 |
Broj 111 | |
KNJIGE | ||
Aleksandra Mancic Milic
Don Rigobertove sveske
Mario Vargas Llosa, Los cuadernos de Don Rigoberto, Alfaguara, Madrid, 1997.
"Ovo ti naredjuje tvoj rob, voljena moja. Pred ogledalom, na krevetu ili na divanu uresenom rukom bojenom indijskom svilom ili indonezanskim batikom okruglih ociju, leci ces na ledja, naga, i raspustices kosu. Podici ces, savivsi je, levu nogu sve dok ne napravi ugao. Naslonices glavu na desno rame... "Uputstva se nastavljaju, i donja Lukrecija bice bas onakva kako to zeli njen ljubavnik, bas kao Danaja Gustava Klimta. "Maestro te je najavio, naslutio te je, video te bas onakvu kakva ces doci na svet i kakva ces biti pola veka kasnije". Citajuci Don Rigobertove sveske, poslednji roman Marija Vargasa Ljose, razmisljamo o tome koliko sve stvari mogu uraditi jedan covek i jedna zena sa svojim telima, a naga tela, istovremeno idealne i bezocno zemaljske lepote, umetnost je postavila u neku vanvremenu senzualnost. To je prica o jednom ocu, odanom suprugu previse zivahne maste, don Rigobertu, o jednom sinu, djavolski naivnom Foncitu, o neodoljivo senzualnoj matroni, donja Lukreciji, i o njihovim senzualnim preplitanjima umesno predstavljenim kroz parodiju osecajnosti.
Po recima Marija Vargas Ljose, "ja i jedan moj prijatelj slikar, Fernando de Sislo, odlucili smo da zajedno ispricamo povest don Rigoberta, donja Lukrecije i malog Foncita. Trebalo je da to bude umetnicki eksperiment, prica sacinjena u cetiri ruke, ja sam je pisao, on ju je slikao. Taj projekat ipak nije uspeo jer smo obojica shvatili da zelimo da imamo slobodu da se izrazimo. On je tu pricu slikao na svoj nacin, a ja sam je pisao tumaceci je na sasvim drugaciji nacin. Projekat nije uspeo, ali je u meni ostala volja da spojim jezik knjizevnosti i jezik slikarstva. Tako je nastala Pohvala pomajci, ciji idealni nastavak predstavljaju Don Rigobertove sveske".
Izmedju objavljivanja romana Pohvala pomajci (kod nas objavljenog u prevodu Branka Andjica 1990. godine u izdanju Knjizevnih novina) i Don Rigobertovih svezaka proteklo je devet godina. Prvi Vargas Ljosin erotski roman izazvao je kod kriticara poterbu da objasne (sebi i citaocima) otkuda to da ovaj pisac pocne da se bavi tom literaturom. Treba se setiti, medjutim, da sam Vargas Ljosa izrazava sumnju u to da uopste moze postojati velika knjizevnost a da, izmedju ostalog, nema i erotskog u sebi. I da se tog stava drzao i u svojim delima. Uostalom, kako ovaj roman vise nije presedan, ta tema prestala je da zanima i kriticare.
Erotsko se u poslednjem Vargas Ljosinom romanu ispoljava kroz stalne knjizevne i umetnicke citate: od Dve devojke koje leze u zagrljaju Egona Silea, slikara cija reinkarnacija Foncito misli da je, do Klimtove Danaje koju pred ogledalom podrazava donja Lukrecija, pa sve do sarene limenke supe Kempbel Endija Vorhola, koju don Rigoberto spaljuje u kaminu kako bi napravio mesta za jedan morski prizor Parakasa di Sisloa i zenskih figura Jonasa Drentveta.
"Obozavam slikarstvo upravo zbog njegove sposobnosti da evocira i predstavlja ljudsko telo u svoj njegovoj bujnoj senzualnosti. Posle knjizevnosti, to je najuzviseniji oblik umetnosti. Slike koje pricam u knjizi predstavljaju moj esteticki ukus, moje preferencije i moje uspomene iz umetnosti. Volim iznad svega ekspresionizam i Egona Silea zato sto ga smatram junakom koji je bolje od drugih uspeo da protumaci i otelovi samu ideju romantizma. Umro je mlad, neshvacen. Citavo njegovo delo bilo je jedna transgresija, isao je protiv morala i predrasuda svoga vremena". Vargas Ljosa napisao je knjigu o erotizmu zato sto se, po njegovom misljenju, erotizam lose tretira u savremenom drustvu, ali je zeleo da to ucini na zabavan nacin, "jer samo humor nas moze spasti od prostastva modernog doba". To je himna supruznickoj ljubavi, seksualnosti koja nikome ne nanosi zlo, racionalnoj transgresiji pod domacim krovom. To je pohvala krajnjim uzivanjima koja samo privatni zivot moze da ponudi. To je uzivanje daleko od ideje greha i straha, daleko cak i od one gradjanske strasti kakvu smo susretali u drugim knjigama ovog peruanskog pisca koji sada zivi u Londonu.
Don Rigoberto, protagonista romana, ima velik nos i velike usi, lici na Nosferatua. On je dosao do saznanja da najbolja odbrana od svakodnevne rutine, vulgarnosti i neznanja koje ga okruzuju jeste uranjanje u knjizevne mastarije, u umetnost. Zato pise arhitekti koji mu gradi kucu. Izmedju njih postoje neslaganja u koncepciji, arhitekta veruje da su osobe vaznije od predmeta, a don Rigoberto je sasvim suprotnog misljenja. Biblioteka, kaze, mora da ima samo cetiri hiljade knjiga, ni jednu jedinu vise, a u njegovoj kuci bice izlozeno svega sto slika, ni jedna manje. Svaka nova slika znacice izbacivanje neke stare slike, nova knjiga doci ce na mesto neke druge. One koje su izbacene bice spaljene u kaminu. Otuda, objasnjava don Rigoberto arhitekti, kamin mora da se nalazi na strateskom mestu, pored fotelje, nedaleko od biblioteke.
"Rec je o jednoj zabavnoj metafori onoga sto predstavlja danasnju stvarnost. Nas prostor je sve ograniceniji, te treba praviti izbor na osnovu kvaliteta. A birati, to je fascinantno. Sve do nedavna, jedna od glavnih karakteristika dobre biblioteke bila je upravo kolicina izlozenih knjiga, njihovo obilje. Ja licno mogu reci da sam na sopstvenoj kozi osetio tu malu egzistencijalnu dramu. U svom zivotu selio sam se mnogo puta i svaka moja selidba dovodila me je do toga da zivim u sve manjoj kuci. Bio sam primoran da biram, te sam tako silom prilika uveo u svoju biblioteku numerus clausus", kaze Vargas Ljosa. Don Rigoberto se okruzuje knjigama i lepim slikama, i smatra da je kultura caroban rudnik erotskih sugestija. Jako voli Borhesa, a posebno jednu njegovu recenicu: stvari koje ne pruzaju srecu beskorisne su i stetne. Savetuje da se rec stvari bez okolisenja zameni recju zene znacenje se, veli, nece promeniti. Cak i kada razmislja o preljubi on mora da citira Borhesa: "U preljubi obicno ucestvuju neznost i odricanje".
Ali sta je to erotizam? Vargas Ljosa veli da je to "obogacivanje telesne ljubavi koje se ostvaruje koriscenjem maste i kulturom. Telo je njegova prirodna pozornica. Ostvaruje se kroz rituale, obrede i teatralnost, koji produzavaju telesno zadovoljstvo i obogacuju ga emotivnim i intelektualnim sastojcima. Kadar je da razotkrije aveti naseg uma. Kada dve osobe uspeju da sjedine svoja tela i svoje individualnosti kroz jedno takvo ljubavno saucesnistvo i zajednicko ucestvovanje u kreativnosti i ritualnosti erotizma, tada njihov odnos postaje caroban, kulturno, duhovno i filozofski potpun".
Vargas Ljosa voli erotizam, ali ne voli pornografiju. "Pornografija je kolektivisticki fenomen, industrijski proizvodi se namecu trzistu uz pomoc reklame. Ona nema dusu, od plastike je i gusi individualizam, intimnu licnost svakog ljudskog bica, kao i ono razotkrivanje aveti o kojem sam ranije govorio. Cak se i nase aveti kroz koriscenje i iskoriscavanje pornografije vise ne otelovljuju u zeljama, nego ostaju neizrazene, inertne. Pornografija se na taj nacin transformise u jedan oblik otudjenja i odricanja od impulsa nase kreativnosti".
Ziveo erotizam, dakle, veli nam Vargas Ljosa, treba ga poznavati i ceniti njegovu vrednost kroz kulturu. "Da, kultura je zacelo neophodna da bi se erotizam razvio. Nije slucajno to sto u svim primitivnim kulturama, gde pripadnost plemenu gusi licnost, ne postoji nikakav oblik erotizma a seks se manifestuje kao cista seksualna mehanika. Nije to nikakva aristokratkska ili burzoaska vrednost. Pre bih ga nazvao vrednoscu tipicnom za individualisticko drustvo, autonomno, suvereno, sacinjeno od ljudi slobodnih da iskazu svu svoju teatralnost i svoje osobenosti. Samo obrazovane osobe, nezavisne od svake ideje transcendencije, mogu doseci optimalan nivo erotizma. Duboko religiozna drustva ne mogu biti erotska drustva jer guse slobodarski duh pojedinaca".
Prema Vargas Ljosinoj poetici, svako pisanje predstavlja pobunu protiv stvarnosti, ali time i protiv Boga kao simbola te stvarnosti, a jezik knjizevnosti sluzi tome da bi se bozje delo razbilo u paramparcad i, konacno, ubio Bog.
Povodom romana Pohvala pomajci kriticari su spekulisali o njegovoj mogucoj autobiografskoj obojenosti. U tome je imala udela i sama Vargas Ljosina realisticka poetika, stav da umetnost uvek mora imati oslonac u licnom iskustvu, kao i cuvena tuzba bivse zene povodom predstavljanja privatnog zivota u romanu Tetka Hulija i piskaralo. Ako se, medjutim, prilikom tumacenja Pohvale pomajci, kriticar radije odlucivao da erotsko u romanu tumaci samo kao sredstvo da se isprica neka druga prica, da se izrazi nezadovoljstvo u drustvu, u ovom romanu, naprotiv, mozemo pre svega zakljuciti da je rec o svojevrsnom pronalazenju nacina da se uziva u stanju stvari onakvom kakvo ono jeste: da se pronadje sopstveni ugao iz kojeg ce se nezadovoljstvo koje dolazi spolja potirati na mikroplanu, ne menjajuci na samoj stvari nista.
Sukob koji je u prvom romanu postojao u samom protagonisti, don Rigobertu, sukob ideala evropskog liberalnog humanizma s jedne i katolicanstva s druge strane, sada je, cini se, prevladan time sto je pobedila jedna, i to ona liberalno-humanisticka strana. Setimo li se da Vargas Ljosa vec dugo zivi u Londonu, mozemo pomisliti da je ipak drustvo ono koje uveliko utice na stavove i tacku gledista autora.
"Na desetine puta sam iznova pisao pojedina poglavlja ove knjige jer sam ubedjen da se pisac moze spasti samo kroz savrseno estetski razradjen stil pisanja. Samo tako ja sam uspeo da izbegnem opscenost, suvisne detalje i voajerizam".
Odista, ovim romanom Vargas Ljosa se pokazuje kao izvanredan ucenik Borhesa, koji je jednom zapisao: "Pisac koji poznaje svoj zanat moze reci sve sto hoce ne povredivsi dobre obicaje i ne prekrsivsi konvencije svoga doba. Dobro znamo da je i sam jezik jedna konvencija".
Konvencija, da, kaze Vargas Ljosa, ali i bogoubica.