 |
Broj 111 | |
KNJIGE | ||
Srdjan Simonovic
Price o sudbini i spokojstvu
Vilijam Trevor: Felisijino putovanje, Nolit, Beograd, 1997, s engleskog preveli Ivana i Zoran Paunovic i Rujevina San Pjetra, Klio, Beograd, 1997, sa engleskog preveo Djordje Krivokapic
Kada pocinje da pise, Vilijam Trevor ne zna hoce li ono sto nastane kao zavrsni plod njegovog truda biti pripovetka ili roman. Mozda ovoj cinjenici mozemo zahvaliti sto je Trevor kao stvaralac podjednako dobar u obe ove forme, a svakako je srecna je okolnost sto se nasim citaocima Trevor gotovo istovremeno predstavlja i kao romansijer i kao pripovedac, cime se donekle nadoknadjuje izvesno zakasnjenje s kojim se ovaj uveliko priznati pisac prvi put pojavljuje u nasoj sredini. Dve njegove knjige koje su nedavno prevedene predstavljaju dobar izbor rec je o nekim od najboljih stranica Trevorovog ne tako malog opusa.
Rodjen u irskoj pokrajini Kork 1928, Trevor je studirao istoriju na Triniti koledzu u Dablinu, bavio se vajarstvom i nastavnickim radom, da bi 1955. emigrirao u Englesku u potrazi za stalnim zaposlenjem. Za Irsku je ostao vezan kako u svom delu, tako i u zivotu, za koji bi se moglo reci da protice izmedju ove dve zemlje. Prva knjiga koju je objajavio, jos davne 1958, bio je roman Pravilo ponasanja (A Standard of Behaviour), koji nije privukao vecu paznju. Uspeh je usledio sa drugim romanom, Stari momci (The Old Boys, 1964), koji je osvojio knjizevnu nagradu "Hotornden". Posle njegovog objavljivanja, Trevor se profesionalno posvetio pisanju do tada je radio kao nastavnik istorije i sluzbenik u reklamnoj agenciji. Trevor je do danas objavio ukupno cetrnaest romana i osam zbirki prica, kao i jednu knjigu autobiografskih eseja. Prestizna nagrada "Vitbred" dodeljena mu je cak tri puta, za romane Deca Dinmuta (The Children of Dynmouth, 1976), Pastorcad srece (Fools of Fortune, 1983) i Felisijino putovanje (Felicia's Journey, 1994). Clan je Irske akademije umetnosti, a 1977. ovencan je Ordenom Britanskog carstva za zasluge u knjizevnosti. Siru popularnost ipak mu je obezbedila tek knjiga Dva zivota (Two Lives) iz 1991, koja se sastoji iz dva kraca romana, Citajuci Turgenjeva (Reading Turgenev) i Moja kuca u Umbriji (My House in Umbria); oba govore o ulozi knjizevnosti i maste u zivotima dveju usamljenih zena. Nagradjeno Felisijino putovanje, Trevorov poslednji roman do sada, ujedno predstavlja i njegov najveci uspeh kod publike i kritike.
Ovaj roman posluzice nam da u tekstu koji sledi pokusamo da sagledamo neke opste odlike Trevorovog stvaralastva.
Osnovnu liniju radnje Felisijinog putovanja moguce je sazeti u nekoliko recenica. Felisija, devojka iz siromasne irske porodice, napusta varosicu u provinciji u kojoj je provela ceo zivot i dolazi u Englesku u potrazi za svojim ljubavnikom Dzonijem Lisatom, sa kojim je ostala u drugom stanju. Dzoni je u zavicaju boravio za vreme odsustva on je vojnik u britanskoj armiji, sto je cinjenica koju kod kuce, u Irskoj, mora da krije. Ni Felisija to ne zna i naivno veruje da on radi u nekoj fabrici kosilica, kao sto joj je ispricao, kao i da je samo pukim slucajem zaboravio da joj ostavi svoju adresu pre nego sto se vratio u Englesku. Ne sumnjajuci u njegovu ljubav, ubedjena da ce joj on pomoci cim uspe da ga pronadje, Felisija se, sa svojim prtljagom od dve najlon kese u rukama, potuca po jednolicnim, dehumanizovanim industrijskim predgradjima pokusavajuci da udje Dzoniju u trag, ali umesto na njega nailazi na ljubaznog gospodina Hildica, na izgled mirnog gradjanina i uglednog sefa fabrickog restorana, ispod cije se maske u stvari krije duboko frustrirani covek koji u potaji ubija nezasticene i usamljene devojke, otpadnice iz drustva ciji nestanak ne privlaci niciju paznju. Pruzajuci joj svoju zastitu i pomoc u njenoj potrazi, on polako uvlaci Felisiju u svoju kobnu mrezu. Nikada ne pronasavsi Dzonija, Felisija u poslednjem trenutku shvata sta joj se sprema i uspeva da pobegne, ali se ne vraca kuci u Irsku vec se prepusta zivotu skitnice u kome, paradoksalno, pronalazi spokojstvo.
Da bi ispricao ovu na prvi pogled jednostavnu pricu, Trevor koristi zanrovske obrasce trilera i pikarskog romana kombinovane sa jakim socijalnim i psiholoskim, pa i moralnim elementima. Napetost tipicna za triler prisutna je u prvoj polovini romana tokom potrage za Dzonijem Lisatom, a u drugoj tokom postepenog suceljavanja Felisije i g. Hildica, u piscevom nagovestavanju i citaocevom naslucivanju dramskog klimaksa koji se gotovo neosetno a ipak neumitno priblizava. Atmosferom trilera Trevor se vec posluzio u romanu Gospodjica Gomez i Bratstvo (Miss Gomez and the Brethren, 1971), prozetom nagovestajima zlocina, do koga nikad ne dolazi.
Efekat napetosti, neizvesnosti i stalnog naslucivanja umnogome izaziva tehnika kojom se Trevor sluzi. Felisijino putovanje napisano je u "filmskom" stilu. Brojne Trevorove pripovetke adaptirane su za radio i televiziju, a ovaj roman zavredjuje i veliko platno i verujem da nece proci dugo vremena pre nego sto zaista i bude ekranizovan. U Trevorovom proznom tkanju nista nije slucajno, niti ista deluje lazno, namesteno i neuverljivo. Vremenski diskontinuitet i fragmentarna struktura naracije, nasledjeni od modernizma, vesto su upotrebljeni za diskretno nagovestavanje kljucnih cinjenica koje su zaogrnute velom tajne, sto citaoca stalno nagoni napred. Sva vazna objasnjenja pojedinih dogadjaja data su tek pri samom kraju. Time roman zadovoljava jedan od osnovnih zahteva vecine citalaca zanimljiv je! Potpuna slika o zivotnim prilikama i proslosti oboje glavnih junaka data je postupkom koji veoma podseca na filmsku montazu, postupnim sklapanjem mozaika sastavljenog od niza "kratkih rezova", odlomaka koji se neprekidno smenjuju. Stalna upotreba prezenta podseca na stil knjige snimanja, priblizava nam radnju i kao da nas pretvara u jednog od ucesnika ili barem neposredno prisutnih posmatraca, a belezenje mnogobrojnih uzgrednih pojedinosti u opisima koje se nizu skoro bez ikakvih piscevih komentara slicno je snimanju kamere. Trevorova moc zapazanja je impresivna i pazljivo iskoriscena kako bi prilikom citanja omogucila trenutnu vizualizaciju svake opisane scene.
Likovi glavnih junaka ocrtani su sa podjednakom brizljivoscu spolja i iznutra.
Postepeni uvid u mracnu psihu g. Hildica produbljuje psiholosku dimenziju romana. Ovaj patoloski lazov i egzibicionista koji obozava da ga u kafeima ljudi gledaju i pitaju se kakva je priroda njegovog odnosa s devojkama koje je pokupio, kao lik predstavlja izvrsno ostvarenje i ne bi bilo cudno kad bi postao opstepoznata figura u engleskoj knjizevnosti, nesto kao pojedini Hardijevi ili Dikensovi likovi. Hildicova gojaznost i prozdrljivost dodaju groteskne elemente njegovom portretu, a ironija se ogleda u njegovom konstantnom samoobmanjivanju. Jer g. Hildic se zgrazava nad pokvarenoscu sveta u kome se desavaju zlocini i deca su zrtve zlostavljanja iako je sam lazljivac, lopov i ubica. A kad jednom prestane sebe da obmanjuje, slom je neminovan.
Nasuprot njemu, bolno dirljiva u svojoj naivnosti, Felisija predstavlja produzetak linije tragicnih heroina i pacenica, koja u engleskoj knjizevnosti vodi jos od Ricardsonove Klarise, preko Dzejn Ejr, Megi Taliver iz Vodenice na Flosi Dzordz Eliot i Hardijeve Tese. Premda je od svih svojih slavnih prethodnica mozda najslicnija Tesi, Felisija je nesto srecnije ruke, jer ne skoncava nepravednom smrcu na kraju romana. No bez obzira na to, njen lik se lepo nadovezuje na pomenutu tradiciju, dodajuci nove, savremene elemente klasicnoj prici o stradanju neduzne devojke u surovom svetu. Trevor daje novu svezinu ovom opstem mestu knjizevnog nasledja, a ujedno se uklapa u veliku tradiciju engleskog realistickog romana. On, stavise, ponesto posustalom realizmu obezbedjuje da se nanovo afirmise kao moguce vrhunsko knjizevno opredeljenje.
Lik glavne junakinje sluzi Trevoru i da prikaze odredjenu sredinu u ovom slucaju Englesku tako sto u nju uvodi pridoslicu, posmatraca sa strane koji sve vidi u posebnom svetlu. Ovaj postupak upotrebljen je u vec pomenutom romanu Gospodjica Gomez i Bratstvo, u kome naslovna junakinja, bivsa prostitutka a sada verska preobracenica sa Jamajke, stize u juzno predgradje Londona, zaposljava se kao cistacica u pabu i vremenom ispoljava specifican uticaj na zivot ljudi iz okoline, kao i u romanu Gospodja Ekdorf u O"Nilovom hotelu (Mrs. Eckdorf in O'Neill's Hotel, 1969), gde zena fotograf, trazeci materijal za svoju sledecu ilustrovanu knjigu, dolazi u nekada otmeni dablinski hotel koji je u medjuvremenu postao bordel.
Felisijino putovanje zanimljivo je po tome sto suprotstavlja dva sveta izmedju kojih je i sam pisac razapet Irsku i Englesku. U svojim kasnijim delima Trevor se sve vise okretao irskim temama, a poznavaoci njegovog dela tvrde da se zapravo u svemu sto je napisao i te kako oseca osobeni irski senzibilitet. I dok pratimo Felisiju u njenim lutanjima i njenim ocima gledamo Englesku, njena secanja stalno nas vracaju u njen irski zavicaj, cija se upecatljiva slika polako formira na stranicama romana. Ta Irska koju vidimo je, bas kao i Foknerov jug Amerike ili nas Balkan, arhetipsko mesto bede i zaostalosti, tle na kome je tragicna sudbina nesto gotovo predodredjeno. Felisija napusta taj skuceni svet zaostalosti i stupa u podjednako neprivlacni svet otudjenosti, u postindustrijsku Pustu Zemlju Engleske. Jedna vrsta teskobe samo je zamenjena drugom, manje opipljivom ali nista manje stvarnom.
Prateci Felisijino potucanje, Trevor kroz ironicno izvrnutu pikarsku formu pruza potresnu sliku marginalnih slojeva britanskog drustva sa naglasenom socijalnom dimenzijom. Neke od najlepsih stranica romana upravo su one u kojima je opisan zivot ljudi sa dna, skitnica i beskucnika:
Skriveni, ljudi s ulica tonu u san potpomognut alkoholom ili uznemiren ocajanjem, u snove sto ih nose natrag u zivote koji su nekada bili njihovi. Pored njih ostaju ispisane prosjacke poruke, boca u kojoj je ostalo dovoljno da olaksa trenutak budjenja, uz opuske cigareta koji su na trotoaru uvek pri ruci. Gladan i bez krova nad glavom, ispisano je na svakom kartonu, naskrabano bez razmisljanja, po ugledu na druge: vazan je samo novac. Ljudi najrazlicitijih zivotnih doba leze na mestima kojih su se dokopali, muskarci i zene, deca. Oni koje su porodice odbacile prestali su da jecaju u svoje improvizovane jastuke; oni koje je upropastila vlastita glupost ili u pogresno vreme ispoljena pohlepa u tisini mole za malo sna. Nekadasnji svestenik vise ne razmislja o svojoj sramoti, vec sanja kako je nikada nije ni bilo. Odbaceni muzevi, napustene zene, zrtve zle srece, uzdigli su se iznad gorcine, i svu svoju energiju ulazu u nastojanja da se zagreju. Mentalno poremecene uspavljuju glasovi koji ih nocu cesto navode da ustanu i krenu dalje, sto oni poslusno cine, svesni da nemaju izbora. Ljudi koji su pogresili leze usamljeni i sanjaju stvarnost o kojoj se preko dana ne usudjuju da razmisljaju: velike hotele i pokorne sobarice, svoju nekadasnju moc, noge i ruke sekretarica. Zene koje su u svoje vreme bile lepe ponovo postaju lepe. Medju ljudima s ulice nema oholosti, nema napadne gordosti na njihovim usnulim licima, ni one vecite price koju ta lica pricaju o gresima proslosti. Prosli su stadijum ocajanja, i na putu ka dnu neke od zena su se prodavale: ispucalih lica, obojenih noktiju, one su sada iznad toga. Muskarci, po trojica ili cetvorica, na istim ovim ulicama izvodili su trik s tri karte. Zarasli u bradu, cupavi, koze potamnele od prljavstine, takvi sada ne mogu da privuku musterije spremne na opkladu. U snovima ponekad mastaju da bi mogli da budu izleceni, da budu voljeni, da ce svi glasovi i prividjenja nestati, da ce sutra pronaci snagu da se suprotstave zaboravu. Drugi pak svojevoljno ostaju beskucnici i svako od njih iz svojih licnih razloga ne zeli da se vrati sredjenijem zivotu. Sada im je, osecaju to, mesto na ulici.
Oni koje su porodice odbacile... oni koje je upropastila vlastita glupost... odbaceni muzevi, napustene zene, zrtve zle srece... Trevor kao da je i nehotice ovim recima kategorizovao vecinu likova iz sopstvenih knjiga. Njegovi tipicni junaci upravo su gubitnici svih vrsta stari i usamljeni ljudi, invalidi, razvedeni parovi, usedelice i udovice, zrtve nesrecnih brakova, svi koji su ma u kom smislu nemocni i ojadjeni, a ipak primorani da podnose svoju tuznu sudbu kako najbolje umeju. "Cudno je, kad covek razmisli, kako sve ljudi dobijaju svoja imena. Cudno kako se ljudima dodeljuje odredjeni zivot. Cudno je sta se sve dogadja ljudima. Eto, na primer, njemu i toj maloj Irkinji", razmislja gospodin Hildic u Felisijinom putovanju. Taj zadati zivot je Trevorov stalni izvor inspiracije, gotovo njegova opsesija. Ton ironije, satire i crnog humora, prisutan u piscevim ranijim delima, osamdesetih godina je ustupio mesto ozbiljnijem tonu u vecoj meri prozetom saosecanjem. Pridev koji se cini neizbeznim kada treba odrediti kvalitet Trevorovog stila jeste "cehovljevski". On je pisac "meka srca", diskretna osecajnost i toplina uvek su prisutni u njegovoj prozi, utkani ispod same povrsine tako da budu nenametljivi ali da njihovo blagotvorno dejstvo ipak dopre do nas. Ta njegova vec poslovicna samilost, mada najizrazenija u pripovetkama, mozda je ipak najrazvijenija u Felisijinom putovanju, gde dobija i jednu dublju dimenziju, premda je ovog puta iskazana otvoreno potencijalna, mada nerealizovana zrtva, Felisija, oprasta svom nesrecnom dzelatu, sto predstavlja vrhunac hriscanske etike prastanja. A do tog uzvisenog, ali i pateticnog trenutka prastanja opet dolazi gotovo uzgred, to je samo misao jednog trenutka, prouzrokovana jednim odredjenim raspolozenjem, tako da Trevor njome ne paradira kao eksplicitnim zakljuckom; sto ona, buduci smestena na sam kraj romana, ipak jeste. Ovo umetanje diskretne moralne pouke izvedeno je zaista besprekorno, zeljeni efekat postignut je koriscenjem minimalnih pripovedackih sredstava. Ili: velika istina saopstena je samo sa onih nekoliko neophodnih reci.
Isti ovaj maksimum efekta ostvaren minimumom sredstava karakterise Trevorove pripovetke zbog ove odlike neki kriticari ga i nazivaju minimalistom. Tacnije bi bilo reci da on pise u najboljoj tradiciji kratke price poredjenje sa Cehovom opet se samo namece. Za njegove price tipicno je da opisuju "bure u solji caja", svakodnevne drame u zivotima obicnih, malih ljudi. U centru paznje obicno su jedan ili dva lika; po recima jednog kriticara, Trevor najcesce otkriva samo jednu ili dve vazne istine koje se ticu neke licnosti, ali takve koje je potpuno ogoljavaju. I Felisijino putovanje uklapa se u ovaj model, jer u sredistu ima sudbinu samo dvoje junaka same Felisije i g. Hildica. Svi ostali likovi, ma koliko sjajno upecatljivi bili, nose ipak samo epizodne uloge. "Kratka prica je kao portret", kaze Trevor.
Odlican primer za sve navedene odlike je pripovetka "Jedan dan" ("A Day"), jedna od njegovih najboljih novijih prica, iz poslednje zbirke, Posle kise (After Rain), objavljene 1996. Usamljena domacica bez dece uverena je da je muz, posle dvadeset godina braka, vara sa drugom zenom. Dok ceka da se muz vrati s posla i sprema veceru, ona opsesivno razmislja o njegovom neverstvu i malo-pomalo se opija ne bi li se utesila. Kada muz stigne kuci, zatice je obeznanjenu i nezno je odnosi u krevet kao toliko puta do tada... Cela prica data je iz zenine perspektive i tek ovim detaljem na kraju nagovestava se mogucnost da je muz u stvari sve vreme veran, a da je zena ta koja kvari njihov brak svojim alkoholizmom. No, pisac nije eksplicitan, jer to i nije neophodno.
Osam prica koje cine sadrzaj knjige Rujevina San Pjetra predstavljaju lep izbor iz sabranih Trevorovih pripovedaka i uvod u njegov pripovedacki opus. Voleli bismo da ovo predstavljanje uskoro bude prosireno jos jednim slicnim izdanjem. Nasi citaoci vole ovakav tip proze, o cemu svedoci popularnost Rejmonda Karvera, koji je umnogome srodan Trevoru, u nasoj sredini. Nema sumnje da Trevorova proza zasluzuje paznju; dodela nagrade "Milos Djuric" prevodiocima Felisijinog putovanja, Ivani i Zoranu Paunovicu, za najbolji prozni prevod u 1997. mozda je prvi znak da uspeh ovog pisca ni kod nas nece izostati.