Broj 111

Arijel Dorfman

Prevela s engleskog
Slavica Miletic

Sta znaci imati sposobnost politickog rasudjivanja? Sta znace politicka mudrost, ili nadarenost, ili politicka genijalnost, ili makar samo politicka umesnost, znanje kako nesto treba uraditi? Mozemo pokusati da odgovorimo na to pitanje tako sto cemo utvrditi sta imamo na umu kad kritikujemo ili sazaljevamo one drzavnike kojima nedostaju pomenute osobine. Ponekad se zalimo da su zaslepljeni predrasudama ili strascu, ali sta to oni zapravo ne vide? Kazemo da ne razumeju vreme u kojem zive, ili da se opiru takozvanoj "logici cinjenica", ili da "po- kusavaju da vrate casovnik unazad", ili da je "istorija protiv njih", ili da su neznalice, to jest nesposobni da uce, ili pak da su neprakticni idealisti, vizionari i utopisti, hipnotisani snom o nekoj bajnoj proslosti ili neostvarivoj buducnosti.

Reklo bi se da svi ti izrazi i metafore pretpostavljaju da postoji nesto sto treba znati (i o cemu kriticar ima neku predstavu), a sto ti jadni ljudi - ko zna zasto - nisu uspeli da dokuce; to moze biti neumitno kretanje nekog kosmickog sata, koje nijedan covek ne moze izmeniti, ili neki sklop stvari u vremenu i prostoru, ili u nekom tajanstvenijem mediju - "podrucju duha" ili "krajnjoj stvarnosti"; kako god bilo, to je nesto sto svaki pojedinac mora da shvati ako zeli da izbegne neprestana osujecenja.

Ali o kakvom je znanju rec? Pripada li ono nekoj nauci? Postoje li doista zakoni koje treba otkriti, pravila koja treba nauciti? Mogu li se drzavnici poucavati necemu sto se zove politicka nauka - nauka o od- nosima ljudskih bica, kako medjusobnim, tako i onima prema prirodnoj sredini - koja se, kao i druge nauke, sastoji od sistema proverljivih hi- poteza grupisanih pod odredjene zakone, i koja coveku omogucuje da daljim eksperimentima i posmatranjima otkrije druge cinjenice i proveri novu hipotezu?

U to su, izvesno, verovali, manje ili vise otvoreno, Hobs i Spinoza, svaki na svoj nacin, kao i njihovi sledbenici; takvo glediste postajalo je sve mocnije u osamnaestom i devetnaestom veku, kad su prirodne nauke stekle ogroman ugled i kad su cinjeni pokusaji da se sve sto je nesvodivo na prirodne nauke iskljuci iz podrucja znanja u pravom smislu. Ambiciozniji i ekstremniji naucni deterministi, poput Holbaha, Helvecijusa i Lametrija, smatrali su da onaj ko raspolaze dovoljnim znanjem o opstoj ljudskoj prirodi i o zakonima drustvenog ponasanja, i dovoljnim znanjem o stanju ljudskih bica u datom trenutku, moze naucno predvideti kako ce se ta ljudska bica, ili barem njihove velike grupe - citava drustva ili klase - ponasati pod nekim drugim datim okolnostima. To je potkreplji- vano tvrdjenjem koje je tada ljudima izgledalo prilicno razumno: kao sto inzinjeri, arhitekti ili pronalazaci moraju znati mehaniku, tako isto svako ko zeli da navede velike grupe ljudi da nesto ucine mora znati socijalnu mehaniku. Na sta bismo se, inace, mogli osloniti osim na nasumicne utiske, polovicno zapamcene, nepouzdana secanja, nagadjanja, pravilo palca, nenaucne hipoteze? Time se, svakako, moramo zadovoljiti ako ne raspolazemo odgovarajucom naucnom metodom; ali bismo morali biti svesni da takvo postupanje nije bolje od proizvoljnih nagadjanja pri- mitivnih ljudi ili zitelja Evrope u Mracnim Stolecima - to jest, da je prava nauka vec svojim prvim koracima prevazisla ta nezgrapna orudja. I dan-danas se (u visokoskolskim ustanovama) mogu naci ljudi koji tako razmisljaju.

Manje ambiciozni mislioci, pod uticajem zacetnika nauke o zivotu s kraja osamnaestog veka, bili su skloniji da nauku o drustvu zamisljaju kao nekakvu drustvenu anatomiju. Da bi neko postao dobar lekar nuzno je, ali ne i dovoljno, da poznaje teoriju anatomije. Naime, on mora znati i kako da je primeni na specificne slucajeve - na posebne pacijente, koji pate od posebnog oblika neke posebne bolesti. To se ne moze u potpunosti nauciti iz knjiga ili od profesora, jer iziskuje znatno licno iskustvo i prirodnu nadarenost. Ipak, ni iskustvo ni prirodni darovi nikad ne mogu potpuno zameniti znanje sadrzano u jednoj razvijenoj nauci - recimo, patologiji ili anatomiji. Poznavanje teorije mozda nije dovoljno da bi se izlecio bolesnik, ali njeno nepoznavanje je kobno. Po analogiji s me- dicinom, mane kakve su lose politicko rasudjivanje, nedostatak realizma, utopijanstvo, opiranje napretku i tako dalje, smatrane su posledicom ne- poznavanja ili zanemarivanja zakona drustvenog razvoja, to jest zakona drustvene biologije (koja vidi drustvo kao organizam pre nego kao mehanizam) ili odgovarajuce politicke nauke.

Nauci skloni filozofi osamnaestog veka strasno su verovali upravo u takve zakone i nastojali su da potpuno objasne ljudsko ponasanje predvidljivim dejstvom obrazovanja i prirodne sredine, i izracunljivim rezultatima igre apetita i strasti. Medjutim, upravo onda kad je objasnjenje izgledalo najpotrebnije (za vreme jakobinskog terora i posle njega), pokazalo se da taj pristup objasnjava tek neznatan deo stvarnog ponasanja ljudskih bica, da grubo gresi u predvidjanjima i analizama tako krupnih pojava kakve su porast i razmah nacionalizma, jedinstvenost razlicitih kultura i sukobi medju njima, kao i dogadjaji koji vode u ratove i revolucije, i da pokazuje malo razumevanja za ono sto se, u najsirem smislu, moze nazvati duhovnim ili dusevnim zivotom (pojedinaca ili citavih naroda) i za nepredvidljivu igru iracionalnih cinilaca; zato su na tom polju nuzno nicale nove hipoteze, a svaka od njih zahtevala je odbacivanje svih drugih i status poslednje i konacne istine o tom predmetu.

Mesijanski propovednici - proroci - poput Sen-Simona, Furijea i Konta, dogmaticni mislioci poput Hegela, Marksa i Spenglera, istorij- ski orijentisani teoloski mislioci od Bosijea do Tojnbija, popularizatori Darvina, primenjivaci ove ili one dominantne socioloske ili psiholoske skole pokusavali su da popune prazninu nastalu usled nemoci filozofa osamnaestog veka da izgrade pravu, uspesnu nauku o drustvu. Svaki od tih apostola devetnaestog veka polagao je zahtev na iskljucivo posedovanje istine. Svima im je bilo zajednicko verovanje da postoje jedan veliki, opsti model i jedna jedina metoda pomocu koje se on moze razumeti, i da bi poznavanje tog modela i te metode postedelo drzavnike mnogih gresaka, a covecanstvo mnogih uzasnih tragedija.

Niko nije izricito poricao da su se drzavnici poput Kolbera, Riseljea, Vasingtona, Pita ili Bizmarka dobro snalazili i bez takvog znanja, i da su graditelji ocigledno pravili mostove pre no sto su otkriveni principi mehanike, i da su mnogi ljudi koji, po svoj prilici, nisu znali anatomiju uspesno lecili bolesti. Priznavalo se da mnogo toga mogu postici - i da su i postigla - nadahnuta nagadjanja i instinktivne vestine genijalnih ljudi; ali - tako je dalje tekla argumentacija - nema potrebe, pogotovo na kraju devetnaestog veka, da se traga za tako retkim izvorima svetlosti. Neki optimisticki raspolozeni sociolozi smatrali su da se nacela na kojima se zasnivalo delovanje tih velikih ljudi, iako ih mozda oni sami nisu ni bili svesni, mogu ekstrahovati iz egzaktne nauke i na nju svesti; i nacela biologije i mehanike morala su jednom biti utvrdjena.

Prema tom stanovistu, politicko rasudjivanje nikad vise nece morati da se oslanja na instinkt, darovitost, iznenadna prosvetljenja i bljeske genijalnosti, koji se ne mogu analizirati; ono ce ubuduce verovatno pocivati na temeljima pouzdanog znanja. Mogla su se razlikovati misljenja o prirodi tog znanja (empirijsko ili apriorno) i poreklu njegovog autoriteta (metode prirodne nauke ili metafizika); ali oba njegova vida svodila su se na ono sto je Herbert Spenser nazvao naukama socijalne statike i dinamike. Ljudi koji ce ga primenjivati bice inzinjeri drustva; tajanstvena vestina vladanja nece vise biti nimalo tajanstvena; ona ce se prenositi, uciti i primenjivati; ona ce biti stvar profesionalne kompetencije i specijalizacije.

Ova teza bila bi uverljivija da se novootkriveni zakoni nisu kasnije pokazali (a po pravilu, jesu) kao drevni truizmi - poput tvrdjenja da posle vecine revolucija nastupa reakcija (sto nam ne kaze mnogo vise no virtuelna tautologija da se vecina pokreta u nekom trenutku zavrsi, i da onda sledi nesto drugo, sto cesto ima suprotan smer) - ili da im dogadjaji nisu uporno protivrecili, ostavljajuci teorijski sistem u rusevinama. Mozda niko nije u tolikoj meri umanjio poverenje u pouzdane nauke o ljudskim odnosima kao veliki tirani naseg doba, Lenjin, Staljin i Hitler. Verovanje u istorijske zakone i "naucni socijalizam" zaista je moglo biti od pomoci Lenjinu ili Staljnu, ali ne kao jedan vid znanja, vec onako kako fanaticna vera u bilo koju dogmu moze pomoci cvrsto resenim ljudima da opravdaju svoja okrutna dela i potisnu svoje sumnje i obzire.

Zdruzenim naporom, Staljin i Hitler su do temelja razorili to velelepno zdanje neumitnih prirodnih zakona. Uz to, Hitler je bezmalo uspeo u svojoj izricitoj nameri da ponisti rezultate Francuske revolucije. Ruska revolucija silovito je skrenula citavo Zapadno drustvo s koloseka koji je, do tog vremena, vecini posmatraca izgledao prilicno stabilan, i zavela ga je u vrludanje praceno dramaticnim kolapsom, koje marksisti nisu naslutili nista vise no drugi "naucni" proroci. Lako je simetricno urediti proslost - Volterov slavni cinicni epigram koji kaze da je istorija poigravanje s mrtvima nije tako povrsan kao sto bi nam se moglo uciniti na prvi pogled.4 Prava nauka, medjutim, mora biti kadra ne samo da preuredi proslost, vec i da predvidi buducnost. Razvrstavanje cinjenica i njihovo rasporedjivanje u uredne obrasce ne moze se opravdano nazvati naukom.

Kazu da je veliki zemljotres koji je unistio Lisabon sredinom osamnaestog veka uzdrmao Volterovu veru u neminovan ljudski napredak. Na slican nacin, veliki i razorni politicki potresi naseg doba usadili su strasne sumnje u mogucnost da pouzdana nauka o ljudskom ponasanju postane vodilja ljudima od dela - bili oni industrijalci, socijalni radnici ili drzavnici. Ovaj predmet, ocigledno, treba ponovo razmotriti: pretpostavka da je egzaktna nauka o drustvenom ponasanju samo pitanje vremena i pronicljivosti ne izgleda vise tako ubedljiva. Kojom bi se metodom sluzila ta nauka? Izvesno ne deduktivnom: nikad nisu postojali prihvaceni aksiomi iz kojih bi se, pomocu datih logickih pravila, moglo izvesti ukupno ljudsko ponasanje. Cak ni najdogmaticniji teolozi ne bi se usudili da idu tako daleko. Dakle, induktivnom? Zakonima koji su utemeljeni na posmatranju velike grupe empirijskih cinjenica? Ili hipoteticko-deduktivnim metodama, koje se ne mogu lako primeniti na sloze- nost ljudskih odnosa i poslova?

U teoriji bi, bez sumnje, takve zakone bilo moguce otkriti, ali u praksi za to ima znatno manje izgleda. Ako sam ja drzavnik suocen s mucnim i odgovornim izborom moguceg pravca delovanja u nekoj kriticnoj situaciji, da li cu zaista smatrati korisnim - pod pretpostavkom da sebi mogu dozvoliti duze cekanje na odgovor - angazovanje tima specijalista u oblasti politickih nauka na poslu prikupljanja svih vrsta slucajeva iz protekle istorije koji su slicni mojoj situaciji, i iz kojih cemo zatim ja ili oni apstrahovati zajednicki momenat da bismo izveli relevantne zakone ljudskog ponasanja? Primeri takve indukcije - ili konstrukcije hipoteza radi sistematizacije istorijskog znanja - ne bi bili brojni, jer je ljudsko ponasanje veoma raznovrsno; a ako pri tom izostavimo ono sto je u svakom od njih jedinstveno i zadrzimo samo ono sto im je zajednicko, dobicemo vrlo mrsav, uopsten ostatak, toliko nespecifican da nece biti od velike pomoci u resavanju prakticne dileme.

Vazno je, ocigledno, razumeti jednu posebnu situaciju u njenoj punoj jedinstvenosti: pojedinacnog coveka, dogadjaj i opasnost, pojedinacne nade i strahove koji su aktivno delovali na odredjenom mestu i u odredjenom trenutku - u Parizu 1791, u Petrogradu 1917, u Budimpesti 1956, u Pragu 1968. ili u Moskvi 1991. Ne moramo se sistematski usredsrediti na nesto sto je zajednicko ovim i drugim situacijama i dogadjajima, koji su im, mozda, u nekom pogledu, slicni, ali koji mozda nemaju upravo ono sto u odredjenom trenutku i na odredjenom mestu cini kljucnu razliku. Ako vozim kola u ocajnickoj zurbi, i ako dodjem do mosta koji mi izgleda trosan, te moram da procenim da li je on u stanju da podnese moju tezinu, neko znanje o nacelima gradjevinarstva bice mi nesumnjivo korisno. Ali cak i ako raspolazem takvim znanjem, malo je verovatno da cu se odluciti da zastanem i obavim potrebne proracune. U krizi mi moze pomoci samo ono znanje koje je preraslo u nekakvu polunagonsku vestinu, nalik na spo- sobnost da se cita bez istovremene svesti o pravilima jezika.

Ipak, u gradjevinarstvu mogu biti, na kraju krajeva, formulisani neki zakoni, sto ne znaci da ih moram neprestano imati na umu. U podrucju politickog delovanja, zakoni su zaista malobrojni: umece je sve. Uspesni su oni drzavnici i oni vozaci koji ne misle u opstim kate- gorijama - to jest, ne pitaju se prethodno u kom pogledu je data situacija slicna drugim situacijama u ljudskoj istoriji ili od njih razlicita (kao sto vole da rade istorijski sociolozi, ili teolozi u istorijskom ruhu, poput Vikoa i Tojnbija). Oni dobro obavljaju svoj posao zato sto uocavaju jedinstven spoj karakteristika koji cini odredjenu situaciju - upravo ovu, a ne neku drugu. Kaze se da su oni kadri da razumeju karakter odredjenog pokreta ili pojedinca, neke jedinstvene situacije ili atmosfere, nekog spoja ekonomskih, politickih i licnih cinilaca; nismo spremni da olako pretpostavimo kako se ta sposobnost doslovno moze nauciti.

Govorimo, na primer, o izuzetnom njuhu za neke vrste cinjenica; pribegavamo metaforama. Kazemo da neki ljudi imaju antene koje im prenose specificne obrise i teksturu date politicke ili drustvene situacije. Kazemo da oni imaju dobro politicko oko, ili nos, ili uho, ili politicko culo koje se moze aktivirati zahvaljujuci ljubavi, ambiciji ili mrznji, culo koje izostravaju (ili pak otupljuju) kriza ili opasnost, i u kojem iskustvo igra kljucnu ulogu; da imaju poseban dar, mozda ne sasvim razlicit od dara umetnika ili pisaca. Nemamo na umu nikakvo okultno ili metafizicko svojstvo, nikakvo carobno oko, kadro da prodre u dubine nedostupne prosecnoj svesti; mislimo na nesto sasvim obicno, empirijsko i, po nacinu delovanja, gotovo estetsko.

Dar o kojem govorimo pre svega podrazumeva sposobnost obuhvatanja ogromnog amalgama svagda promenljivih, raznobojnih, efemernih podataka koji se neprestano preklapaju, odvec mnogobrojni, odvec brzi, odvec pomesani da bi bili uhvaceni i pribodeni poput tolikih pojedinacnih leptirova. Takvo obuhvatanje znaci sagledavanje cinjenica (dobijenih naucnim istrazivanjem ili neposrednim opazanjem) i njihovih implikacija kao elemenata nekog jedinstvenog obrasca, kao simptoma proslih i buducih mogucnosti, pragmaticno sagledavanje koje podrazumeva znanje o tome sta mozemo - ili sta cemo - ja ili neko drugi s njima uraditi, i sta one mogu - ili sta ce - uraditi nekom drugom ili meni. Da bismo pojmili situaciju na takav nacin, potrebno je da uocimo relevantne cinjenice, da s njima budemo u nekoj vrsti neposrednog, gotovo culnog dodira, a ne samo da raspoznajemo njihove opste karakteristike, da ih razvrstavamo, procenjujemo i analiziramo, da iz njih izvodimo zakljucke i da o njima formulisemo teorije.

Da bi bio kadar da to ucini kako valja, covek mora imati, rekao bih, dar srodan onome koji nekim romanopiscima, na primer Tolstoju i Prustu, omogucuje da prenesu osecaj neposrednog poznavanja teksture zivota; dakle, ne osecaj haoticnog toka iskustva, vec visoko razvijeno razlucivanje onog sto je zaista vazno od svega ostalog, bilo sa stanovista samog pisca ili njegovih junaka. A povrh svega stoji izostren osecaj za to sta se s cim slaze, sta iz cega ishodi, sta cemu vodi; kako stvari izgledaju drukcije razlicitim posmatracima i kako na njih moze delovati takvo iskustvo; kakav ce rezultat verovatno proisteci, u nekoj konkretnoj situaciji, iz medjuigre ljudskih bica i bezlicnih sila - geografskih, bioloskih, psiholoskih ili ma kojih drugih. To je vise osecaj za kvalitativno nego za kvantitativno, vise za specificno nego za opste; to je nekakvo neposredno poznanstvo, za razliku od sposobnosti opisivanja, proracunavanja ili izvodjenja, ono sto se naziva razlicitim imenima: prirodna mudrost, imaginativno razumevanje, uvid, moc zapazanja i - manje srecno - intuicija (rec koja opasno sugerise neku gotovo magijsku sposobnost), i sto se obicno stavlja nasuprot sasvim drukcijim vrlinama - ma koliko one bile velike - teorijskog znanja ili ucenosti, erudicije, moci zakljucivanja i uopstavanja i intelektualnoj genijalnosti.

Svojstvo koje pokusavam da opisem jeste ono narocito razumevanje javnog zivota (a uostalom i privatnog) kojim se odlikuju uspesni drzavnici, kako zli tako i vrli - ono koje je krasilo Bizmarka (u proslom veku, nesumnjivo izrazit primer politicara obdarenog znatnom sposobnoscu politickog rasudjivanja) ili Talejrana ili Frenklina Ruzvelta, kao i ljude poput Kavura ili Dizraelija, Gledstona ili Ataturka, i koje imaju i veliki pisci psiholoskih romana; to svojstvo upadljivo nedostaje ljudima cisto teorijske genijalnosti, kakvi su Njutn, Ajnstajn ili Rasel, pa i Frojd. To vazi cak i za Lenjina, uprkos ogromnom teorijskom teretu kojim se natovario.

Kako cemo nazvati tu sposobnost? Mozda prakticnom mudroscu, prakticnim umom, osecajem da ce nesto "upaliti", a nesto drugo nece. To je sposobnost sinteze pre nego analize, znanje na kakvo mislimo kad o nekom dreseru kazemo da poznaje svoje zivotinje, ili o roditeljima da poznaju svoju decu, ili o dirigentu da poznaje svoj orkestar, i koje je razlicito od znanja hemicara o sadrzaju njegovih laboratorijskih epruveta, ili matematicara o pravilima kojima se pokoravaju njegovi simboli. One kojima to nedostaje, bez obzira na njihove moguce druge kvalitete - pamet, mastovitost, ljubaznost, plemenitost, privlacnost, nadarenost za druge stvari - opravdano smatramo politicki nesposobnima, u smislu u kojem je Jozef II Austrijski bio nesposoban (iako je, izvesno, s moralnog stanovista, bio bolji nego, na primer, njegovi savremenici Fridrih Veliki i ruska carica Katarina II, koji su mnogo uspesnije postizali svoje ciljeve, i iako je bio blagonakloniji prema covecanstvu), ili pak u smislu u kojem su se Puritanci, Dzejms II ili Robespjer (kao, uostalom i Hitler, a na kraju cak i Lenjin) pokazali nesposobnima da ostvare svoje ciljeve, u najmanju ruku one pozitivne.

Sta je to sto su znali imperator Avgust i Bizmark, a nisu znali imperator Klaudije i Jozef II? Car Jozef je, po svoj prilici, bio intelektualno iznad Bizmarka i daleko nacitaniji od njega, a mozda je i Klaudije znao vise cinjenica nego Avgust. Ali su Bizmark i Avgust imali moc objedinjavanja ili sintetizovanja kratkotrajnih, beskrajno razlicitih delica od kojih je sacinjen zivot na svakom nivou, i koje, uostalom, svako ljudsko bice, u izvesnom stepenu, mora objedinjavati da bi prezivelo, ne zastajuci da se zapita kako cini to sto cini, i da li postoji teorijsko opravdanje za njegovu aktivnost. To, dakle, nikom ne gine, ali Bizmark je to cinio na daleko sirem polju, naspram sireg horizonta mogucih pravaca delovanja, s daleko vise moci - zapravo, u stepenu koji se sasvim ispravno opisuje kao genijalnost. Stavise, ti osnovni sastojci zivota, ti delici i komadici koje treba objediniti - videti ih onakvima kakvi su u stvarnosti, to jest, kao spojive s nekim delicima i komadicima a nespojive s drugima - cine teksturu polusvesne i nesvesne ravni naseg zivota, i suvise su nam poznati, suvise smo srodjeni s njima, suvise su nam blizu da bismo ih mogli pedantno klasifikovati.

Naravno, sve sto moze biti izolovano, posmatrano i ispitivano i treba da bude podvrgnuto tim postupcima. Nema razloga da budemo opskurantisti. Ne delim uverenje nekih romanticarskih mislilaca da se nesto gubi u samom procesu ispitivanja, analiziranja i osvetljavanja, da postoji nesto dragoceno u tami kao takvoj, da su najvaznije stvari odvec duboke za reci, i da ih treba ostaviti na miru jer je i samo njihovo izricanje neka vrsta skrnavljenja.5 Smatram da je to pogresna i, sve u svemu, skod- ljiva doktrina. Treba da iznesemo na svetlost dana, artikulisemo i obuhvatimo odgovarajucom naukom sve sto mozemo. "Ubijamo da bismo secirali", pisao je Vordsvort;6 istina je da to ponekad cinimo; s druge strane, seciranje otkriva istinu o predmetu kojim se bavimo. Postoje ogromna podrucja stvarnosti koja se mogu otkriti, objasniti i kontrolisati samo pomocu naucnih metoda, hipoteza i aksioma. Dobrodoslo je sve sto nauka moze postici. U istorijskim proucavanjima, u klasicnim disciplinama, u arheologiji, lingvistici, demografiji, u istrazivanju kolektivnog ponasanja i u mnogim drugim poljima ljudskog znanja i pregnuca naucne metode daju nezamenljivu informaciju.

Ne slazem se sa onima koji smatraju da prirodne nauke i na njima zasnovana tehnologija na neki nacin kvare nas pogled i ometaju nas da neposredno pristupimo stvarnosti ("bicu"), koju su Grci pre Sokrata i srednjovekovni Evropljani gledali pravo u lice. To mi izgleda kao besmislena nostalgicna zabluda. Ja samo tvrdim da, u praksi, ne moze sve - tacnije, mnogo toga ne moze - biti obuhvaceno naukama. Naime, kao sto nas je Tolstoj davno poucio, cestice su odvec sicusne, odvec raznorodne, prebrzo se smenjuju, pojavljuju se u suvise slozenim spojevima, odvec su bitan sastojak onog sto jesmo i sto cinimo, da bi se mogle u dovoljnoj meri podvrgnuti apstrakciji, onom minimumu uopstavanja i formalizacije - idealizaciji - koji iziskuje svaka nauka. Na kraju krajeva, Fridrih Pruski i Katarina Velika osnovali su naucne akademije (koje su jos slavne i znacajne) uz pomoc francuskih i svedskih naucnika - ali od njih nisu ocekivali da ih pouce kako da vladaju. Iako je otac sociologije, uvazeni Ogist Kont, izvesno znao mnogo vise cinjenica i zakona nego bilo koji politicar, njegove teorije danas su samo zalosni, kabasti, nezgrapni fosili u matici znanja, neka vrsta muzejske atrakcije, dok su nam Bizmarkovi politicki darovi - ako smem ponovo da podsetim na tog nimalo uzornog coveka, ali mozda najuspesnijeg drzavnika devetnaestog veka - nazalost i danas i te kako poznati. Prirodna politicka nauka ne postoji nista vise no prirodna nauka o moralu. Prirodna nauka ne moze odgovoriti na sva pitanja.

Ovde bih samo zeleo da opovrgnem, ili barem dovedem u sumnju, verodostojnost Frojdove opaske da nauka, doduse, ne moze objasniti sve, ali da se ono sto njoj izmakne ne moze objasniti ni na neki drugi nacin. Bizmark je razumeo nesto sto, recimo, Darvinu ili Dzejmsu Klarku Maksvelu nije bilo potrebno da razumeju, nesto o javnoj sredini u kojoj je delovao; razumeo je to onako kako vajari razumeju kamen ili glinu; dakle, razumeo je, u ovom posebnom slucaju, moguce reakcije relevantnih grupa Nemaca, Francuza, Italijana ili Rusa, i to, koliko nam je poznato, bez svesnog izvodjenja ili pazljivog proucavanja istorijskih ili nekih drugih zakona, i bez pribegavanja nekom drugom specificnom kljucu ili tajnom sredstvu - ni onima koje preporucuju Mestr, Hegel, Nice, Bergson ili neki moderni iracionalisti, njihovi sledbenici, ni onima koja predlaze suprotni tabor prijatelja nauke. Bio je uspesan zato sto je s posebnim darom koristio svoja iskustva i posmatranja za predvidjanje toka dogadjaja.

Naucnicima, u najmanju ruku njua naucnicima, takav dar nije potreban. Stavise, njih skolovanje cesto cini izrazito neosetljivima u tom pogledu. Oni koji su prosli proces naucnog obrazovanja cesto zastupaju utopijske politicke ideje upravo iz uverenja da se proverene metode ili modeli iz njihovih specificnih oblasti mogu primeniti na citavu sferu ljudskog delovanja, ili ako ne bas te posebne metode i modeli, onda svakako neka druga metoda, neki drugi model, manje-vise slicne vrste. To sto su naucnici ponekad politicki naivni moglo bi se pripisati uticaju nesvesnog, ali zato ne manje pogresnog, poistovecivanja delotvornih postupaka u formalnim i deduktivnim disciplinama, ili u laboratorijama, s delotvornim postupcima u organizaciji ljudskog zivota.

Ponavljam: poricanje da laboratorije ili naucni modeli nude nesto - ponekad mnogo toga - sto moze biti vredno i za drustvenu organizaciju i politicku akciju cisti je opskurantizam; ali je uverenje da od njih mozemo nauciti vise nego od bilo kog drugog oblika ljudskog iskustva jednako zaslepljen vid doktrinarnog fanatizma, koji ponekad vodi mucenju nevinih ljudi od strane pseudonaucnih monomanijaka, resenih da ostvare milenaristicki san. Kad za ljude iz 1789. u Francuskoj, ili iz 1917. u Rusiji, kazemo da su bili odvec doktrinarni, da su se suvise oslanjali na teorije - bilo na teorije iz osamnaestog veka, na primer, Rusoovu, ili iz devetnaestog, na primer, Marksovu - nemamo na umu sledecu argumentaciju: te posebne teorije imale su mnogo nedostataka, ali su, u nacelu, mogle biti otkrivene neke bolje, i te bolje bi na kraju zaista usrecile, oslobodile i opametile ljude, i ukinule bi njihovu ocajnicku zavisnost od improvizacija nadahnutih vodja, koji su tako malobrojni i neravnomerno resporedjeni u vremenu, i tako podlozni megalomaniji i strahovitim zabludama.

Imamo na umu nesto suprotno od toga: da teorije kao takve nisu od pomoci u slicnim situacijama. Ne pada nam na pamet da trazimo teoriju degustiranja caja, ili strogo naucnu arhitekturu. Cinioci o kojima treba voditi racuna u tim slucajevima odvec su brojni, i sve, kao sto sam vec rekao, zavisi od vestine njihovog objedinjavanja, kakva god bila nasa uverenja ili nas cilj - bilo da smo utilitaristi ili liberali, komunisti ili misticki teokrati, ili da pripadamo onima koji su zalutali u nekoj mracnoj hajdegerijanskoj sumi. Nauke i teorije ponekad nesumnjivo pomazu, ali ne mogu biti ni delimicna zamena za dar opazanja, za sposobnost uocavanja citavog sklopa ljudske situacije i veza medju stvarima - a sto je taj dar tananiji, sto je tajanstvenija njegova ostrina, to mu vise moc apstrakcije i analize izgleda tudja, pa cak i neprijateljska.

Naucno obucen posmatrac moze, naravno, uvek analizirati neko posebno drustveno zlo, i predloziti odgovarajuci lek, ali, kao naucnik, tesko moze predvideti na koji ce nacin upotreba tog leka, ili uklanjanje tog izvora bede ili nepravde delovati na druge, narocito one udaljenije delove naseg ukupnog drustvenog sistema. Pocinjemo od nastojanja da izmenimo ono sto vidimo, ali podrhtavanja koja izaziva nasa delatnost ponekad se prenose do najvecih dubina naseg drustva i potresaju ravni kojih jedva da smo bili svesni, sto moze voditi najrazlicitijim nezeljenim rezultatima. Zato je polunagonsko znanje o tim dubinama, znanje o unutrasnjim vezama izmedju povrsine i drugih, udaljenijih slojeva drustvenog i pojedinacnog zivota (na koje je verovatno Berk prvi skrenuo paznju, makar i samo zato da bi svoje opazanje usmerio ka sopstvenim tradicionalistickim ciljevima) neizostavni deo dobrog politickog rasudjivanja.

Opravdano se plasimo onih smelih reformatora koji su odvec zao- kupljeni svojim vizijama da bi obracali paznju na sredinu u kojoj rade, i koji zanemaruju nemerljive cinioce - Jana van Lajdena, Puritanace, Robespjera, Lenjina, Hitlera, Staljina. Oni, u jednom sasvim doslovnom smislu, ne znaju sta cine (i za to ne mare). Opravdano smo skloni da vise verujemo jednako smelim empiricarima, Anriju I·, Petru Velikom, Fridrihu Pruskom, Napoleonu, Kavuru, Linkolnu, Lojdu Dzordzu, Masariku, Franklinu Ruzveltu (pod uslovom da smo iole na njihovoj strani), jer vidimo da oni razumeju svoj materijal. Zar nije to ono sto imamo na umu kad govorimo o politickoj genijalnosti? Ili o genijalnosti u bilo kom drugom podrucju covekovog delovanja? Nije rec o suprotnosti izmedju konzervativizma i radikalizma, ili izmedju opreznosti i smelosti, vec izmedju dve vrste dara. Kao sto postoje razlicite vrste darovitosti, tako postoje i razlicite vrste ludosti. Dve od tih vrsta direktno su protivrecne, i to na neobican i paradoksalan nacin.

Paradoks se sastoji u ovome: u oblasti kojom upravljaju prirodne nauke, neki zakoni i nacela priznati su zato sto se dobijeni odgovarajucim metodama, to jest, metodama koje su naucni specijalisti overili kao pouzdane. One koji odbacuju ili osporavaju te zakone i metode - na primer, pristalice ucenja da je zemlja ravna, ili da gravitacija ne postoji - opravdano smatramo osobenjacima ili umno poremecenim osobama. Ali u obicnom zivotu, a mozda i u nekim humanistickim oblastima istrazivanja - poput istorije, filozofije ili prava (koje se razlikuju od nauka makar samo time sto, izgleda, ne proizvode sve sire i sire generalizacije o svetu, pa cak tome i ne teze) - utopisti su oni koji se suvise uzdaju u zakone i metode preuzete iz drukcijih polja, najcesce iz prirodnih nauka, i primenjuju ih u svojoj oblasti s velikim poverenjem i donekle mehanicki.

Umeca zivljenja, medju kojima politika nije na poslednjem mestu, kao i neka istrazivanja o coveku, imaju sopstvene, posebne metode i tehnike, i sopstvena merila uspeha i neuspeha. Utopizam, nedostatak realizma i lose rasudjivanje ovde se ne sastoje u zanemarivanju metoda prirodne nauke, vec, naprotiv, u njihovoj preterano revnosnoj primeni. Ovde je neuspeh po- sledica opiranja onome sto daje najbolje rezultate u svakom posebnom po- lju, nepoznavanja takvih postupaka ili suprotstavljanja njihovoj primeni, bilo u korist neke sistematske metode ili nacela, kojima se pridaje uni- verzalna valjanost - na primer, metode prirodne nauke (Kont) ili metode istorijske teologije ili drustvenog razvoja (Marks) - bilo iz zelje da se ospore sva nacela, sve metode kao takve, i da se naprosto propoveda verovanje u srecnu zvezdu ili licno nadahnuce, sto je cist iracionalizam.

Biti racionalan u nekoj sferi, dobro rasudjivati u njoj, znaci primenjivati one metode koje su tu najdelotvornije. Ono sto je racionalno u jednom naucniku cesto je utopijsko u istoricaru ili politicaru (to jest, zeljeni rezultati uporno izostaju) i obrnuto. Ta pragmaticka trivijalnost povlaci posledice koje nije svako spreman da prihvati. Da li drzavnici treba da budu naucnici? Da li naucnici treba da vladaju, kao sto su prizeljkivali Platon, Sen-Simon ili H. Dz. Vels? S jednakim pravom mozemo pitati: da li bastovani i kuvari treba da budu naucnici? Botanika pomaze bastovanima, zakoni dijetetike mogu pomoci kuvarima, ali preterano uzdanje u te nauke upropastice i njih i korisnike njihovih usluga. Izvrsnost kuvara i bastovana uglavnom i danas pociva na njihovoj umetnickoj nadarenosti i, kao sto je slucaj i sa politicarima, na sposobnosti improvizacije. Podozrenje koje intelektualci osecaju prema politici potice uglavnom od jednog ne sasvim pogresnog uverenja: zbog silne zelje da vide zivot na pojednostavljen, simetrican nacin, oni s previse pouzdanja neposredno primenjuju na zivot zakljucke dobijene operacijama u nekoj teorijskoj sferi, uvereni da ce oni i tu dati blagotvorne rezultate. A korolar tog prekomernog poverenja u teoriju, koji je, nazalost, iskustvo odvec cesto potvrdjivalo, glasi: ako se cinjenice - to jest, ponasanje zi- vih ljudskih bica - opiru takvom eksperimentu, eksperimentator ce izgubiti nerve i pokusace da promeni cinjenice ne bi li se one uklopile u njegovu teoriju, sto u praksi znaci neku vrstu viviseciranja drustava dok ne postanu ono sto je teorija u pocetku najavila kao rezultat eksperimenta. Teorija je time zaista "spasena", ali po previsokoj ceni nepotrebnih ljudskih patnji; uz to, posto je svrha njene primene, barem navodno, bila izbavljanje ljudi od nedaca koje bi im, toboz, donele druge, proizvoljnije metode, takav rezultat protivreci nameri. Sve dok na vidiku nema politicke nauke, pokusaji da se rasudjivanje pojedinca zameni nekom na silu sklepanom naukom, ne samo da ce voditi neuspehu, a ponekad i velikim posastima, vec ce i diskreditovati pravu nauku i umanjiti veru u ljudski razum.

Strasno, pa makar i utopijsko zalaganje za nedostizne ideale moze srusiti barijere slepe tradicije i promeniti ljudske vrednosti, ali zalaganje za pseudonaucna ili neka druga lazno overena sredstva - metode kakve oglasavaju metafizicki i drugi prevarantski prospekti - moze biti samo stetno. Postoji jedna anegdota, ne znam koliko istinita: na pitanje kojim se nacelima rukovodio kad je odlucivao da li da krene u rat, premijer lord Solzberi odgovorio je da pogleda u nebo kad odlucuje treba li da ponese kisobran ili ne. U tome verovatno ima malo prete- rivanja. Ako bi postojala pouzdana nauka o politickoj vremenskoj prognozi, takva procedura bila bi bez sumnje odbacena kao odvec subjektivna. Ali, sa razloga koje sam pokusao da navedem, pouzdana nauka u toj oblasti mozda u nacelu nije nemoguca, ali je svakako veoma daleko od nas. A kad se ponasaju kao da ona vec postoji, ili je tik iza coska, politicki pokreti (kakva god bila njihova nacela i njihovi ciljevi - od najrevolucionarnijih do najnasilnije revolucionarnih) tovare na sebe tezak i nepotreban teret, sto neizbezno vodi stradanjima.

Zahtevati ili propovedati mehanicku preciznost, makar samo u nacelu, tamo gde joj nema mesta, znaci biti slep i zavoditi druge na pogresan put. Stavise, tu je uvek i udeo ciste srece - a ona, sa neobjasnjivih razloga, obicno radije prati ljude koji dobro rasudjuju nego one druge. Mozda i o tome vredi razmisliti.

Engleski filozof, istoricar ideja i knjizevni kriticar ISAIJA BERLIN (Isaiah Berlin, 1909-1997) jedan je od malobrojnih mislilaca dvadesetog veka koji su svoju misaonu energiju - u njegovom slucaju pracenu i neiscrpnom prosvetiteljskom energijom izrazavanja - ulozili u rasterivanje magle i zlih duha. Protivnik svih oblika mistifikacije u politickoj teoriji i praksi, kriticar jednostavnih i konacnih odgovora, utemeljio je svoj sistem vrednosti na idejama engleske liberalne misli.

Berlin se rodio u Rigi, glavnom gradu Latvije, a njegov radni vek vezan je za Oksford: tamo je dvadesetih godina studirao, a kasnije predavao socijalnu i politicku teoriju. Od 1974. do 1978. bio je predsednik Britanske akademije.

Pored Cetiri ogleda o slobodi (1965), koji su dostupni u prevodu na nas jezik (Nolit i Filip Visnjic, 1992), posebnu paznju zasluzuju sledece Berlinove knjige: The Age of Enlightenment: The Eightennth-Century Philosophers, 1956; Vico and Herder, 1976, Russian Thinkers, 1978, Karl Marx, 1978, Against the Current: Essays in the History of Ideas, 1979, Personal Impressions: Memoires and Tributes, 1980, The Crooked Timber of Humanity, 1991.





Tekst "O sposobnosti politickog rasudjivanja" (On Political Judgement) originalno je objavljen u New York Review of Books, br. 15, 1996.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1996-1998 / Sva prava zadrzana]