Broj 111

Hans-Martin Gauger

Prevela s nemackog
Maja Krstic

O problemu jezika

Govorimo o ljudskom jeziku. Postoji li jos neki? Da li zivotinje imaju jezik? Ili samo "sisteme za signalizaciju"? Mozda tu opet preterano isticemo svoju ljudskost? "Presudni korak od zivotinje ka coveku", izjavio je pre nekoliko godina kiberneticar i biolog Valentin Brajtenberg u intervjuu za Noje Cirher Cajtung, "bio je pronalazak jezika. Usled toga znatno je porastao i mozak." Medjutim, nezavisno od ovde svakako problema- ticnog izraza "pronalazak": posto i zivotinje komuniciraju na razne nacine i nesumnjivo raspolazu "sistemima za signalizaciju" - gde su razlike? Brajtenberg kaze da je tokom evolucije "ugradjeno nesto novo". A na pitanje "Sta to?", odgovara: "To ne znamo." Nesto slicno je izjavio profesor Kukuk u Feliksu Krulu Tomasa Mana, u znamenitom nocnom raz- govoru vodjenom na putu izmedju Pariza i Lisabona u kolima za rucavanje: "O da, covek i zivotinja su dovoljno srodni! Ukoliko, medjutim, zelimo da govorimo o poreklu, onda covek potice od zivotinje, otprilike onako kao sto organsko proizilazi iz neorganskog. Nesto se kasnije pojavilo."

Za vecinu lingvista pitanje sta je zapravo jezik nije nikakvo pitanje. I moguce je uspesno se baviti lingvistikom a da ono ne izaziva uznemirenost. Medjutim, iza pravaca u lingvistici koji se nadmecu i smenjuju kao da se uvek nalaze razlicite slike onoga sta jezik, prema misljenju koje jedva da je svesno, jeste: tako reci praslike, individualno specifican dozivljaj jezika. Moglo bi se reci: lingvisti "negde" ipak znaju sta je jezik i pustaju da ih to vodi. U prvoj fazi nauke o jeziku, pocetkom 19. veka, postojala je slika o necemu sto raste i vene poput biljke. Ubrzo sledi prirodno-naucna, bioloska slika koja se eksplicitno oslanjala na Darvina: jezik kao nesto sto se razvija gotovo po prirodnim zakonima (kod Augusta Slajhera). Potom, kod mladogramaticara, pocev od 1880, slika jezika koji se vise ne menja prema strogim zakonitostima prirode, vec kroz istoriju; potiskivanje organskog elementa. U strukturalizmu, kada je potisnuta istorija, postojalo je nesto poput arhitektonskog do- zivljaja jezika: jezik - cvrsto strukturiran kao gradjevina. "Nijedan se kamen ne pomeri u zidinama", kako peva Loge2 u Rajnskom zlatu, prvi put ugledavsi Valhalu. Struktura - to je u prvom redu metafora sa svom zavodljivoscu koja joj je svojstvena: "sve se uzajamno podupire", "un sdzstème rigoureusement agencè où tout se tient". Tako glasi cuvena formulacija Antoana Mejea koji uopste nije bio strukturalista. U generativnoj gramatici, revoluciji Noama Comskog, pocev od kraja pedesetih godina imamo sliku izuzetno slozene masine opremljene komplikovanim softverom, koja na- prosto funkcionise, dakle, sliku kompjutera, iako se sãm Comski ne bi slozio s tim. Moglo bi se pokazati da iza svakog od ovih pristupa stoji nesto nalik na sliku, vizija jezika, "une certaine idee de la langue".

Najpre se mora reci da ne postoji jezik uopste. Zvuci banalno, ali zaista postoje samo jezici, i to cetiri do pet hiljada jezikã. Jezik je plurale tantum. To je nesto sto filozofe gotovo da ne zanima kada govore o jeziku, a moralo bi veoma da ih zanima. Oni uvek govore o jeziku uop- ste. Medjutim, to je puka misaona konstrukcija, "ens rationis", apstrakcija. Ona je nuzna u smislu spoznaje: mi upravo zelimo da saznamo sta je uop- ste jezik, sta ta "stvar" mora da ima da bismo je mogli nazvati jezikom (na primer, u odnosu na komunikativnu interakciju kod zivotinja). Zatim, takva apstrakcija ima psiholoski smisao: za svakoga je njegov jezik ujedno i jezik uopste. Neki pojedinacni jezik, nas jezik je - psiholoski posmatrano - to je zavicaj u izrazito fundamentalnom smislu. Zavicajnost jezika, a zatim (na drugi nacin) i dijalekta - lepa, mada ne i bezazlena tema. Medjutim, ne smeju se zatvarati oci pred tim mocnim socijalnopsiholoskim fenomenom - "maternji jezik, maternji zvuk" i tako dalje.

Tu spada i nacionalni jezik, a potom i jezicka nacija, koja je rezultat, gotovo pronalazak Francuske revolucije. Upravo o tome govori i Pesma Nemaca, mada taj pronalazak sagledava iz obrnutog ugla, i to u prvoj stro- fi, jer tu uceni autor, profesor germanistike, jednostavno markira - od Zapada ka Istoku i od Juga ka Severu - granice nemackog jezickog prostora: "Od Meze do Njemena, od Ece do Belta": Tamo gde postoji jedan jezik, moglo bi se pomisliti, tu mora mora postojati i jedna drzava (medjutim, u Francuskoj, tom skrivenom uzoru, prvo je postojala drzava, i to visejezicna). Uostalom, nemamo nista protiv Hajnriha Hofmana fon Falerslebena, koji je za tadasnje vreme bio nesumnjivo progresivan! Medjutim, za Latinsku Ameriku ili za anglofone zemlje ideja jezicke nacije naprosto je nezamisliva. Premda se i tu putem jezika uspostavlja identitet.

Treba istaci jos jednu apstrakciju. Kao nesto sto se realno pojavljuje, kao "ens reale", nijedan pojedinacni jezik nije obuhvatao nekoliko vekova. Ne postoji nemacki jezik od "najstarijih spomenika" do danas. Ne postoji nemacki jezik kao nesto sto se realno pojavljuje od Merzeburskih bajalica do Helmuta Kola. I to je legitimna apstrakcija, "konstrukt" istorijske lingvistike koja je ovu apstrakciju, naravno, uvek iznova konkretizovala. Konacno, apstrakcija je i ono sto se podrazumeva pod izrazima poput "nemacki jezik danas" ili "savremeni nemacki jezik". Jos veca apstrakcija bili bi, uostalom, "savremeni spanski" ili "savremeni engleski jezik". Ovi pojmovi su rezultat istorijske perspektive, oni su istorijski posredovani. Onaj ko govori neki jezik ne dozivljava ga kao odredjeno "stanje" u okviru istorije svog jezika.

Kada kazemo da ne postoji jezik uopste, onda ne tvrdimo nista dru- go nego da je jezik istorican, jer, istoricnost znaci raznovrsnost. Ono sto fakticki objasnjava biblijska legenda o Vavilonu u zemlji Senarskoj (Postanje, 11), jeste istoricnost jezika, posto je jezicka raznovrsnost, koju ova pripovest zatice i pokusava da objasni, posledica i izraz istoricnosti, s obzirom da je - iz te perspektive - najpre postojao samo je- dan jezik. Istorija je ime jezika. Istorija znaci: ne jedan, nego mnogi, a znaci i: mnogostruka prostorna i socijalna varijacija unutar jednog jezi- ka, a naravno i promenljivost u vremenu - "la lingua è mobile". U sãmom pojmu jezika je - od Vavilona naovamo - vec sadrzana razlicitost.

Sta se od specificno jezickog zaista pojavljuje? Jos jedno pitanje koje lingvistiku upadljivo malo zanima. Jezicko se realno pojavljuje, dakle ne u vidu nekakve apstrakcije, iskljucivo u dva oblika: kao jezicki iskaz i kao jezicki posed (Sprachbesitz). Umesto "jezika" kazem "jezicki posed", jer se jezik realno, neapstraktno, pojavljuje kao posed pojedinca, no sada - pre svega - kao posed koji taj pojedinac deli sa drugim pojedincima koji postoje u istom vremenu i prostoru: To su pojedinci koji naporedo postoje, i oni imaju zajednicki jezik. Mada taj jezik (kao manje ili vise identican posed) zapravo postoji samo u svakom pojedinacnom clanu neke takozvane jezicke zajednice. Pojedinci su realni nosioci nekog jezika. Ukoliko bi bili unisteni, taj bi jezik nestao sa lica zemlje. I sire: kada bi bilo unisteno covecanstvo, do poslednjeg coveka, ostalo bi samo "cutanje, nemustost tih beskrajnih prostora", "le silence de ces espaces infinis", sto je uzasavalo Paskala, ali ne i Kanta. Ili, pre: nas majusni prostor, delimicno ispunjen neprekidnim govorenjem pridruzio bi se ostalim, vec zanemelim.

Iz ovoga sledi da jezicki posed na kompleksan nacin istovremeno postoji i subjektivno i objektivno. Subjektivno, posto se nalazi u poje- dincu, i to upravo kao konstitutivni deo njegovog subjektiviteta, njegove svesti; objektivno, zato sto je spolja usao u tog pojedinca i zato sto ga pojedinac deli sa drugima, a moglo bi se nastaviti i reci: jezik u pojedincu - to su u izvesnom smislu drugi u njemu, "la langue, c'est les autres" (slobodno prema Sartru); jezicki posed je i zato objektivan sto je pojedinac, u odnosu na njega, izrazito neslobodan u visestrukom smislu; tu ima veoma malo slobode, ako je uopste ima.

Jezik, dakle, nadilazi pojedinca; a ipak se jezik pojavljuje samo u pojedincu. Upravo tako - i to je presudno - jezik dozivljavaju i oni koji ga govore: Imam nesto u sebi kao svoj "posed", sto - doduse s razlikama - primecujem i kod drugih, a ponekad i ne primecujem - kod stranaca ili u inostranstvu gde se govori neki drugi jezik, gde i sãm postajem stranac. I ovde je posredi proces apstrakcije; zanemaruju se razlike. No ovo je realna apstrakcija jer potice od sãmih govornika (pre bilo kakvog naucnog istrazivanja jezika, pre bilo kakve filozofije). Ta apstrakcija je sastavni - i nuzni - deo dozivljavanja i "funkcionisanja" sãmog jezika. Svaki govornik polazi od nje; od zajednickog jezika, od zajednickog jezickog poseda ljudi koji zive u istom vremenskom prostoru. I jos jedna fascinantna tema - ovaj vremenski prostor se znatno povecava kroz pismo. Ono dopusta neku vrstu redukovane komunikacije, cak i s necim davno nestalim ili jos nepostojecim, dakle, s onim sto je i vremenski udaljeno.

To znaci vezanost jezickog poseda za subjekt - u socijalnom smislu. Pogotovu je, mada na drugi nacin, za subjekt vezan jezicki iskaz. Svaki jezicki iskaz neminovno pripada nekom pojedinacnom subjektu. Nemoguce je da vise njih kaze jedno te isto, tj. doslovce identicno, osim ako su se unapred dogovorili. Hor, zapravo, postoji samo u pozoristu, a cak i tamo deluje neprirodno. Ako u nekoj prirodnoj situaciji dvoje ili vise ljudi ili, pak, mnogo njih govore istovremeno, onda govore uglas, cak i kada govore o istome. Bah je to velicanstveno stilizovao u svojim dvema Pasijama, na primer na sãmom pocetku Pasije po Mateju "Ne o prazniku" (Jev. po Mateju 26, 5), ili kada se u Pasiji po Jovanu silovito peva "Da je ne cepamo" (Jev. po Jovanu 19, 24): virtuozno viseglasno pevanje kao stilizacija jezicke realnosti.

Smatram, dakle - ne sledeci pri tom jednostavno druge - da celokupna lingvistika, ukljucujuci upravo i modernu, ovde pokazuje nedostatak, i to presudan: nedovoljno uzima u obzir da je jezik - kakav se, jedino i iskljucivo, realno javlja u svetu, kao stvar toga sveta - na specifican nacin vezan za subjekt; to ostavlja po strani. Uzrok tome je i sto se istorijska lingvistika na svom mladogramaticarskom vrhuncu, kada se tako reci utapala u istoriji (a i zaslepljena svojim uspesima), nije interesovala za te stvari, a da je, s druge strane, takozvana moderna lingvistika, kojoj je danas evo sto godina, da je, dakle, strukturalizam pokusavao da eliminise subjekt (a time i sve psiholosko). Sasvim logicno, posto je sebe poimao kao ociscen i oslobodjen od "psihologizma". U istrazivanju se u neku ruku polazi od jezika kao od neceg bezrefleksivno pozitivnog za sebe, odvojenog od svojih realnih nosilaca; jezik se opisuje kao da nije deo neke subjektivnosti, kao da nije "deo mene sãmog", vec postoji negde samo za sebe. Tada aktuelna filozofija u tom smislu nije zbunjivala lingvistiku, vec ju je naprotiv bodrila. Danas, medjutim, nakon rehabilitacije subjekta i subjektivnosti, pa cak i uma i tako nezgodne svesti (npr. kod Dzona Serla i Tomasa Nej- gela), pretpostavke bi bile sasvim drugacije...

Iz vezanosti jezika za subjekt proizlazi da izmedju jezika i svesti postoji nekakva veza koja je kompleksna, da ne kazemo dijalekticka. To je veza uzajamne uslovljenosti: fenomen svesti uslovljen je jezikom; dakle, jeziku je, obrnuto, svojstvena svest jer njegovo jedinstvo, cinjenica da je on kao neciji posed (i kao orudje) organizovan prema spoljasnjosti, prema svetu, pretpostavlja fenomen svesti koji se ovde posebno poima kao samosvest njegovog Ja. Intencionalnost jezika ima svoje uporiste u intencionalnosti svesti. Ili: on tu intencionalnost deli sa svescu. Stoga i opis jezika mora da pociva na svesti.

Iz vezanosti za subjekt, tacnije: iz cinjenice da je svest svojstvena jeziku moze, zapravo, da sledi samo da se mora poci od dveju nacelno razlicitih vrsta ispitivanja jezika. Prva je unutrasnja perspektiva, koja nastoji da jezik opise iz ugla govornikã, dakle iz ugla one, ka svetu usmerene intencionalne celine koja jeste jezik. Druga je spoljasnja perspektiva koja jezik ispituje sa distance, u tom smislu dakle - i samo u tom smislu - spolja; sa distance koja se automatski uspostavlja ako posmatramo vise jezika, pa se, na primer, upitamo: Kako jedan jezik resava odredjeni problem prikazivanja stvarnosti, a kako taj isti problem resava neki drugi, ili treci? Jer, govoreci antropomorfno, stvarnost suocava jezike s istim problemima. Te dve perspektive odgovaraju razlicitim stvarnostima. Spoljasnja perspektiva vidi jezicko onakvim kakvo je ono realno, dakle, kad je posmatrano spolja. Unutrasnja perspektiva se odnosi na stvarnost dozivljavanja nekog jezika zajedno sa njegovim govornicima, a delom se upravo odnosi na saznavanje tog jezika od strane govornikã. Kazem "delom" zato sto su samo odredjene oblasti jezika - pre svega leksika - dostupne takvom manje ili vise svesnom iskustvu. Ovo iskustvo, spolja posmatrano, moze biti neadekvatno, ali i ono je stvarnost, a ta se stvarnost nedovoljno uocava.

Dzordz Lejkof, (u prilicnoj meri) vodeci severnoamericki "kognitivni" lingvista, govoreci o semantici (1988), s pravom tvrdi da se kod lingvistickog opisa jezika - za razliku od filozofskog - mora poci od "objektivnog realizma": postoji svet, postoji um ili "umovi" ("minds eljist"), a cula nam pruzaju jedinu pouzdanu informaciju o svetu. Lejkof ovde, nenamerno, precizno opisuje onu unutrasnju lingvisticku perspektivu: perspektivu sãmih govornika. To znaci: on ne vidi zahvaljujuci cemu njegov, s pravom postulirani "objektivni realizam" postaje legitiman - zahvaljujuci tome, naime, sto upravo on karakterise iskustvo jezika kakvo dozivljavaju sãmi govornici. Oni prema svom jeziku - a kako bi on za njih inace mogao biti ono sto jeste? - gaje neku vrstu prapoverenja. On za njih nije bilo koji jezik, vec odredjeni jezik.

Dobru ilustraciju pruza najstariji nama poznat problem jezicke refleksije u Zapadnom svetu. Platon razmatra ovaj problem u Kratilu, ali ne kao nesto novo, vec, cini se, kao nesto sto je vec odavno postalo predmetom rasprave. Da li su reci nuzno onakve kakve jesu? Ili su naprosto onakve kakve jesu, a mogle bi biti i drugacije? Za spoljasnju perspektivu moguc je samo jedan odgovor: vec zbog toga sto su reci u razlicitim jezicima razlicite - po svom zvuku, ali i po onome sto oznacavaju - one su na kontingentan nacin onakve kakve jesu. Stari (sholasticki) termin glasi: "arbitrarno". Mi bismo rekli: posto su jezici istoricni, skoro sve oko njih je kontingentno. Za unutrasnju perspektivu stvari, medjutim, stoje drugacije. Tu se ovo pitanje ne sme ni postaviti, jer ga sãmi govornici - "basic realism" - sebi ne mogu ni postaviti. Neki jezik ne bi uopste mogao funkcionisati kada bi njegovim govornicima bilo svojstveno iskustvo da su njihove reci na kontingentan nacin onakve kakve jesu, da bi rec "mis" mogla da glasi i "pas", a "pas" - "mrav"... Nepotpuno je i utoliko netacno ako se jednostavno kaze, kao sto se to stalno dogadja od Sosira naovamo (a Sosir, pak, iza sebe ima poduzu tradiciju), da su reci ili jezicki znaci uopste "arbitrarni". To jeste tacno, ali vazi samo za distanciranu, spoljasnju perspektivu, te je - dopola - i pogresno. Dakle: to je - jednostavno, neizdiferencirano receno - prosto pogresno.

Oba nacina posmatranja su, dakle, legitimna, a u izvesnom smislu i komplementarna; spoljasnja perspektiva je na neki nacin naglasenije filozofska; ali u isti mah, za razliku od onoga sto tvrdi Lejkof, autenticno lingvisticka. Kao predmet kritike preostaje samo - a to zaista treba kritikovati - sto se ne uocava nacelna razlika izmedju ovih dveju perspektiva, te se one, samo iz tog razloga, cesto brkaju.

Nacelna vezanost jezika za subjekt, medjutim, takodje znaci da sãm jezik nije subjekt. On se ni u kom slucaju ne sme hipostazirati u neku vrstu osobe. Ova opasnost se krila i krije se jos uvek u strukturalizmu, ona se krije i u generativizmu, generativno transformativnoj gramatici, nastavku strukturalizma drugim sredstvima. Naime, ako se subjekti, realni nosioci jezika, eliminisu iz posmatranja i ako se, konacno, jezik - pozitivisticki - pojavljuje kao autoregulacioni sistem, onda on sãm i suvise lako postaje subjektom. Na ovakvo hipostaziranje moze se naici i izvan strukturalizma, recimo, kod Martina Hajdegera i u svemu onome sto - strukturalisticki i dekonstruktivisticki - sledi posle njega. "Jezik govori" ("Die Sprache spricht") ili, pak, "uciniti jezik kao jezik predmetom rasprave" ("Die Sprache als Sprache zur Sprache bringen"), kako je glasila "formula puta" ("Wegformel") u Putu do jezika, cuvenom minhenskom predavanju iz 1959. Upravo to - "Jezik govori" - nije moguce: To je pogresan put (i to los, a ne onaj zapravo dobar, koji Hajdeger ima na umu).

"Jezik govori" - ovaj iskaz upravo provocira jednostavnu repliku: koji jezik? I tu nailazimo na filozofsku sirokogrudost. Hajdeger je, medjutim, ovde konkretniji; za misljenje, konstatuje on iz sopstvenog iskus- tva, postoje samo dva jezika: grcki i nemacki. Tako reci grcki karakter nemackog jezika (ili anticipativno nemacki karater grckog) za Hajdegera je osobeno sredisnja tacka; cak i u svojevrsnom zavestanju, cuvenom, posthumno objavljenom razgovoru za Spigel iz 1966, ova se ideja pojavljuje sa bezuslovnom ozbiljnoscu.

Sada cu jednostavno nabrojati obelezja koja mi se cine najvaznijim za neki jezik. Najpre nekoliko reci o jezickom materijalu. On je nesto najovlasnije sto se moze zamisliti: nesto aspirovano, artikulisani dah. Tog materijala nema previse. Najpre postoje glasovi, artikulisani glasovi, takozvane foneme, koje se u govoru linearno nizu. Jos jedno sredstvo je sãma linearnost - kako fonemã, tako i recñ. Zatim, postoji razlika izmedju duzine i kratkoce: dugi/kratki samoglasnici, dugi/kratki suglasnici. Konacno postoje dva (samo jos dva) razlicita elementa koja se nazivaju "suprasegmentalijama", posto prilikom govora ne slede jedan za drugim, vec istovremeno prate foneme: "dopevano", govorili su Grci, prosodia, a tome odgovara latinsko accentus koje potice od ad-cantus i predstavlja prevod sa grckog. "Akcenat" u lingvistickom smislu znaci isticanje nekog sloga. Ovo isticanje moguce je usled povisenja zvuka ili pojacanog potiska vazdusne struje, a po pravilu se oba obelezja javljaju u kombinaciji. Kao drugi, posebno neuhvatljivi "suprasegmentalni" element postoji intonacija, dakle, kombinacija nekoliko zvukova, "melodija". Uostalom, i razlika kratko/dugacko bi se mogla svrstati medju "suprasegmentalije", "ono dopevano". Medjutim, ovo je sve sto postoji od glasovnog materijala. Sazetost... A na tom neznatnom i blago aspirovanom materijalu pociva neverovatni svet jezika, iz cega vec sledi da se kljuc jezika krije negde drugde. Medjutim, to je njegovo ekspresivno telo, njegov culni epiderm. Bez toga on ne bi bio nista.

Zatim sledi ono ne-glasovno, tj. opticko, parajezicko, dakle, gestika i mimika; mozda izraz "parajezicki" ne opisuje ta vazna sredstva u potpunosti: ona se ne pridruzuju uvek glasovnom, cesto se, obrnuto, glasovno pridruzuje njima, a cesto se ne pridruzuje nista. U Carobnom bregu se povodom iznenadnog odlaska gospodje Salomon iz Amsterdama kaze: "Da li je to bio mudar postupak? Dvorski savetnik Berens slegnu ramenima i cujno spusti ruke nazad na butine. Najkasnije u jesen, rece on, gospodja Salomon ce se vratiti." Ili kada Hans Kastorp postavi pitanje, koliko dugo bi ga dvorski savetnik Berens ostavio da lezi, da se nije oglasio: "Joahim, ugaslog pogleda, usana koje kao da su zaustile da izgovore jedno beznadezno 'Oh", u vazduhu nacini pokret nepredvidivog." Dakle, puki pokret; nikakav artikulisani ili mozda bas nikakav zvuk ga ne prati. Moramo, medjutim, posebno imati na umu: cak i ta parajezicka sredstva su deo tradicije, i ona su oblikovana kroz istoriju i okolina ih preuzima (cesto uz simpaticna indivudualna odstupanja). Parajezicko niposto nije naprosto prirodno, bioloski determinisano i shodno tome univerzalno. I tu ima istorije.

Od fonema i suprasegmentalnih elemenata se - materijalno - grade jezicki znaci kao nosioci znacenja. Medjutim, postoje dve nacelno razlicite vrste znakova, i to je najbitnije obelezje svakog jezika: postoje - grubo receno - reci i sintaksicka pravila. Pod "recju" podrazumevam oznake za stvari u najsirem smislu. Sintaksicka pravila, pak, odnose se na povezi- vanje reci u recenice: Ona su nesto poput propisa, svaki iskaz se sastoji od jedne ili vise reci koje su linearno poredjane prema odredjenim pravi- lima i koje se, pod odredjenim uslovima, modifikuju. Karl Biler, koji je napisao neobicno sadrzajnu, a u Sjedinjenim Drzavama ocigledno jedva poznatu knjigu, Teoriju jezika (Sprachtheorie, 1934), govori o jeziku kao "dvo- klasnom sistemu": leksikonu i sintaksi. Ovo zvuci veoma skromno, ali je preduslov - i u tehnickom smislu - za nemogucnost okoncanja onoga sto se nekim jezikom moze iskazati. Da se razumemo: to niposto ne znaci da se sve moze izraziti jezikom, no znaci da nije moguce opisati neki jezik nabrajanjem svih iskaza koji su u njemu moguci. Tako se, naime, na izgled mogu opisati zivotinjski sistemi za signalizaciju: taksativno (iako je broj do kojeg se dolazi pozamasan i uprkos tome sto, na primer, kod pti- ca nailazimo na brojne varijante). Presudno je sto jezicki iskazi kao znaci nisu kompaktni, vec su sastavljeni od manjih znakova, te je broj mo- gucih iskaza neokonciv. Ovo obelezje, sledeci Bilera, nazivam "dvoklasnoscu" jezika: rec je o dve veoma razlicite klase jezickih sredstava, o recima i pravilima, i obe su sastavljene od lake (i neznatne) aspirovane gradje.

Ovde, medjutim, treba sagledati i istaci faktor ekonomicnosti: nekoliko hiljada oznaka za stvari, zajedno s pravilima, vec je dovoljno da govor nikada ne prestane. Ne samo da je moguce neprestano govoriti, vec je moguce i neprestano govoriti razlicite stvari. Moraju se imati na umu i sledeca cinjenica i njene posledice u smislu ekonomicnosti: reci, oznake za stvari, ne oznacavaju samo pojedinacne objekte (mada ima i toga - kod takozvanih vlastitih imenica), vec oznacavaju i "klase objekata": jedna rec, "konj", dovoljna je za sve konje. Na nacin koji je, uostalom, veoma tesko opisati, reci oznacavaju isti objekat, istovetnost u razlicitosti: konj je konj, ma koliko konji medjusobno bili razliciti. Dakle: nase reci kategorisu i katalogiziraju svet za nas. Citav svet - barem onaj za nas relevantni - tako biva uhvacen u nekoliko hiljada oznaka. To, naravno, znaci: tako izgleda iz unutrasnje perspektive, sa aspekta govornikã. Za govornike je to tako, za njih je njihov jezik nesto poput "kataloga sveta", "catalogus mundi" - srednjovekovni izraz za recnik. Posto je to za govornike tako, onda neka i lingvisti bude dopusteno da to najpre, u prvom koraku, tako i prikaze. Zelim da kazem: on to cak i mora, iako zna (za toliko je i on filozof) da stvari ne postoje jednostavno nezavisno od njihovog mesta u jezickom katalogu. I tu je u pitanju mnogostruka istorijska kontingencija.

Drugo obelezje jezika jeste njegova kompozicionalnost. Ona je gotovo bez izuzetka i takodje rezultira u ekonomicnosti. Vec je bilo reci o jednom veoma relevantnom tipu slozenosti iskazã: sãmi iskazi su znakovi, a sastoje se od manjih znakova. No sve se to nastavlja ili pocinje negde ranije: iskazi (ili, pak, tekstovi) sastoje se od recenicnih nizova, recenicni nizovi od recenica, recenice od reci; glasovni oblici reci, oznacitelji reci, sastavljeni su od fonema, foneme, opet, od glasovnih obelezja poput zvucnosti ili labijalnosti (to, na primer, vazi za fonemu smc). Smatram, medjutim, iako se oko ovoga vode rasprave (klasicni strukturalizam to drugacije vidi), da tu treba staviti tacku: znacenja reci vise nisu kompozicionalna; doduse, u okviru njih se mogu identifikovati manji elementi, ali mi se cini potpuno promasenim ukoliko se tu pretpostavi potpuna kompozicionalnost. Kazem: znacenja reci uistinu sadrze manje elemente koji se putem analize mogu identifikovati; medjutim, znacenja reci nisu kompozicionalna. Ona ne zive u nama na taj nacin. Ona su idealnotipski organizovana i predstavljaju nesto svojevrsno celovito, a ne samo zbir manjih elemenata koji se unutar njih mogu ustanoviti.

Jezik se, medjutim, ne odlikuje samo kompozicionalnoscu, vec jos jednim obelezjem koje je tome zapravo suprotstavljeno. Svaki govor se odvija u okviru neke postojece situacije u koju govor ulazi i na osnovu koje se izgovoreno razume. Ta situacija je vanjezicki "kontekst". Govor, medjutim, sebi dodatno obezbedjuje sopstveni kontekst, i to jezicki. Razumevanje (kao i govor koji mu prethodi) zavisi od situacije i konteksta. Ovde bi se moralo - a za to jos uvek ne postoji adekvatan termin - govoriti o situativnosti. To je veoma bitno obelezje jezika. I upravo je to bio razlog dosadasnjeg, a mozda i vecitog neuspeha kompjuterske jezicke analize, kompjuterskog "razumevanja". U svakom slucaju, ako bi jezicki iskazi bili iskljucivo kompozicionalni, kompjuter gotovo da ne bi imao teskoca ili bi one bile savladive: mogao bi hijerarhijski, parce po parce, da sklopi znacenje iskazã, prema zadatim minimalnim sadrzajima i pravilima. On, medjutim, nije u stanju da savlada kljucnu situativnost jezickog. On cesto ne "zna" o cemu se radi.

Konacno i u nacelu: dodatnost govorenja. Govor dobrim delom zapravo postoji kao nesto dodatno uz nesto sto vec postoji i sto je jasno; on je cesto neka vrsta suvisne ili redundantne komplementarnosti vec postojeceg. Uzmimo dijalog tipa "Eno, pogledaj tamo!", a sagovornik, pogledavsi kroz prozor i primetivsi kisu, odgovara: "Da." I opet Biler, bez obzira na preteranu metaforicnost, toliko tipicnu za njega, pogadja sustinu: "Jezicka ostrva izranjaju iz mora cutljivog, ali nedvosmislenog saobracanja." Uostalom, kod pisanja, stvari stoje drugacije, u pitanju je, dakle, opticki medij: u izvesnom smislu tu nema nicega, te se jezicko, upravo tada, posto tu ima samo sebe, potpuno razvija: leksicki i sintaksicki. Ni u kom slucaju - tu je Derida uocio nesto kljucno, nesto sto sãma lingvistika (i ne samo ona) nije uocila - napisano nije manje vredan oblik jezickog. Naprotiv: ono je gradacija jezicnosti.

Govori se o "prirodnim" jezicima. Ono prirodno u njima, medjutim, jeste istoricnost. To znaci: Jezici naprosto nisu nesto prirodno; oni ne pripadaju carstvu prirode, vec istorije. "Prirodni" su samo stoga sto, najcesce, nisu vestacki konstruisani. Pod istorijom se ovde niposto jednostavno ne podrazumeva faktor "vremena" ili "promene u vremenu". Ovaj faktor veoma je bitan i u prirodi. Pod istorijom se ovde najpre, u poredjenju sa prirodom, podrazumevaju ekstremno kratki, gotovo minimalni vremenski periodi, a zatim i to da su njeni akteri ljudi.

Sta, zapravo, u nekom jeziku nije istoricno? Sta je u njemu priroda? To zaista nije lako reci. Jezicka orudja, koja artikulisu dah, zapravo ni ne spadaju u jezicki posed: ona nisu cak ni njegov nuzni, niti dovoljni uslov. Spoljasnjost jezika je zamenljiva, a to se vec desava u pismu, tac- nije: u alfabetskom pismu. Bioloski je svakako uslovljena psihicka "predispozicija" - ma kako ona bila shvacena - koja novorodjencetu omogucava da "savrseno" nauci bilo koji jezik (ne postoji bioloska predispozicija za neki odredjeni jezik) a, u zavisnosti od okruzenja, i vise njih istovreme- no. Decji mozak u tome uspeva, negde do osme godine, s maksimalnom lakocom - kao da je u pitanju nekakva igra. Medjutim, ta predispozicija, koja nesumnjivo postoji, posto je zivotinje nesumnjivo nemaju, a koju Karl Jaspers naziva "sustinski nedokucivom zagonetkom", taj "LAD", "language acnjuisition device" ipak nije vec sãm po sebi deo jezickog poseda, ne spada u njega, on je samo njegova nuzna - i niposto dovoljna - pretpostavka.

Medjutim, gramatika Comskog ovde prepostavlja, u smislu "nativizma", postojanje jedne univerzalne gramatike koja je vec formirana prilikom rodjenja, dakle, razvijala se u majcinoj utrobi, a samim tim je prirodna i neistoricna. Dete, shodno tome, tu vec formiranu i prirodnu i zapravo cisto ljudsku gramatiku kasnije samo prilagodjava gramatici koju zatice nakon rodjenja, a koja je postala istoricna i partikularna je. Ova teza je u Stivenu Pinkeru - Jezicki instinkt (Language Instinct, 1994) - naisla na mudrog, ucenog i vispreno simpaticnog advokata. Postoje, dakle, dve gramatike: jedna univerzalno prirodna i jedna partikularno istoricna. Prva se sastoji od "genetski determinisanih principa" ili od "superpravila". Moj komentar bi bio: ukoliko je ova hipoteza tacna, onda bi moralo biti moguce nabrojati te "principe" i "pravila", tu univerzalno ljudsku biolosku bazicnu gramatiku. Uglavnom se, medjutim, navode samo "obelezja", dakle "karakteristike", a ne elementi, tj. sastavni delovi sãme gramatike. "Samoglasnici" ili "konjunktiv" su elementi, "kreativnost" ili "istoricnost" su obelezja. Osim toga, ta bi gramatika, posto predstavnici ovog pravca govore engleski, mogla dospeti u opasnu blizinu ovog lepog jezika, u blizinu "jezika Sekspira, Miltona i Biblije", kako to objasnjava profesor Higins, lingvista, u Soovom Pigmalionu - a to nije kriticki, vec britanski razum. Uostalom - zasto ne i urodjena bazicna religija? Sta govori protiv toga?

Da bi se objasnile slicnosti medju jezicima, ta hipoteza nije potrebna. Slicnosti medju jezicima nisu samo uslovljene, iako se iskljucivo na tome insistira, slicnoscu "mentalnih struktura" formiranih pre rodjenja, vec i identicnoscu sveta, kojoj svi jezici neminovno teze. A upravo preko "evolucione teorije saznanja" prohodan je put od jednog do drugog: prilagodjavanje postojecem; "princip realnosti", kako ga je nazvao Frojd, a cemu se toliko toga u nama opire, potvrdio se kroz evoluciju. Ispostavilo se da je Kant bio u pravu, i to na nacin koji njemu sãmom tesko da bi pao na pamet.

Istoricnost jezika, konacno, ima jednu vaznu antropolosku posledicu. Covek je odavno definisan kao "zivotinja koja ima jezik", "tò zóon logón échon", i toga se ovde drzimo. Od lógos-a, jednostavnog - a da li je jednostavan? - govora kasnije je, manje fenomenoloski, manje "prvobitno", rekao bi Hajdeger (a i jeste rekao, u Bitku i vremenu, § 34), nastao um: "animal rationale". Dakle, nuzno proisticuce, problematicno, ali niposto naprosto pogresno izjednacavanje jezika i uma. No, ostavimo ovo po strani. Formula o "zivotinji koja govori" moze se, i svakako se mora, znatno precizirati: Covek ne poseduje jednostavno jezik, on ima jedan odredjeni jezik koji je postao istorican; osim toga - a i to spada u istoricnost - on potencijalno ima vise jezika; kao dete, on bez napora, a i kasnije u odrasloj dobi, ali tada s naporom, pa cak i u poodmaklim godinama, tada, medjutim, s naporom i uz slabiji rezultat, moze da nauci nekoliko jezika. A iz ovoga sledi: covek je zivotinja koja prevodi. Istoricnost jezika tako implicira potencijalnu visejezicnost, dakle i prevod. Nema skoro niceg ljudskijeg od prevodjenja: nijedna zivotinja - u to nema sumnje - ne prevodi (u okviru svoje vrste ili uopste).

Ogroman antropoloski znacaj jezika sastoji se u tome sto on omogucava akumulaciju znanja i sposobnosti. Stecene sposobnosti, steceno znanje posreduju se putem jezika, dok zivotinjska individua, kako se cini, stalno pocinje ispocetka. Ispostavlja se da je Lamark, zaobilaznim putem, ipak bio u pravu sto se coveka tice: Iako se steceno ne nasledjuje, ono se ipak nastavlja preko jezika, a u pojacanom vidu preko pisma, koje ga u isti mah i radikalizuje. To je prevazilazenje bioloskih granica; sãm jezik predstavlja takvo prevazilazenje. On nas, ukljucujuci cak i nepro- menljivost glasova, povezuje s onim odavno iscezlim (a i s onim sto se jos ni ne nazire). Ne smemo, medjutim, zaboraviti da je ta ljudska akumula- cija izrazito nova pojava i da je covek u mnogo cemu, i to upravo u psi- hickoj sferi, uprkos jeziku i umu, i dalje u proslosti, u najmanju ruku u kamenom dobu, te da mnogi njegovi nacini ponasanja vode poreklo od zivotinjskog carstva (vec se kod zivotinja javlja grupna solidarnost pre- ko neprijatelja, tako sto se istovremeno stvara i neguje spoljasnji neprijatelj: neprijatelj je potreban da bi se ostalo na okupu). I tu se opet vra- camo na ono sto je Krulov profesor, u pomenutom prelepom razgovoru u vozu, formulisao na sledeci nacin: "Postoji napredak, rekao je Kukuk... nema sumnje da postoji, od pithecanthropusa erectusa do Njutna i Sekspira, dug je to put koji odlucno vodi navise... No on ce dati coveku sto mu pripada, i mene, markiza de Venostu, nece lisiti spoznaje sta to homo sapiensa izdvaja od sve druge prirode, kako organske tako i prostoga bivstva, i sta se od toga poklapa s onim sto je 'naknadno dodato" kada se izdvojio od zivotinja. To je znanje o pocetku i kraju." No, ovo specificno ljudsko znanje, znanje o prolaznosti, koje neprestano potiskujemo i verovatno mo- ramo da potisnemo da bismo ziveli, da li bi ono bilo moguce bez jezika?

Razlike izmedju jezika i zivotinjskih sistema za signalizaciju? Tu, pre svega, treba pomenuti nedostatak "dvoklasnosti", nedostaje nesto sto bi odgovaralo segmentaciji na reci, potpuno nedostaje kompozicionalnost, ili je ona, u svakom slucaju, daleko vise redukovana. Kod zivoti- nja, bez sumnje, ne postoji ona neokoncivost izrecivog; cini se da zivotinje raspolazu samo konacnim brojem signala. Takodje se cini da su ovi signali jedva podlozni promenama, ili, ukoliko jesu, u daleko vecim vremenskim intervalima. Vec je Jakob Grim konstatovao (a ni Dante koga je to vec fasciniralo, ne bi protivrecio): "Danasnji covek govori drugacije od praistorijskog coveka, dok pas i dalje laje, kao sto lajase u praistoriji." Ovo lepo tvrdjenje se samopotvrdjuje - iz danasnje perspektive s obzirom da je jak oblik nemackog preterita boll (lajase) u medjuvremenu nestao; vi- se ne pripada "nasem" jeziku. A zivotinjska komunikacija se svakako - i ovo je izuzetno vazno - ne moze toliko udaljiti od date situacije kao sto to moze ljudska, na primer, vec u svakodnevnom prepricavanju; nedo- staje, dakle, mogucnost "odvajanja od situacije" (Bilerov termin "Situations- entbindung"). Specificni oblik "odvajanja od situacije" je i laz. Ali ne verujem, iako i u prirodi postoje razni oblici obmanjivanja, da zivotinje umeju da lazu u pravom smislu. Mozda je ono sto u prirodi nazivamo "obmanom" puka antropomorfna interpetacija. Zivotinjama nedostaje ona "vestacka realnost" koju jezik ne samo da omogucava nego zapravo i jeste. Romanticar Zan Pol naziva knjizevnost "drugim svetom unutar ovdasnjeg". Medjutim, to je vec i jezik sãm - on je naime drugi svet, te bi knjizevnost bio treci. Bas zato: mi u nasem dozivljavanju ne razlikujemo drugi svet, a to je jezik, od prvog: prvi nam je dat kroz drugi i u drugom.

Na pocetku sam rekao: "Jezik je jezik" - to je neka vrsta odbijanja odgovora. A mozda je u krajnjoj liniji zaista nemoguce razumeti sta jezik jeste. Jezik je istorijski fenomen: ne samo u tom smislu sto je svaki jezik sa kojim se susrecemo postao istorican, vec i u tom smislu sto kao takav, kao manifestacija ljudskog uopste, jeste istorican: on je deo istorije prirode, a kao takav verovatno i njen najmladji dogadjaj: najmladji dogadjaj evolucije (Konrad Lorenc je u vezi s jezikom govorio o "iznenadnoj munji u oluji evolucije"). U kontekstu istorije prirode on je, dakle, veoma mlad. Medjutim, u kontekstu ljudske istorije on je neverovatno star. Morali bismo biti u stanju da se vratimo vise od milion godina unazad, po svojoj prilici tri miliona godina, da bismo se priblizili "prelaznoj sferi izmedju zivotinje i coveka" u vreme "gornjeg pliozena". Sta su, spram ovoga, tacno tri hiljade godina jezika potvrdjenog pismom? Ono, dakle, sto pisci i mislioci, od kasnog 18. veka naovamo, nazivaju ishodistem, prapocetkom, praskozorjem covecanstva, zapravo je usledilo prilicno kasno... A medju jezicima koje danas zaticemo - ovo je vazno dostignuce lingvistike i nema nikakve veze sa "politickom ispravnoscu" - nema "primitivnih" jezika, ma koliko njihovi nosioci bili "primitivni". Zakljucak koji nam nudi ovo polaziste je jednostavan: jezik je istorijski fenomen; istorijski fenomeni se mogu poimati samo ako smo u stanju da ih poimamo istorijski - a to znaci od njihovih pocetaka; a posto upravo to ovde nije moguce, s obzirom da nam ovde ne stoji na raspolaganju nista empirijsko, nemoguce je u potpunosti shvatiti sta jezik jeste. Da li je ovo preterano? Izvesno je da bismo vise znali o jeziku, da bismo ga daleko bolje shvatali, kada bismo mogli empirijski pristupiti njegovom nastajanju, njegovom postepenom, mereno ljudskim arsinom neverovatno postepenom stvaranju. "Dubok je bunar proslosti..." U njemu veoma brzo, vec na njegovom gornjem rubu, gubimo iz vida jezik, jezike, jedan i mnoge.

HANS-MARTIN GAUGER (Hans-Martin Gauger) je profesor lingvistike na Frajburskom univerzitetu.

Tekst "Mnogi i jedan. O problemu jezika" ("Die vielen und die eine. Zum Problem der Sprache") objavljen je originalno u casopisu Merkur, sveska 6, jun 1997. Prenosimo ga uz ljubazno dopustenje autora i redakcije casopisa.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1996-1998 / Sva prava zadrzana]