 |
Broj 111 | |
Ljudmila Petrusevska
Iza zida
Prevela s ruskog
Kornelija Icin
Lezao jednom jedan covek u bolnici, vec prezdravljao, ali jos uvek se osecao lose, narocito nocu.
A posebno mu je smetalo sto je iza zida svake noci neko razgovarao, zena i muskarac.
Najcesce je govorila zena, imala je nezan, umiljat glas, dok je muskarac govorio retko, ponekad kasljao.
Ti razgovori su strasno smetali nasem bolesniku da zaspi, ponekad bi on tek pred jutro izasao iz sobe, seo u hodnik, citao novine.
Ni danju ni nocu nije prestajao taj cudni razgovor iza zida i nas bolesnik je vec poceo da misli kako ludi, tim pre sto, po njegovom zapazanju, odande niko nikada nije izlazio.
U svakom slucaju, vrata od te sobe bila su stalno zatvorena. Bolesniku je bilo neprijatno da se pozali na buku, samo je govorio da ima problema sa snom, a lekar koji ga je lecio odgovarao je: nije to nista, uskoro cete se oporaviti, a kod kuce ce sve proci.
Treba reci da kod kuce ovog bolesnika niko nije cekao, roditelji su mu odavno poumirali, sa zenom se razveo i jedino zivo bice u njegovom domu bio je macak, o kojem su se sada brinuli susedi.
Bolesnik se oporavljao sporo, lezao sa zacepljenim usima, ali je i kroz cepice cuo onaj isti razgovor, tihi zenski glas i s vremena na vreme muski kasalj i dve-tri reci kao odgovor.
Uzgred budi receno, sam bolesnik je ubedjivao sebe kako bi, da je stvarno hteo da spava, zaspao u bilo kakvim uslovima i da je cela stvar u tome sto mu popustaju zivci.
Jedne veceri nas bolesni prijatelj zivnu: razgovor iza zida je prestao.
Ali tisina kratko potraja. Prvo protutnjase dobro znane potpetice medicinske sestre, pa onda pocese da tapkaju u mestu, a zatim - zatim se nesto uz tup zvuk srusi, i tu pojurise, rastrcase se ljudi, pocese da mrmljaju, da pomeraju stolice, ili tako nesto, drugim recima, nista od spavanja!
Bolesnik izadje u hodnik, nije vise imao snage da lezi. Istog casa primeti da su vrata od susedne sobe neuobicajeno sirom otvorena i da se tamo nalazi nekoliko lekara: jedan se nagnuo nad postelju, na cijem se jastuku video bledi profil usnulog muskarca, ostali su cucnuli oko zene koja je lezala na podu, a kroz hodnik trci sestra sa spricem.
Nas bolesnik (zvao se Aleksandar) poce uznemireno da koraca gore- -dole pored otvorenih vrata susedne sobe, nesto ga je vuklo ovim dvoma ljudima koji kao da su podjednako mirno spavali, s tom razlikom sto je muskarac lezao na krevetu, a zena na podu.
Bilo mu je nelagodno da ostane pored vrata i bolesnik je stao kraj udaljenog prozora, posmatrajuci guzvu.
Evo, u sobu dovlace prazan pokretni lezaj, evo, on polako izlazi nazad u hodnik, ali s teretom, na njemu je ona ista zena i opet promice to usnulo zensko lice, spokojno i lepo.
Naglasimo da se Aleksandar razumevao u zensku lepotu, jer je ko zna koliko puta posmatrao svoju bivsu zenu pred ogledalom (dok se spremala da ide u goste, na primer).
I svaki put kad bi video novu carobnicu (oci kao dragi kamen, polurascvetali pupoljak ruze ispod nosa), on je zamisljao njeno lice pred ogledalom u obliku bele, masne palacinke, s rupicom na mestu gde ce se kasnije pojaviti ruza i sa dva crna otvora, tamo gde ce potom zasjati dragi kamen.
Ali tu, u bolnickom hodniku, kao da je neko Aleksandra pogodio pravo u srce, kad je promaklo nepoznato zensko lice na ravnom jastuku.
Tuzno, bledo, jednostavno i ocajnicki spokojno, ono je brzo nestalo iza bolnicarovih ledja, a onda su se zatvorila vrata od lifta i sve se zavrsilo.
Kasnije je Aleksandar shvatio da je telo zene koju su proneli pored njega, premda prekriveno carsavom, izgledalo nezgrapno, veliko i kvrga- vo, kao da je bilo nateceno, dok su carape na njenim nogama bezivotno strcale svaka na svoju stranu, te je pomislio da u prirodi nema savrsenih ljudskih bica i svom dusom se sazalio na ovu debelu damu s tako lepim liscem.
Zatim je operacija s pokretnim lezajem ponovljena, ali ovog puta su proneli necije telo pokriveno preko glave.
Tada je Aleksandar shvatio da je to pokojnik iz susedne sobe.
Nas bolesnik, po prirodi cutljiv, ni o cemu se nije raspitivao kod sestre koja je dosla ujutro da mu izmeri temperaturu.
Aleksandar je lezao i razmisljao kako je sada iza zida mukla tisina, a on svejedno ne moze da spava, proslih nedelja se vec nekako navikao na taj dugi, tihi razgovor dvoje zaljubljenih ljudi iza zida, po svoj prilici, muza i zene.
Ispada da je bilo prijatno cuti nezan, umiljat zenski glas, slican maminom glasu, kad ga je kao dete, uplakanog, milovala po glavi.
Bolje da su njih dvoje razgovarali tako bez prestanka, razmisljao je jadni Aleksandar, nego sto je sada iza zida ova grobna tisina, da sve bubnja u usima.
Ujutro, posle odlaska medicinske sestre, on u susednoj sobi zacu dva prodorna, piskava glasa, nesto poce da zvecka, lupka, kotrlja se.
- Najzad je snaslo! - s naprezanjem procedi jedna zena.
- Ne znam o cemu se radi! - uzviknu druga. - Imala sam slobodan dan, isla sam kod brata na selo! A sto su me ugostili - ni za jedan zub! I to mi je brat! Sipali malo krompira i nista vise!
- Tako ti je to! - dreknu prva, podizuci nesto i stavljajuci na svoje mesto. - Prevario je onaj travar. Ma onaj sto je dolazio s Tibeta.
- Nemam pojma - uzvrati druga.
- Taj travar, on joj je, kao, svasta naobecavao, ukoliko mu ona da sve sto imaju - povika prva negde odozdo, izgleda da se zavukla pod krevet.
Sve se odlicno culo.
- I to je sve?
- Pa da!
- Kako sve?
- Ona je toboze prodala i stan i sve stvari - izvlaceci se ispod kreveta, razgovetno rece prva.
- Budala! - vrisnu druga.
- Znam to zato sto su medicinske sestre ponesto kupile od nje - frizider, kaput i jos stosta - za dzabe. Cak ni cenu nije odredila: eto, koliko date, toliko cu i uzeti.
- A sta si ti kupila?
- A ja sam te noci izasla, sve su vec bile pokupile.
- A gde sam ja bila? - ciknu druga.
- A ti si imala tvoj slobodan dan, pa sad skitaj sto vise mozes! - priguseno kaza prva. Sticao se utisak da je usta obmotala krpama, ali se ocigledno opet zavukla pod krevet. - I on je, taj vrac, vestac, jedan, obecao, izgleda, poboljsanje. U stvari, rekao je: "Sve ce se dobro zavrsiti." Eto ti ga nà kako se zavrsilo.
- Poznata stvar! - ostro uzvrati druga. - Nasi doktori odmah odvalili kako mu ostaju samo dve nedelje zivota i ona, naravno, uzela da trazi vraca. Sve mu je dala, a covek svejedno umro.
Cak se i kroz zid moglo cuti kako se zbog necega potresla.
- I sta sad? - zaurla ona. - Sve njene stvari su kod sestara i u sta ce da povije dete?
- Ah - jedva je odgovarala prva, najverovatnije jos uvek ispod kreveta - i ona sama je na samrti, bez svesti. Pitanje je hoce li se uopste poroditi, hoce li uopste preziveti. Premestili su je na drugi sprat, na reanimaciono.
- Sta si to tamo nasla? - povika druga.
- Nekome je ispala sitnina - promrmlja prva, izlazeci ispod kreveta.
- Koliko? - zainteresova se druga.
Prva ne odgovori i strpa sve u dzep. Druga nastavi s gorcinom u glasu:
- Tesko je bilo i ulaziti kod njih u sobu. Sve vreme sam se pitala cemu li se to ona toliko raduje? Ona - trudna, muz joj umire, a ponasa se kao da je svadba.
Prva rece poucno:
- Sve je dala i mislila da ce to pomoci. Nista nije ostavila za sebe. Mozda je mislila da joj nista vise nece biti potrebno, ako joj muz umre.
- E, budala! - uzviknu druga. - A taj travar, ovaj, vrac, sta je s njim?
- On je pokupio sav novac i rekao da ide na Tibet da se moli.
Neverovatno kako se sve jasno culo!
Aleksandar pomisli da su njegovi bivsi susedi ocito govorili jako tiho, kad on nije mogao da razabere ni jednu jedinu rec.
Zatim su spremacice pocele da kritikuju sramno ponasanje nekakve servirke u menzi (male porcije, nece da hrani bolnicare i nosi periku u njenim godinama), galamile jos neko vreme i nestale.
A Aleksandar nikako nije mogao da se oporavi, srce mu je preskakalo.
Morao je duze da ostane u bolnici.
Kroz nedelju dana kod njega su dosle dve bolnicarke s tankim sveznjem novcanica i listom hartije: skupljale su prilog za jednu zenu koja je morala da kupi opremu za novorodjenog sina.
Bolnicarke su bile veoma ljubazne i cak su se malo snebivale.
Napravile su aluziju da je to "ona", njegova bivsa susetka iz sobe tik uz njegovu.
Aleksandar je dao sve sto je imao, potpisao se na hartiji i zivnuo: prvo, dao je prilicno veliku sumu, ako se ta zena porodila, znaci da se sve dobro zavrsilo.
On, po svom obicaju, nije uzeo da se raspituje, ali mu se stanje naglo popravilo.
Aleksandar je, na njegovu srecu, bio dobrostojeci covek, samo ga je bolest zaustavila na putu ka velikom bogatstvu; voleo je novac i nije ga trosio na gluposti, i sada su mu poslovi isli sjajno. I iz bolnice je uspevao da upravlja svojim sluzbenicima.
A da boluje poceo je iznenada, jedne noci. Vracao se pesice od metroa, pod gasom, posle vecere s prijateljima u restoranu i odjednom je, nedaleko od kuce, ugledao prljavog, uplakanog deckica od jedno desetak godina, koji je izronio iza kola i upitao ga kako da dodje do metroa.
- Metro je tamo, ali je vec zatvoren.
Napolju je bilo hladnjikavo, deckic je drhtao.
Aleksandar je znao tu sortu ljudi - oni se pretvaraju da su gladni, da im je hladno, da su mali i nezasticeni, a onda, kad ih dovedes kuci, okupas, nahranis, stavis da spavaju, oni ili ujutro nestanu, odnevsi nesto "da ne smeta", ili, pak, ostaju tu da zive i sto je jos gore, jednog lepog dana im se pridruze nekakvi sumnjivi rodjaci, pa posle moras da izbacujes takve goste, ali sta vredi, skitnice ne znaju za stid, niceg se ne libe i koliko god da ih covek isteruje oni se vracaju jednom zauvek prokrcenim putem, lupaju na vrata, vicu, placu i mole da se ogreju, i postaje vrlo neprijatno - niko ne zeli da izgleda sebican i okrutan.
Drugim recima, Aleksandar je vec imao jedan takav slucaj u zivotu i on podrugljivo predlozi decaku da ga odvede u miliciju, ako se izgubio i ne moze da nadje svoju kucu.
Deran grubo odbi, cak malo i odskoci.
- Aha, a oni da me posalju kuci.
Ukratko, s tim momkom je sve bilo jasno i Aleksandar ga posavetova da udje negde u topli ulaz, da se ne bi smrzao - besplatni savet sitog i zadovoljnog odraslog coveka malom i jadnom probisvetu.
Na tome se zavrsio njihov susret, deckic je drhteci kao prut odlutao nekuda u nocni grad, a Aleksandar stigao kuci, istusirao se, pogledao u frizider, uzeo malo hladnog mesa i voca, popio casu dobrog vina i otisao na spavanje u dobrom raspolozenju, da bi se potom u toku noci probudio od jakog bola u srcu i bio prinudjen da pozove hitnu pomoc.
Lekaru u bolnici pokusao je da kaze nesto o tome kako je sreo Isusa Hrista i opet ga izdao, ali lekar je pozvao jos jednog lekara i bolesnik je cuo, kao kroz maglu, da je u bunilu, i to jarko izrazenom.
Nastojao je da se usprotivi, ali su mu dali injekciju i onda su poceli dugi dani u bolnici.
Sada, kada je dao svoj sopstveni novac, on je primetno zivnuo.
Svih ovih poslednjih nedelja neprekidno je razmisljao o coveku koga su odneli ispod carsava i koji je tako hrabro umirao, ne dopustajuci sebi da kuka.
Aleksandar se secao njegovog spokojnog, prigusenog glasa.
Takvim glasom kazu: sve je u redu, nema problema, ne razmisljaj o tome, ne sekiraj se.
A mozda oni uopste nisu ni govorili o bolesti, vec o nekakvim drugim stvarima, o buducnosti.
Ni ona se nije brinula, tako je radosno i ushiceno govorila muzu, moze biti, o tome kako ce im biti lepo kad se svi zajedno vrate kuci i kakav krevetac treba da kupe za dete: govorila, iako je vrlo dobro znala da je ostala bez prebijene pare.
Sigurno je verovala u lekovitu moc trava i nista je, osim muzevljevog zivota, nije zanimalo: sta ce biti - bice.
Mozda je racunala da, ako joj muz umre, ni ona na neki caroban nacin nece ostati u zivotu.
Ali je sigurno doslo takvo vreme da je ipak morala da prezivi sama - vrag bi ga znao kako, bez doma i novca, s detetom u narucju.
I tada je Aleksandar uspeo da se svojim novcem umesa u dalji tok stvari.
Izracunao je tako da jadnici bude dovoljno za celu prvu godinu - da moze da iznajmi stan i prehrani se, dok ne nadje posao.
Pojavio se nekakav srecni spokoj u Aleksandru poslednjih dana njegovog boravkau bolnici, kao da je nepogresivo znao da ce sve biti dobro.
Poceo je nocu da spava, danju da izlazi u setnju.
Stiglo je predivno, toplo prolece, nebom su promicali mali beli oblacci, duvao je topao vetar, procvetali su maslacci u bolnickoj aleji.
Kada su Aleksandra otpustali iz bolnice, po njega su dosla kola i on je, disuci punim plucima, u pratnji prijatelja, odlazio iz bolnice.
I bas tu, na kapiji, sustigao je malu procesiju: bolnicarka s njihovog odeljenja vodila je pod ruku jednu mrsavu zenu s detetom.
One su se vukle tako polako da se Aleksandar zacudjeno osvrnuo.
Video je kako je bolnicarka, prepoznavsi ga, buknula u licu, oborila glavu i promrmljavsi nesto kao: "Moram da se vratim, ne smemo dalje" - brzo otrcala nazad.
Zena s detetom se zaustavila, podigla glavu i otvorila oci.
Osim deteta, nista nije imala u rukama, cak ni tasnu.
Aleksandar je takodje zastao.
Video je ono isto lepo, spokojno mlado lice, blago zamagljene zenice i odojce u bolnickom flanelskom cebetu.
Aleksandru se steglo srce kao onda kad mu je prvi put pozlilo, kao onda kad je nocu, na ulici gledao za decakom koji je, drhteci od zime, odlazio.
Ali on nije obracao paznju na bol, u tom casu ga je zaokupljalo to sto je pocinjao da shvata kako su bolnicarke vesto uspele da pokradu nesretnicu.
I tog trenutka mu je bilo jasno da ce dati sve, ceo svoj zivot za tu bledu, mrsavu zenu i njeno malo dete koje je skamenjeno lezalo u ispranom drzavnom cebetu s ljubicastim bolnickim pecatom sa strane.
Cini se da je Aleksandar ovo rekao:
- Po Vas su poslali kola iz Ministarstva za zastitu zdravlja. Na koju adresu da Vas odvezemo? Ovo je sofer, upoznajte se.
Njegov prijatelj jedva prigusi smeh.
Ona je zamisljeno odgovorila:
- Po mene je trebalo da dodje prijateljica, ali se iznenada razbolela. Ili joj se dete razbolelo, ne znam tacno.
Ali istog momenta, na Aleksandrovu nesrecu, na zenu s detetom je nagrnula citava grupa ljudi s cvecem, svi su pricali o nekakvim kolima koja su se zaglavila, o vec kupljenom krevecu za dete i kadici, i uz povike "Joj, kako je sladak, pljunuti otac!" i "Hajdemo - hajdemo!" svi su nestali i uskoro je u bolnickom dvoristu ostao da stoji kao ukopan samo Aleksandar, s prijateljem koji nista nije shvatao.
- Shvatas - rece Aleksandar - prorekli su joj da mora sve da dã i ona je sve dala. Kakav redak slucaj. Jer mi nikada ne dajemo sve! Uvek ostavljamo ponesto za sebe, zar ne? Ona za sebe nije ostavila bas nista. Ali to mora da se zavrsi dobro, shvatas?
Prijatelj za svaki slucaj klimnu glavom - bolesnicima se ne protivreci.
Sta je Aleksandar potom preduzimao, kako je trazio i nasao, kako je strepeo da ne uplasi, ne odbije od sebe svoju voljenu, kako je pronalazio zaobilazne puteve, kako se upoznao sa svim prijateljicama svoje buduce zene, pre no sto je uspeo da zadobije njeno poverenje - to je sve nauka koju otkrivaju samo pojedini ljudi sto vole.
I tek posle nekoliko godina poslo mu je za rukom da u svoj dom dovede zenu i dete, i njegov stari macak je odmah, s praga, krenuo ka novoj gospodarici i poceo da se umiljava oko njenih nogu, a cetvorogodisnji decak se nasmejao i bez ustrucavanja ga zgrabio preko stomaka, ali stari - prastari macak nije ni pisnuo i strpljivo je visio u vazduhu, i cak je zazmurio i zamaukao kao da mu je bilo posebno prijatno da se pregiba, deleci se na dva dela, u njegovim godinama, ali macke su mudar svet i znaju s kim imaju posla.
LJUDMILA STEFANOVNA PETRUSEVSKA rodjena je u Moskvi 1938. godine. Studije zurnalistike zavrsila je na Moskovskom univerzitetu. Svoj knjizevni rad zapocinje pesmama i pricama, da bi ubrzo presla na pisanje drama koje ce joj doneti evropski ugled. Pre stampanja dvaju zbornika drama (Pesme XX veka - 1988; Tri devojke u plavom - 1989), nezainteresovanost knjizevnih zvanicnika za ovaj opus bila je u obrnutoj srazmeri sa zainteresovanoscu sto amaterskih ruskih, sto profesionalnih evropskih scena za njihovo izvodjenje. Tri prozne knjige Besmrtna ljubav (1988), Na putu boga Erosa (1992) i Tajna doma (1995) predstavljaju omaz epohi satkanoj od uzasa i apsurda, cije razresenje autorka vidi u dodiru s onostranim. Godine 1996. u Moskvi su izasla Sabrana dela u pet tomova ljudmile Petrusevske, koja ukljucuju drame, price, povesti i bajke. Knjiga Petrusevske, objavljena 1997. u Moskvi pod naslovom Prave bajke, zapravo je zbir obicnih i volsebnih bajki, kojima se spisateljica posvetila poslednjih nekoliko godina. Bajka "Iza zida" prevedena je upravo iz ove knjige.
K. I.