Broj 111

Istvan Ersi

Preveo s madjarskog
Arpad Vicko

JUN 1993.

(zemlja Ulro)

U Berlinu, u jednoj antikvarnici nadomak Nolendorf Placa naisao sam na knjigu duhovno-istorijskih ogleda Ceslava Milosa Zemlja Ulro, iz 1977. godine. Cim sam poceo da je citam, obuzeo me je isti onaj osecaj koji me je nekoliko puta iznenadio i pri citanju Gombrovica: da svoju knjigu, prvi put u zivotu, ne pisem ja, vec da ona sama ispisuje sebe mojom rukom. Kao dete koje slaze kockice koje mu bas dopadnu ruke, nadajuci se da ce nesto podici: tvrdjavu, palatu, a mozda i Vavilonsku kulu. I tragom njegove vere konacno ce, u sadejstvu snage uobrazilje i slucaja, mozda pomalo nahereno, ili neuredno, ali ipak nastati nesto: tako i ja, ne malo iznenadjen, primecujem da stvari koje mi se dogadjaju - medju njima i moje lektire - nastoje da se spoje, da se organizuju u nekakvu tvorevinu, a da meni preostaje samo da ih slazem jedne uz druge.

Zemlja Ulro: obracun sa vec osam godina mrtvim Gombrovicem. Zemlja Ulro: obracun sa svetom, koji se na nas obrusio posredstvom naucne slike sveta. Zemlja Ulro: prizeljkivanje preporoda u znaku religiozne potrage za domovinom, pod aurom onog misticnog katolicizma koji njegovu uobrazilju cini neprestano groznicavom: "Zemlja Ulro pokazuje dvostruki kontinuitet: kontinuitet hermetickog, misticnog toka zapadnog duhovnog zivota i kontinuitet tradicije u duhovnoj biografiji autora" - pisala je u predgovoru nemackog izdanja prevoditeljka Zanin Lucak-Vild. Ali bas zbog toga je Zemlja Ulro ujedno i suocenje autora sa samim sobom, jer je u mladosti i on iskusio privlacnu snagu ovozemaljskog socijalizma, i on je odrastao na Hegelu, i nikad se nije sasvim oslobodio ni ovog stanovnika, niti drugih gradjana zemlje Ulro.

Zemlju Ulro nalazimo u Blejkovoj kosmologiji. To je zemlja dusã definitivno prognanih iz raja, odbacenih miloscu Bozjom. Ovom zemljom vlada Urizen, u Sotonu iskristalisano bozanstvo razuma. Duhovi trojice monstruma novovekovne nauke i filozofije: Bekona, Loka i Njutna preplicu se sa anti-humanom i anti-erotskom diktaturom teologa koji krivotvore hriscanstvo. "Drugim recima, Blejk je video cvrstu vezu izmedju slike svemira kao mehanizma, i religije kao moralnog kodeksa: i u jednom i u drugom slucaju u prvi plan izbija opstost, tako da pojedinacno gubi svaki znacaj, bilo da je to trenutak u vremenu, neponovljiv i neuporediv ma i s jednim drugim trenutkom, bilo da je boja ili oblik jedne odredjene, od svih drugih biljaka razlicite biljke, bilo da je zivot odredjenog, od svih drugih ljudi razlicitog coveka. Jer Urizen je i bozanstvo redukcije, i on sve svodi na kolicinske odnose."

Ovako pise Milos.

Blejk je bio misljenja da je poricanje najveci neprijatelj maste, odnosno covecanstva. Poricanje je pocelo pod Drvetom Saznanja. Covek je okusivsi njegov plod zapravo i dospeo u zemlju Ulro, gde "Ludi rezoner ismejava coveka maste". Na drugom mestu ludakom ("idiotom") naziva "pitaoca". Rezoner, pitalac i negator drze u ropstvu decu Jerusalima. Pre svega treba srusiti Negaciju, jer

Negacija je prividjenje; Rezonerska Moc coveka,

Lazno Telo: tvrdom korom obavija moj Besmrtni

Duh: Samosobnost, koju smesta treba zbaciti i unistiti.

Da bih istrazujuci sebe ocistio Lice svoga Duha.

Da bih se okupao u Vodama zivota i sprao sa sebe Ne-Ljudsko.

Dolazim u samounistenju i u uzvisenosti Nadahnuca,

Da bih u tom Nadahnucu zbacio sa sebe trule dronjke Pamcenja,

Da bih stresao Bekona, Loka i Njutna s plasta Albiona,

Da bih svukao s njega prljavo ruho i prekrio ga Mastom,

Da bih ocistio Pesnistvo od svega sto nije Nadahnuce -

i potom se ustremljuje na "idiotskog pitaoca":

Odgurni idiotskog pitaoca koji neprestano zanoveta,

Ali ni na sta nema odgovora: samo sedi u tisini i podlo se

Cereka, smisljajuci, kao tat u pecini, sta ce da pita:

Ko sumnju seje i to znanjem naziva, njegova je Nauka:

Ocajanje -

te sledi konacan nauk:

To su rusitelji Jerusalima, to su ubice Isusa

Hrista, sto se odricu Vere i rugaju Vecnom zivotu!

Miloseva knjiga sledi onu liniju zapadno- i istocnoevropske kultu- re koja, u svojoj pobuni protiv obezlicavajuce neduhovnosti masovnih drustava i krajnje razornog uticaja tehnike, civilizacije i nauke na ljudsko bice, groznicavo trazi puteve povratka starim izvorima hriscanstva, onoj veri u Isusa koja pociva na licnom dozivljaju, licnoj snazi uobrazilje, i koja nema potrebe ni za organskim, ni za teorijskim posrednikom. Najiscrpnije, osim Blejka, Milos u ovoj knjizi podvrgava analizi i svedskog misticara Emanuela Svedenborga, a od svojih istocnih junaka, Mickjevica i Dostojevskog. Dve polovine naseg kontinenta spaja u liku svog dalekog rodjaka, francuskog pesnika koji je, medjutim, "cetvrt-Talijan po babi... polu-Jevrejin po majci", pod imenom Oskar Venceslas de Lubic Milos, u casu rodjenja bio podanik Ruskog carstva, a posle 1918. predstavlja nezavisnu Litvaniju i organizuje njena poslanstva u Parizu i u Brislu, do kraja zivota (1939) trezveni, umesni diplomata, ujedno savrseno mahniti vizionar koji je tridesetih godina raskinuo sa sveopstom monarhijom, izgradjenom na teokratskim temeljima, koju je ranije on sam proglasio, i predskazao za 1944. godinu kraj sveta, "pri cemu andjeo Apokalipse, s otvorenom knjigom u rukama, stojeci jednom nogom na zemlji, drugom na nebu, nije niko drugi, nego on sam, O.V.M.".

Citajuci ovu knjigu, ponekad sam morao da se potrudim da zadrzim na usnama svoj ironicni osmeh. Bilo je to prilicno potresno iskustvo, buduci da bih se ranije, kao pristalica religije progresa, posteno iznervirao, ili se podmuklo cerekao citajuci vecinu razmatranja i lepih citata zemlje Ulro. Ni na trenutak ne bih smetnuo s uma da sam ja, licno, onaj Rezoner, Pitalac i Negator koga Blejk naziva ludakom, da sam dusom i telom onaj, od Blejka oklevetani pristalica Urizena, gladan plodova s Drveta Saznanja, koji se od rodjenja ni na trenutak nije osecao zainteresovanom stranom ni u pitanju izbavljenja, ni u pitanju prokletstva. Milos smatra da je tvrdnja Dostojevskog, po kojoj je naucni pogled na svet nespojiv sa hriscanstvom - sudbonosna. Ruski pisac se opredeljuje za potonje, jer u predjasnjem nema mesta za Bezgresno Zacece. Mene pak Dostojevski, kao moralista, fascinira bas svojom neumoljivom logikom, koja ne trpi odlaganje, alibi, izgovor. Ako je bilo Bezgresnog Zaceca, hodanja po morskoj povrsini, ozivljavanja mrtvih, ako je Bog na zakazani randevu u brdima dosao sa dve kamene ploce, onda su se cuda uklapala u stvorenu prirodu, do te mere, da su i danas organski delovi stvarnosti i mogu se - na primer, trans-supstancijacija - ritualno bilo kad izazvati. Bez obzira na to, koliko mi nedostaju zelje i iskustva neophodna za ovakvu vrstu shvatanja sveta, citajuci Zemlju Ulro od prve do poslednje stranice osecao sam da su citirani autori i sam Milos duboko u pravu: da je civilizacija uglavnom - a narocito nauka - i u moralnom, duhovnom i svakodnevnom smislu dovela covecanstvo na sam rub jedne takve provalije, u koju je podjednako opasno i pogledati, i ne pogledati.

Buduci da bih u ovoj knjizi, po mogucnosti hteo da izbegnem i privid banalnog politiziranja (s druge strane, bez ponavljanja opstepoznatih, mada redovno zanemarivanih cinjenica ne mozemo da govorimo o trenutnom stanju sveta), pokusacu, kao kakav lukavi skretnicar, da prebacim moja razmatranja na tracnice morala. Onaj deo covecanstva koji politizira, moze se podeliti na dve velike grupe. Jedni - skloni samoobmanama - nece da pogledaju u provaliju, plase se da ce im se zavrteti u glavi. Ti ljudi prave sebi bukete od cvetova demokratije, pa ih mirisu na rubu provalije, i zaneti mirisima sklapaju oci, kako ne bi morali da vide i poneke vec uvenule latice.

Oni koji se pak usude da pogledaju u provaliju, vecinom zavrsavaju u nekom od obora cinizma. Naca demokratija, zasnovana na nejednakosti, na izgled je toliko nepomerljivo cvrsta, da i u ocima onih ljudi, koji su kadri da prozru njenu prirodu, svaka namera da se promeni njena struktura, nalikuje na borbu s vetrenjacama. Ubedjen sam da je bas ova spoznaja odvela posle propasti studentskog pokreta 1968. godine Ulriku Majnhof i njene prijatelje, prvu generaciju Frakcije Crvene armije, do terorizma: ako jedan gresni sistem nije moguce legalnim sredstvima oboriti, onda treba pristati i na greh, ukljucujuci i bezakonje - i to u ime pravde. Ovu logiku nije mogla da obori nikakva logika, vec samo zivot: u nekoj vrsti iznudice, braneci se od terorizma, demokratska drzava je pojacala svoje autoritarne crte i uspela je, znalacki vodjenom propagandom, da najsiri slojevi stanovnistva identifikuju svaku mogucu demokratiju sa kapita- listickim svojinskim odnosima. U trenutku kada je i prakticni i nacelni poraz Urlike Majnhof i njenih prijatelja postao evidentan, i terorizam je spao na nivo cinicnog kriminala. Danas su vec iskljucivo organizovane mafije u stanju, ne hajuci, razume se, ni za kakve zakone, da se uspesno nose sa necovecnoscu utvrdjenom zakonima, stavise, u najnovije vreme eksponenti dveju sfera se, jednoznacno potvrdjujuci teze Prosjacke opere, sve snaznije preplicu, i to ne samo u Italiji.

Uvece 31. decembra 1983. godine u Njujorku, u stanu Djerdja Sorosa na Central Park Aveniji, pijuckajuci viski, gledao sam televiziju. Jedna predivna crna zena, s detetom u narucju, sedela je na ulici, na gvozdenim resetkama iznad subdjadz-a, na temperaturi od minus deset stepeni. Reporter je upita, zasto se nije sklonila pod okrilje nekog nocnog utocista kakve je uredila gradska uprava za novogodisnje praznike. Zena se carobno osmehnula, grozna je sada guzva na tim mestima, i veliki je smrad, mnogo je i pijanih tipova, ne bi imali obzira prema detetu, tako da bi radije prenocila na ulici; srecom, dodala je, odozdo, kroz resetke greje nas topli vazduh. Posle ponoci otisao sam na jednu zabavu, bilo je dosta sveta, i tamo sam prepricao ovu reportazu. "Smeo bih da se opkladim" - rekoh - "da i televizijska ekipa vec uveliko slavi negde, nakon sto je pustila snimak u program, ali da zena s detetom jos uvek sedi na tim resetkama." Jedan visoki, elegantno obuceni matematicar jevrejskog porekla rekao je: "Sta kukas: Life is tough!" Odnosno, zakoni zivota su brutalni. Razmislio sam, sta bi ovaj matematicar rekao, kada bih mu sad improvizovao pricu o dva sapuna proizvedena u Ausvicu. Jedan, nakon sto bi neko oprao njime ruke, dugo bi ronio suze, drugi bi ga, medjutim, prekorio: sta kukas? Life is tough! Razume se, nisam ispricao pricu, s obzirom na osetljivost domacice; jedino u uzasnom tematskom krugu holokausta svaki covek koji iole drzi do sebe obuzdava svoj cinizam. Covek koji se usudi da baci pogled u bezdan provalije apsolvirace parolom "life is tough" problem mlade crne zene koja s detetom provodi zimsku noc na ulici, na smrt izgladnelih dusa u Somaliji, silovanih bosanskih zena i juznoamericke dece koja preturajuci po smecu traze parce hleba - "Ako se principi slobode i solidarnosti nadju u koliziji, ja cu bez dvoumljenja stati na stranu slobode" - citao sam nedavno u rubrici jednih novina, rezervisanoj za pisma citalaca. Mora da ga je napisao covek koji zivi u relativnom blagostanju, u nasoj zemlji, gde se i od zaraznih bolesti brze siri nezaposlenost, i siromastvo.

Bacivsi jedan pogled u bezdan, covek postaje cinican jer shvata da eliminacija uzroka pretnji prevazilazi njegove snage, te ce zlatnu istinu formulisanu u paroli "life is tough" spojiti sa neospornom mudroscu izrazenom u tezi "imam samo jedan zivot". A covek sklon samoobmanama, s namerom da popravi stvari, ili u interesu mira unutar svog dusevnog domacinstva, nastoji da polaska svetu time sto ga uverava - ali i sebe - da su njegove protivrecnosti razresive u okviru postojeceg sistema. Naravno, kruta podela na dva osnovna tipa nije moguca, jer pretezna vecina ljudi otelotvoruje, u najrazlicitijem odnosu, mesavinu ta dva tipa.

Blejkovom i Milosevom terminologijom: i jedne i druge, i cinike, i samoobmanjivace, smestio bih u zemlju Ulro. I zbog toga sam morao, citajuci ovu knjigu, da se borim za svoj osmeh, jer sam do kraja imao osecanje: indu- strijska civilizacija nije proizvela samo hidrogensku bombu i rupu na ozonskom omotacu, i uz to neverovatnu masovnu bedu na ogromnim prostran- stvima zemljine kugle, vec su njena ceda i masovna kultura, i usmeravano javno mnjenje. Blejk je i te kako u pravu:

Masta nije Stanje: to je samo ljudsko Postojanje.

Ljubav se pretvara u Stanje kad se odvoji od Maste -

masta, to jest snaga uobrazilje u nasoj civilizaciji - ili ako vam se tako vise dopada: u zemlji Ulro - jeste meta neprekidnih napada, predmet kleveta, izrugivanja, najradije bi je unistili. Masta je obelezje neponovljive licnosti, one licnosti koja se poput Caplina iz Modernih vremena, medju golemim zupcanicima, vijcima i polugama jednog mehanizma tajanstvene namene lomi, gnjeci, melje, na beskrajnoj traci od rodjenja do smrti. Smrknuo bih se, ali Blejk ovako nastavlja dva gore navedena stiha:

Pamcenje je uvek Stanje, i Um je Stanje

Stvoreno da bude Unisteno te da se nov Razum Stvori

Sve sto je moguce Stvoriti moguce je i Unistiti

Jedino je Neunistiva Forma

Sekira rusi Hrast, Noz obara Jagnje

Ali njihova Vecna Forma postoji, Doveka. Amin, Aleluja.

Djavolska forma je, kod Blejka: Um, ta "Matematicka Praznina, Duzina, Sirina i Visina", nasuprot tome stoji bozanska forma kojoj ni vreme ne moze da naudi - ni vreme secanja, usmereno ka proslosti, ni vreme uma, okrenuto buducnosti. Ovu vecnu formu mora da ispuni ljudsko postojanje, odnosno masta. Ponovo nalazim svoj osmeh. Ovamo vec necu da sledim Blejka.

Ali sve vise me uznemirava pitanje: cime bih ja, u filozofskom smislu materijalisticko bice, u cijem sistemu vrednosti um zauzima i te kako istaknuto mesto, mogao da se suprotstavim nehumanom, u svakom pogledu razornom sistemu zemlje Ulro. Ako nisam spreman da prihvatim da iz krize nase civilizacije, koja preti unistenjem, izlaz mogu da ponude samo misticno-religiozne sile, buduci da um ne smatram suprotnoscu maste, vec jednim od njegovih nepresusnih izvora, a s druge strane, ako ni vlastitim umom, niti umovima drugih ljudi ne mogu da pronadjem izlaz iz ove situacije, te uz to ni samoobmanom, ni cinizmom ne zelim sebi da pomognem - kako onda da se spasem ocajanja?

Milos za sebe tvrdi sledece: "u izvesnom smislu ja sam citavog zivota bio 'katastroficar"". Prednost ove pozicije je u tome da nas nikakvo zlo ne moze iznenaditi, a da na njega nismo unapred pripravni. "Ostaje nam ujedno eshatolosko iscekivanje jedne nove, sveobuhvatne harmonije, iscekivanje 'razdoblja vere i snage"". Ako je iskren, "katastrofizam" je podnosljiv samo u omotacu ovog iscekivanja.

Buduci da sam se u mladosti vaspitavao na Hegelovom shvatanju istorije, te na poimanju istorije Geteovog Fausta, a obojica su sa stanovista istorije sveta upravo Zlo oznacili kao pokretac razvoja, ne mogu tako jednostavno da smatram nepostojecom onu civilizaciju i kulturu koja se temelji - da pribegnem Blejkovom nabrajanju - "na njutnovskoj fantazmagoriji, na Volteru i Rusou, na Hjumu i Gibonu, na Boulinbruku i na Prirodnoj Veri", ili - prema jednom drugom, kracem pasusu - na "Bejkonu, Loku i Njutnu" te na otkricima i idejama jos mnogih novovekovnih naucnika, filozofa i umetnika. Ekonomski poredak koji je stvorio masovnu proizvodnju, masovnu potrosnju, masovno unistenje, masovnog coveka, stvorio je ujedno i diferenciranu skalu potreba, uzivanja, stepena sloboda i docarao beskrajne horizonte razvoja ljudske licnosti. Svetsko-istorijsko Zlo nije akumuliralo samo motive krajnje katastrofe, vec i neprocenjive vrednosti. Da li je moguce razvoj civilizacije i kulture vezati za neke druge pokretacke sile? O necemu slicnom sanjao je Marks, kada je govorio o "carstvu slobode". On je smatrao da je nadvladavanje prirodnih ogranicenja beskrajan proces, ali ce rezultirati akumulacijom takvog bogatstva, da ce zadovoljavanje sve iznijansiranijih potreba biti ravno decjoj igri. Ispostavilo se, medjutim, da trzisnu privredu u dogledno vreme nije moguce eliminisati, i da su se sve do sada predlozene tehnike njenog ukidanja pokazale neefikasne. Ispostavilo se i to da prirodna ogranicenja mogu, doduse, donekle biti prevladana, ili bar potisnuta, i da se veoma dugo cak ni nazreti ne mogu krajnje granice tog procesa, ali da potom priroda, poput kakvog uzjogunjenog magarca, neocekivano uzvraca udarac, ogranicavajuci meru prevladavanja svojih ogranicenja. Svetsko-istorijsko Zlo nije moguce, kao kakvom operacijom, odstraniti iz haosa koji je ono samo proizvelo. Marksov hegelijanizam je pobedio Marksov utopizam.

Kakav bi instrument ostao onome ko ovoj operaciji nikako ne bi pristupio skalpelom transcendencije, misticizma, kabalizma? Jedan Istocno-Evropljanin bi narocito morao da se cuva ovakvih ostrih predmeta, jer - kao sto to bas Milos dokazuje na velikim primerima Mickjevica i Dostojevskog - pod ovim podnebljem je hriscanstvo, koje izbija na povrsinu iz misticnih izvora, duboko prozeto nacionalizmom. Ako, dakle, ni komunizam, ni misticizam ne nude izlaz iz ovog zatrovanog stanja sveta, i - kao sto smo videli - ni terorizam ne pomaze, cemu da se nadaju, u sta da se uzdaju oni koji ne zele da se odreknu ni ciste savesti, ni radosti?

Milos imenuje dvojicu svojih savremenika koji, svaki na svoj nacin, svojim zivotom i delima daju odgovor na golemi izazov: Beketa i Gombrovica. Beketa naziva najpostenijim piscem svoga doba, koji svojim pukim postojanjem dokazuje "svu velicinu kapitalistickog Zapada", bez obzira na to sto se neprestano ponavljaju floskule o njegovoj skoroj propasti. Beket je pesnik Nicega. Njegova drama Kraj igre (Endgame) jeste "kraj knjizevnosti i umetnosti, i ako su one bile svagdasnje pratilje civilizacije, njihov kraj je ujedno i kraj civilizacije. A treba priznati nedvosmislenu velicinu tamo gde se - kao kod Beketa i njemu slicnih - artizam hrani krajem svakog artizma, i Kraj igre, na kratko, podrzava jos jedino jedan kraj igre."

Jednostavno nije moguce ne osetiti da se iza Milosevog divljenja krije jedan veoma ozbiljan sud. Beket je najdosledniji stanovnik zemlje Ulro, koji ni sebi, ni drugima ne docarava pomocu lazi velike ideje i srecu, progres, razum, secanje, ali zato na najtragicniji moguci nacin prihvata zakone ove zemlje. Njegov "epilog" jeste epilog istorije zemlje Ulro, ali u njemu ne nudi ni tracak nade da bi mogla da postoji i nekakva drugacija zemlja. A Gombrovic, koji je po Milosu "stvorio izuzetno zivotno delo, ali samo za zemlju Ulro, gde je ono i nastalo", svojim doslednim ateizmom izdvaja se medju stanovnicima te zemlje. Milos ne stize dovoljno da naglasi, kako je pravi ateizam velika retkost, jer je tesko zamisliti takvu istoriju, iz koje je iskljucena misao progresa, nuznosti ili neke druge zakonomernosti, dakle neka vrsta harmonije.

Ovaj dosledni ateista zamenjuje "radikalnu suprotstavljenost ljudskog i van-ljudskog sveta jednom drugom suprotnoscu: covek ima utisak da je zarobljen, ali ne silama i zakonima prirode, vec silama i zakonima Zla, i da se iza zavese nepomerljivog, ali slepog i bespomocnog reda nazire vlast nekakve djavolske sile". Milos tvrdi da je Gombrovic bio sasvim blizu da izvede ovaj zaokret, i to u svim onim prilikama, kada je bivstvovanje izjednacavao s patnjom. Kao dokaz, navodi jednu od Gombrovicevih dnevnickih beleski iz 1960. godine: "Ja se mnogo bojim djavola. Cudno priznanje iz usta nevernika. Nisam u stanju da se oslobodim ideje djavola... Ova zemlja po kojoj stupamo preplavljena je bolom, hodamo u bolu do kolena - u danasnjem, jucerasnjem, prekjucerasnjem, hiljadugodisnjem bolu - ne treba da se zavaravamo, bol se ne rasplinjava u vremenu, jedan decji krik od pre tri hiljade godina nije nista manji od krika koji se razlegao pre tri dana. Taj krik je izraz bola svakog pokoljenja, svakog zivog bica - ne samo coveka. I najzad... ko vam je rekao da smrt, oslobadjajuci vas ovoga sveta, moze da vam donese nekakvo smirenje?" Gombrovic drzi posve mogucim da nas "tamo" cekaju takve muke koje prevazilaze i nase najjezivije pretpostavke.

Paznje je vredna okolnost da Milos nastoji da dokaze Gombrovicev dosledni ateizam jednim citatom koji se zavrsava razmatranjem nasih izgleda na "onome" svetu. Istina, Milos ne navodi Gombrovicevu zavrsnu recenicu, ali logika teksta dolazi do punog izrazaja u ovom pitanju. A pitanja pljuste: "Zar se vec i u materici ovog sveta ne krije nekakvo pakleno nacelo, nedostupno ljudskom umu i ljudskim culima? Sta nam jemci da ce onaj svet biti ljudskiji? Mozda je on izraz same neljudskosti, totalne negacije nase prirode? Ali mi to ne mozemo znati, jer covek - a to jedino je posve sigurno - shodno svojoj prirodi, nije kadar da shvati Zlo."

Milos primecuje da je Gombrovic "tu gotovo manihejac" - po svemu sudeci zbog toga samo "gotovo", jer Gombrovic, doduse, priznaje tamu, ali ne i svetlost. Jedan "gotovo manihejac", medjutim, ne moze da bude "pravi ateista". Ja, medjutim, drzim da je Gombrovicev izlet u onaj svet bio samo logicni produzetak njegovih ranijih razmatranja, igra s mogucnostima, a ne odlazak u transcendenciju. A da su svetom upravljale i da upravljaju sile zla, te da se bilo kad pretrpljene muke ne mogu proglasiti nepostojecima - Gombrovic je mislio najozbiljnije. Ovo shvatanje nije daleko od Hegelovog, po kome istorija nije popriste ostvarenja ljudske srece, a svetsko-istorijsko Zlo je pokretac razvoja. Medjutim, iz djavoljeg nacela, onog koje je apostrofirano kao pokretac sveta, ne proistice bezuslovno i vera u zivog djavola. Strah od djavola, naime, moze da znaci i to da ne raspolazemo silom kojom bismo mogli parirati djavoljem nacelu. "Sta vrede policija, zakoni, sva pravila i sigurnosne mere, kad se MONSTRUM slobodno seta medju nama, i niko i nista ne moze da nas zastiti od njega, naprosto nema nikakve ograde izmedju njega i nas" - citam u istom poglavlju. I ne samo policija i zakon - nemocan je cak i katolicizam. "Ponavljam, nisam neprijatelj katolicizma, neprijatelj sam funkcije koju on vrsi u nasoj kulturi ne od danas. Ali vas liberalizam, vasa predana vera u nauku, vas socijalizam itd. podjednako malo znaju o onome sto bih ja nazvao kreativnim elementom modernosti." U ovoj, totalno ovosvetskoj potrazi za modernoscu Gombrovic se najocitije razlikuje od svog druga po emigrantskoj sudbini, Milosa. Jer potonji sebe smatra katolikom koji je vec u detinjstvu spoznao: "...nije na meni da se trudim da zivim bez upucivanja stalnih molitvi Bogu." Uprkos tome, on ne predstavlja svoju religioznost kao moralnu premoc. U srednjem veku, na primer, i dobri i zli bili su podjednako religiozni. "Rekao bih, cak, ako neko sebi moze dozvoliti da bude ateist, on to treba da bude. Gombrovic, kao sto sam vec govorio, cinio mi se u poredjenju sa mnom razboritiji i u vecoj harmoniji sa samim sobom, a sada cu dodati, mislim da je bio i posteniji." Tonom, u kojem se ironija ne moze razluciti od samoironije, da se posluzimo Sartrovim izrazom, Milos naziva sebe "tipicnim salaud-om", sto znaci podlacem, zbog toga sto "nastoji da se postavi tako da moze verovati u metafizicku utemeljenost svoga individualnog postojanja, odnosno, da iz cinjenice da postoji, moze doci do uverenja da je unapred bio za nesto pozvan. Slicno uverenje moga patrona Mickjevica osudjivao je Gombrovic kao 'filozofiju sujevernog deteta"..." Gombrovic je, dakle, doduse posteniji, jer njegova moralnost ne racuna na transcendentalnu nagradu, ali je i ne zavredjuje, jer nije kadar da svoje horizonte prosiri izvan granice zemlje Ulro. Njegovo postenje se sastoji u tome, da se sa svim uzasom, djavolskom prirodom ove zemlje suocava bez samoobmane i bez cinizma. On, medjutim, Milos, jeste doduse salaud, jer svoj luftbalon, na dugom kanapu, vezuje za nozni palac Svevisnjeg; medjutim, njegove detinje praznoverice ga na taj nacin postavljaju iznad zakona Ulroa.

Uprkos najdubljem postovanju i uvazavanju, ne zavidim Milosu: zaista mora da veruje u "detinje praznoverice", i to ne samo simbolicno: on ih mora shvatiti kao sile koje formiraju nasu svakodnevicu. Coveku strogo racionalnog misljenja, kakav je bio, sudeci po njegovoj knjizi, to svakako nije bilo lako. Zbog toga je valjda jos u mladosti otkrio, s ne malim zaprepascenjem, tragizam svog zivota, naime - da u njemu deluju dve podjednako goleme, medjusobno suprotstavljene sile, "afirmacija, otvaranje, dar - s jedne, te negacija, povlacenje, samokontrola - s druge strane". Ali ni Gombrovic nije u zavidnoj situaciji: bespomocnost razuma, bacenog u ralje djavolskih sila, jeste takodje muka pregolema. Ova situacija od coveka zahteva stalno taktiziranje i mnogo kompromisa, cak i ako u svojoj umetnosti i osnovnom stavu ostaje beskompromisan. U djavoljem carstvu je, naime, samo na taj nacin moguce ziveti sa bitno manje samoobmane i cinizma no sto je to uobicajeno. Ali kako moze onaj koga stezu ovakve cipele da ciste duse pohrli u susret radosti? Ako je Gombrovicev opis tacan, i ako zaista gazimo u bolu do kolena, zar ne bismo morali svakodnevno da prigusujemo u sebi ovo saznanje, kako bismo ciste duse mogli da zivimo, da citamo, da volimo? Ova dilema nije strana Milosu. U jednoj svojoj pesmi stvara viziju jednog rascvetalog stabla, "koje svojim mirisom ranjava u mukama ogrezlo covecanstvo". Nije li u tom slucaju umetnost nemoralna?

Iz carstva muka - neka mi bude dopusteno da ja ovako interpretiram zemlju Ulro - jedino bi odgovori na ovakva i slicna pitanja mogli da ukazu na puteve ka slobodi. Samo sto na ovakva pitanja, zapravo, i nema odgovora. Sta nam je ciniti? Mozda bismo mogli pokusati da rafiniramo muke? I sta jos?

Druga zabeleska

(Milos i Gombrovic)

Cini mi se da Milosu nimalo nije lako da pise o Gombrovicu. Mo- gla bi da mu smeta i ona vrsta superiornosti koja proistice iz okolnosti da ga je nadziveo. Izmedju 1953. i 1969. mogao je biti siguran, da ga njegov stariji kolega drzi na oku odnekud iz Argentine, a kasnije iz Francuske, i da reaguje na sve sto ulazi u krug njegovih interesovanja, ili ga podstice na polemicka razmisljanja. A u sredistu Gombrovicevih interesovanja prostire se ono carstvo, koje je on sam nazvao JA - ukljucujuci, dakako, i sva ona podrucja koja je JA anektiralo u spoljnom svetu - i buduci da je u interesu odbrane toga carstva pribegao upotrebi i te kako efikasnih oruzja, Milos je, po svemu sudeci, veoma dobro razmislio, na koji nacin da formulise svoje rezerve u odnosu na pojedine aspekte Gombrovicevog opusa. Delom se ovim moze objasniti, osim naravno njegovog istancanog osecanja za kvalitet, duboko uvazavajuci ton njegovog odgovora na Gombrovicev pamflet Protiv pesnika - tim tonom postovanja su prozete i njegove rezerve i primedbe. Milosev odnos prema Gombrovicu bio je posve verovatno motivisan i okolnoscu da je u njemu video jedino dostojnog partnera u beskrajnom moru na poljski nacin poljstvujusce poljske emigracije. "Ja i Gombrovic. Tek malo slicni jedan drugome i, u stvari, medjusobno tudji, spoljne okolnosti su nas spojile u dvopreg... Dva emigranta, koje je poljska emigracija hranila pelenom sve dok od stranaca, i dosljaka iz Poljske, nije saznala da nesto vredimo: uzajamno smo jedan drugom iskazali prijateljstvo." To su uvodne reci poglavlja o Gombrovicu u Milosevoj knjizi Zemlja Ulro.

Smrt nije samo prekinula dijalog i uzajamnu upucenost dvojice pisaca, vec je i zakljucila Gombrovicev opus, dok se Milosev i dalje razgranavao, zavredjujuci takva svetska priznanja, koja su konacno krunisana i Nobelovom nagradom za knjizevnost, tri godine nakon objavljivanja Zemlje Ulro. Gombrovic je, pak, bez ikakve nade, mogao samo da masta o uspehu. Bez obzira na to koliko je njegovih knjiga ugledalo svetlost dana u poslednjoj deceniji njegovog zivota u razlicitim prevodima, na svim svetskim jezicima, i kakva su ga laskava priznanja kritike obasula - ekscentricnost njegovog stila, gotovo za sve neugodna originalnost njegovog misljenja i, posebno, njegova licnost koja je zracila provokacijom, unapred su suzile krug njegovih pristalica. Pisuci o Gombrovicu, osim onog neugodnog osecanja nadmocnosti koja je proisticala iz okolnosti da ga je nadziveo, Milosu je svakako smetala i ona vrsta superiornosti koja je bila proizvod viska uspeha. U dnu svoje duse, naime, verovatno do dana danasnjeg ovu vrstu uspeha on smatra nadasve sumnjivom, pogotovu ako nigde ne nailazi na oponenta. Stavise, pretpostavljam da je on takav covek, kome vlastiti uspesi zadaju prilicno muke. Prekidajuci na cas svoja razmatranja o Gombrovicu, Milos prepricava kako je 1933. godine - dakle, kao dvadesetdvogodisnjak - procitao nekoliko svojih pesama na nekoj knjizevnoj veceri u Vilnu, u prisustvu dvojice vrsnih poljskih pisaca. Ova dvojica sedela su u prvom redu, pa je naculjivsi usi, cuo kako je jedan od njih, na rus- kom, poluglasno rekao za njega, da je "sreckovic", ili, u bukvalnom prevodu, "miljenik sudbine". Buduci da nije posve tacno znao znacenje ruskog izra- za, ucinilo mu se da on ima negativan predznak: kao da su ga videli kao coveka-lutku kojim se sudbina poigrava. Gorcina koja ga je tada obuzela, pratice ga celog zivota, cak i 1976. godine, kada pise Zemlju Ulro. Video je sebe, jos zelenog, ali lepog momcica na bini, i video je dvojicu odraslih, iskusnih knjizevnika, kako se obmanjuju prividom, i kako govore, poput mnogih kasnije, "koji su mi se divili sto mi sve polazi za rukom, i zavideli na glasovitosti i na novcu. Uistinu, medjutim, sudbina mi je namenila mnogo patnji, i divljenje te dvojice starijih kolega, zacinjeno samiloscu, bilo je prototip vec tada naslucenih, kasnijih nesporazuma. U sebi sam davao za pravo samo njihovoj samilosti, odnosno, imao sam osecaj da me nista ne moze zastititi od prepredenosti sudbine".

Djavolska situacija: preziveli, kome su obicno zavideli na naizgled lakom uspehu, pise o mrtvome kolegi, koji se svim svojim energijama trudio da bude priznat, da bude uspesan. Milos ga zbog toga prezire: "Gombrovic je bio, po meni, nesrecnik, zajedno s celokupnim svojim delom. Nemati nikakvog drugog posla, nego 'juriti slavu", izgledalo mi je i bedno i dirljivo. Ja se nisam bavio lansiranjem svojih dela, uostalom, ne zbog nedostatka ambicije, vec naprosto zbog toga sto nisam imao sta da lansiram." Ako zapadnom kulturnom trzistu moze da ponudi samo pesme i eseje, pisac slovenskog porekla u najboljem slucaju moze da se nada nekom kamernom priznanju u krugovima univerzitetske publike. Nije se posebno trudio, ali ipak se nasao na vrhu. Nije mogao, medjutim, bez ostatka da se raduje uspehu, jer nije bio kadar da se oslobodi utiska da je taj uspeh - bar delom - rezultat nesporazuma. Svet je u njemu naprosto prevideo ono duboko skriveno osecanje tragicnosti, koje se u njega usadilo u najranijoj mladosti, kada je citajuci knjigu o odabiranju vrsta, spoznao tajnu bezobzirnosti i ravnodusnosti prirode. Gde se otvara mogucnost ljubavi ako zemlja Ulro, izgleda, univerzalna? "Duboki pesimizam i, istovremeno, odusevljenje, ekstaticna himna" - ova suprotnost, to jest gorka ovozemaljska teorija bivstva i hriscanska zudnja za slascu transcendencije, cini vitalnom Milosevu knjigu. Citalac, medjutim, ipak ne doziv- ljava bolnu dimenziju ovih antinomija, vec prevashodno uocava nadu i harmoniju koje iz njih izbijaju. Suprotno tome, na dnu Gombrovicevog crnog humora i mizantropije - ovo Milos apostrofira, sve cudeci se - krije se neka vrsta vedrine, radost igre, radost reci, "tako da u mnogo cemu sakatog Gombrovica posve ljudskim cini njegova sposobnost da uziva u stvaranju". Stavise, on je takav covek koga uprkos prividu, karakterise golema snaga trezvenog rasudjivanja. Cak i ako sam djavo diktira nase zakone po kojima zivimo, te ako i do kolena gazimo u bolu, mogucnost za dosezanje slobode ipak postoji. Ona, medjutim - kaze Gombrovic - ne sme da stremi apsolutnom. "Svaka prenapeta, pregrejana zelja i misao cini nas nepodobnima da se odbranimo od ekstrema." Gombroviceva trezvenost nam sugerise da svakodnevni covek moze na jednoj "srednjoj temperaturi" da izbori sebi jednu takvu slobodu, s kojom moze da prezivi kataklizme. Tragicnom, "katastroficnom" Milosu, dakle, zavide na njegovom harmonicnom bicu, a ocajni, do srzi gorki Gombrovic, kome znalci mogu da pozavide u najboljem slucaju samo na talentu, krije u sebi svetle, vedre boje.

Milos, koji je vernik na tipicno poljski nacin, estetickim, logic- kim, istorijsko-filozofskim sredstvima nastoji da se otrgne od zemlje Ulro, dok bi ateista Gombrovic osnovao crkvu medju ljudima i - takodje na tipicno poljski nacin - svoja dela natopio obredima. U dubini tih obreda, pak, deluje snazno ubedjenje da su forme, stvorene ljudskim umom, neunistive. A sto se tice Gombroviceve "medjuljudske crkve": smatram da Milos apsolutno nije shvatio o cemu se radi, kada je iz nje iscitao sistem potpunog odsustva slobode uzajamno zavisnih ljudi, dakle, takvu vrstu ropstva koja se proglasava savrsenom slobodom. Nasuprot tome, Gombrovic je tvrdio da se "svest, dusa i, naposletku, Ja", ne izgradjuju iz vlastitih dubina, vec da su (svest, dusa, Ja) "rezultanta naseg mesta u svetu i medju ljudima". Ovo shvatanje samo na izgled nije u skladu s njegovim cuvenim kultom "ja". Tu protivrecnost je razresio na sledeci nacin: "Mozemo da budemo licnosti samo ukoliko raspolazemo neumoljivom svescu o onim zavisnostima koje nas kao licnosti formiraju." Spoznaja interakcije izmedju Ja i sveta ne ublazava, ali humanizuje Gombrovicevu oholu svest o svome egu. Otud i njegova trezvenost, koju Milos toliko ceni. Po njemu, Gombrovic je "smatrao da putevi covecanstva ne vode ka gorem nego, po svemu sudeci, ka boljem, sto ni u kom slucaju ne znaci vecu srecu, vec samo prosirivanje svesti". To ga i cini razlicitim od klasika crnog humora i ocajavanja dvadesetog veka, kojima Milos, uostalom, nikad i nije bio sklon. A onda ga obuzima sumnja: mozda je i njega, kao mnoge druge, Gombrovic samo opcinio, nametnuvsi svoju volju, prisilivsi ga da na njemu, golom kralju, vidi raskosno odelo, a mozda su njegova dela uistinu samo prilicno banalne varijante pomodnih nihilistickih tendencija. Ili je jednostavno samoga sebe prevario, i to iz taktickih razloga: voleo je Gombrovica zbog toga sto su u nerazumnom okruzenju poljske emigracije bili upuceni jedan na drugog. S druge strane, mora priznati da Gombrovicev nacin razmisljanja, ponasanje i umetnost cine jednu skladnu celinu. Zbog cega ga onda ipak vidi kao sakatog? Kod coveka- -stvaraoca - bez obzira na to, koliko je disharmonican i nakazan - ovo retko jedinstvo je najznacajniji dokaz kako zdravlja, tako i licnosti u klasicnom smislu.

Milosevi ostroumni i protivrecni sudovi - a mogao bih da ih navodim jos - jasno naznacavaju da preziveli nije sasvim kadar da se uhvati u kostac sa senkom svog mrtvog kolege. I on je veliki esejista, Velikan par eljcellence i, prema svedocenju mojih prijatelja, znalaca poljskog jezika, veliki liricar, ali - bar koliko sam ga ja upoznao - moguce ga je ipak strpati u ovaj ili onaj pretinac. Gombrovic ga je, na primer, posle citanja Zarobljenog uma, podelio na dva dela: na apsolutnog pisca, istocnog Milosa, i na zapadnog Milosa, specijalistu za komunizam, koji vodi zapisnik, za zapadnu upotrebu, o gresima doticnog sistema. Na drugom mestu, pak, optuzuje Milosa da svoje obaveze trazi u rasponu izmedju istorije i metafizike, te da se zbog toga ne usudjuje da se udalji od aktuelne istorije, jer se plasi samoce. Po Gombrovicu, ovaj strah je nepristojan. "Ne, Milose, nikakva istorija nece ti zameniti licnu svest, zrelost, dubinu, nista te nece osloboditi greha koji si ti sam." Licna svest, zrelost, dubina, medjutim - videli smo malocas - crpi vitalne sokove iz medjuljudskih odnosa, iz spoljnog sveta. Do slobode opet ne vodi nekakva odluka, vec iskreni, spontani procesi. Oni su pak nadasve disharmonicni, i okruzeni permanentnim zonama opasnosti. Medjutim, u dubini Miloseve licnosti - bez obzira na to koliko je rascepljena, koliko je ocajnicka, katastroficka - krije se nekakva harmonija, koja proistice mozda bas iz njegove religiozne vere. Tako da nemamo razloga da osporimo ocenu da je "sreckovic", odnosno "miljenik sudbine". Ona sinteza, medjutim, koju ostvaruje Gombrovic - obredni ateizam, antipoljsko poljastvo, u vedrinu utopljena mizantropija, u apsurdnost ukopana trezvenost, optimizam usred jednog djavolskog sveta, kult ega koji snagu crpi iz "medjuljudske crkve" - jedinstvena je i neponovljiva. Ovaj tesko shvatljivi i cesto neugodni skup protivrecnosti jos dugo ce biti glavni razlog da on ne bude i u najsirim krugovima priznat pisac. Ali bice razlog i tome da ne bude zaboravljen zajedno s onovremenim modama.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1996-1998 / Sva prava zadrzana]