal (i za muskarce i za zene) moguce akcije u njihovoj fizickoj spremnosti, telesnost isposredovanu njihovim drustvenim i politickim angazmanom. Mirjam Edelson, kanadski radnicki aktivista, otvoreno pise o tome: "Neki od tih muskaraca (aktivisti iz radnickih sindikata) poseduju mocnu fizicku privlacnost. Oni su prakticni ljudi. Ljudi od akcije. Ne treba to da intelektualizujem. To je dubok i visceralan odgovor na one koji poseduju moc, povremeno demonstriraju samospoznaju, i pokazuju ponosnu, paunoliku ljupkost. Ali, dosta o tome. Mogu samo da podsetim sebe da svoj libido ostavljam kod kuce dok trpim najduzi napad prolecne groznice od vremena kada sam bila u poslednjem razredu srednje skole." Demonski ljubavnik je strasan sa svojom samostalnom moci i disciplinom, i gotski privlacan sa ukletoscu koju nosi u svom telu kao trag predodredjenosti. Pridodajte tome uzbudjenje od identifikovanja sa njegovom socijalisticko-revolucio- narnom politikom - pomislite na savrsenstvo prizora Ceove glave uokvirene lavljom grivom na posterima u spavacim sobama levicara sirom sveta - i nasa sudbina kao zaljubljenih zena bila je zapecacena. "Shvatam", nastavlja Robin Morgan, mozda cak previse tacno, "da ne zelim da se tu nadju i druge zene. Zelim da ih sacuvam od toga." Ali ona isto tako zeli da bude ona koja je izabrana. "Zelim da budem jedina. Posle svakog sastanka odlazim u kupatilo i povracam. Kazem sebi da je to stres od revolucije." Ali ne zele sve medju nama da izbace te demone iz svojih tela. Kao sto ne zelimo optimisticko povlacenje - sto je ucinila sama Robin Morgan - u bezbednost bracne veze. Na kraju krajeva, heroj - buntovnik i ne postoji zbog udaje. On je samo otelovljenje prestupa. Njegov duh je slobodan, odgajen u stanju suprotstavljanja, nedostupan zahtevima za intimnost. To sve cini jos carobnijim, uzbudljivijim - to je izazov muskarca koji je izvan domasaja ljubavi. I romanticnijim: animacija erosa podstaknuta slatkim mukama neuhvatljivih i prolaznih sjedinjavanja udenutih u prenatrpani dnevni red herojeve vise stvari. Njegove ljubavnice tako su bar postedjene onog splasnjavanja u "spokoju bracne veze", kako to britanska feministkinja Elizabet Vilson predvidja u zborniku "Levica i eroticno", kao zakljucka razumnijih ljubavnih veza. U tome cak postoji i izvestan zenski ponos. Kao sto prostitutka kaze Dzeku Nikolsonu u filmu "Telesna spoznaja": "Samo prava zena moze da shvati da je najcistiji oblik ljubavi zapravo ljubav prema coveku koji je lisava sebe... Ona mu nije potrebna, jer on ima samog sebe."
U prijavi za ucesce u jednom programu umetnickog zurnalizma u Banfu napisala sam: "U nizu 'auto-proza" istrazujem eroticnost povezanu sa patnjom i mucenistvom, posebno u politickim dramama 'hladnog rata" i 'nove levice". Kao osoba koja je tokom sezdesetih istovremeno otkrila politiku i seksualnost, veoma sam zainteresovana za nerazdvojivu povezanost politickog i seksualnog uzbudjenja, kao i za nacine na koje me neprekidno privlace herojske figure u krajnjem otporu i zrtvovanju. Zbog gotovo desetogodisnjeg putovanja po istocnoj i juznoj Evropi, ta privlacnost je sada predstavljena opsesijom da ispricam licnu istoriju uzbudjenjã koja su u meni izazvali prestupnici, zivi i mrtvi, u Poljskoj, Ukrajini i Grckoj."
Jula 1987, u Vankuveru, citam L.-in dnevnik. Stranice neizostrenog, pretencioznog feministickog entuzijazma - njen knjizevni ali opijeni recnik prosvetljenja - koji iznenada i silovito okoncava u dramaticnoj pripovesti o gubljenju njenog muskarca. Njen sredovecni ljubavnik se za- ljubio u neku studentkinju. Tu L. ostaje bez svog feministickog recnika i tonemo u jezik besa, osvete, zla, ljubomore, prezira, straha, u anglo-sak- sonski recnik. I ne suocavamo se s feministickim uzorom, vec sa bolnom zenom pred kojom se upravo propela avet samoce, zbog koje urla i zavija. I dok to citam, pomisljam da tako izgleda biti sredovecna zena i imati mozda poslednjeg ljubavnika: to je to, to je kraj, nece biti drugih. Sta ona treba da uradi - da ustupi plen mladjoj zeni i, u spokoju menopauze, neometena, iznutra zagrli smezuranu zenu? Ali od toga osecam bol u srcu. Pomisljam da sam i ja nekada imala ista osecanja kao L, pre jedne decenije, dok sam jos bila u tridesetim godinama, kada sam bila mrsavija, ravnijeg stomaka, uzdignutijih grudi, bez sedih na glavi. Kada se koza mog lica jos nije skupljala na rubovima obraza i brade, kada mi podocnjaci nisu bili izborani, kao juce, dok sam se saginjala nad ogledalce (pomislivsi: znaci, to je lice sredovecne zene, nagnuto nad ljubavnikom u krevetu). Sada ljubavnike pretvaram u prijatelje, a potom, mnogo godina posle same veze, u nadahnuce za tekstove u kojima oni ne bude moju potrebu vec sazaljenje. To je, dakle, cena mira: oslobadjanje od zenskih nemira.
"Ali, sta cemo sa zudnjom... koja moze da pretvori vas potiljak ili nadlanicu u pravu seksualnu eksploziju?" pita se Ajlin Filips u "Levici i eroticnom".
Stoga, moj plan za "Ukletog mladozenju" moze da se sastoji u istrazivanju erotskih mogucnosti zenske heteroseksualne zelje posle hladjenja pepela Seksualne revolucije. Posle iscezavanja mojih sudruznica u odajama braka, roditeljstva, razvoda, celibata, smrti; posle svih promena u seksualnom prestupnistvu i fragmentaciji; u postmarksistickom ocajanju zbog pohlepe i digitalizacije; sta mi secanje sapuce o mojoj pozudi?... Izranjam iz tih snova. Ne zelim da ih ostavim, zelim da se vratim i nastavim te poljupce. Budim se i pomisljam na moje lice koje se podize u kuhinji, u iscekivanju Martinovog poljupca. Svi gledaju dok se nasa tela sjedinjavaju, stiskaju, grle. To divno lice, plave oci, crne kovrdze. Te usne koje se goste, jezik koji se prevrce po ustima, prsti koji poigravaju na vratu i ramenima, sake koje obuhvataju dojke, o Martine, povedi me, odvedi me na Tabor, pojurimo niz moravski autoput, pricaj mi price o Janu Husu i njegovim ustancima, o grupama muskaraca i zena koji su posedovali ovaj pejsaz pre nego sto su pretrpeli poraz i iscezli, povedi me u polja zita, gde nam se udovi gotovo doticu s mrtvima, povedi me na kaldrmisane trgove blizu pogrebnih lomaca, nahrani me divljim bobicama i ugasi moju zedj vinom. Postajem nemirna i nezadovoljna kada se prisetim Martina i te kuhinje, kako se zajedno smejemo, upadamo jedno drugom u rec, kako nam se doticu usne, i onda bezim, otkidam se od tog avetinjskog sopstva koje je drzalo Martina u narucju.
A sta to osecam prema Igoru u Londonu, cija me saka drzi za lakat i vodi kroz hodnike Bi-Bi-Sija i salje drhtave treptaje kroz moje ruke kao da mi dotice dojke, bradavice A tek ono nasmejano flertovanje u razgovoru. Teramo jedno drugo na smeh, sto je dobro. Pricam mu o restoranu koji bih volela da imam negde na Mediteranu, mogao bi i on da dodje, dosao bi, stigao bi jedne noci iz daleka, sedeo u uglu i cekao da svi ostali odu, onda bi prisao sanku posutom vinom, u onoj smedjoj koznoj jakni, s rukama u dzepovima, lica izbrazdanog umorom, a ja bih pogasila svetla i zakljucala vrata pred zadihanim morem, a on bi me stigao na vrhu stepenica koje vode u moju sobu, spustio bi me na pod pod svetloscu zvezda i tu bi me uzeo. U Londonu, kada iskoracim iz kombija u Kensingtonu i okrenem se prema njemu i njegovoj porodici da bih se oprostila, on mi scepa ruku i spusta usne na moje zglavke, i jos dok povlacim ruku, uvidjam da on zeli da je drzi i ljubi, i ja, premda prekasno, zelim da mu je vratim, da otvorim dlan njegovim usnama, osetim njegov jezik izmedju mojih prstiju, obujmim mu bradu i podignem njegovo milo rusko lice prema svom i utisnem mu poljubac.
Ljubljana, 21. maj 1988... Ponovo na ringispilu. Mladic, savrseno gradjen, anorektican od revolucionarne discipline, s raskopcanom kosu- ljom iz koje zabelasa deo ramena, mesto koje bih volela da poljubim. Da li je Tomaz osetio taj poljubac na svom ramenu, na nategnutoj, svezoj kozi... Sedim naspram njega, za njegovim kuhinjskim stolom, dok kisa pljusti po zatvorenim prozorima, i pomisljam da uvucem prste u njegovu kovrdzavu kosu. Skidam naocare sa njegovog koscatog lica i gledam ga - uzvraca mi iznenadnim plavookim, decackim, kratkovidim pogledom. Da li zeli ono sto ja zelim? Da odnesem svecu do njegovog uskog kreveta i grlim ga u tom tesnom prostoru dok napolju kisa besni...
Zelela sam da mu kazem "U drugom zivotu volela bih da vodis ljubav sa mnom", ali iako to nisam doista izgovorila, cak i tako bilo je neiskreno. Taj drugi zivot ne postoji. Zelim ovaj zivot, s njim u ovom krevetu. Namerila sam se da ga zavedem. Kasnije mi pise sa raznih mesta, iz izgnanstva. A sada nista. Jednostavno je iscezao iz svih prica. Dobro. Ravnoteza je ponovo uspostavljena i mogu da pocnem.
MIRNA KOSTAS (Mdzrna Kostash) je rodjena u Edmontonu, u Kanadi, u porodici ukrajinskog porekla. Autor je nekoliko non-fiction knjiga, medju kojima su i "Sva Babina deca" (1977), "Nema sale u svetu tinejdzerki" (1987) i "Krvne veze: putovanja u Istocnu Evropu" (1993). Izuzetno je aktivna u kanadskim spisateljskim organizacijama, ukljucujuci i kanadski PEN. Bila je predsednik Udruzenja pisaca Alberte (1989-90) i Udruzenja pisaca Kanade (1991-94). Tekst koji objavljujemo je predgovor njene nove knjige "Ukleti mladozenja" koja izlazi iz stampe pocetkom 1998. godine.