Broj 111

Abdusetar Nasir

Preveo s arapskog
Srpko Lestaric

Reci, zasto vas vidim tuzne,
a u cvetu ste mladosti?

(Fauzi Kerim)

S Bozijim blagoslovom!

Tako je voleo da kaze sin kasapina Kemala dok je ukidao arapsko pismo od juga Eskisehira do severa Jalve. U jesen 1928, kad na ulicama Ankare i Istanbula izbi prva erupcija protesta protiv "engleskih slova", stotine vernika padose pod pljuskom kursuma Gazi Mustafe Kemala Ataturka53, koji, osmehujuci se nad nagorelim lesevima, rece:

- Znam da oblaci ne idu po zemlji, ali ja, Kemal Ataturk, zelim da dodju!

U pet izjutra, trideset godina posle tog slavnog masakra, iz utrobe pamcenja promoli se ono bagdadsko dete koje skrise pod laznim imenom, sto ga je potom moralo nositi celoga zivota bez mogucnosti da ga odbaci; stavise, nije moglo ni pitati nista o njemu - tako mu ga, silom, zalepise na celo od vremena kad su mu prstici jos bili malecki - pa ga, dabogme, i dan-danas nosi. Hocu reci - danas, kad je taj covek uspeo da otvori svoju cudnovatu malu knjizaru.

Dok je izbacivala svoje jedino cedo na tle Iraka, ona cestita gospa nije nikako mogla znati, ni poverovati, da je taj zametak (koji se bese zaceo posle grdnog strpljenja), u stvari, onaj isti covek ciji se dolazak na svet imao dogoditi i drugi put. Prvi put bilo je to 1881. kad ga je rodila jedna Persijanka, a drugi - toga dana, u pet izjutra. Komsije mu, s neobjasnjivim navaljivanjem, nadenuse ime Selman. Tako se desilo iako mu je otac, mesar Daud Muhamed, jos bio ziv i imao puno pravo da predlog odbije, pa i da izudara svakoga ko bi naturao ime neprikladno njegovome ukusu, zivotopisu i mukama pretrpljenim u turskim tamnicama.

No, pomirljivi covek pusti celu tu stvar i samo zatrese glavom pred susedima, govoreci: "Eto vam pa vi odaberite kaznu za ovog nevaljalog decaka koji je dosao na svet u sedmom mesecu, nemajuci strpljenja da saceka u materinom trbuhu kako to cine sva ostala deca sveta!"

Jedna od zena iz sokaka spali svoju sumeransku haljinu slaveci rodjenje ovog bica koje nije nalikovalo bagdadskoj deci. Noseci u sakama pepeo svoje neobicne odece, rece: "Ovo lepo dete ucinice lepe i velike stvari i mi ga moramo zastititi od urokljivih ociju, od zime i od politicara!" Niko nije znao, uprkos ratovima, gladi i seobi mozgova, sta je moglo navesti upravo ovu zenu da zakolje jagnje na vratima gospodina Dauda Muhameda, pri cemu je plakala i saptala grcajuci:

- Njemu je ime Gazi, njega sam ja videla pre toliko godina, Gazi Mustafa Kemal Ataturk! On je to, glavom, tako mi Boga velikog! Vazno je da ostane ziv, nema razlike izmedju "Selman" i "Gazi", nema nikakve razlike - covek sam stvara svoje ime!

I otkako izgovori ove reci niko je vise nikad ne vide. Govorilo se da je umrla u postelji i da se mozda ubila. Nista se nije zasigurno znalo osim da joj je grob i dalje prazan, uprkos tome sto su je ljudi - i to je tacno - odneli u sanduku i zatrpali svetom zemljom naocigled gradjana Kufe, pa je, cak, u nosenju njenog tela ukrug, oko mauzoleja Muslima ibn Ukajla54 ucestvovalo mnostvo sudija, trgovaca, citaca iz dlana, svestenika i prodavaca sladica55. Ali raka pod cijim je kamenom pocinula i dalje se tuzi na praznocu - ispunjava je les koji nikako da stigne.

S Bozijim blagoslovom!

Ta cetiri leta proveo je u vojnoj akademiji u tuniskom gradu Monastiru. Godine 1899. on je bio taj - i nijedan drugi pitomac osim Ataturka - koga je profesor dvostranog ratovanja prozvao "Nemusti brbljivac". Ali Gazi nije ni otvorio usta da bi protestovao protiv tih ruznih epiteta, jer je znao (negde duboko u sebi) da njegove oci i te kako govore umesto njegovoga jezika, da njima izgovara mnogo od reci koje se ne izgovaraju. Zato su ga se plasili i profesor ratovanja i ostali pitomci. Nije imao nijednoga prijatelja tokom svih godina u Tunisu, osim tupavog i bogatog lepotana, koji ga je, jedne veceri, pozvao da popiju pivo u kafani "Navara", posle cega se navadio na pice i ono mu bese postalo glavna ljubavnica.

Kakvo cudo, da Selman Daud, bagdadski dvojnik Gazi Kemala Ataturka, cetrdeset i tri godine posle njegove smrti takodje otvori malu pisarnicu, koja ce, eto, nositi ime bas one duguljaste radnjice na raskrsnici ulice Taksim i Karakeja!?56 Vise vrata ispisa "Knjizara Kod coveka za prodaju kancelarijskog materijala i izradu prepisa sluzbenih zavrzlama", ne pitajuci se uopste - kako, i zasto, i otkud mu je navro taj luckasti naziv za radnju u kojoj nije bilo niceg luckastog!?

Cak se ni vlasti, uprkos mnogim prevratima, izopacenim vremenima, otupelom oruzju, pa ni uoci smicanja mnogih clanova vlada, nisu zapitale kako je taj covek mogao biti toliko drzak da imenom covek nazove jedan takav, pravi sirotinjski ducan. Ona zena, koju su odneli na groblje, a ciji je les nestao samo sat vremena posto je sahranjena, bila je jedina koja je shvatala razlog i jedina - od Bagdada do Istanbula - koja je zaklala jagnje na dan Selmanovog dolaska na ovaj svet, posto je, najpre, stojeci iza svih onih zenskih ogrtaca57, rekla:

- Sto god Selman bude cinio - i kad se bude zenio, i razvodio, i kad bude prodavao i kupovao, ljubio i rastajao se - ni za sta mu, od svega toga, niko nece traziti da polaze racuna; on ce koracati stopama duha koji mu je ostavio Gazi; gde se bude spotakao, imace cuvara koji ce ga podici i andjela koji ce ga cuvati, prste koji ce ga stititi i od kuge, i od svake nesrece, i od zenskog lukavstva. Velim vam, zene (koje cule i koje ne cule!), koja god bude u Selmanovoj postelji spavala, Sudnjeg ce dana imati stana u domu Milostivog!

Ko bi mogao poverovati u tako krupne reci, koje izgovara obicna i bezimena babetina potavnela lica!? Ali kako ce filozofi, pesnici i prodavci knjiga objasniti to sto je ova "knjizara" ostala izvan kontrole Ministarstva nauke, i van svakog interesovanja Istraznog odseka, stavise, bez ikakvog - ama bas nikakvog - protesta od strane Udruzenja zastitnika javnih dobara, zaduzenih da motre na svakojake kvarioce, trgovce recima, pevace i kradljivce surme58, koju ove bate znaju maznuti s ocnih kapaka u jednom casu nepaznje onih sto se svalerisu ili su zaljubljeni!?

Povrh toga, u knjizaru - koja se nalazi u najslavnijoj ulici na mapi grada - svraca citava rukovet raznih genija, policijskih dostavljaca i predstavnika vlasti, kao i manji broj umetnika, prodavaca kube59 i studenata muzike i svi oni pitaju Selmana te za novine, te za casopise, te nesto oko poezije, a da niko ne opaza zidni sat cije se kazaljke krecu k onom "covek". Bockaju ga stotinama puta, a oni - svi do jednoga - to uporno previdjaju.

Da li se zato Selman preterano zabludeo mislju da se zbilja kurtalisao bica vlasti na racun naziva koji ne odgovara ni mestu, ni vremenu? Da li je sin mesara Dauda pregonio s tim slatkim snom, kao sto je Ataturk preterivao s picem od kojega je i umro desetog novembra u godini u kojoj pesnici behu prestali da beleze snove na javi snevane?

Dobro. Ali da Selman nije isao predaleko u svojoj zanesenosti i da Kemal Ataturk nije preterivao s picem, zar bi onda bilo moguce da 1938. godine Ataturk umre, osmehujuci se na samrtnom odru i sapcuci pred onom zenom:

- Doci cu kroz neko vreme da vas obidjem; ne brinite - hiljade materica rodice hiljade Ataturka! Srescemo se uskoro, mozda u Tunisu, ili u Iraku, ili u Damasku, u Teheranu - znam samo da necu izbivati od vas duze od dvadeset leta!

Kako to da on izgovori bas te reci i da Selman dodje na svet upravo posle dvadeset godina, pa cak i to - bas u pet sati ujutro desetog dana novembra, s prvom pesmom koju ce komsijski pevac izbaciti na lice zemaljske kugle!?

Gazi Mustafa Kemal Ataturk umro je posto mu pod rebrima bese izumrla jetra od prevelike carolije alkohola, a Selman Daud zapoceo je zivot posto mu je medju rebrima oziveo san - od pregoleme carolije privida: da zivot moze biti dobar, a oblacima da ima mesta samo na zemlji.

Tacno onako kako je to smatrao i Kemal, otkako se popeo na anadolski presto.

Obojica su tajanstveno hodila k nepoznatoj sudbini.

Selman je prelazio granicu kod Safuana60 i on i dalje, sve do dana danasnjeg, veruje da bi ga put odveo do Bozijeg hrama u Meki, a Gazi Ataturk bese se zaputio posred pustinje oko Azizije u Libiji, odakle je ratovao protiv es-Sanusija, bez milosti i bez savesti, bezdusno presecajuci vrat pustinjskoj muslimanskoj vojsci, posto se ti Arapi behu drznuli da dignu oruzje na veliki Rim...

Ono u cemu je Ataturk pogresio jeste ista stvar na kojoj se okliznuo i Selman Daud: svaki od te dvojice zeleo je da stekne zasluge za Dan polaganja racuna, ali su obojica zajedno pala i na deljenju, i na oduzimanju, i na mnozenju. Oni su, ipak - i opet na isti nacin (uprkos tuzi, gubitku i strahovitim rastojanjima koja su presli od jednog mesta do drugog) - otvorili svaki svoj svetli kutak za COVEKA: jedan u ulici Taksim pokraj Ribljeg mosta, a drugi u ulici Rasidovoj, pored Trosarinskog mosta61.

Kemal otvara svoj kutak 1911, a drugi - na stogodisnjicu generalovog rodjenja. Ako pogledamo u knjigu drzavljana i u maticnu knjigu rodjenih videcemo, bez mikroskopa i lupe, da je Selman Daud, posve instinktivno, bez svoje volje i bez svesti o tome, cinio sve kako mu je diktirala ona skrivena sila, koja mu se prikradala sa dalekog mesta i iz jos daljeg vremena. Jedan jedini put u svom zivotu Husnija, koja ce ga roditi, drzeci se za resetke Abasovog mauzoleja u Kerbali62 i dizuci put neba oci iz kojih su lile suze, izgovorila je: "Veliki moj Boze, gospodaru mocnog trona, ti jedini znas sta je u mojoj utrobi; smiluj mi se i smiluj se njemu! Ako mi Selman zgresi, ti jedini znas da nece on biti gresan za ono sto njegove ruke ucine; a ako ucini dobro, neka mu bude upisano u zaslugu!"

Zena koja ce, potom, zaklati zrtveno jagnje nije nikada odala ovu tajnu. Ime Selman bilo je u srcu sto kuca u grudima Husnijinim pre no sto je rodila svoje dete, ovijeno sjajnom nebeskom kosuljicom - isto onako kako je na svet dosao Gazi, jedne zore, tamo, pod turskim nebom.

Cak i Selmanovi prijatelji, posle stotina nesreca, masakra, kosmickih ratova, bezanija i prolivanja krvi i suza, nose ista imena kao Kemalovi intimusi, bez ijednog slova viska ili manjka. Tako je Ali Abdulemir (njegov najbolji drug iz detinjstva) bilo ime Ataturkovog ministra finansija, a Dunja Mihail bilo je i ime prve osobe koja je izgovarala stihove i sirila ruke pred princem buducnosti, prisivajuci generalu Ataturku taj zlatni nadimak koji ce, potom, robijaska dleta uklesati u planine i stene. Jedini ambasador kojega bese izaslao u iracku kraljevinu bio je pesnik od cudotvorne pripovedacke pasmine; u prestonici Bagdadu niko ne moze zaboraviti Hasana, koji je, u casu kad su ga pocastvovali onim dostojnim kerbalskim nadimkom63, osetio svu velicinu privrzenosti plemenitim svojstvima Arapa - isti razlog s kojega je Ataturk od svoga najmilijeg druga, po imenu takodje Hasana en-Navaba, pesnika, trazio da ostavi cak i svoju odecu, obucu i dokumentaciju ambasade i vrati se smesta u Tursku, gde ga je, do dana njegove smrti, zadrzao na polozaju ambasadora bez ambasade. Taj Hasan je umro pre no sto je dovrsio svoju blistavu poemu koju bese nazvao "Navabov kanon" i prica se da spis, ispisan njegovim nedostiznim krasnopisom, jos uvek pociva uza nj, u njegovom velicanstvenom mauzoleju.

Svaki narod na svetu ima svoje rituale koji govore o njegovom iskustvu i njegovim najvecim udesima, salivenim u okvir kakvog vica ili u formu upecatljive poslovice. Jedna od najcudnijih (i, mozda, najlepsih) turskih poslovica iz dana Ataturkove kao sunce blistave vladavine - dopadalo se to Suncu ili ne - jeste ona koja se obicno izgovara po kucama, kafanama i pobunjenickim jazbinama: "Slepa ptica ne zna kad ce umreti." Ataturk je ovu surovu izreku tumacio na svoj izvitopereni i gnevni nacin, gledajuci u ziteljima juga - napose - iskru mrznje i prevrata koja se mora ugasiti pre no sto zapali ostale frontove; zato im je potpalio vatru za dorucak, pre no sto bi oni njega pojeli za veceru.

To, sto je malo hramao na levu nogu cinilo ga je strasnim u ocima vojnika (bas kao sto je bio slucaj i sa Selmanom Daudom Muhamedom, koji je koracao frajerski, ponosan na svoje iscaseno koleno). Gazi je, doduse, poprilicno prikrivao svoju sakatost stvarajuci veliku galamu u Senatu, da se tamo ne bi izgovorilo stogod vise no sto se iskaze u podzemnim skrovistima zabranjenih partija i, jednako, u kafanama u kojima se okupljaju proleterski inteligenti, studenti Filozofskog fakulteta i Akademije lepih umetnosti. Ovi posvuda, ali sapatom, prepricavahu kako je on pao s konja onoga dana kad je utekao iz azizijske pustinje. Ali to ce ostati samo trac, poput onih spontanih prica koje se pronose o velikim vodjama usled zavisti, ljubomore i manjka srece - puke glasine bez svedoka i dokaza.

Moze biti da je Ataturk jedini znao sta je aginica Husnija ostavila u strukturi njegovog ljudskog bica onoga dana kada ga je napustila u njegovoj trecoj godini da bi otisla svome drugom muzu, i ne raspitujuci se vise o ovom izgubljenom decaku, pa cak i ne videvsi nikada potom ko ga stiti od nemastine, skitnje i buducnosti. Mati ga bese napustila do vremena kad je ucestvovao u zestokom ratu, u koji je uleteo svom silinom i, mada jos u mladjanim godinama, domogao se svoga mesta medju visokim oficirima, politicarima i ljubavnicima slave.

Kad su mu se srapneli zabili u krsta s leve strane i cim je to mesto obraslo maljama, nalik na oblak sred crnog zbunja, aginica Husnija se vratila, tragajuci za svojim sinom Gazijem kog se nije secala vise od dvadeset godina. Ali jedino sto on ucini bese da joj, mocnim i tvrdokornim, naprasitim glasom izrekne: "Od danas mi vise nisi potrebna; vrati se u Tabriz i, za neko vreme, trazi vesti o meni na radiju i u svetskim novinama!" Taj se momenat ponovio posle mnogo godina, onoga dana kada je Selman odlucio - takodje s mnogo inata i silovitosti - da se oslobodi majcine vlasti i da ponovi te iste reci na arapskom jeziku: "Od danas mi niko vise nije potreban; mozes ostati u kuci, majko, ali ne brini za svoga sina Selmana, jer ce vesti o njemu ispuniti svet i obuzeti ljude na istoku i zapadu; ja sam sin mesara Dauda - zaklacu vreme i sve probleme i zivecu kako ja hocu! Idi, gospodjo, cekaj znakove mojih pobeda u casopisima i na radiju i budi spokojna!"

Oblak malja stani se na ledjima Selmana Dauda od prve bitke u kojoj se borio kod Dezfula64; to je isti onaj oblak koji bese izdzigljao na ledjima Gazijevim, iste velicine i na istom mestu, od prvog kursuma koji je ispalila sanusijevska vojska preko glava tudjinaca - Indusa, Turaka i talijanskih trupa koje behu nadrle u Saharu poput zemljotresa.

Od onoga dana kada je poceo da vlada (a to je bilo dvadeset i devetog oktobra godine 1923), Kemal Ataturk je cinio sve da iz narodnog pamcenja izbrise svoje prvo ime - Gazi. Mozda je tajni ferman, koji bese opecatio u dvorcu svoje ljubavnice Lidije, Austrijanke, bio najvrednija stvar u pokopanom delu zaostavstine ovoga znacajnog coveka, a njime je on - u stanju najstrasnijeg pijanstva - naredjivao da se njegovo prvo, a isto tako i drugo ime, ubuduce ne pisu ni u kakvim sluzbenim i zakonskim aktima. Cim mu je ostroumna Lidija predocila da sklop njegovoga treceg i cetvrtog imena upravo daje utisak vrhunske lepote, upecatljivosti, magije i cara, Kemal Ataturk stade koracati uzdignute glave od planina Toros65 do pucine Crnog mora, sahranivsi Gazija i Mustafu na anadolskom groblju.

One noci u kojoj je Ataturk pokusavao da silom uzme Iskenderun66, njegova austrijska ljubavnica dodje mu s koferom u ruci da bi, polunezainteresovano, saopstila da ce se vratiti u Bec da obidje svoga jedinog sina. General se bese jako vezao za ovu pronicljivu plavusu, pa se raspita o njenoj proslosti i o sinu kojem zeli da se vrati.

Sluzbenici Saraja pruzise mu ova obavestenja: ona nikada nije bila udata, vec je obicna prostitutka; radila je u Parizu poslednjih pet godina - pre no sto ce je on ugledati pored Aja Sofije; da lepa Lidija, inace, ordinira na bulevaru San Done, na Pigalu, i da joj tarifa nije veca od sto franaka po musteriji. U izvestaju velikog Saraja stajalo je jos i to da se dama dobro razume u kuhinjske poslove, glumu i da jako postuje muske zelje, pa muskima cak pogadja namere i pre no sto im zaviri u pasos!

Zbog ovoga (tako se bar govori danas) ona bi ubijena na tursko-bugarskoj granici, a da nijedan svedok ne vide njene posmrtne ostatke, uprkos godinama koje protekose od njenog smaknuca po naredjenju velikog despota... I onda nije nista cudno - kad se stvari vec dogadjaju po liniji duha - da se i Selman Daud naljutio na onu bistru plavojku koja ga je pokusala napastvovati u knjizari "Kod coveka"; da je imao vlast da je ubije on bi to i ucinio. No, udaljeni duh ne bese mu dao punovlasnost za ponavljanje zlocina ubistva Lidijine dvojnice, da istoricari i hronicari ne bi otkrili istinu o duhu koji se reinkarnirao u osobi ovoga cudnovatog, cutljivog i mutnog bagdadskog dvojnika.

Knjizara "Kod coveka" i dalje radi na Karakeju i to je jedino mesto na kojem se prodaje arapska stampa. To je i jedina enklava u kojoj se tumace teske reci poput harnub, sirdim ili sarsaf67. Kada je u Istanbul dosao onaj jugoslovenski orijentalista i kada su mu kazali da rec sarsaf oznacava, u stvari, vrbu, Srpko Lestaric istoga casa pokupi svoje pusule i, razocaran, vrati se u svoju zemlju, posto se zakle - triput uzastopce68 - da ce prestati da uci arapski jezik do Sudnjega dana.

Isti je slucaj i s knjizaricom "Kod coveka" koju drzi Selman. Vrata su joj jednako otvorena izbeglicama, prijateljima, ulicnim prodavcima caja, piscima prica, ljubiteljima cigara i pesnicima. Ovi ga behu nacisto lisili slobode i ukrali mu vreme iz toboca, brukajuci ga i sramoteci ("Oni pred mojim ocima deru kozu satima!"), te od njih nista ne moze ni da radi. Postoji samo neko osecanje zadovoljstva koje mu dolazi s morskog severa i iz mudrosti suncokreta: moras biti strpljiv, Selmane, jer ko god zavisi od sata - prolazan je.

Selman Daud bese gotovo spreman da poveruje da je "strpljenje kljuc oslobodjenja", no oni se sve vise razmnozavahu na njegovoj covecnosti, krivotvoreci istoriju i rasturajuci mu posao i radnju, te je malo nedostajalo da im preda i kljuc, a batali strpljenje za ljubav oslobodjenja kojega, s njima na vratu, ne mogase naci.

Istu je stvar prozivljavao i Kemal Ataturk kada je drzao knjizaru, pa bese doneo odluku da u njoj i spava i budi se, da bi tek potom odlucio da izgradi svoju buducnost i ukine arapsko pismo sirom drzave - sve do Egejskog mora. Tada je, napokon, izbacio goste - pesnike, protuve i otpadnike prominule osmanlijske vojske. Tako, dok je jedan premestao oblake s nebesa na zemlju, drugi je od zemaljskih oblaka stvarao sebi dom, ime i simbol po kome ce ga prepoznavati.

Oba su ducana i dan-danas otvorena, svaki u svojoj zemlji i zatvaraju se u isto vreme: zimi u pet popodne, a leti u sest uvece. Nema medju njima nikakve razlike, osim u slovima - dok jedna jesu arapska, druga su to bila tokom jednog vremena oluje, ili nekih vetrova, ili istorijske greske, pa su izmenjena u formu koju Selman ne voli i nije joj sklon. Mozda je to i jedini razlog sto se sin mesara Dauda kani da zatre secanje na Gazija Mustafu Kemala Ataturka i spali sliku na kojoj se ovaj vidi kako sedi na svome bescenom belcu, pa se, stavise, temeljito suprotstavlja porukama onog duha koji mu se javlja iz potaje, kao u vradzbinama, i upucuje ga da radi kako onaj tamo hoce.

On, Selman Daud Muhamed, sada je stvarno odlucio - bez icijeg miga, ili prituzbe - da ovaj njegov ducan, "Knjizara Kod coveka", nema s tim nista i da ga s onom tamosnjom knjizarom "Kod coveka" ne povezuju nikakvi konci. Cvrstim i prkosnim glasom, on u jedan mah odsece: "Oni imaju svoju knjizaru, a ja svoju!"

Tek od toga casa Selman Daud oseti kao da mu nesto strahovito tesko prosto izidje kroz pore i ode daleko od njegovoga tela. Oslobodio se necega tamnog i cudnog i mozda se zato i dalje smeska sa svojim prikanima, iako se oni uporno mnoze. Hocu da kazem da s tog razloga - mozda - Selman jos uvek lovi "oblake" i donosi ih u Rasidovu ulicu.

Ali jedno jedino vazno pitanje ostace da do Sudnjega dana progoni Selmana i narusava srecu njegovih noci i dana: gde mu je potvrda o drzavljanstvu? Ima li ikoga da ju je video? Ima li koga da ista zna o njegovom detinjstvu i decastvu? Zatim, ono najbitnije: zasto su ga iskljucili iz rata posle samo jedne bitke?

Niko ne zna, apsolutno niko. Tim pre sto je grob jedine zene koja je sve to znala, onaj u Kufi, i dalje prazan - potpuno. Jednako kao sto je ona druga zena gledala, 1881. godine, rodjenje Gazi Kemala Ataturka, a niko se, takodje, nikad nije zapitao o tajni njenoga praznog groba na visoravnima Anadolije.

S Bozijim blagoslovom!

21. marta 1996.

BELESKA O PISCU I PRICI:

Nasir zivi u Bagdadu od knjizevnog rada. Autor je i dva romana i vise pozorisnih komada, televizijskih scenarija i kracih romana za decu. Mnoge price prevedene su mu na najvaznije evropske jezike. Strastan je putnik, igrac ruleta i beskompromisan polemicar. Uziva vanrednu popularnost u vise zemalja arapskog sveta, osobito kod zenskog dela publike, jer likovima finijeg pola daje moc odlucivanja o sopstvenoj sudbini, pise bez zazora o plotskoj ljubavi i ne preza od diranja u svakovrsne tabu teme.

Zbog price Nas gospodar halifa (prevedene i u nas), pisac je odlezao godinu samice 1975, a pitanje je da li bi ikada izisao ziv iz zatvora da energicna egipatska novinarka Busejna en-Nasiri, inace Nasirova bivsa supruga, nije pokrenula slavna arapska pera - Adonisa, Jusufa Idrisa, Zekeriju Tamira (Nagib Mahfuz je, na opste zaprepascenje, odbio da se ukljuci u kampanju), koji su, s jos nekoliko evropskih pisaca, zatrazili intervenciju UN preko svetskog PEN-a. Valdhajmovo pismo tadasnjem irackom predsedniku el-Bekru pokazalo se spasonosnim.

Vaznije knjige: Odocnela zelja (1969), Ptica istine (1974), Kratak zivotopis Serifa Nadira (1975), Molim te ne kradi cvet (1978), epistolarne zbirke Ljubavni zapisi jednog muskarca i Ljubavni zapisi jedne zene (1984), Ljubav prepucavanjem (1985), Put u ljubav (1988), Zene od kise (1987), Zena u posti (1990), Povratak u Tatran (roman, 1993), 72 sasvim kratke price (1996).

Ova prica objavljena je u bagdadskom knjizevnom casopisu al-anjlâm (= pero), u letnjem broju za 1996. godinu, s neobavezujucom piscevom fusnotom ("podbeleska koja bi mogla biti od koristi citaocu ili prevodiocu"). U njoj se objasnjava da je Selman Daud Muhamed iracki pesnik bez potvrde o drzavljanstvu, autor poznate zbirke Zemaljski oblaci, istovremeno i vlasnik male knjizare u ulici Haruna ar-Rasida, pod firmom koja je dala naslov ovoj prici. Takodje, da su svi ostali podaci o njemu (kao i o njegovom slavnijem dubletu iz nedavne proslosti turskog naroda) istiniti, ukljucujuci i cudne podudarnosti s imenima pesnikinje Dunje Mihail, pesnika Hasana en-Navaba i Alija Abdulemira. Kao prevodilac price (i - smem li dodati? - povrsni poznavalac bagdadske kulturne carsije), osecam pravo i duznost da i sam to ovde posvedocim, utoliko pre sto se uz ime moje malenkosti u objasnjenjima uvidjavno pominje i moj skromni trud na sakupljanju i prevodjenju istocnoarapskih narodnih pripovedaka, zapisanih na izvornim lokalnim dijalektima. Prica u celini nastala je razvijanjem ranijeg piscevog pokusaja obrade iste teme, pod naslovom "Prica o coveku koji je gradio istoriju" i predstavlja, po misljenju kritike, a i samog Nasira, zanrovsku novost u njegovom opusu.

Kao sto cesto biva u prevodilackom zaludnicenju, polisemicni naslov price (ar.: mekteb el-insân, doslovno: "Covekov biro", ili Knjizara "Zenica", ili Papirnica "Covek") pokazao se kao tvrd orah i ostao je traljavo preveden. U svome osnovnom znacenju, druga rec insân, koja denotira ljudsko bice (a i zenicu oka - otvor kojim primamo svetlost), dan-danas pripada i leksici srpskog jezika, pa je mozda nije ni trebalo prevoditi; ni prva nije sasvim nerazumljiva u nekim, doskora bismo rekli - zaklinjuci se u pera koja su ispisala Iracaninu Nasiru drage romane Na Drini cupriju i Dervisa i smrt - nasim krajevima i sredinama, gde je oznacavala neku vrstu osnovne skole za ucenje citanja i pisanja; ovo je, do pre sedam-osam desetleca, obicno podrazumevalo i umece pisanja na cistom srpskom jeziku, ali arapskim slovima; u arapskom jeziku mekteb jeste svako mesto gde se pise - kancelarija, kabinet, biro od svake sorte, kaligrafska radionica i pisaci sto, a u zivotu cesto - kao i u ovoj prici - tek bedan kiosk s malo pribora za pisanje i covekom za sitne pisarske usluge, mozda i kojom knjigom. No, ta je rec u nasoj ponosnoj istoriji bila manje uplivna, jer zahteva prethodnu misao o pismenosti.

Autor price pristalica je Borhesove tvrdnje da tek citalac dovrsava pisanje price i da se svaka prica, upotrebom ovog citaocevog prava, grana u nedokuciv broj novih prica, ili bar njihovih klonova. Pristrasnost me sprecava da pomislim da je prevodiocevo pravo manje; prevodeci naslov, odbacio sam suhu egzaktnost (koju neki zovu vernoscu) u korist milozvucnijeg resenja s predlogom "kod", uzetim iz zargonskog nazivnika nasih kafana i belosvetskih drumskih svratista. Posle dugog kolebanja, osnovnu rec naslova projektovao sam u "knjizara", svestan da su nezgrapnije mogucnosti "papirnica" i "biro" bar jednako pogresne, a da "pisarnica" ipak znaci nesto sasvim drugo.

Trosnost istorijskog pamcenja i kanda ubrzano oronjavanje naseg neuporedivog smisla za epsko, predali su kolektivnom zaboravu i znacenje nemile tudjice gazi (Gazimestan, Gazi Husrevbegova biblioteka itd.), koja se na samom pocetku price javlja kao deo imena jednog od glavnih junaka, a kasnije i jedne komparacije u njenoj simbolici; izgledalo je nuzno da i tu rec objasnim u fusnoti. Jos nekoliko odrednica vezanih za geografiju, etnografiju, istoriju i gastronomiju podrucja nametnule su se na isti nacin.

Od detinjstva verujem a i danas tvrdim da je, u tumacenju botanickih entiteta iz dalekih krajeva, citaocu lepe knjizevnosti izlisno nuditi latinske ekvivalente - kudikamo vrednije bile bi obojadisane slicice; kukavni prevodilac obicno ih nije u stanju dati, a ponos ga sprecava da potpisuje falicne opise, posto se uljuljkuje mislju da ce njegov prevod neko uzeti za ozbiljno; naucni nazivi, medjutim, u svojoj neskodljivosti uvek zvuce tako umirujuce, tako su definitivno nerazumljivi i tako spontano grade laki stimung mistifikacije, da im je - kad ih jednom iskopate iz leksikona nad cijim je komponovanjem neki usamljeni pregalac proveo decenije slazuci rukom pisane cedulje u kutije od cipela - naprosto nemoguce odoleti. Prevodeci ovu pricu pustio sam toj emociji na volju. njihovom ucinku, lisenom prakticne korisnosti, pridruzujem i tekst ove beleske.

Srpko Lestaric

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1996-1998 / Sva prava zadrzana]