 |
Broj 111 | |
Arijel Dorfman
Jezik opstanka
Prevela s engleskog
Irena Zambelic*
Koja je razlika izmedju netolerancije i nasilja? Postoji li
nacin da se spreci da se jedno ne pretvori u drugo? Moje
iskustvo od pre vise od deset godina moze da otvori put
prema mogucnom odgovoru.
Jedne noci, juna 1986. godine, pridruzio sam se stotinama gradjana okupljenih na Italijanskom trgu u Santjagu de Cile, kako bismo se, navodno, oprostili od Halejeve komete, mada smo se, zapravo, okupili da zamolimo kometu da ponese sa sobom generala Pinocea, tadasnjeg cileanskog diktatora, da ga na magican nacin odnese i ostavi u praznini prostora, i da ga ne vrati prilikom svoje sledece posete nasoj planeti, za 75 godina. Tirani ne vole da budu predmet podsmeha - ni Pinoce nije bio izuzetak. Vojska je brzo rasturila nas skup. Visok porucnik, svetlucavih ociju, kukastog nosa, tamnije puti, dobro se postarao da kundaci njegovih trupa ne mimoidju nikoga - a kad su prestali da batinaju, naredio nam je da trcimo.
Razbezali smo se sto smo brze mogli. Posrcuci, izranjavljeni, trcali smo Avenijom Providjenja - a ja sam zaostajao, jer nisam bio mlad kao vecina ostalih i noga me je bolela, sto znaci da sam bio prepusten sãm sebi kad se jedan mlad regrut isprecio na mom putu. Nije mu bilo vise od dvadeset godina, mozda cak i manje. Uperio je u mene svoju pusku, s prstom koji je podrhtavao na okidacu. "Ne priblizavaj mi se", zarezao je, "ruke uvis, ne mici se, stoj na pet petara, pet metara. A cincos metros", rekao je kao u panici, gotovo preklinjuci. Od smrti me je u tom trenutku delio tek jedan trzaj. Podizuci polako ruke, odjednom sam osetio, a potom i shvatio, da ovaj mladi covek, koji je bio na putu da, brisuci me sa lica zemlje, unisti svoj - a svakako i moj - zivot, nije u stvari video coveka kojeg se spremao da ubije, nije video moje beskorisno telo, moje prazne sake, moju krajnju ranjivost. Shvatio sam da se taj mladic - neverovatno! - uplasio mene i da ce, ako povuce oroz, uciniti to u ime tog straha. Njegovi predvodnici su ga ubedili da mu preti opasnost od neke strane sile i sada sam ja, iako je to bilo neshvatljivo, morao da reprezentujem tu silu. Da bih spasao svoj zivot, upotrebio sam sredstvo koje sam usa- vrsavao citavog zivota: pokusao sam da razgovaram s njim. Blagim, gotovo normalnim tonom rekao sam mu da pogleda, da nemam u ruci cak ni cokoladu. Upotrebio sam ime cokolade, una negrita, koju sam jeo kad sam bio mali, i koju je i on sigurno zvakao u svom detinjstvu, ne bih li ga podsetio na njegovu i moju nevinost, ljudsku nevinost koju je tako lako izgubiti. Onda sam pomenuo svoja dva sina, jednog koji je bio malo mladji od njega, i drugog nesto starijeg, rekao sam da me cekaju kod kuce, pitao sam ga odakle je - pominjao sam sve sto bi moglo da uspostavi neki odnos, da me priblizi njemu, sto bi pomoglo da se premosti tih pet metara koje je zahtevao kako bi mogao da me ubije.
"Umukni!", rekao je i ja sam poslusao.
Stajali smo tako jos nekoliko sekundi; i ja sam u potpunosti postao svestan koliko se razlikujemo: on je bio siromasan i neobrazovan, a ja, naprotiv, dobrostojeci i vest na recima, on je bio indijanskog porekla, dok su moji, ocigledno, bili iz sasvim drugih krajeva, iz Evrope, koja je njega iskljucila; prema njemu zivot nije bio blag i sad je imao priliku da preokrene situaciju i da nekoga trajno obelezi svojom silom.
Ali, on to nije ucinio. Umesto toga je zatreptao i ja sam video kako se nesto brutalno i grubo gubi iz njegovih ociju, disao je duboko, nije vise nisanio u mene, i pokazao mi je da se sto pre gubim odatle.
Mozda je oprostaj od komete te veceri i bio stetan po moje telo, ali je moj um ipak naucio nesto o prirodi netolerancije. Oduvek sam smatrao da nasilje nice iz straha, ali sam to znao samo teorijski sve dok nisam iskusio kako se ta teorija inkarnira u ljudskom telu. Bio sam potencijalna zrtva tog straha, gledao sam kako nestaje nasilje dok se pred mojim ocima topi strah, preziveo sam jer sam uspeo da ubedim vojnika da nisam ni opasan, ni drugaciji. Moje reci su probile neprobojni zid koji je on stvorio oko sebe. Upotrebio sam reci da bih dopro do njegove ljudskosti i probudio njegovo saosecanje. Upotrebio sam reci koje su nam bile zajednicke kako bih ga naveo da udje u moju kozu, da pogleda situaciju mojim ocima, da oseti svet iz moje perspektive. Tako utice umetnost, knjizevnost: deca koja zajedno plesu retko ubijaju jedno drugo po ulicama.
Ima neke ironije u tome sto sam te noci upotrebio jezik kako bih se spasao, kako bih stvorio teritoriju na kojoj taj vojnik moze da se sretne sa mnom kao sa ljudskim bicem. Ima ironije, zato sto sam u svom zivotu i sãm bivao krajnje netolerantan, a instrument te netolerancije bio je jezik. Danas sam sasvim dvojezican, ali kao dete, u Njujorku, prognan iz rodne Argentine, s odlucnim fanatizmom sam odbacivao spanski, prezirao sve sto je bilo vezano za moj maternji jezik, i nisam hteo da ga govorim citavih deset godina. Medjutim, moj povratak u Latinsku Ameriku u meni je polako ponovo probudio ljubav prema spanskom - dok, mnogo godina kasnije, inspirisan nacionalistickim sve-ili-nista-duhom sezdesetih godina, nisam shvatio da engleski odbacujem s istim apsolutnim ubedjenjem, s kojim sam, kad sam bio dete, okrenuo ledja spanskom. Bilo mi je potrebno mnogo godina da se vratim engleskom ne odbacujuci spanski, bio mi je potreban dobar deo zivota da prihvatim bogatstvo dvojezicnosti, radost hibridnosti, cinjenicu da sam kod kuce u dvema kulturama i u dva jezicka sistema, bila mi je potrebna citava vecnost da prevazidjem strah koji je u meni budila moja sopstvena dvojnost. Trebalo mi je veoma mnogo da bih shvatio da necu moci da prihvatim pluralizam sveta dokle god ne budem spreman da ga tolerisem u sebi samom.
Mozda upravo zato ja tako cvrsto verujem da je ispravna upotreba jezika jedna od mogucnosti da se resi dilema netolerancije.
A ipak, svestan sam da govoriti istim jezikom kao i neko ko vas smatra neprijateljem nije garancija da on nece pokusati da vas zbrise sa lica zemlje. Nisam zaboravio nemacke Jevreje, ni bosanske Muslimane, ni sve one koji su diskriminisani zbog boje koze, religije, seksualnog opredeljenja, plemenskih korena, one koje su masakrirali ljudi sto govore njihovim jezikom i nekada davno su recitovali iste decje pesmice, a danas pevuse iste pesme sa radija. Mozda drugi predstavlja opasnost upravo zbog cinjenice da se sluzi istim recima kao mi. Mozda ubijamo drugog jer se bojimo da bismo mogli postati on.
Moja taktika s tim mladim vojnikom u Santjagu mogla je i da se izjalovi: moglo se desiti da izgovorim rec zbog koje bi se osetio krivim, necistim, nepotpunim, koja bi ga podsetila na neku zatrovanu sliku koja je lebdela u njemu i koju je ocajnicki zeleo da izbrise iz sebe. Mogao sam da povucem okidac sopstvene smrti, tako sto bi ga moje reci pomirenja i prisnosti podstakle da povuce onaj oroz - oroz netolerancije, oroz koji se ne moze tolerisati.
A ipak, nije ga povukao.
Video me je - mene, pripadnika druge klase i druge rase, razlicite koze i razlicite boje ociju - kao clana svoje zajednice, ili mozda samo svoje vrste, video me je kao ljudsko bice i postedeo mi je zivot.
Pobedio je sopstveni strah.
I za trenutak, koji je mogao trajati citavu vecnost, taj mladic vise nije bio netolerantan.
Cak i tako, njegova netolerancija nestala je zahvaljujuci tome sto sam ja izbrisao svoj identitet - umirio sam vojnika nastojeci da se oslobodim svega sto je u njemu moglo da izazove strah, sto je moglo da ga nevede da me ubije. Moja akcija te noci mozda je, dakle, dobra taktika za prezivljavanje, ali ja je ne bih preporucio za koegzistenciju na duge staze, u kojoj, pored toga sto uspostavljamo istovetnost i bratstvo, moramo da stvorimo nesto vise od ogledala u kome se ogledaju - i u njemu vide sebe - oni mocniji od nas, moramo da stvorimo situaciju u kojoj se priznaju i, pre svega, postuju razlike medju nama. Moramo da zadjemo iza granica tolerancije, do priznavanja i dijaloga: mir moze nastupiti samo tako sto cemo priznati jedan drugog.
Bilo da mi je taj vojnik postedeo zivot zato sto sam isti ili sto sam drugaciji, zbog jezika ili uprkos jeziku, zato sto me je razumeo ili sto me nije razumeo - sta god da je bio razlog, krajnja istina je da su se dva coveka srela na zaracenoj ulici Santjaga de Cile i jedan od njih nije ubio drugoga i covek kome zivot nije oduzet nosi ovog vojnika u srcu.
Da pokusam da izvucem pouku iz naseg kratkog susreta one noci kad Halejeva kometa nije odnela generala Pinocea - ali nije odnela ni mene, vec me je ostavila u zivotu, da se pitam hoce li prilikom sledece posete, godine 2062, nas svet konacno biti mesto gde su ovakve price zastarele i izlisne - to je najmanje sto mogu da ucinim za tog mladica.
-
ARIJEL DORFMAN (Ariel Dorfman) je cileanski knjizevnik i borac za ljudska prava. Otkako je napustio Cile, zivi u Sjedinjenim Americkim Drzavama, gde na Univerzitetu Djuk predaje latinoamericku knjizevnost i kulturu.
Nasi citaoci poznaju ga po drami Devojka i smrt, objavljenoj u casopisu Mostovi br. 96, 1993. godine (videti tamo i opsirniju belesku o piscu). Prema ovoj drami snimljen je film pod istim naslovom u reziji Romana Polanskog, koji se prikazivao i kod nas.
Tekst "Jezik opstanka" (Language of Survival) originalno je objavljen u casopisu Indelj on Censorship 3/97. Prenosimo ga uz ljubazno dopustenje autora i redakcije casopisa.
Za dodatne informacije obratiti se casopisu Indelj on Censorship:
tel: + 44 (171) 278 2313 falj: + 44 (171) 278 1878
E-mail: indexoncenso@gn.apc.org.
Adresa na Internetu: http://www.oneworld.org/index-oc/