Broj 111
		DRAMA

GORAN STEFANOVSKI

1. LEKTIRA NA ZADATU TEMU

DETE: Tata, treba da pisem domaci zadatak.

OTAC: Pa pisi sine. Ko ti smeta?

DETE: Ne znam sta da napisem.

OTAC: Pa, to sto treba.

DETE: Sta treba?

OTAC: Pa to sto vam je rekla uciteljica.

DETE: Nista nam nije rekla.

OTAC: Kako vam nista nije rekla? Pa, je l" vam rekla o cemu da pisete?

DETE: O Cernodrinskom.

OTAC: Pa eto. Znaci da vam je rekla.

DETE: I?

OTAC: Sta?

DETE: Sta da pisem?

OTAC: Kako sta, sine? Pa to je jedna tako siroka oblast.

DETE: Ko je bio on?

OTAC: Pa otkud ja znam, sine? To vam pise u udzbeniku. Kupili smo ti udzbenike. Tolike smo pare dali ja i tvoja majka.

DETE: Kako ne znas?

OTAC: Ja se sada odmaram, sine. Rucao sam i citam novine pre spavanja. Hocu da budem svez za sportski prenos veceras. Tata je napisao svoje lektire u zivotu. Sada je red da ti pises svoje. Da se malo pomucis. Ni meni niko nije pomagao. Ja nisam ucen, ali sam se snasao. Kako- -tako, meni ide plata. A hocu da mi ti budes strucnjak, da se ne mucis kao ja. Moras da zagrejes stolicu. "Uci, uci i samo uci". Da ne bude posle "Umri vole kad nemas skole".

DETE: Tata, ja ne umem da pisem. Nemam maste.

OTAC: Pa bar to nije tesko, sine. Zazmuri malo, koncentrisi se. Eto ti maste.

DETE (zazmuri)

OTAC: Je l" ti dosla?

DETE: Jeste.

OTAC: Eto vidis.

DETE: I tebi ovako dolazi?

OTAC: I meni. Svima tako dolazi.

DETE: Zamislio sam kada je bio mladozenja.

OTAC: Molim?

DETE: Vidim kakvu je odecu nosio kada je bio mladozenja.

OTAC: Ko?

DETE: On. Zetovsko ruho. Imao ga je gotovo tri godine pre svadbe. Nije hteo da ga pozajmljuje, da mu ne naprave madjiju. Bela kosulja od seljackog tkanog platna, sasivena sa dvadeset bocnika, vez od zutog pamucnog konca, ofarban u zuto cvece "tulipan". Konac provucen kroz zuti vosak da bi zadrzao boju kad se pere. Bele suknene gace, sa prednjim i zadnjim klinom, iznad njih zivre od sukna, prtenice s crnim gajtanima, bele vunene pletene carape. Iznad carapa tkane podvezice sa dugim djuveznim resama od vunene predje, sa poredjanim perlama i djindjuvama. Opanci s krstovima. Iznad kosulje, malesevski cemer pojas. Na grudima crni sukneni jelek, sa otvorima pod misicama. Iznad jeleka, guna od debelog sukna. Na glavi zetovska kapa. Spreda zasiveni altan koji pada na celo. Zdesna, obrus sa sedam karagroseva, po tri sa strane, a na sredini novcic spusten iznad slepoocnice.

(Pauza. Otac zabrinuto gleda u sina.)

OTAC: Uci sto ucis, sine, ali s vremena na vreme baci knjigu, daj si na volju, poigraj lopte s drugovima.

DETE: Kasno je sada, tata. Kasno je sada za sve.

(Vadi sijalicu iz stone lampe. Uzima je u ruku i dize visoko. Sijalica mu se pali u ruci. Otac gleda zacudjeno. Ulazi majka sa kafom u ruci. Gleda zacudjeno u sina.)

DETE:

 	Grad gradila samovila,

	ni na nebu ni na zemlji,

	nego tako pod oblakom.

	Nego tako pod oblakom,

	Ni na nebu ni na zemlji,

	Grad gradila samovila.

MAJKA: Mamino! (Ispusta kafu iz ruku.)

2. KINESKA DELEGACIJA U PRILEPU

RAMPO: Da podjemo sada na klopu, drugovi, rostilj nas ceka. Zadrzacemo se u duzem prijateljskom rucku gde cemo proslaviti potpisivanje dugorocne saradnje izmedju nasa dva kombinata za konzerviranje povrca. Zivelo makedonsko-kinesko prijateljstvo!

CUANG LI: Zivelo!

SVI: Zivelo!

DRUGARICA PREVODILAC: Ziveli drugovi Cuang Li i Rampo Prceski!

SVI: Ziveli!

CUANG LI: Na kraju nase posete Prilepu hteli bismo da istaknemo da smo ovde doziveli nezaboravne trenutke. Nasi domacini su se zaista potrudili da nam ovaj boravak ostane u vecnoj uspomeni. Kada se vratimo u nas daleki kraj, u mesto Jincao, u provinciju Santung, upoznacemo nase gradjane s vasim obicajima, vasim nacinom zivota i vasim radnim rezultatima. Poseban utisak su na nas ostavili pitoma priroda, velikodusnost vasih ljudi i lepota vasih zena.

(Aplauz.)

RAMPO: Kazi mu da pozuri, sve ce se ohladiti.

CUANG LI: Kakva je ono zgrada?

DRUGARICA PREVODILAC: To je nase pozoriste.

CUANG LI: Pozoriste? Imate pozoriste?

DRUGARICA PREVODILAC: Imamo, kako da ne.

CUANG LI: Kako se zove?

DRUGARICA PREVODILAC: Narodno pozoriste "Vojdan Cernodrinski".

CUANG LI: Sta to znaci?

DRUGARICA PREVODILAC: To je ime jednog naseg... (Gleda u Rampa.)

RAMPO: Pregaoca.

DRUGARICA PREVODILAC: Pregaoca.

CUANG LI: Sta?

DRUGARICA PREVODILAC: Kako da kazem? Pisca. Pisao je o oslobodjenju od ropstva, o narodnim mukama pod turskim sultanom.

CUANG LI: I mi imamo pozoriste.

DRUGARICA PREVODILAC: I oni imaju pozoriste.

RAMPO: Lepo.

CUANG LI: Nase pozoriste se zove Kang Cin-Ci.

DRUGARICA PREVODILAC: Njihovo pozoriste se zove Kang Cin- -Ci.

RAMPO: E, bas me zabole.

CUANG LI: Po jednom nasem pregaocu iz jedanaestog veka. Jedan njegov komad se zove "Li Kuei nosi trnje." Sa vasom dozvolom: kratki odlomak pred rucak! (Peva.)

"Oh kako je tezak ovaj rastanak,

Znam da zuris da krenes, 

Ali ce moje srce poci sa tobom na sever,

na povratku cu te traziti u snovima,

znaj, velikasi ne zaboravljaju lako." 

"Danas sam na kineskom dvoru,

A sutra cu biti tatarska nevesta

Kako da tvoje kiceno darovno ruho

Nosim pred tudjim ljudima?"

CUANG LI (peva):

Ponesi sa sobom ruho za ples

Njegov ce mi miris doci s vetrom,

Danas Cao-Cin napusta rodnu zemlju

Ah kada ce zavrsiti ovo progonstvo?

Sada vi.

DRUGARICA PREVODILAC: Molim?

CUANG LI: Vi. Scena. Cernodrinski.

(Rampo zbunjeno gleda u drugaricu prevodioca.)

RAMPO: Sta hoce?

DRUGARICA PREVODILAC: Da mu igramo predstavu.

RAMPO: Znas nesto?

DRUGARICA PREVODILAC: Ne. A vi?

RAMPO: Otkud da znam, jebem li ga. Da zapevamo. (Govori kao da je dramski tekst.) Nasred selo tapan cuka...

DRUGARICA PREVODILAC: ...zurli trestat dum dum dum...

RAMPO I SVITA:

Mladi momi i ergeni do tri ora vijat

Mladi momi i ergeni do tri ora vijat.

RAMPO: Rum dum dum dum dum dum dum dum dum dum...

DRUGARICA PREVODILAC: Rum dum dum dum dum dum dum dum dum dum...

RAMPO I SVITA:

Mladi momi i ergeni do tri ora vijat

Mladi momi i ergeni do tri ora vijat.

(Aplauz.)

CUANG LI: Cernodrinski?

RAMPO: Nego sta!

(Jedno dete stoji nasred ulice i gleda ih vec duze vreme.)

RAMPO: Vuci se kuci, kopile. (Gleda u Kineza. Smeje se.) Deca.

3. LJUBAVNA IDILA NA PLAZI U BURGASU

BALBAKOVA: Idite sada. Moj muz moze da dodje svakog casa. Tesko nama ako nas nadje zajedno.

CORBE: Gospodjo Balbakova!

BALBAKOVA: Gospodine Corbe!

CORBE: Svenuo sam zbog vas.

BALBAKOVA: I za mene je ovo agonija.

CORBE: Ovako tragicna ljubav nije zabelezena u antickoj knjizevnosti.

BALBAKOVA: Sta ste citali?

CORBE: Dozvolite da sam nesto malo procitao. Ubicu vaseg muza.

BALBAKOVA: Ah, gospodine Corbe.

CORBE: On ne zasluzuje da stoji na putu nasoj sreci. Odvescu vas nazad u Sofiju. Savicemo tiho, toplo gnezdo, kao golupcici. Vodicu vas u pozoriste, na balove, u banje.

BALBAKOVA: Od cega cemo ziveti?

CORBE: Ah, zar je to problem, gospodjo Balbakova, zar je to problem?

BALBAKOVA: Problem je, gospodine Corbe, problem je. Ja sam navikla na odredjene prinadleznosti.

CORBE: Samo da me nocas posluzi sreca i to pitanje ce se skinuti s dnevnog reda. Moze li u zajam jos kojih stotinjak leva, golubice moja? Osecam da je veceras fortuna na mojoj strani. Ovaj dan ce se pamtiti u kazinu hotela "Palas" u Burgasu.

BALBAKOVA: Hotela "Splendid".

CORBE: Hotela "Splendid". Pisace novine o cernomorskom fantomu. Izvesni gospodin Corbe, dobio milion leva na ruletu i sa izabranicom svog srca iscezao u nepoznatom pravcu.

BALBAKOVA (daje mu novac): Ako izgubite i ovo, vise nemam.

CORBE: Kako da izrazim osecanje iskrene zahvalnosti za pokazano razumevanje?

BALBAKOVA: Bezite sada.

CORBE: Do veceras.

BALBAKOVA: Budite tisi kada se prebacujete preko balkona. Sinoc ste probudili pola hotela.

(Pojavljuje se gospodin Balbakov. Krupan, ljut, spojenih obrva.)

GOSPODIN BALBAKOV: Dragulju moj. Ko je mladi gospodin koji ti pravi drustvo u mom odsustvu?

BALBAKOVA: Gospodine Corbe, moj suprug.

CORBE: Neobicno mi je milo.

BALBAKOVA: Gospodin Corbe je... (Pauza.)

GOSPODIN BALBAKOV: Da?

BALBAKOVA: ...iz pozorista.

CORBE: Nije trebalo da mu kazete, gospodjo, hteo sam da vidim da li ce gospodin sam pogoditi.

GOSPODIN BALBAKOV: Sta radite u pozoristu?

CORBE: Gospodine Balbakov, necete mi verovati. Nas posao je cergarski. Radi se tamo-amo, ovde-onde, i sta treba i sta ne treba.

GOSPODIN BALBAKOV: Glumite?

CORBE: I glumimo kad se mora! Ko te pita!

GOSPODIN BALBAKOV: Dajete predstavu veceras?

CORBE (gleda u Balbakovu.)

BALBAKOVA: Oni su na turneji.

CORBE: Mi smo na turneji.

GOSPODIN BALBAKOV: Dajete predstavu veceras?

CORBE: Kad smo na turneji, razume se, predstava svako vece.

BALBAKOV: Dokle ste na turneji?

CORBE: Pa, bogami, tako, to je dosta dugotrajno.

BALBAKOV: Kako vam se zove pozoriste?

CORBE (gleda u Balbakovu.)

BALBAKOVA: To je pozorisna trupa Cernodrinskog.

CORBE: Ja sam clan trupe i najbolji prijatelj gospodina Cernodrinskog. Mi smo skoro ortaci. Cesto mi kaze, kad ja umrem Corbe, preuzmi trupu i guraj dalje.

BALBAKOV: I sta sad hocete od moje zene?

CORBE: Reklamiram predstavu. Prodajem karte. Setam po plazi i obavestavam cenjene goste hotela "Palas".

GOSPODIN BALBAKOV: "Splendid".

CORBE: Hotela "Splendid".

GOSPODIN BALBAKOV: Na ulazu je reklamni plakat.

CORBE: Ja sam ga postavio. Godine iskustva, medjutim, pokazuju da samo plakat nije dovoljan. Uvek dobro dodje i malo ovakve slobodne prodaje.

GOSPODIN BALBAKOV: Koji komad dajete?

CORBE: Molim?

GOSPODIN BALBAKOV: Kako se zove komad koji reklamirate?

CORBE (Pauza. Gleda u Balbakovu.)

BALBAKOV (zeni): Ti da cutis.

CORBE (udara se po glavi): Sinoc smo malo popili, pozorisni ljudi, vino lose, a sada i sunce. Moracu kod lekara.

GOSPODIN BALBAKOV: "Sve zbog lude glave"

CORBE: Imate pravo. Uopste nisam smeo da izlazim. Jos jutros mi je bila muka.

GOSPODIN BALBAKOV: Tako se zove komad. "Sve zbog lude glave".

CORBE: Jasno. Jasno. A ne, ovo je kraj, od sutra okrecem novi list.

GOSPODIN BALBAKOV: O cemu je taj komad?

CORBE: Ah, o cemu je! O cemu je komad? Komad je... to je francuski komad, komedija, o jednom starom ciciji. On ima zenu, relativno mladju, koja ga pljacka. Otima mu novac. I bezi.

GOSPODIN BALBAKOV: S ljubavnikom?

CORBE: Tacno.

GOSPODIN BALBAKOV: Kojeg igrate vi?

CORBE: Bravo. Iako je to jedna... manja uloga. Skoro beznacajna.

GOSPODIN BALBAKOV: Ja i moja supruga smo sinoc bili u pozoristu.

CORBE: Tako.

GOSPODIN BALBAKOV: I gledali smo predstavu.

CORBE: Tako.

GOSPODIN BALBAKOV: Komad nije ni o kakvom francuskom ciciji nego o oslobodjenju makedonskog naroda od turskog ropstva. O hrabroj devojci Biseri i njenom momku Cvetku.

CORBE: Tako.

GOSPODIN BALBAKOV: Sta tako?

CORBE: Nastavite slobodno.

GOSPODIN BALBAKOV: U njemu ne postoji nikakva uloga ljubavnika. I vi ne igrate.

CORBE: Ah, kakav ste vi saljivdzija, gospodine Balbakov. (Pauza.) Corbe, Corbe, tikvo zelena, sta ces sada?

GOSPODIN BALBAKOV: Za ovo ces platiti zivotom. (Vadi kasap- ski noz.)

BALBAKOVA: Ne, dragi moj, ja sam kriva.

GOSPODIN BALBAKOV: Znam sve o vasoj vezi.

CORBE: Gospodine, smilujte se. Ja sam siroce. Rastao sam kao pas u siromasnoj mahali Makedonaca begunaca na periferiji Sofije, sa tetkom koja me je tukla po glavi peglom. Teca je pio i bacio me je u svet hazardnih igara i alkohola. Nikada nisam osetio ljudsku toplinu i ljubav. Imajte razumevanja za nas jadnike i za socijalnu nepravdu koja nam je nanesena. Tonem u vodama kriminala ne zato sto sam ja birao njega, vec zato sto je on odabrao mene.

GOSPODIN BALBAKOV: Govoris sa okorelim finansijskim kapitalistom. Uzalud su tvoje proleterske jadikovke.

(Probada ga nozem. Corbe se hvata za srce.)

CORBE: Sav moj zivotni put stremio je ka susretu ovog noza i ovog srca. Zbogom gospodjo Balbakova. Trenuci sa vama bili su retki trenuci srece u mom zivotu. Sinoc sam se dugo kolebao da li da idem u pozoriste ili da se kockam. I moja niska strast za kockom je pobedila. Tako mi i treba. Da sam otisao u pozoriste, znao bih da komad koji se daje nije nikakva francuska komedija o opljackanom ciciji, nego o necemu drugom. Necemu sasvim drugom, sto mi ostaje nepoznato i sada, u casu moje smrti. (Umire.)

BALBAKOVA: Ubij i mene.

GOSPODIN BALBAKOV: Ti ces ziveti. I zajedno ces sa mnom do groba nositi uspomenu na ovaj neobican dogadjaj. (Pauza.) Ima li vremena za jedno kupanje pre rucka?

BALBAKOVA: Vremena ima. Da li ima raspolozenja?

4. POVERLJIVI DOSIJE U PODZEMNIM ODAJAMA TAJNIH ARHIVA

MLADI ARHIVAR: Sta cekamo? Buntovnici ce svaki cas uci u zgradu! Imamo naredjenje da spalimo arhiv! Ako nas uhvate zive zapalice oni nas! (Stari arhivar pali cigaretu.) Vlada je u bekstvu! Grad gori! Teroristi zauzimaju ulicu za ulicom! Pitanje je minuta! (Stari arhivar duboko uvlaci dim.) Arhiva ne sme pasti u ruke nove vlasti! Polijmo i bezimo! (Stari arhivar ispusta krugove dima.) STARI ARHIVAR: I da tako ponistimo nas zivot? Nas svet? Nasu filigransku profesiju?

MLADI ARHIVAR: Ima li drugog resenja?

STARI ARHIVAR: Ima li drugih koji ce novu vlast moci da upute kroz ove lavirinte? Registre, pecate i fascikle! Sumnjive, politicke i drzavne?

MLADI ARHIVAR (iznenadno prosvetljenje): Mislite... da izvrsimo primopredaju?!

STARI ARHIVAR (vadi peceno pile i flasu vina): Batak ili belo meso?

MLADI ARHIVAR: Prvi put vas dubinski razumem. (Jedu.)

STARI ARHIVAR: Citaj! (Mladi arhivar ga gleda belo.) To mi je kao muzika. Pomaze varenju. Citaj neki dosije. (Mladi ga gleda belo. Stari arhivar dohvata prvi dosije koje mu padne pod ruku. Baca ga mladom arhivaru.) Citaj!

MLADI ARHIVAR (vadi dokument iz dosijea. Cita.): Svedocanstvo.

STARI ARHIVAR: Broj?

MLADI ARHIVAR: Sto dvadeset i tri, kroz rimsko pet.

STARI ARHIVAR: Dosije bez broja je kao partitura bez violinskog kljuca.

MLADI ARHIVAR: Svedocanstvo ucenika...

STARI ARHIVAR: Nikako ime! "Ajde da sami zamislimo o kom se coveku radi, koja mu je delatnost, za sta ga tereti zakon.

MLADI ARHIVAR: Ucenik prvog razreda Ohridske skole "Sveti Kliment", dobija svedocanstvo prvog reda sa odlicjem za skolsku 1888#89. godinu.

STARI ARHIVAR: Sta mozes izvuci iz ovog do sada? (Mladi arhivar gleda belo.) Doci ces u moje godine, pa ces svasta moci da izvuces.

MLADI ARHIVAR: Vladanje: primerno. Marljivost: neumorna. Uspeh: zakon bozji - odlican. Slavjansko citanje - vrlo dobar. Bugarski jezik - dobar. Aritmetika - vrlo dobar. Opsta istorija - vrlo dobar. Geografija - odlican. Krasnopis - vrlo dobar. Turski jezik - dobar. Francuski jezik - dobar. Spoljni izgled pismenih zadataka - lep. Odsustva: opravdanih 100, neopravdanih 20. Razredni staresina: N. Nastev.

STARI ARHIVAR: O tempi pasati!

MLADI ARHIVAR: Sta ovo svedocanstvo radi ovde?

STARI ARHIVAR: Hleba na trazi, a ne znas kada ce zatrebati.

MLADI ARHIVAR: Covek je bio dete!

STARI ARHIVAR: Dete je postalo covek!

MLADI ARHIVAR: Visina: sto i sedamdeset santimetara. Boja oci- ju...

STARI ARHIVAR: Ne zuri! Pusti neka otraje. Zamisli visinu. (Pauza.) Svaki detalj je bitan za konacnu sliku.

MLADI ARHIVAR: Boja ociju: crna. (Pauza. Zamislja boju.) Nos: pravilan. (Zamislja nos.) Spava u carapama. Pravi spricer sa cetiri prsta vina, a ostalo soda. Pusi u krevetu. Dok se brije, zvizdi lake klasicne teme: uglavnom Strausa.

(Ulazi Zena-vojnik sa puskom.)

ZENA-VOJNIK: Ruke uvis!

STARI ARHIVAR: Konacno. Braco! Sestre! Oslobodioci! Krvave narodne izdajice su otisle. Polili su ovaj arhiv benzinom i hteli da ga zapale. Mi smo natcovecanskim naporima uspeli da sprecimo da do toga dodje. Mozda ce nesto od ove gradje biti od koristi novoj vlasti. Skromno stavljamo nase usluge na raspolaganje.

ZENA-VOJNIK: Dobro ste uradili. Nova vlast ce biti zadovoljna i znace to da ceni. Imenujem vas cuvarima arhiva u prelaznom periodu. Pod mojom komandom.

STARI ARHIVAR (zagleda se u nju): Vi vrlo licite na onu slavnu glumicu.

ZENA-VOJNIK: Ja sam veterinar. Sada glumim u predstavi zivota.

(Daje im parce papira.)

STARI ARHIVAR: O cemu se radi? (Zena-vojnik ga gleda hladno.) Kakva su ovo imena?

ZENA-VOJNIK: Dajte ovamo njihova dosijea! Odmah! Sta me gledate? Ne delujem vam dovoljno opasno?

STARI ARHIVAR: Kako da ne! Kako da ne!

ZENA-VOJNIK: Na posao!

STARI ARHIVAR: Da li cemo moci da ih pronadjemo? Vidite koliko ovde ima dosijea!

ZENA-VOJNIK: Hocete da vas posaljem na preki sud? Omca ili streljanje? Ili i jedno i drugo?

STARI ARHIVAR: Da se zalozite? (Nudi joj piletinu i vino.)

ZENA-VOJNIK (stavlja salvetu oko vrata.)

STARI ARHIVAR: Da vam otpevamo nesto? Mali dobro drzi tercu!

ZENA-VOJNIK: Sta ste citali kad sam usla?

MLADI ARHIVAR: Dokumente iz necijeg dosijea. Nista interesantno.

ZENA-VOJNIK: Citaj! (Jede i pije.)

MLADI ARHIVAR: "Zlato moje. Moram da idem. Ljubim te sto puta po kosi. Ljubim te sto puta, nize u celo. Ljubim te sto puta, nize, u oci. Sto puta, nize u usta. Sto puta, nize, u bradu. Sto puta, nize, u vrat. Sto puta nize..."

ZENA-VOJNIK: Dovoljno! Sta je to?

MLADI ARHIVAR: Pismo.

ZENA-VOJNIK: Kome?

MLADI ARHIVAR (cita): Gospodjica Smilka Bajraklijeva. "Setaliste Entuzijasta", 4. Strumica.

ZENA-VOJNIK: Od koga?

MLADI ARHIVAR (cita): Vojdan Pop Georgijev. Umetnicko ime Cernodrinski.

ZENA-VOJNIK (pruza ruku. Daju joj dosije. Gleda): Golube moj, ko si da si, gde si da si, tu si. Na mestu suvom, tamnom i bezbednom.

(Baca dosije nazad na gomilu. Zvace piletinu i zaliva je vinom.)

5. MALI INCIDENT U KAFANI "BALKAN"

GRCEV: Kako si?

CANEVSKA: Dobro.

GRCEV: Znam da nisi dobro. Da ne mozes biti dobro. Posebno kad ti je prvi put. Hoces konjak?

CANEVSKA: Ne.

GRCEV: Nemoj odmah da pucas. Neka prvo sedne. Neka se oraspolozi. Ti disi normalno, smiri se. Zatim izvadi pistolj i pucaj u grudi. Ne u glavu. Tesko se puca u glavu kada neko gleda u tebe.

CANEVSKA: Ti povedi razgovor.

GRCEV: Ja cu povesti razgovor. Na kraju mi dajes pistolj. Izlazimo na glavna vrata. Polako. Bez zurbe. Automobil ceka.

CANEVSKA: I?

GRCEV: I zatim zasluzeni odmor. Medju borovima i sisarkama. Nikakve obaveze, nikakve poruke, daleko od ove klanice. Skinuces sa sebe sve sumnje.

CANEVSKA: Volis li me?

GRCEV: Da li te volim? Pitas me da li te volim? Tvoja pametna pitanja.

CANEVSKA: Kazi mi da ovo nece ohladiti nasu vezu.

GRCEV: Grejacemo je kavijarom i sampanjcem, bundama od cincile i pomadama od gazele.

CANEVSKA: I ubistvom na savesti.

GRCEV: To treba da dokazes. Da mozes bez savesti. Da prestanu da laju. Ne gledaj na sat. Zuris nekud? Pogledaj me. Disi duboko. Smirena si? Smirena si?

CANEVSKA: Smirena sam.

GRCEV: Taj covek je krvnik i izdajnik. Pravis mu uslugu. Smanjices mu kaznu bozju.

(Ulazi Arizan, stariji gospodin.)

GRCEV: Mi o vuku, a vuk na vrata. Izvolite gospodine Arizan. Odlicno izgledate za vase godine. Upoznajte se sa gospodjicom Canevskom. Ne morate se predstavljati. Ispricao sam joj sve o vama.

CANEVSKA: Efektno vas je naslikao.

(Arizan joj ljubi ruku. Seda.)

GRCEV: Sta cemo popiti? Gospodjice Canevska, nesto ste mi bledi.

CANEVSKA: Menja se vreme.

GRCEV: Zaista. Ove nagle promene nase klime su neizdrzljive. Kamen bi popucao. Jedva savijam kaziprst. Zglob mi je otekao. Artritis. Imao ga je i moj otac, uopste me ne cudi, to je u krvi. A da je samo klima, nego i ova opsta nesigurnost. Ljudi se ubijaju po ulicama. Covek se boji da udje u kafanu da popije konjak. Konjak za sve? I za vas gospodine Arizan? Imate nekakvu senku na licu.

ARIZAN: Vi ste, Grcev, prilicno samouveren covek.

GRCEV: Jos kako! To mi stvara neprijatelje, ali covek bez neprijatelja nije covek.

ARIZAN: Covek sa previse neprijatelja isto tako.

GRCEV: Nikada ih nije previse. Redovno ih trebim. (Smeje se. Pauza. Tisina.) Kakva neprijatna tisina.

(Arizan se lako klanja na stranu nekome koga ne vidimo. Grcev i Canevska gledaju u tom pravcu.)

ARIZAN: Cernodrinski. Nesto je studirao u Bernu, dok sam radio u konzulatu. Cesto smo zajedno isli u pozoriste da gledamo Minu Feldek. Sjajna glumica.

GRCEV: Jesmo li se resili za konjak?

CANEVSKA: Ne, hvala.

GRCEV: Drhti vam glas, draga. Nesto vas muci?

CANEVSKA: Da.

GRCEV: Sta to moze biti?

CANEVSKA: Bolje da ne znate.

GRCEV: Zivo me zanima.

CANEVSKA: Necete verovati.

GRCEV: Potrudicemo se.

CANEVSKA: Ubicu.

GRCEV: Molim?

CANEVSKA: Izvrsicu ubistvo.

GRCEV: Vi?

CANEVSKA: Ja.

GRCEV: Ali vi ne mozete na mrava da zgazite. Cujete li vi ovo, gospodine Arizan?

ARIZAN: Mene vise nista ne moze iznenaditi.

GRCEV: Koga cete ubiti?

CANEVSKA: Jednog krvnika i izdajnika. Napravicu mu uslugu. Umanjicu mu kaznu bozju.

GRCEV: I kako mislite to da izvedete?

CANEVSKA: Pucacu mu u telo. Tesko se puca u glavu, pogotovo kada vas neko gleda u oci.

GRCEV: Pa vi ste vec sasvim spremni.

CANEVSKA: Mislite da nisam?

(Canevska ustaje, vadi revolver i puca u Grceva. On gleda u nju zaprepasceno. Rusi se. Canevska ne zna sta da radi sa pistoljem.)

ARIZAN: Pistolj. (Canevska mu daje pistolj.) Sada polako. Bez zurbe. Automobil ceka.

(Canevska hvata Arizana pod ruku. Polaze. Na izlasku Arizan vadi sesir i lako se klanja u pravcu gorepomenutog poznanika koga ne vidimo.)

6. DJURDJEVDANSKI VASAR U MAHALI JUDZBUNAR

JOSIF: Danas je Djurdjevdan.

SLAVE: Dan kada se zemlja oslobadja zime.

ANASTASIJA: Kada trava nice, suma lista, a ptice nose radosne vesti hajducima u planinama.

JOSIF: Imamo vasar u nasoj mahali.

SLAVE: Nasa mahala se zove Judzbunar.

ANASTASIJA: To je nova mahala i u njoj zive begunci Makedonci.

JOSIF: Kao sto vidite ovde je veselo. Meckari vode mecke...

SLAVE: ...deca lizu usecerene jabuke, tapandzije i zurladzije sviraju...

ANASTASIJA: ...a politicki agitatori agituju.

JOSIF: Mi smo uza familija Cernodrinskog. Ja sam njegov brat Jo- sif, vulkanizer i automehanicar.

SLAVE: Ja sam njegov brat Slave, cirkuski umetnik i ucitelj plesa.

ANASTASIJA: Ja sam njegova sestra Anastasija, domacica.

JOSIF: Imali smo jos jednog brata, Vasila, ali on je umro kao dete.

SLAVE: Komadi naseg brata Vojdana imaju veliki uspeh i mi smo vrlo ponosni.

ANASTASIJA: Hteli bismo da mu na ovaj nacin cestitamo.

JOSIF: I da ga pozdravimo u nase ime i u ime publike.

SLAVE: Dosli smo da zivimo ovde zato sto su nase selo Selci, blizu Debra, cesto napadali Arnauti odmetnici i nasi roditelji vise nisu mogli da izdrze.

ANASTASIJA: I nasa majka Kita Noeva jednog dana uzela je hoklicu i jednom odmetniku razbila glavu.

JOSIF: Pa smo morali da bezimo. Vojdanu je tada bilo jedanaeset godina.

SLAVE: Nas otac Georgi Slavkovski je bio pop. Vojdan mu je kao dete nosio kotlic sa bosiljkom i torbu s djakonijama.

ANASTASIJA: Jednom je Vojdan celu noc plakao i vikao "Moj daj" i otac i majka su ga pitali sta hoce, sta je to "Moj daj", a on je samo plakao i vikao "Moj daj" i do dana danasnjeg ne znam sta je to moglo da bude.

JOSIF: Sada cemo izvesti po jednu tacku, svako iz svoje oblasti. Ja cu demonstrirati primer vulkanizacije gume.

SLAVE: Ja cu izvesti cirkuske vestine.

ANASTASIJA: Ja cu pokazati kako se najlakse cisti zagorela serpa. I pri tom cu pevati.

(Slave izvodi cirkusku tacku, Anastasija cisti zagorelu serpu, a Josif vulkanizira gumu.)

JOSIF: Pojam "vulkanizacija gume" dolazi od latinske reci "vulkanus", a znaci postupak pri zagrevanju gume, kaucuka i gutaperke, pomesanih sa sumporom, na temperaturi od 130-140 stepeni Celzijusovih. Na taj nacin ove materije, koje su inace tvrde kao drvo, omeksavaju, postaju elasticne i ne rastvaraju se u eteru, benzolu i terpentinu.

(Ulazi crnac sa trubom.)

CRNAC: Ja sam crnac iz Amerike. Sviram trubu. Nemam veze s radnjom. U cast brata ovih ljudi odsviracu jedan bluz.

(Svira.)

7. PODELA ULOGA KOMADA "CAR SIMEON"

ICO: Gospodine direktore.

SLAVEJKOV: Kako ulazis ovako?

ICO: Dva sata cekam.

SLAVEJKOV: Cekaces jos dva dana, jos dve nedelje. U ovom pozoristu ili ce biti reda, ili ga nece biti. Ti si od otpustenih?

ICO: Da.

SLAVEJKOV: To je gotova stvar!

ICO: Zar nema nacina?

SLAVEJKOV: Nema. Nema milosti ni za koga. (Cita spisak.) Canka Vasileva, 19 godina iz Dupnice, naklonost neustanovljena. Pantelej Kurtelov iz Ohrida, godina 21, uloge stare, tipicne i druge. Fanka Kostova iz Prilepa, godina 24, uloge sa intrigama i druge. Kirce Nikolov iz Kruseva, godina 22, uloge ljubavne i turske. Georgi P. Atanasov iz Demir Hisara, godina 26, igrao retko pa je neustanovljeno. Slave Kazankolov iz Kazanlaka, godina 28, komicne i istorijske uloge. Vojdan Cernodrinski iz Debra i Marija Cernodrinska, zena njegova, uloge svakojake. Svi lete zajedno s tobom.

ICO (daje mu pismo.)

SLAVEJKOV (cita pismo): Znas sta. Odnesi ovo onima koji su ga napisali i kazi im da ga stave na jedno mesto. Ja nisam dete i ne plasim se ovakvih pretnji i ucena. Ta vasa tajna organizacija neka nadje druge kandidate za igranje zmurke.

(Ulaze dvojica opasnih tipova u dugim kaputima i sesirima. Spokojno sedaju u fotelje, stavljaju sesire na kolena.)

SLAVEJKOV: Kako ulazite ovako? (Pauza.) Je l" vas neko najavio? (Pauza.) Sta vam treba? (Pauza.) Ko ste vi? (Duga pauza i tisina.)

NEPOZNATI GOSPODIN: Kako je, Ice?

ICO: Dobro, hvala bogu.

NEPOZNATI GOSPODIN: Zdravlje?

ICO: Nije lose.

NEPOZNATI GOSPODIN: Kod kuce?

ICO: Sve u redu, hvala.

NEPOZNATI GOSPODIN: Sta treba?

ICO: Nista, bogami.

(Pauza. Neprijatna tisina.)

SLAVEJKOV: Gospodo, pozoriste se nalazi u teskoj materijalnoj krizi.

NEPOZNATI GOSPODIN: Je l" vas neko nesto pitao?

SLAVEJKOV: Ne. (Pauza. Tisina.) Taj spisak nije konacan. To je samo predlog. (Pauza.) Sta mogu da ucinim za vas? (Pauza. Tisina.) Hocete kafu?

NEPOZNATI GOSPODIN: Sta spremate ove sezone, gospodine Slavejkov?

SLAVEJKOV: "Cara Simeona".

NEPOZNATI GOSPODIN: Ko ce vam igrati cara?

SLAVEJKOV: Predvidjeno je gospodin Bacev. (Teska tisina.) Tako trazi reditelj. (Teska tisina.) Previse trazite gospodo. (Teska tisina.) Videcu sta se moze uciniti.

NEPOZNATI GOSPODIN: Sta bi drugo da igras, Ice?

SLAVEJKOV: Gospodo, to nije pitanje moje dobre volje. Gospodin Ico nema konstituciju za tu ulogu. Sitan je. Odnosno, nije dovoljno krupan. Da je do mene, ja bih mu dao da igra. Ali tu je publika. Tu je kritika.

NEPOZNATI GOSPODIN: Je li Ice dobar glumac?

SLAVEJKOV: Razume se.

NEPOZNATI GOSPODIN: Zasto ga onda izbacujete s posla?

SLAVEJKOV: Gospodo, nikoga ja ne izbacujem s posla. To je jedan nacelan dogovor.

NEPOZNATI GOSPODIN: Kada ne znate za jednog Icu da li je talentovan, odakle znate da li je car Simeon bio visok?

SLAVEJKOV: Ali, to je istorijska cinjenica.

NEPOZNATI GOSPODIN (daje znak savetniku.)

SAVETNIK: U devetoj glavi "Poetike" Aristotel govoreci o razlici izmedju istorije i poezije pise, citiram: "Nije pesnikov zadatak da izlaze ono sto se istinski dogodilo, nego ono sto se moglo dogoditi, i sto je moguce po zakonima verovatnosti i nuznosti." Zavrsen citat. Nesto nize nastavlja, citiram: "Zato i jeste pesnistvo vise filosofska i ozbiljnija stvar negoli istoriografija, jer pesnistvo prikazuje vise ono sto je opste, a istoriografija ono sto je posebno." Zavrsen citat.

SLAVEJKOV (savetniku): Ko ste vi?

SAVETNIK: Savetnik za dramaturska pitanja.

NEPOZNATI GOSPODIN (ustaju): Ni kafu nam niste ponudili.

SLAVEJKOV: Ja sam vas ponudio, vi ste odbili.

NEPOZNATI GOSPODIN: Sve se pamti. Ice, pozdravi kod kuce. (Izlaze.)

SLAVEJKOV: Ponudio sam im kafu! Vi ste mi svedok da sam im ponudio kafu! Jesam li im ponudio kafu?

ICO: Kada pocinju probe?

SLAVEJKOV: Gospodine Ico, kazite molim vas da li sam im ponudio kafu?

ICO: Ne uzrujavajte se, gospodine Slavejkov! O svemu se mozemo dogovoriti.

8. "SUSRET"

NEDA: Ljubazne dame i gospodo, postovana publiko, samo za vas, ovde i sada, prvi i poslednji put, sasvim nenajavljeno, ali zato ne bez poleta, putujuca druzina "Skrb i uteha" V. Cernodrinskog izvesce javnu probu jedne nepoznate verzije operete "Susret", jednocinke u stihovima, na prostonarodnom makedonskom govoru, o borbama za politicko oslobodjenje od turskog ropstva. Unapred smo duboko zahvalni za vasu paznju i aplauz, koje tema vec sama po sebi obilno zasluzuje, a cije mrvice cemo se mi, skromni pozorisni zaljubljenici, svesrdno potruditi da zaradimo.

(Klanja se. Pauza. Ulazi u lik. Pere lice, puni testije vodom, gleda prema istoku. Dalji tekst se peva i govori.)

NEDA:

 
Sunce milo, svetlo bozje oko,

Svako jutro, sunce, si veselo,

Svako vece, more, nasmejano -

Svetom vrtis, sunce, pa se ne umaras, 

A ja, jadna, more, ja sirota

Danju, nocu, sunce, samo placem, 

Samo placem, sunce, i tugujem, 

Za sevdahom svojim prvim 

Mojim dragim navigator-Cvetkom.

Sest meseci dugih vesti nemam

Da li je ziv, sunce, il" pogibe!

Kazi, sunce, svetlo bozjo oko,

Gde je prva prava ljubav moja?

(Cvetko se spusta malim avionom. Nosi avijaticarsku kapu sa naocarima. Ona ga ne vidi.)

CVETKO:

Ne zali, ludo, za ljubavcom svojom,

Brzo ces ti njega, Nedo, videti.

NEDA:

Ko to ide, more, hajd" da vidim

da l" da vidim, more, il" da bezim!

CVETKO (prerusen): Dobro jutro, prelepa curice!

NEDA: Dao bog dobro, more, jabandzice!

CVETKO:

Sto si rano, curo, podranila!

Nadaleko, more, za vodicu,

Cesma nema negde blize selu?

NEDA:

Ima, ima, brato, kak" da nema.

Ali je, Turci, more zagadise, 

Zagadise, bratko, okrvise.

Krvlju decjom, more, orosise.

(Hoce da podje sa testijama.)

CVETKO:

Kuda ides, more, bela Nedo?

Sedni da me, more, razgovoris!

NEDA:

Pusti ludo, more, jabandzice,

Nemam cime da te razgovorim.

CVETKO:

Imas cime, more, bela Nedo,

Tvojim belim biser licem,

Tvojim, Nedo, crnim okom, 

Tvojim, Nedo, rudim grlom,

Tvojim, curo, slatkim glasom.

NEDA:

Haj ti ludo, more, poludelo,

Ja si imam, more, svoga dragog, 

Ak" te cuje, ludo, tesko tebi!

CVETKO (priblizavajuci se):

Aj ti, Nedo, more, lepa Nedo,

Kad bi vid"la more, svoga dragog, 

Da li bi ga ti, more, poznala?

NEDA:

Sta to zboris, more, jabandzice,

moju ljubav ja si dobro znadem, 

Na laktu mi ono beleg nosi.

CVETKO (okazujuci beleg na ruci):

Aj ti, Nedo, more, prva ljubo, 

Gledaj ovde, more, ovaj beleg

I poznaj si tvoga vernog dragog.

Izmucenog navigator-Cvetka!

NEDA:

Ah, poznah te, Cvetko, ah poznah te!

Ti si moja... prva slatka ljubav

Oj junace, ti, moj Cvetko hrabri

Moja radost, moja blaga dusa.

(Zagrle se. Dolaze do aviona. Polecu iznad jezera.)

OBOJE:

Tri godine duge razdvojeni, 

Jedan tamo, a drugi ovamo,

A sada smo i opet zajedno,

U zagrljaj strasno zagrljeni!

Kakva mila, lele, slatka ljubav!

Smrt nas sada ne moze deliti!

CVETKO: Sta li je to, dragi, ono tamo?!

NEDA: Turci... idu, idu naovamo!

CVETKO: Potera je, draga, idu po nas!

NEDA: Da bezimo, hajde da bezimo!

CVETKO:

Sto to zboris, Nedo, draga moja?

Turke trazim, draga, da se bijem,

A ne od njih, more, da se krijem!

NEDA:

Ali oni pravo ovde idu

Tebe, zlatna duso, da uhvate!

CVETKO: 

Ako idu, neka, neka dodju

"Dobro dosli" mi cemo im reci, 

Zivi dosli, ali mrtvi posli!

Imaj srca, Nedo, ne plasi se.			

(Sa suprotne strane u avionu jednosedu, pojavljuje se Dzafer Aga. Ispred sebe ima mitraljez.)

DZAFER AGA: 

Ah prokleta, more, ti djaurko

Ti hajducka, more, posestrimo,

seci cu te valaj na parceta.


NEDA: Dzafer Aga!

CVETKO: 

Aj ti, Nedo, more lepa Nedo,

Ti Cvetkova verna prva ljubo,

Sklon se, Nedo, malo n" onu stranu!

Drz se ago, oj ti mrsko pseto,

I druzina tvoja razdrljana.

(Pocinje zestoka vazdusna borba iznad jezera. Avion Dzafer Age je pogodjen. Rusi se.)

DZAFER:


Alah... Al... ah, ah, Alah Muameda,

Svi djauri glave podigose

Musko, zensko, deca, sve hajduci!


CVETKO I NEDA: Aj poganci, aj vi mrska pseta,

Makedonci sada glavu dizu

Da vam sruse vase gnjilo carstvo.


(Pauza. Radnja se prekida. Svi se zagledaju u stranu, u mrak. Pauza.)

DZAFER AGA: Neko nas gleda. (Pauza.)

NEDA: Ej ti! (Pauza.)

CVETKO: Javi se! (Pauza.)

DZAFER AGA: Ko je?

NEDA: Moramo da prekinemo!

CVETKO: Koga ima tamo?

(Gledaju napeto u mrak.)

9. IZNENADNA POSETA SUBOTICI
(Soba u malom stanu. Katalin, madjarska Jevrejka, cetrdeset godina. U uglu sedi stara zena. Zvono na vratima. Katalin otvara vrata. Na vratima stoji Aleksandar, celav, cetrdesetogodisnji covek sa stomacicem.) 

ALEKSANDAR: Katalin.

KATALIN: Aleksandar. 

(Aleksandar ulazi. Gledaju se.) 

KATALIN: Jesi li me lako nasao?

ALEKSANDAR: Da.

KATALIN: Sedi.

ALEKSANDAR (sedne): Tako mi je cudno. Proslo je dvadeset godina.

KATALIN: Ako ne i vise.

ALEKSANDAR: Ako ne i vise.

KATALIN: Hoces nesto da popijes?

ALEKSANDAR: Znam da nemas vremena. Kako si?

KATALIN: A ti? 

ALEKSANDAR: Eto. Slucajno u Subotici. Sluzbeni put. Sada sam trgovacki putnik. Imam malu firmu. Eksport-import. Mora od neceg da se zivi. Bio sam u prosveti godinama. Nema tamo hleba. Sada mi je malo krenulo, iako je to jos daleko od stabilnog. Radim 24 sata dnevno, sedam dana nedeljno. (Pauza.) Tako mi je milo. Imas porodicu?

KATALIN: Da.

ALEKSANDAR: Decu?

KATALIN: Troje.

ALEKSANDAR: Nek su ziva i zdrava. Ja dvoje. Dva sina. 

KATALIN: Tri cerke. (Pauza.) Oprosti sto nisam mogla da te primim u kuci. Moj muz ne bi razumeo. Ovo je stan jedne moje prijateljice. Ovo je njena majka.

ALEKSANDAR (gleda u staru zenu. Pauza): Nadao sam se da cu moci da te izvedem na rucak. 

KATALIN: Komplikovano je. Ovo je mali grad. 

ALEKSANDAR: Onda cu odmah da krenem nazad. Kolima sam. (Pauza.) Sve mislim da su oni jos u Dubrovniku. 		

KATALIN: Ko?

ALEKSANDAR: Oni. Od pre dvadeset godina. Katalin.

KATALIN: Aleksandar. Jedu zubatac i piju prosek.

ALEKSANDAR: A prosek ne ide uz ribu. (Smeju se. Pauza.) 

KATALIN: Mirisu na kiparis. Kupaju se goli na punoj mesecini. (Pauza)

ALEKSANDAR: Izgubio sam kosu, ali sam zato zaradio stomacic. (Pauza.) Sta je bilo s knjigom koju sam ti dao?

KATALIN: Knjigom?

ALEKSANDAR: Drama Cernodrinskog. Obecala si da ces nauciti makedonski i prevesti je na madjarski.

KATALIN: Ne secam se.

ALEKSANDAR (Pauza. Tisina.): Tako mi je milo sto te vidim. Lane sam se selio. Pronasao sam tvoja pisma. I sada rekoh, prolazim kroz Suboticu, moram da telefoniram. Javili su se neki ljudi, rekli promenjen je broj. Nisam znao da li si jos tu.

KATALIN: Gde bih bila?

ALEKSANDAR: Mozda nije trebalo da se javljam. (Pauza. Tisina. Aleksandar gleda u staru zenu.) Dobro. Ja bih sada polako da krenem. Ceka me dugi put. (Pauza.) Ako te slucaj navede na jug...

(Pozdravljaju se. Grle se kratko i cvrsto. Aleksandar brzo izlazi. Pauza. Katalin sedne. Gleda pred sebe. Stara donese pred nju knjigu i gomilu ispisane hartije.) 

STARA (na madjarskom): Cernodrinski. "Makedonska krvava svadba". Zasto mu nisi dala prevod. (Pauza.) Je l" to bio on?

KATALIN: Ne.

STARA: Nisi smela da ga pustis. Posle toliko cekanja, trebalo je da ga privijes na srce. (Cita iz knjige na madjarskom.)

KATALIN: Prestani. (Pauza.) Molim te. (Pauza.) Mama.

(Zvoni zvono. Katalin otvara. Na vratima stoji Aleksandar.)

ALEKSANDAR: Nisam dosao u Suboticu na sluzbeno putovanje nego da vidim tebe.

KATALIN: Ovo nije stan prijateljice, nego moj. Ovo nije njena majka nego moja.

ALEKSANDAR: Nisam ozenjen i nemam dva sina.

KATALIN: Nisam udata i nemam tri cerke.

ALEKSANDAR: I hocu nesto da te pitam.

KATALIN: A ja kazem "da".

(Aleksandar vadi prsten. Stavlja ga Katalin na prst. Grle se.) 	STARA: Propustili ste toliko godina. Dugo cekanje vas je iscrplo. Sada cete morati da se volite brze od obicnih ljudi.

10. STA SE DESAVALO U RANIM JUTARNjIM SATIMA POSLE SVADBE
(Gradska ulica, zima, 1902. Noc. Tri muzikanta sviraju. Ispred njih idu glumac kum, MEHANDZIJA, glumica kuma i profesor muzike, u pidzami, ogrnut kaputom. Glumac peva deo narodne pesme zavijajuci.)

MEHANDZIJA: Gospodo!

KUM (kumi): Oprosti mi jos ovog puta, duso moja.

KUMA: Necu vise da oprastam. Ne mogu vise da prastam. Nemam vise snage za prastanje. Moja se ljubav istopila kao lanjski sneg.

MEHANDZIJA: Gospodo, molim vas.

KUM: Ne konzumiram vise, da umrem ako se napijem do kraja turneje.

KUMA: Tako si rekao u Svetom Vracu, pa si se napio, tako si rekao u Nevrokopu, pa si se napio, tako si rekao u Simitliju, pa si se napio, tako si rekao u Brezanima, Razlogu i Banskom pa si se napio. Tako ces reci i u Melniku, Dospatu i Kovacevici, i u Jakorudi i Gornjoj Dzumaji.

KUM (peva): A ovo profesore? Sta je ovo?	

PROFESOR: To je triler. Kadenca. Trilo. Muzicki ukras sastavljen od brze alternacije na odredjenoj visini sa dijatonicnom sekundom nad njim. Ima gustu frekvenciju u nasim pesmama.

KUM: Znaci, majku mu, nauka je za sve smislila ime.

MEHANDZIJA: Molim vas gospodo, ne mogu vise, prosli smo ceo grad. Svanuce. 					

KUM: Mnogo si dosadan, bre brate. Sta hoces?

MEHANDZIJA: Da platite za svadbu.

KUM: Moze. Ali da nam jos jednom kazes zasto ja imam tu cast da placam?

MEHANDZIJA: Zato sto ste vi kum.

KUM: Tako je. "Ajde da cujemo jos jednom kako je meni dopala ta cast da sam kum.

MEHANDZIJA: Mladozenja Cernodrinski vas najvise voli i ceni. I u vas ima najvise poverenja. On je vama rekao: Kume, svu brigu za svadbu ostavljam tebi. A vi ste njemu rekli: Kumce, uopste nemoj da brines tu brigu.

KUM: Dobro je. Sve si naucio. Sviraj.

(Muzikanti sviraju.)

MEHANDZIJA: Molim vas, prestanite. Dajte da naplatimo.

KUM: Ti sumnjas da cu ja platiti?

MEHANDZIJA: Ne, gospodine. Sto puta vam kazem. Hocu da idem kuci da spavam, imam porodicu.

KUM: Pa idi, bre brate. I sutra je dan.

MEHANDZIJA: Gde da vas nadjem sutra?

KUM: Mi cemo naci tebe.

MEHANDZIJA: Vi ste na turneji. Makedonska Dramaticeska Druzina. Ujutro putujete.

KUM (pauza): Bogami, u pravu si. Citaj racun. 

MEHANDZIJA (brzo vadi racun.)

KUM: Drhte ti ruke.

MEHANDZIJA: Treci put pocinjem. Nikako da me saslusate. 	

KUM: Dosadno citas, bre brate. Citaj malo zanimljivije.

MEHANDZIJA: Cetiri pecena jagnjeta. Pedeset oka vina. Sedam balona rakije. Salate. Hleb.

KUM: Nije dobro. Unesi se malo u tekst. Cetiri pecena jagnjeta. Intonacija. Logican akcent. Pedeset oka... vina. E lepo. I koliko to dodje?

MEHANDZIJA: Sto sedamdeset leva.

KUM: Koliko?

MEHANDZIJA: Sto i sedamdeset leva.

KUM: Mnogo, bre brate. Sviraj.

MEHANDZIJA: Vi ste obicna pijanica.

KUMA: Ko je pijanica? Shvatate li vi koliko je njemu tesko da izadje pred publiku kao negativna licnost? Zuri u njega ta azdaja sa hiljadu ociju i hoce da ga rastrgne. Gledaju ga kao mrskog porobljivaca i neprijatelja narodnih prava, a u njemu gori patriotizam. Srce trazi jedno, profesija trazi drugo, a sve to trazi rakiju. Koje je njegovo istinsko ja? Alkohol mu kazuje. Bar ga ja razumem.

KUM: Verna saputnice moja. Ti koja me drzis nezno na dlanu. Ne dozvoli da padnem.

(Muzikanti sviraju. Dolazi trenutak krescenda.)

GLUMAC: A ovo, profesore? Sta je ovo?

PROFESOR MUZIKE: To je ezgija. Improvizacija sa modulacijom. Promena kljuca. Imamo tri vrste modulacija. Dijatonicna, hromatska i enharmonijska...

GLUMAC: A zasto se ovo meni tako svidja?

PROFESOR MUZIKE: Nauka je nemocna pred tim fenomenom.

GLUMAC: To sam hteo da cujem. (Daje mu gomilu para.) Je li dovoljno?

PROFESOR MUZIKE: Ovo su tri moje plate.

GLUMAC: Ne ljutite se sto smo vas probudili u pola noci?

PROFESOR MUZIKE: Slobodno me opet probudite.

GLUMAC: Gospodo, vreme je da se podmire racuni sa gospodinom mehandzijom. Duzni smo mu sto i sedamdeset leva. Red je da mu damo trideset leva napojnice. (Mehandziji.) Imate neku posebnu zelju ili moze nesto sa naseg redovnog repertoara. 

MEHANDZIJA: Sta je sada?

GLUMAC: Predstava!

MEHANDZIJA: Kakva predstava?

GLUMAC: Za 200 leva. 

MEHANDZIJA: Zvacu policiju. Oteracu vas na sud. (Seda ocajno u jedan ugao.)

GLUMAC: Siler! 

(Muzika svira tus.) 

GLUMAC (govori monolog iz Silerovih "Razbojnika" dok muzika dramaticno ilustrira. Kuma peva tuznu pesmu.) "Moja nevinost! Moja nevinost! Gledajte. Sve je izaslo napolje da se sunca u miru na proletnjem suncu, a samo ja osecam muku u nebeskim radostima! Sve je tako srecno. Svi su tako bratski spokojno zagrljeni. Ceo svet je jedna porodica, sa jednim ocem tamo gore - ali to nije moj otac. Samo sam ja odbacen iz redova ciste duse, nikada me nece susresti pogled voljene - nikada me nece docekati prijateljski zagrljaj. (Trgne se zestoko.) Opkoljen sam ubicama, okruzen zmijama otrovnicama, zako- van gvozdenim okovima poroka, teturam ka grobu propasti - usred cveca srecnog sveta, ja sam Abadona koji tuzno zavija.

MEHANDZIJA (pocinje da place. Kum ga gleda zacudjeno): Pogodili ste me u srce. Kakav tekst! Kakva poruka! A i moja omiljena pesma. (Place.) Nemojte. Dosta. Ne mogu vise.

(MEHANDZIJA vadi pare. Stavlja u grudi glumice.)

GLUMICA (vraca novac): Mi vas isplacujemo, gospodine. Osim toga, mi smo umetnici.

MEHANDZIJA: Preplatili ste, gospodo. Osim toga, ovo vam je za umetnost.

GLUMICA (vraca pare u grudi.)

MEHANDZIJA: Braco, smem li da vas od srca pozovem u moju skromnu mehanu na jos po jedno pice i kafu.

GLUMAC: A ne, da ne preteramo. Mnogo smo vas zadrzali. Imate porodicu.

MEHANDZIJA: Molim vas, gospodo, ne odbijajte me u ovom svecanom casu mog zivota. 

GLUMAC: Celog zivota glumim, ali do veceras nisam znao moc boginje Talije. 

MEHANDZIJA: Sutra je Sveti Trifun, dan pijanica, hajde da podjemo zajedno da iskrojimo lozu. Otkopacu balon rakije stare dvaest godina, za koju samo ja znam gde je zakopana.		

PROFESOR MUZIKE: Imam ulkus dvanaestopalacnog, ali vas necu odbiti.

MEHANDZIJA: Da sakupimo svu druzinu. I mladozenju sa mladom.

GLUMAC: Dolazimo po tebe, Cernodrinski. Dolazimo po vas, braco i prijatelji, tragicni karakteri, dramski likovi, komicni tipovi i statisti sa zadatkom. A vi, dobri gradjani, koji spavate mirnim snom, sanjajte nas koji sanjamo na javi! Nas u cijim srcima gori zudnja za svetom koji ce tek doci.

11. SLUCAJ BELODRINSKI
(Planinska koliba. Dva gospodina u dugim kaputima, smrtno ozbiljni, i njihov covek za vezu.)

INKOGNITO JEDAN: Kasni.

VEZA: Doci ce.

INKOGNITO JEDAN: Ne volim nepreciznosti.

INKOGNITO DVA: Ni ja.

VEZA: Bez brige. On je svestan stroge konspirativnosti. (Pauza. Tisina.)

INKOGNITO JEDAN: Psst! (Svi vade revolvere. Pauza. Vracaju revolvere.) Ponovi zadatak.

INKOGNITO DVA: To sam i ja hteo da kazem.

VEZA: Imam grejanja i hranu za tri nedelje. Hartiju i mastilo. Cernodrinskom dajem avans. Predajem mu materijale po kojima treba da napise dramu. Zivimo zajedno. On pise. Ja nadgledam posao i redigujem gotove scene. 

INKOGNITO DVA: Da li on shvata politicki znacaj?

INKOGNITO JEDAN: Da li ce on umeti da ulovi nijanse? Da nas predstavi kao pobednike? 

INKOGNITO DVA: Iako...

INKOGNITO JEDAN: Kao pametne? 

INKOGNITO DVA: Iako znamo...

INKOGNITO JEDAN: Kao hrabre? 

INKOGNITO DVA: Iako znamo da...

INKOGNITO JEDAN: Mogu li da nesto kazem bez dobacivanja?

INKOGNITO DVA: A ja?

VEZA: On zna koji je cilj njegovog zanata i umetnosti uopste. Narod ce gledati svoju tragediju, plakace i slavice vase zasluge.

INKOGNITO JEDAN: Da li je on dostojan ovako ozbiljnog zadatka?

INKOGNITO DVA: Ovako smrtno ozbiljnog zadatka?

VEZA: On je posten covek i domacin, otac troje dece. Redovno nam placa porez od svih prihoda. Ima uvid u istoriju, simpatizer je naseg dela, diskretan i dostojanstven.

(Slusaju se koraci. Svi vade revolvere. Ulazi covek izrazito feminiziranog izgleda.)

BELODRINSKI: Uh, pistolji? 

VEZA: Ko ste vi?

BELODRINSKI: Dobro vece. 

VEZA: Sta trazite ovde?

BELODRINSKI: Javljam se na vas poziv.

VEZA: Ovo je nekakva zabuna.

BELODRINSKI: Zabuna, jasno! Ah, koliko svi mi uzivamo u zabunama. Zabune cine nasi zivot uzbudljivim. Zamislite zivot bez zabuna - kakva pustos.

INKOGNITO JEDAN: Vi ste pisac?

BELODRINSKI: Pisac, da. Ne licam na pisca? Za mene drama nije muka, suze i znoj. Za mene, to je leprsava igra duha. Varijacija na vazdusaste teme. Krik srece.

VEZA: Gospodo, ovo je nesporazum.

INKOGNITO JEDAN: Sta cete vi napisati za nas?

BELODRINSKI: Po dogovoru, gospodo. Po dogovoru. Nesto masno. Pikantno. Ljubavna spletka. Lazno predstavljanje. Ona misli da je on posten, hrabar i pametan, a on ispadne fukara, peder i govno.

VEZA: Vi ste Cernodrinski?

BELODRINSKI (place): Ne, ne, ne i ne.

VEZA: Sta vam je?

BELODRINSKI: To ime! Stalno to ime! Ovo postaje nepodnosljivo. Nemam nikakve porudzbine tri meseca. Treba platiti kiriju, grejanje. Donji ves. Znate posto je svila? Ne pominjite mi to ime. Gde god se okrenem, mesaju me sa konkurencijom. Cernodrinski je za tragicne teme, ja sam za komedije. Ja sam Belodrinski.

INKOGNITO JEDAN I INKOGNITO DVA (uperuju revolvere u vezu.)

VEZA: Gospodo, sve mogu da objasnim. (Pauza.) Gospodo, nista ne mogu da objasnim.

12. NADREALISTICKO-DADAISTICKI LITERARNI KRUZOK
(Pariz, 1920. Restoran staklenih zidova na vrhu Ajfelove kule. Tristan Cara i mlada moma Makedonka Rusa cekaju Andre Bretona na sastanak lite- rarnog kruzoka nadrealista i dadaista. Rusa je sekretar i zapisnicar. Nosi muski kostim.)

CARA: Pogledajte Pariz sa vrha Ajfelove kule, draga gospodjice Rusa, slavjanska device moja. 

RUSA: Gospodine Cara, ako mi jos jednom pomenete visinu na kojoj se nalazimo sutnucu vas medju noge. Znate da imam teske vrtoglavice. 

CARA: Dozvolite da uzivam u vasoj nesreci. 

RUSA: Kako vas veseli strasan besmisao zivota. 

CARA: Ja sam promaseni pesnik. Literarni kruzok samo sto nije poceo, Breton samo sto nije stigao, a ja nista nisam napisao, nista nisam smislio. Glava mi je suplja kao kvaran zub. On ce doneti deset novih pesama. On je bolji pesnik od mene.

RUSA: Nije tacno.

CARA: Ja vas placam da me ubedjujete da nije tacno. Iako vi dobro znate da jeste.

RUSA: Ja sam jadna provincijalka, izgubljena u gradu svetlosti. Prestanite da locete. Ako imate nesto za diktiranje, izvolite, ako ne oslobodite me. 						

CARA: Pisite. (Pauza. Kreativni grc bez rezultata.) Pomozite mi gospodjice Rusa. Ne mogu da kreiram. Dajte mi rec.

RUSA: Hodza.

CARA: Jednom ste mi vec dali tu rec. Stavio sam je u pesmu: "Hipertroficni slikari hiperestetizirani i hipnotizirani hijacintima hodza hipokritskog izgleda." 

RUSA: Secam se kao kroz maglu.

CARA: Dajte mi rec koju nisam cuo. Treba mi inspiracija. Dajte da vas griznem za uvo.

RUSA: Dala sam vam juce.

CARA: Dajte mi opet.

RUSA: Dajte pare! Koliko meseci mi niste dali platu?

CARA: Rec, Rusa, treba mi rec.

RUSA (vadi list hartije iz tasne. Daje ga Cari.)

CARA (cita): "Tumba, tumba Tatara

javni konja zlatara,

ta pojdi si Vegle

Vegle kopje krevae

Sam beg sedese

Samovila pisvese

so orloo perce

paunoo krilce.

Vtori mi bese Alekso

so sedum rani na celo

i oste puska na davat

duri si ima patroni." (Pauza.) Cije je ovo?

RUSA: Moje.

CARA: Ovo je genijalno.

RUSA: Hvala.

CARA: Sasvim besmisleno. Srz moje misli. Dajte mi je na zajam. Prodajte mi je. 100 franaka! Rekao sam 100? Mislio sam 150. Breton ce pozeleneti od zavisti. 

"Tumba, tumba Tatara

javni konja zlatara,

ta pojdi si Vegle

Vegle kopje krevae

Sam beg sedese

Samovila pisvese..."

(Ulazi Breton.)

BRETON: Vec ste poceli?

CARA: Nestrpljivo vas ocekujemo.

BRETON: Jeste li se otreznili, dadaisto Cara? Ostavio sam vas sinoc ispod mosta kod Notr Dam pijanog ko letva. Vasa dzigerica je jaca od vasih pesnickih socinenija.

CARA: Nosim duboki mir u stvaralackoj utrobi, nadrealisto Breton. U prvom mamurluku sam napisao biljur pesmu. Sirovi dijamant. 

BRETON: Da covek ne veruje. Da cujemo.

CARA: Samo posle vas.

BRETON (vadi list hartije iz dzepa): Zapisao sam pregrst novih stihova, koji proizlaze, na neki nacin, iz kosmopolitskog duha grada Pariza, Francuska, u kojem sam, kao sto je poznato, rodjen. Ne znam koliko ce biti bliska vama, Cara, koji, kao sto je poznato, dolazite iz Moinestija, Rumunjska, i vama gospodjice Rusa koja, kao sto nije poznato, dolazite... odakle vec dolazite. (Cita.) 

"Tumba, tumba Tatara

javni konja zlatara,

ta pojdi si Vegle

Vegle kopje krevae

Sam beg sedese

Samovila pisvese

so orloo perce

paunoo krilce.

Vtori mi bese Alekso

so sedum rani na celo

i oste puska na davat

duri si ima patroni."

CARA (pokazuje svoj primerak pesme Bretonu): Plagijat. 

RUSA (Bretonu koji ogorceno gleda u nju): Prepisali ste je iz onog pisma koje je jutros stiglo. (Pokazuje veliki koverat.) Videla sam da dolazi iz mog kraja i otvorila sam ga. Ne izdrza srce junacko, iako zensko. Igram i ja svoju igru.

CARA: Kakvo pismo?

RUSA: Jedan moj sunarodnik moli da ga stampate u vasem casopisu.

CARA: Kako se zove?

RUSA: Cernodrinski.

CARA: Kakvo ime! Svi imaju bolja imena od mene. Sta je poslao?

RUSA: Dramu.

CARA: Ne moze! Ne objavljujemo drame. Mrzimo drame.

(Baca tekst kroz prozor.)

RUSA: Oh, boze moj.

(Rusa trci za tekstom. Dolazi do prozora. Gleda u dubinu. Gubi ravnotezu. Pada sa vrha Ajfelove kule. Cara i Breton pritrce prozoru. Gledaju dole.)

BRETON: Rusa!					

CARA: Prijateljice.

BRETON: Neverovatno!

CARA: Uhvatila je tekst u letu.

BRETON: Prestala je da pada.

CARA: Lebdi u vazduhu.

BRETON: Dize se uvis.

CARA: Vise.

BRETON: Jos vise.

CARA: Gubi se u visinama.

BRETON: Ovo vi stavite u pesmu.

CARA: Cuda se desavaju oko nas, a mi ih ne primecujemo.

BRETON: Zbogom, Rusa. Nosite pozdrave nepoznatom pesniku!

CARA: Tamo odakle dolazite. Tamo kuda idete.

13. PIKNIK U NAPUSTENOM SELU SELCI, KOD DEBRA
(Napusteno selo. Na rusevini kuce sede Zan i Elica. polugradski obuceni. Jedu. Pored njih parkiran mali motocikl.)

ELICA: Zan! (Gleda u noz.) Gledaj! (Zan gleda u nju.) Noz je tezak kao djule. Nesto ga vuce dole. (Zan proba. Odmahuje glavom.) Sta to moze biti?

ZAN: Magnetizacija. (Pauza. Elizabeta gleda u njega.) Dole je zelezna ruda. Pada kisa. Stvara se magnetizacija. Prirodna pojava. (Zavrsio je s jelom. Pusi.)

ELICA: Nisi raspolozen. (Pauza.) Ti mi ne verujes. (Pauza.) Da si mi drugi. (Pauza.) Jos malo ajvara? (Zan odmahuje glavom.) Je li bio dobar? (Zan klima glavom potvrdno.) Sama sam ga pravila.

ZAN: Zaboravi prosli zivot, Elizabeta. Majku, oca, drugarice, miraz i ajvar. Sada idemo u dzunglu gradova. Ti automatski postajes druga licnost. Estrada postaje tvoje drugo ja.

ELICA: Estrada jeste za mene, ali da li sam ja za estradu? 

ZAN (pokazuje nos): Kada odaberem nekoga za lansiranje, to je odabrano. Da li je to trece oko, intuicija, telekineza ili, popularno receno, nos, meni je svejedno. Ja vise nemam vremena za greske.

ELICA: Ne znam da pevam.

ZAN: To nije sporno i to nije problem.

ELICA: Sta cu raditi kad ne znam da pevam?

ZAN: Postoji siroka lepeza mogucnosti. 

ELICA: Da ne mislis na... (Zan gleda u nju.)... one stvari. (Zan gleda u nju.)

ZAN: Hvala ti puno, Elice. Puno ti hvala. Je l" ti ja licim na makroa? Ako ti na to licim, daj da se rastanemo odmah, ovde i sada. Da ne trosimo vreme badava. Da igramo otvorenih karata.

ELICA: Nisam nista lose mislila. Htela sam da kazem ako mora i to, mora. Kuda magare, tamo i samar.

ZAN: Imponuje mi tvoj osecaj za realizam. 

ELICA: A ipak u dugim nocnim satima nedostajace mi zvuk zubora seoskog potoka, miris lipa seoskog proleca, vesela seoska igra seoskih jaganjaca po seoskim livadama.

ZAN: Pomisli da ces se jednog dana vratiti u selo "mercedesom" i da ces izgraditi bolnicu za fizioterapiju. Neka te ta nada odrzava u zivotu. 

ELICA: Kako ti znas da me ispunis zivotnom vedrinom.

ZAN: A ti mene? A ti njega? A ti njih?

ELICA (prvo skromno, a zatim sve smelije demonstrira repertoar zavodnickih tehnika. Zan je kriticki procenjuje. Ulazi jedan neobrijan sumnjiv tip u fraku. Nosi violinsku futrolu. Elica gleda u njega.)

COVEK U FRAKU: Ne namestaj se, kurvo, neces mene zavesti, vremena su teska, odgovornost velika, ja sam na strazi, ko ste vi?

ZAN: Kakva straza?

COVEK U FRAKU: Odgovaraj, ne pitaj, licne karte, kuda idete?

ZAN: U grad. Stali smo da malo odmorimo.

COVEK U FRAKU: Ovde, bas ste ovde odabrali da se odmarate, slucajno je li, eto tako se desilo, i hocete da vam verujem, pa nismo toliko naivni, majku mu, pa nismo deca, ovo je nekad bilo selo Selci, sada je zapusteno, vi sedite na temeljima kuce. (Pauza. Oni gledaju gde sede.) Tu je rodjen Cernodrinski. (Zan i Elizabeta ga gledaju belo.) Niste znali je li, prvi put cujete, ja sam diplomirani violinist, nema posla, nezaposleni violinist - zivi djavo, ne zovu me uzalud Paganini sa dvanaest nozeva u ledjima. 

ZAN: Propast komunizma kao svetskog procesa odrazila se na sve nas. 

ELICA: Tu ima magnetizma.

COVEK U FRAKU: Vi mislite da je to magnetizam?

ELICA: Nego sta je?

COVEK U FRAKU: Vi mislite da je to magnetizam?

ELICA: Hocete da odsvirate nesto?

COVEK U FRAKU: Bolje ne.

ELICA: Nije vam nastimovana?

COVEK U FRAKU: Nastimovana je, nastimovana. (Pauza.) Nastimovana i otkocena. "Cernodrinski se vraca kuci", predstavu u pozoristu, jeste li gledali?

ZAN: Pozoriste slabije posecujemo.

COVEK U FRAKU: Imate srecu, imamo spisak svih koji su je gledali, celokupna publika, sve to... (Pravi pokret rukom kao da kolje.) Autor, reditelj i glumci, zajedno s rodbinom do treceg kolena (Isti pokret.) i onima koji su im igrali na svadbi. (Isti pokret.) 

ZAN: Zasto?

COVEK U FRAKU: "Onaj koji pita ne zna, onaj koji zna ne pita." Clan cetvrti, opsta teorija o zastiti njegovog lika i dela, mi smo udarna grupa, "straf-divizija Cernodrinski", do sada su oni nistili nas, odsada cemo mi njih, ne mozete protiv nas, najbolje je da nam se pridruzite, u ovoj etapi naseg razvoja treba nam covek vaseg profila, ali prvo cemo morati da vas proverimo, znas da sviras? (Daje violinu Zanu.) Naucices. Idemo u banku!

ZAN: U banku?

COVEK U FRAKU: Cuvacemo ti ledja. (Seda na motocikl.) Nema mesta za troje. Vozicemo polako, ti trci za nama. 

(Elica seda iza njega. Covek pali motocikl, ali ne moze da krene.) 

COVEK U FRAKU: Nece da krene.

ELICA: Magnetizam!

ZAN: Da li ovo znaci da ce motocikl zauvek ostati u ovoj nedodjiji?

COVEK U FRAKU (baca se na kolena. Sapuce zemlji): Cernodrinski. Pusti nas da idemo!			

14. "KAZI ZASTO ME OSTAVI"
(Mala zagusljiva neuredna soba u hotelu na Ohridskoj rivijeri. Ulaze Georgi i Marina. Georgi nosi u ruci saksofon. Pali svetlo. Marina razgleda sobu radoznalo. Pauza.)

GEORGI: Rekao sam ti da nema sta da se vidi.

MARINA: Kako mozes ovde da zivis? 

GEORGI: Da sidjemo.

MARINA: Ovo je bivsa ostava. Cistacice su tu cuvale kofe i metle. Potrazi normalnu sobu od hotelske uprave!

GEORGI: Uglavnom sam dole u restoranu.

MARINA: Mislis na sanku! (Pauza.) Gde su smesteni drugi muzicari?

GEORGI: Zive u gradu. Imaju porodice.

MARINA: A ti? (Pauza.) Sta je ovo sto zuji?

GEORGI: Dimnjak od kuhinje. Gasi se u jedan posle ponoci.

MARINA: Ionako ranije ne ides u krevet. I pali se u pet ujutru. Ionako si vec na nogama.

GEORGI: Devojko, prvi put te vidim. Nisi mi ni majka, ni sestra. Niti nesto trazim od tebe, niti sam ti nesto duzan.

MARINA: Imas neko pice?

GEORGI: Da sidjemo u restoran.

MARINA: Imas pogled na jezero? (Prilazi do prozora.) Na kotlarnicu. Poceo je da pada sneg. (Pauza.) Da narucimo pice telefonom.

GEORGI: Nemam telefon. 

MARINA (uzima knjigu s kreveta): Ljubavni roman. O cemu se radi?

GEORGI: Nije jasno.

MARINA: Kao Hajdeger. Njime plasim muskarce. Pitam ih da li su ga citali. Pisaju u gace.

GEORGI (Pauza. Gledaju se): Hajdemo dole.

MARINA: Nije ti prijatno sa mnom? Htela sam samo da ti vidim sobu. (Place. Pauza. Georgi je gleda. Ona se smiri i nasmesi. Vadi cigaretu.) Pusim tri kutije dnevno. Pokusala sam da prestanem pomocu nekih italijanskih pilula. (Pauza.) Kad sam bila mala, majka me je terala da idem u muzicku skolu. Bezala sam sa casova i isla u bioskop. Mogla sam da postanem muzicar. (Pauza. Tisina.) O cemu hoces da pricamo?

GEORGI: Zasto si ovde?

MARINA: Vrlo si nepoverljiv. (Pauza.) Na odmoru sam. Dosadno mi je. Juce me je pozvao na kafu direktor hotela. Pitala sam ga o tebi. 

(Pauza. Georgi vadi ispod kreveta flasu rakije. Sipa. Piju.)

MARINA (izuva cipele): Upoznala sam momke sa recepcije. Ucili su me da igram tablu. Jedan od njih mi se javio kasno uvece da pita moze li da me poseti. Pitala sam ga da li je citao Hajdegera.

GEORGI: Sta su ti rekli o meni?

MARINA: Nista ne znaju. Ni ko si, ni odakle si. (Pauza.) Sta si u horoskopu? Ja bih rekla, jarac. 

GEORGI (gledaju se): Sta su ti drugo rekli o meni?

MARINA: Rekli su: on je cudan. Okani se njega. Sedela sam pored tebe na sanku celo vece. Nisi progovorio ni rec. Prvi put sam te videla letos. Vodila sam turiste penzionere iz Beneluksa. Pazila sam da im ne cure slavine, da nema zaprske u hrani. Na kraju programa ste uvek svirali "Kazi zasto me ostavi" sa tvojom solo partijom. Sada je zima. U hotelu nema gostiju. Svirate samo subotom i nedeljom za ljude iz okolnih sela. Zatim muzicari idu kucama, a ti ostajes sam. Sta radis ovde sam ponedeljkom, utorkom, sredom, cetvrtkom i petkom? To mene zanima. 

(Pauza. Gledaju se. Ona se naginje prema njemu, kao da hoce da ga poljubi. Vadi fotografiju i pruza mu je.)

GEORGI (gleda fotografiju): Sta je ovo?

MARINA: Fotografija. Slikala sam vas dok svirate. (Pauza.) Evo su muzicari oko tebe. A ovde gde bi trebalo da si ti, nema nicega. Prazan prostor. Nema tvog lika. Ne mislis da je to cudno? (Pauza.) Ne mislis da je to cudno?

GEORGI: Popij pice i idi.

MARINA: Nema te na ovoj fotografiji, ali te zato ima na drugim. (Vadi fotografije.) Vojdan Cernodrinski, u profilu, sa polucilindrom, u pivnici u Gracu, cirka 1899. Cernodrinski, levo, na pozorisnoj turneji. Cernodrinski, drugi red, desno, s mustiklom. Odavno se bavim tvojim slucajem. Ti si duh.

GEORGI: Nista te ne razumem.

MARINA: Ja ne razumem. Ti razumes sve i trazim da mi objasnis. Ne spavam mesecima.

GEORGI: Ti nisi pri sebi.

MARINA: Cernodrinski! 

GEORGI: Odlazi. Odmah. Molim te.

(Ona izlazi. On ostaje sam. Pauza. Gleda u vrata. Posle izvesnog vremena naglo ih otvara.)

MARINA (stoji na vratima): Dramski pisac. Rodjen drugog januara 1885. U znaku jarca. Divlja svinja u kineskom i kamen kremen u asteckom horoskopu. (Georgi unosi Marinu u sobu. Zatvara vrat.a) Ponovo rodjen kao dzez muzicar. Krijes se u ovom usranom hotelu. 

GEORGI: Godinama sam bio u zatvoru. Zato niko nista ne zna o meni. Nema tu nikakve misterije. 

MARINA: I nisi ovde sam. Imas glumacku druzinu. Dajete predstave usred jezera u ponoc.

GEORGI: Ti si luda.

MARINA: Sve sam videla. Plesete nad vodom. Stojite u vazduhu. 

(Odjednom se otvara plakar. U njemu stoje svi glumci iz prethodnih scena. Napred su dete bez maste, otac i majka u kostimima iz prve scene. Marina gleda u njih zaprepasceno. Majka izlazi iz plakara. Prilazi Marini. Rukom joj prelazi preko ociju. Ljubi je u usta. Marina pada u trans.)

MARINA: Grad gradila samovila,

ni na nebu ni na zemlji,

nego tako pod oblakom.

Nego tako pod oblakom,

Ni na nebu ni na zemlji,

Grad gradila samovila.

MAJKA: Mamino!

MARINA: Laku noc, dobri ljudi. Laku noc, Cernodrinski. Kazi zasto me ostavi? (Izlazi.)

GEORGI: Jadna cura.

MAJKA: Sutra se niceg nece secati. Mislice da je sanjala. (Gleda u Georgija.) Sta je? Da se nisi zaljubio? "Ajde. Idemo. (Ulazi nazad u plakar.)

GEORGI: Kuda?

MAJKA: Otkriveni smo. Moramo otici odavde.

GEORGI: Kuda?

MAJKA: Na drugo mesto. 

GEORGI: Koje drugo mesto?

MAJKA: Na drugo mesto. Na druga mesta. Kuci. 

(Georgi uzima saksofon. Gleda u glumce, pa u vrata na koja je izasla Marina. Pauza.)

Z A V E S A

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1996-1998 / Sva prava zadrzana]