 |
Broj 111 | |
Mia Koto
Said, Vodena Tikva
Prevela s portugalskog
Jasmina Neskovic
Vece od drveta i cinka. Nahereni krovovi, maglom nagrizeni. Vlazni kapci veceri kao da pustaju slepe miseve.
Na predeo naselja od trske jedino je smrt utisnula svoj poljubac. Said se vraca kuci, na svako spoticanje odgovara kletvom. Jedva se vuce, od piva kojim je citavo popodne nalivao svoje ocajanje.
- Prijatelji? Gnjide, oni ce te prvi izblatiti!
Prasak smeha iz razjapljenih vrata.
- Samo se vi smejte, gadovi.
Pretura po dzepovima. Cigarete: nema. Sibice: nema. Nestrpljive ruke pretrazuju odecu. Zudeo je za dimom. Nedostajala mu je snaga jedne cigarete, sigurnost ustaljenih pokreta.
- Gledaj samo Vodenu Tikvu. Zena mu vise i ne izlazi iz kuce, otkako se odao picu.
To nije bila istina. Zene uvek primaju sazaljenje kao nagradu. Skotovi komsijski. Jedino znaju da zabadaju nos u tudju nesrecu. Inace ih nigde nema.
Usao je u kucu. Ruka mu je ostala na kvaki, rasejana, dok mu je pogled bludeo po onoj pustosi. Setio se vremena kada ju je sreo: kako su bili lepi dani Zulije Timane!
Imao je vremena napretek. Sedeo je na nekoj stanici, ne cekajuci nista, kao sto samo pijanci umeju da cekaju. Ona je dosla i sela pored njega. Galabija koju je ogrnula bila je i suvise kratka za tako dugu hladnocu. Zapodenuse razgovor.
- Ja sam Zulija, rodom iz Masije.
- Nemas muza?
- Imala sam. Trenutno nemam.
- Koliko si muzeva imala?
- Mnogo. Imam i dece.
- Gde su ta deca?
- Nisu sa mnom. Odveli su ih ocevi.
On joj je ponudio kaput da je zastiti od zime. Ona mu je pomogla da nadje put do kuce. Ali te noci je ostala. I drugih noci, takodje.
Kad su saznali da ide s njom, osudili su ga. Ona je vec davno odsluzila svoje. Morao je da odabere neku netaknutu, kojoj bi njegovo telo bilo prvo. On nije hteo ni da cuje. Tada su poceli da ga zovu Vodena Tikva. Na sve strane, nadimak je zamenio ime. Voda prihvata bilo koji oblik, nema svojstvenosti.
Vremenom, ispostavilo se nesto strasno: deca nikako da dodju. To niko nije smeo da sazna. Covek moze imati bradu, nemati bradu. Ali decu mora da stvori: to je zahtev koji treba da ispuni svako ko drzi do sebe.
- Moramo imati dete.
- Dobro znas da ne mozemo.
- Moramo smisliti neki nacin.
- Kakav nacin? Krivica nije do mene. U bolnici su nam objasnili u cemu je stvar: ti ne mozes da imas dece.
- Ne govorim o krivici. Promislio sam o svemu i nasao resenje: namiri se negde, van kuce, zeno.
- Ne razumem.
- Kazem ti: spavaj sa drugim. Necu se ljutiti. Jedino hocu dete, nista vise.
Jedne noci je izasla. Vratila se u sitne sate. Narednih noci, postupila je isto. I mnogih drugih, takodje.
On upita:
- Nije bilo dovoljno jedanput?
- Zar ne zelis dete? Moramo biti sigurni.
- Radite kako znate i umete. Samo brzo, necu da pukne bruka.
Zulija je zatrudnela. On je proslavio novost. Te prve nedelje bile su veoma srecne. Sve dok je jednom nije probudio usred noci:
- Zulija, hocu da znam: ciji je plod koji nosis?
- Armando, zakleo si se da nikad neces pitati.
- E sad bas hocu da cujem to ime. Ne mozes da se porodis a da ja ne saznam istinu o ocu toga deteta.
Zulija je cutala i ponovo se zavukla u krevet. On ju je zestoko drmusao.
- Hoces da me udaris? - prepala se ona.
- Hocu, ako mi ne kazes.
- Ali necu samo ja dobiti batine. Moze se desiti da povredis svoje dete.
Tek tada je video kako izgleda: klecao je na kolenima, kao da se sprema za molitvu. Covek koji nesto zahteva ne zauzima stav onih koji mole. Ustao je i otisao da upali petrolejku. Progovorio je iz mraka, sad vec smireno:
- Spavaj, Zulija, ne zelim da cujem to ime. Cak i ako te ponovo budem pitao: ne pominji nikad doticnu osobu.
Ona se nasmesila, razgrnula carsav i pokazala zaobljen stomak, okrugao kao pun mesec.
- To je tvoj sin, Saide. Tvoj.
Rodilo se dete. Tada se u njemu ucvrstilo jedno osecanje koje mu se isprva javljalo tek kao nejasna slutnja: malisan je bio stranac, ljaga na njegovoj casti. Ali jedna ziva ljaga, placljivi svedok njegovih slabosti. Ponekad ga je voleo i smatrao ga svojim. Drugi put, pak, beba je bila uljez koji ga je pobedio.
Niko u komsiluku nije sumnjao u identitet oca. Ali Said je gubio pouzdanje: gledao je dete i cinilo mu se da ono sve zna. Zeleo je sina da bi prikrio sramotu. Sada je imao sina koji je opasno ugrozavao tajnu njegovog zivota. Boravak u tom prebivalistu bivao je sve tezi. Osecao je surevnjivost prema paznji koju je zena ukazivala njegovom malenom suparniku. Buducnost ga je zbunjivala kao neki mracan put. Sve zesce i zesce tukao je zenu, sve cesce posezao za picem. Malisana nikada nije udario. Sve sljage koje su njemu bile namenjene, primala je zena.
Osetio je nalet vetra na vratima i prenuo se iz secanja. Kad god bi mu navrle uspomene, u dusi su mu sevali nozevi. Bilo je zabranjeno odlaziti u proslost. I sve to zbog Zulije, djavolje zene! Zatvorio je vrata, s besnom resenoscu.
- Prokleta kurvo!
I stade besomucno da sutira. Hteo je da je povredi, da prenese na nju bolove koje je sam osecao. Letelo je posudje, uz nesnosnu buku. Nije posustajao: nadnesen nad postelju, vredjao je, pljuvao, pretio joj smrcu. Komsije, kao sto je poznato, nece priteci u pomoc. A te noci, bes je prevrsio casu. Ima da je bije do krvi. Skinuo je opasac i tako je revnosno njime zamahivao da je izgubio ravnotezu i strovalio se na sto. Tanjiri i case popadase, parajuci ponovo nocnu tisinu.
Najednom, zacu neku lupu na vratima. Kad je podigao pogled, taj neko je vec usao unutra. Bio je to Severino, seoski staresina.
- Sta hoces, Severino?
- Smiri se, Saide. Cemu sve to?
Ovaj je disao kao da napaja vazduhom mnoge duse.
- Sedi, Saide.
On poslusa. Uzdasi su gasili oganj koji je besneo u njegovoj dusi.
- Zasto uvek to radis? Ko je jos video da se zena tako tuce?
Said nije odgovarao. Pokusavao je da obuzda onu vrelinu u grudima. Ostao je tako nekoliko minuta, pre no sto je odgovorio:
- Nikoga ja ne tucem.
Severino nije razumeo. Mora da se nasljemao, sad ce poceti da bulazni. Ali Said je bio uporan.
- Nikoga nema u ovoj kuci. Samo ja, sam samcijat.
Severino se obazre unaokolo, podozrivo. I zaista, nikoga nije bilo.
- Mozes svuda da pogledas. Zulija nije tu, odavno je vec otisla. Nikoga ja ne udaram.
- Izvini, Saide. Pomislio sam...
I posto nije nalazio reci, resio je da izadje. Povlacio se unatraske, kao da je iznenadjenje bilo zmija koja se ustremila na njega.
- Severino?
- Da, slusam.
- Ne znam zasto to radim. Valjda zato da bi vi mislili da je ona jos tu. Niko ne sme da zna da sam napusten. Kad god udaram, ti udarci pljuste u prazno. Svi vi mislite da ona ne izlazi jer je sramota od komsiluka. A u stvari...
Severino je zurio da izadje sto pre. Said je stajao, klonulih ruku. Izgledalo je kao da mu se celo telo preobrazilo u drvo koje je nesreca izrezbarila. Severino izadje, zatvorivsi vrata, pazljivo, kao da se plasi da ne poremeti deciji san.
Napolju, okupljena gomila iscekivala je novosti. Staresina neod- redjeno odmahnu rukom i objavi, gromkim glasom:
- Mozete slobodno da idete. Mama Zulija je dobro. Moli vas da se razidjete kucama, da mirno spavate.
Neko se usprotivio:
- Ali, Severino... Sta je, zapravo, posredi?
Uz smusen osmeh, staresina promrmlja:
- Ma sta tu ima da se prica, znate vec kakve su ove nase zene.
ANTONIO EMILIO LEITE KOTO (António Emilio Leite Couto) koji se jos od detinjstva potpisuje imenom Mia Koto (Mia Couto), rodjen je 1955. godine u Mozambiku (Beira), u jednom malom gradu gde, prema piscevom svedocenju, "kolonijalna racionalnost nije uspela da stvori uporiste" i gde su se evropski kvartovi, naseljeni belcima, granicili i preplitali s crnackim naseljima. Kao potomak Evropljana, belac ciji je maternji jezik portugalski, Mia Koto je proveo detinjstvo "s jednom nogom u kuci", a drugom u "magicnom svetu" crnackih predgradja u kojima je, posredstvom usmenih predanja, usvajao urodjenicku kulturu. Prevazilazenje potencijalnog konflikta izmedju te dve kulture predstavlja osnovnu preokupaciju Mia Kota kao pisca, koji zeli da "izatka jedno africko platno, koristeci evropsku potku i predju". Svet njegove proze omedjen je granicama njegovog africkog zavicaja, a price koje nam pripoveda gotovo uvek su podstaknute nekim istinitim dogadjajem koji je piscu neko ispricao, ali tako "kao da se sve to dogodilo na nekoj drugoj obali sveta".
Sa jednom objavljenom zbirkom pesama, tri knjige prica i dva romana, Mia Koto (biolog po struci, koji zivi i radi u Mozambiku, a objavljuje svoja dela u Portugaliji) najpoznatiji je i najprevodjeniji mozambicki pisac, a ujedno i jedan od najznacajnijih autora koji stvaraju na portugalskom jeziku.
J. N.
Prica koju donosimo uzeta je iz zbirke "Vozes Anoitecidas", Lisboa,1995.