Broj 111

Jelena Stakic

Pisanja ove knjige, godinama odlaganog, konacno sam se latila u Arlu, u tamosnjem prevodilackom centru ili, zvanicnije, Medjunarodnom koledzu knjizevnih prevodilaca (Collège International des traducteurs littéraires), mestu stvorenom za prevodjenje i idealnom za razmisljanje i pisanje o prevodilastvu. Od Republickog zavoda za medjunarodnu tehnicku, naucnu, i prosve- tno-kulturnu saradnju dobila sam novcanu pomoc da otputujem tamo.

NON-FICTION

Uzimam rec kao knjizevni prevodilac-prakticar, prevodilac po opredeljenju, koji pokusava da zivi iskljucivo od prevodjenja, koji na trazenje izdavaca prevodi knjige koje mu se ponude. Prevodilac, dakle, kome - za razliku od mnogih veoma cenjenih kolega - prvenstveni cilj nije da citaocima otkrije pisca ili knjigu, da s njima podeli svoje uzivanje, koji nije ambasador ove ili one strane knjizevnosti u svojoj sredini, koji nije mnoge godine svog najdragocenijeg rada i znanja posvetio prevodjenju nekog kapitalnog dela koje ce unaprediti kulturu njegove sredine, prevodilac koji ne prevodi iz ciste ljubavi, nego knjizevni prevodilac-profesionalac koji se svojim poslom bavi u vidu zanata. Tako ja vidim sebe, ne iskljucujuci nista od gorepomenutog, naprotiv. Ali, smatram da je u mom slucaju bitno to sto prevodim knjige (uglavnom dobre) i pokusavam da od toga zivim i ucestvujem u izdrzavanju porodice.

Prvo, zelela bih da govor o prevodjenju oslobodim patetike i lepih metafora. Prevodim prozu - price, romane i esejistiku - pa bih i da govorim u prozi. Ovo ne znaci da se ne slazem s poeticnijim ili duhovitijim odredbama prevodilastva, naprotiv (ponovo). No poeticniji i duhovitiji od mene tako ce i pisati o prevodilastvu, a ja ovako, prakticno i prozaicno.

Prevodjenje je, dakle, za mene zanat. Posto se zanati medjusobno razlikuju, to i prevodjenje ima svoje posebnosti, a zajednicko s ostalim zanatima mu je to sto je za njega potreban materijal, alat, umece, izrada, zavrsna obrada i - majstor-profesionalac. U onim pateticnim i neprakticnim opisima prevodilackog posla istice se da je prevodilac "umetnik", "stvaralac", pa i "koautor". U svemu tome ima mnogo istine, ali u prakticnom zivotu ta istina nema dobrih posledica po prevodioce. S umetnicima, ako nisu pod necijom narocitom zastitom, moze se i ovako i onako, a sa zanatlijama - automehanicarem ili vodoinstalaterom - bogme, ne moze: morate biti fini s njima ako hocete da vam popravi cesmu ili auto, mo- rate optrcavati oko njega, nabavljati mu materijal, cuvati alat, hraniti ga i pojiti, i morate mu platiti, smesta, i koliko trazi. Tek posle mo- zete da ga psujete... Licno, vise bih volela da me cene kao automehanicara ili nekog drugog nezaobilaznog majstora, a za ono drugo, uglednije postovanje, borim se sama, svojim radom.

Treba osloboditi patetike shvatanje knjizevnog prevodioca kao umetnika. On to zacelo jeste, ali to shvatanje ne sme biti pokrice za to da se s njim postupa kao s robom, ili budalom.

Treba osloboditi patetike i shvatanje prevodioca kao stvaraoca. Knjizevni prevodilac zacelo jeste i stvaralac. Licno, vise dozivljavam sebe kao tumaca. Ali, to su ipak samo reci. Kod nas rec "stvaralac" (ma kakvo ostvarenje tog stvaraoca bilo) ima mnogo vecu tezinu nego rec "tumac" ili "reproduktivac" (opet, bez ikakve veze s kvalitetom onoga sto je "reprodukovano"). Vrata Srpske akademije nauka, recimo, zatvorena su za prevodioce, zato sto se smatra da nisu "stvaraoci" nego "reproduktivci". Meni je svejedno, ali verovatno su neke moje kolege ruzno prikracene zbog toga. To je zbog reci koje prikrivaju sustinu. A sustina je da prevodilacki posao podrazumeva ne samo mnogo vise znanja, umeca, vrednoce, nego i nadahnuca i kreativnosti od nekih drugih poslova koji su okvalifikovani kao "stvaralacki".

Time sam stigla do glavnog: do prevodilackog posla. I shvatanje tog posla treba osloboditi patetike: nije knjizevno prevodjenje samo posao koji se radi "iz ljubavi", dok ostalo nije vazno. Sve ostalo jeste vazno, a ako ima i ljubavi, utoliko bolje po onoga ko voli svoj posao. Da je knjizevno prevodilastvo cenjen i postovan posao, verovatno bi se manje pricalo o prevodilackoj ljubavi, a vise bi se njime bavili i ljudi koji ga ne vole toliko - sto uopste ne znaci da ga ne bi dobro obavljali. Mnoge osobe koje bi bile izvrsni knjizevni prevodioci nece to da budu bas zbog toga sto je prevodjenje potcenjeno i obezvredjeno.

Treba osloboditi patetike i tu potcenjenost: nista lakse nego jadi- kovati kako smo lose placeni, kako nas ne postuju, kako nas izostavljaju i preskacu u svakoj dobroj prilici, kako je svima koji imaju bilo kakva posla s knjigom bolje nego nama. Bude nam lakse sto smo se isplakali, pa sta? Nas se polozaj ne popravlja.

Osnovna stvar, koja deluje otrcano, ali izgleda da je nikad nije suvisno ponoviti je ova: na srpskom jesu napisana sjajna knjizevna dela, ali nisu i sva velika i manje velika dela svetske knjizevnosti: ni Andersen, ni Sekspir, ni Tolstoj, ni Balzak, ni Herman Hese, ni Agata Kristi - pomislite sami na bilo kog stranog pisca, na bilo kog velikog svetskog filosofa, psihologa, istoricara - moglo bi se nabrajati u nedogled - niko od njih nije pisao na srpskom, nego svaki na svom jeziku, a citaoci kod nas poznaju njihova dela po prevodima na srpski. Ma koliko velicali sopstvenu kulturu - to, uostalom, rade i drugi - i ma koliko neki tvrdili da nam ne treba nista sa strane (uzgred: to ne kazu kad su kola ili video-rikorderi u pitanju), izbacite svekoliku prevodnu knjizevnost (pocev od Svetoga pisma), i sve sto je u nasoj sredini nastalo pod njenim uticajem, ili po uzoru na nju, ili kao njen nastavak, pa pogledajte sta je ostalo. Jos ako uradite slicno i sa slikarstvom, arhitekturom, naukom, industrijom... moja masta nije dovoljno crna da to zamisli.

Prevodna knjizevnost jeste, i to je osnovno, deo, vazan deo, neodvojiv deo, nacionalne kulture.

PREVODILACKI SAMOOPIS U NEKOLIKO CRTICA

Koliko se secam, za radnju zvanu prevodjenje prvi put sam cula u trecem osnovne, u jednom zabitom kucerku na obali recice Jaruge, u Zajecaru. Tamo je otac, kao gradjevinski inzenjer u vreme izgradnje i obnove, "dobio premestaj", pa sam tako i ja "dobila premestaj" u cetvrtu skolu u svom nedugom skolovanju. U drugom delu istog kucerka, u koji se ulazilo iz zajednickog dvorista koje je, dalje, vodilo pravo do Jaruge, stanovao je moj vrsnjak i skolski drug Nane, ciji je otac zbog neceg bio u Nemackoj. Nane je hteo da pise ocu na nemackom (zasto? ne secam se, a mozda nisam ni znala...)

Secam se da mi je objasnjavao kako ce to da izvede: uzmes lepo recnik, pa potrazis kako se na nemackom kaze "dragi" i to prepises iz recnika na papir; onda pogledas kako se kaze "tata", pa i to prepises pored one prve reci. I sve tako, tumacio je Nane, sasvim prosto. Odmah smo hteli da nastavimo pismo, sad je islo ono "kako si", i tu su nastale izvesne teskoce. Nane je i dalje tvrdio da je prevodjenje prosto, ali u mojoj glavi su pocele da se roje sumnje koje nisam umela da srocim niti ih jasno pamtim, ali mislim da su se odnosile na padeze i glagolske oblike. Ili mi je to moj skepticni duh, na nivou devetogodisnjeg deteta, ali ipak skeptican, dosaptavao da stvari nikad nisu niti mogu biti sasvim proste, narocito ako ti je nesto vazno, kao sto je Nanetu bilo vazno da svom tati napise pismo na nemackom.

Dugacka, zahuktala recenica o svemu i svacemu, samo ne o prevodjenju

Dve godine kasnije, u prvom gimnazije (petom osnovne, tad je bas pocinjala prva od mnogobrojnih velikih reforama nasega skolstva: osnovne skole prerastale su u osmogodisnje, ali su gimnazije i dalje bile gimnazije, a sve su skole postajale mesovite - mene je zakacila jedna godina cisto zenskog odeljenja u koje je, po kazni, odnekud bio premesten jedan decak, i to u skoli koja se u jednoj smeni zvala "Sedma mesovita", a u drugoj "Druga zenska", e, u tom prvom#petom razredu pocela sam da ucim francuski, a cetiri godine posle toga, ponovo u prvom#petom razredu, ovaj put gimnazije (prvom po novom, petom po starom, a u gimnaziji koja se zvala "Druga muska" i gde sam pripadala prvoj ili drugoj generaciji devojcica pripustenih u tu znamenitu ustanovu, prezirali su nas bezmalo svi profesori, a narocito profesorke), pocela sam da ucim i engleski - koji sam uostalom, vec dve godine s mnogo radosti ucila privatno kod i danas mi drage "ticerke", pokoj joj dusi - i, da predjem na stvar, tokom osam godina ucenja jednog stranog jezika u skoli, i cetiri godine drugog, i sest godina "ucenja privatno" - ja se ne secam ama bas nicega sto bi moglo biti nekakvo upucivanje u prevodjenje.

Bela lala i krava na nozi

Prvo svesno secanje koje se odnosi na prevodjenje, posle onog Nanetovog pisma ocu, jeste s Kolarca, s kurseva francuskog kod tad veoma, i s razlogom, popularne Zane Ilic, koja je svaki cas, pre nego sto ce reci svoje uobicajeno "Je vous rend votre liberté", zavrsavala time sto nam je zadavala da na francuski prevedemo neki kratak tekst iz novina, "Politike", mislim. Meni je to bilo strasno tesko, toliko da sam pozelela da joj se osvetim. Skupivsi svu svoju pubertetsku hrabrost, prisla sam joj posle casa i pitala kako se na francuskom kaze "kao bela lala" i "stala mu krava na nogu". Gospodja Zana me je shvatila ozbiljno, razmislila, za belu lalu slegla ramenima i rekla "pa, mozda, 'comme l'eau njui coule'", a sto se krave na nozi tice, pobojala se da Francuzi nemaju "une eljpression aussi pittoresnjue".

Kod Zane Ilic se moglo mnogo nauciti, i ja sam imala zarku zelju da naucim, ali tumbanja koja su mi nametale moje godine i priroda nisu mi dali da valjano iskoristim ni tu, kao ni mnoge druge povoljne prilike koje su mi se pruzale u zivotu.

Konkretan upad u prevodjenje

Moj prevodilacki prapocetak bio je bedan i neslavan, a kiks zbog kojeg je ispao takav zasluzuje da udje u zasad nepostojecu (ili meni nepoznatu) antologiju najboljih prevodilackih kikseva.

Nepune dve godine posto sam diplomirala na Grupi za psihologiju Beogradskog univerziteta, i tek sto sam se kao mlad, perspektivan i sarmantan kadar zaposlila u Institutu (zvucnog imena, da ga sad ne pominjem, sve sto mu je davalo zvucnost i znacaj otislo je u nepovrat), uspela sam da od M. D. iskukam da mi namesti neku tezgu, da zaradim nesto preko plate a i inace, da i ja nesto radim... Francuski i engleski sam znala onoliko koliko se nauci u skoli, na fakultetu, kursevima na Kolarcu i, najvise, na privatnim casovima. Citala na stranim jezicima nisam, putovala nisam, stranih prijatelja imala nisam. Ali, smatralo se da ja vladam stranim jezicima, cak sam i sama donekle verovala u to.

Tih dana umro je Korbizje i tadasnjem listu "Sport i svet" hitno je bio potreban prevod s engleskog jednog prigodnog i ne sasvim kratkog teksta. Hoces tezgu, evo ti tezge! Prevedi odmah, list vec ide u stampu!

Znala sam u tom trenutku da je Korbizje arhitekta, vazan za modernu arhitekturu. Nisam znala:

- da je opasno prihvatati prevod koji treba da bude gotov isto popodne;

- da je za prevodjenje bilo kog teksta, pa i za novine, potreban veci recnik od skolskog;

- da, ako vec ne znacenje svake strane reci, a ono bar svake koja iole strci kao neko strano telo u prevedenom tekstu, ma i poznata bila, neizostavno treba proveriti.

Znojila sam se nad tekstom i huktala, a posrednik u pribavljanju tezge, nestrpljiv, zajedljivo me je pitao treba li mi konzilijum da bih prevela jedan novinski clanak.

Jos dve stvari nisam znala:

- da novine gutaju sve, i da se prevodjenje za novine ne racuna ni u sta. Prevodioce ne razlikuju od lektora ili korektora, sto samo pokazuje kako su sva tri zanimanja potcenjena do obezvredjenosti;

- najvaznije od svega sto nisam znala bilo je znacenje engleske reci "concrete": ja sam verovala da znaci konkretno. Znaci beton.

Primena betonskih konstrukcija je, otprilike, govorim kao potpuni laik, nesto veoma vazno, valjda i bitno, u Korbizjeovom delu. U mom prevodu to su sve, od pocetka do kraja clanka, bile konkretne konstrukcije, uvodjenje konkretnog u neimarstvo... vrlo konkretno prevedeno, tako i objavljeno. Koju sam glupost napravila shvatila sam, doduse, cim mi je prevod otet iz ruku i odnet u stampariju, i cim sam progovorila dve reci s ocem gradjevincem, ali spasti se nije moglo nista: tako sam lepo doterala tekst da nije bilo dovoljno promeniti rec konkretno u rec betonsko; ja sam napisala neki sasvim novi tekst (pa nek sad neko kaze da prevodjenje nije stvaralastvo...); u gramaticki ispravnim i na izgled smislenim recenicama meni, doduse, mnogo toga nije bilo jasno, ali to sam pripisivala svojoj neukosti i nepoznavanju filosofije koja je nadahnjivala Korbizjeovu arhitekturu.

U sledecem broju "Sporta i sveta" izislo je protestno pismo jednog citaoca. Redakcija mu je odgovorila da je u pravu, da se izvinjava, i da prevodilac vec snosi konsekvence.

"Konsekvence" su bile to sto su mi se smejali: ne zato sto sam pogresila, nego zato sto se zderem zbog toga. Nudili su mi nove prevode... Godinama sam odbijala.

Kakav bi moj zivot bio da se tada nisam onoliko preplasila prevodilacke odgovornosti? Lako sam mogla da se ubacim u prve redove prevodilaca-koji-prevode-levom-nogom za razne listove koji su u ono doba pocinjali da se pojavljuju. Lova do krova, povrh plate. Veze s redakcijama. Traganje za primamljivim tekstovima po zanimljivim stranim knjigama i casopisima...

Linija veceg otpora

Umesto svega toga, ostala sam po strani, i u Institutu. Cesci dodiri sa strancima pomogli su mi da shvatim sta je strani jezik. Kad je dosla jedna americka istrazivacka ekipa s kojom sam saradjivala i prijateljevala duze od godinu dana, moj engleski je bitno uznapredovao, ali dobar nikad nije postao.

U to vreme sam iz cista mira zapela da prevedem jedan strucni clanak nekog njihovog velikog mozga, da bih bolje shvatila istrazivanje u kojem sam ucestvovala.

Ni tada nisam znala mnogo stvari:

- da angloamericki autori u oblasti drustvenih nauka mnogo vole da lepe etikete po svakoj intelektualnoj radnji i da su njihove glasovite teorije i hipoteze koje valja proveriti samo jedan, vrlo slozen nacin da se saopsti neka najcesce sasvim jednostavna istina ili, naprosto, misao, ili pretpostavka; da se sve veci "boddz of knodjledge" koji oni skupljaju smisljajuci nove hipoteze, zatim metodologiju kojom ce ove "operaciona- lizovati", i tako "operacionalizovane" ih proveravati na narocito odabranim uzorcima populacija, da bi zatim izlozili rezultate obrazlazuci zasto hipoteze jesu ili nisu dokazane (prakticno je svejedno) - da je taj "boddz of knodjledge" nesto sasvim nepotrebno, neprimenljivo i nezanimljivo, a najnezanimljivije bas onima koje bi trebalo najvise da zanima e da bi na osnovu toga planirali neku politiku - politicarima, recimo.

Ovo je digresija, ali ima veze s mojim buducim prevodilackim radom. Evo sta jos nisam znala:

- da se taj "boddz of knodjledge" gradi jednim zargonom koji s knjizevnim jezikom nema, niti hoce da ima bilo kakve veze, naprotiv. I nisu angloamericki autori jedini koji misle da ono sto je lepo i jasno receno nije dovoljno "naucno".

A ja sam pokusavala, unoseci dusu svoju, i upinjuci se iz petnih zila, da tacno, tecno, lepo i u duhu naseg jezika prevedem jedno profesorsko umovanje o tome, otprilike, da su neki sadrzaji, iz nekih razloga, vazniji za neke pojedince od drugih sadrzaja, iz drugih razloga, za neke druge pojedince... Oko prevoda sam se zaista potrudila, uzbunila okolinu i u kuci i u Institutu, trazila savete na sve strane... na kraju su me pohvalili, cak mi i platili, kao ekstra-posao za internu upotrebu. (Jos jedna digresija: koliko sam samo stvari radila za "internu upotrebu"... znacilo je to zapravo uraditi nesto i predati uradjeno, a onda "pas nit kosku glodje, nit je drugom daje": odlaze je u fioku, do velikog spremanja. Tad se koski, to jest mom trudu, gubi trag, ali nije tesko naslutiti kuda vodi.)

Prevodeci taj besmisleni clanak nesto sam i naucila: da tragam po recnicima, da otkrivam znacenja reci i konstrukcija; da podjem za jednom reci, a dospem ko zna kud. To mi se silno dopalo. Nekim trackom svesti nazirala sam da drazi prevodjenja mozda leze u tom meandriranju, a ne u tome sto prevodjenje moze da bude tezga.

Nesto kasnije, i dalje u Institutu, prevodila sam ponovo neku ame- ricku profesorsku muckalicu, napisanu nemogucim jezikom. Dok sam je citala, jos mi se i cinilo da nesto razumem, ali za prevodjenje je bila izuzetno teska. Prevodila sam rec po rec, pa od te gomile reci sastavljala recenice na srpskom, uporedjivala ih s izvornikom, doterivala. Desavalo se da deo recenice, pa i cela recenica, odjednom odjekne, blesne na srpskom. Ne rec po rec, i ne doslovno, nego se njen smisao iznenada izluci, iskoci iz hrpe reci u kojima je bio zapreten i sam se od sebe sroci na mom jeziku. Iskoristim li taj tren, ruka sama ispise, ceo, ispravan i manje-vise valjano preveden iskaz.

To je bilo otkrivenje. Uvidela sam da prevodjenje moze ponekad prijatno da iznenadi, da donosi zadovoljstvo.

I tako sam se odmetnula u prevodioce

Knjizevni prevodilac se postaje na razne nacine: mlada osoba studira strane jezike, otkrije neku knjigu, pozeli da je prevede i tako podeli s drugima; ili studira nesto drugo, upozna neku zanimljivu oblast drustvenih nauka, strani jezik vec zna, i opet pozeli da prevede odredjenu knjigu; osoba zna strani jezik i smatra da je prevodjenje najbrzi nacin da dodje do para koje joj trebaju; osoba zna strani jezik, i poznaje izdavaca: izdavacu je potrebno da mu se nesto prevede, a nije spreman mnogo da plati niti dugo da ceka na prevod... Koliko prevodilaca, toliko prica o tome kako su poceli.

Ja sam prevodjenje izabrala kao nacin zivota: rad kod svoje kuce, po sopstvenom ritmu, ili rad van mesta boravka, negde gde je lepo (kad se jos moglo nekuda ici, vikendice nemam). Znala sam da me ceka mnogo rada za malo para, ali i to mi se cinilo bolje od redovne plate zaradjene radom za necije fioke i sedenjem na samoupravnim sastancima. Jer, prvih deset godina svog radnog veka provela sam "u stalnom radnom odnosu", i to onda kad je samoupravljanje bilo u punom jeku. To je znacilo beskrajno "sastancenje" u radno vreme i van njega, sasvim besmisleno, dosadno i bedno. Karikatura onoga sto je trebalo da bude (onako kako sam ga ja, tad jos idealisticki, shvatala), ili mozda bas ono sto je neko i hteo da ono bude... zaglupljivanje i ubijanje vremena. Ja sam to dozivljavala kao kradju sopstvenog vremena, iako bi moje kolege s posla verovatno imale stosta da kazu povodom mojih radnih navika i ponasanja na radnom mestu. Svi su me, povodom moje ideje da se "otposlim", najvise plasili bas upozorenjem da cu morati mnogo da radim. A posto mislim da je ono "niko ne moze tako malo da me plati koliko malo ja mogu da radim" dobro kao dosetka, ali da se ne odnosi na mene, prihvatila sam rizik i, odmah da kazem, nikad, ali nikad nisam zazalila zbog toga.

Na pravo knjizevno prevodjenje nisam ni pomisljala. To je bilo nesto previsoko za mene. Verovala sam da cu ziveti od prevodjenja tekstova iz oblasti drustvenih nauka, oblasti koje sam poznavala. Tad nisam znala da ne pisu svi zargonom americkih univerzitetskih profesora, nego da medju esejistima, da ih tako nazovem kratkoce radi, ima izvrsnih pisaca, te da se granica izmedju onoga dokle je sezala moja prvobitna ambicija i pravog, knjizevnog prevodjenja ne moze tako lako povuci. Iz clanka u studiju, iz studije u deo knjige, iz dela knjige u celu knjigu, iz teorijske knjige u pricu i roman, i eto mene medju knjizevnim prevodiocima.

ZNANjE, NEZNANjE

Neke stvari u tekstu treba objasniti citaocu, sam tekst ne govori dovoljno za sebe. Neke stvari ni sam prevodilac ne zna - pri tome ne mislim na jezicke zakucastosti, nego na strane, a nedovoljno poznate reci upotrebljene u izvornom tekstu, na izvesne datume, ili licnosti, ili pojave za koje prevodilac (a, pretpostavlja se, ni obican citalac) ne zna, a oseca da su bitne za razumevanje teksta. Desava se da se za razjasnjavanje takvih mesta utrosi vise vremena i napora nego za prevod cele knjige.

Ishod je ona beleska ispisana u dnu strane sitnim slovcima, iza cega sledi zagrada, a u njoj kurzivom napisana skracenica prim. prev. Koliko citalaca zna da ona znaci "primedba prevodioca"? Koliko ih je svesno truda koji je bio potreban da se ona sroci?

Malo. No to nije ni vazno. Iscudjavanje "zar i to spada u prevodilacki posao" samo pokazuje nepoznavanje tog posla, i bezopasno je kad potice od citaoca. Opasnije je kad ga izrazava sam prevodilac, bolje receno neko ko zeli da postane knjizevni prevodilac. Uverenje da on treba "samo da prevede" knjigu, a da teska mesta, ili mesta koja pripadaju nekoj oblasti izvan same knjige, resava "neko drugi", prilicno je uvrezeno kod mnogih koji bi da se bave knjizevnim prevodjenjem. Kad shvate da nije tako, neki odustaju od te profesije. Neki, medjutim, nastavljaju.

Kad rukopis njihovog prevoda dospe u ruke izdavaca, ovome predstoje poprilicne muke. Ima izdavaca koji u svom potcenjivanju prevodilastva takodje nisu svesni sta sve spada u prevodilacki posao, ima ih koji cak nisu svesni ni toga da su dobili manjkav prevod. Oni su se prevarili u izboru prevodioca - najcesce zato da bi sto pre dobili prevod, ili da bi ga manje platili...

Dara je obicno skuplja nego mera: neki prevodi, cak i veoma debelih knjiga, moraju se ponovo uraditi. Druge treba mnogo doradjivati i preradjivati da bi uopste mogli da krenu u stampu. "Nemate vi pojma sta mi sve spasavamo, kako ispisujemo red iznad reda u 'gotovome" prevodu", priznao mi je jedan urednik u velikoj izdavackoj kuci kad sam mu skrenula paznju na jedino mesto u knjizi koje nikako nisam uspela da razresim i, uz izvinjenje, zatrazila pomoc.

Angazovanje, od samog pocetka, strucnog redaktora - ako se prevodilac i izdavac sloze da je to potrebno - vise je izuzetak nego pravilo. Ima prevodilaca koji "nekom drugom" prepustaju da naknadno obavi deo posla za koji veruju da nije njihov, a mnogi izdavaci radije improvizuju i od krnjeg prevoda spasavaju sta se spasti moze nego da misle unapred.

Prevodilac i fusnota

Na prevodilacku fusnotu moze se gledati dvojako: kao na dokaz prevodilacke nemoci, i kao na pokazivanje prevodilacke svemoci. - Mislim da se vecina prevodilaca trudi (kao i ja, ranije) da se sto manje uplice u izvorni tekst, te nastoji da prevede i ono sto na prvi pogled izgleda neprevodivo. Cinjenica da u tome cesto uspeva navodi ga na pomisao da je, ako je prevodjenje uopste mogucno (a valjda jeste, kad se toliki, pa i on, bave njime), onda mogucno i sve prevesti. Utoliko je vise ozlojedjen i ojadjen kad naidje na nesto sto mu u sopstvenom prevodu nikako ne drzi vodu: ili nedostaje neka nijansa, i to bas ona koja svemu daje boju, ili je podatak, na kojem sve pociva, potpuno nepoznat citaocima, ili su posredi igre reci, obrti koji ne postoje u jeziku prevoda. U takvim trenucima cini mu se da je njegov prevod manjkaviji nego sto stvarno jeste i tad se, obeshrabren, odlucuje da u fusnoti objasni sporno mesto i to objasnjenje potpise s pomenutim kurzivnim i skracenim prim. prev.

Koliko je njegov prvobitni utisak o neophodnosti fusnote kao priznanju prevodilacke nemoci bio ispravan ili ne - to pokazuje vreme. Vratimo se svojim starim, beleskama dopunjenim prevodima, pa pogledajmo: verujem da nisam jedina koja se nekih svojih fusnota stidi isto koliko i nekad napravljenih prevodilackih gresaka. Jer, fusnota otkriva kako prevodiocevo znanje, tako i njegovo neznanje. Ono za sta sam nekad verovala da pripada kategoriji neprevodivosti, ili podaci koje sam sebi razjasnila mukotrpnim kopanjem po drugim knjigama, u stvari je bilo samo nesto sto u ono vreme nisam znala, a trebalo je da znam, i da pretpostavim da ce i citaoci znati. I da, prema tome, fusnota uopste nije bila potrebna. Fusnote koje smo sastavili, dakle, otkrivaju ne samo nasu prevodilacku nemoc, nego i nase neznanje, nasu nedovoljnu obavestenost.

Ali, i sujetu. Posreci nam se pa uspesno resimo i najslozeniji prevodilacki problem te sve tece kao po loju, a mi ipak intervenisemo s prim. prev. Tad to ne znaci "primedba prevodioca", nego poziv: primeti prevod(ioca). Primeti kako je sjajno preveo tako tesko mesto, primeti kako je ucen, pametan, primeti kako on sve moze.

Oholost, kojoj je sujeta bliska, smrtni je greh. Prevodilac najcesce biva kaznjen time sto citaoca uopste nije briga za njegovu belesku.

To i jeste nevolja s beleskama u dnu strane: smetaju. Smetaju prilikom citanja, smetaju i prilikom prevodjenja. Zar se ne mrstimo svi na tekst uz koji ide mnogo fusnota: prekidaju nas u radu, moramo da pazimo da koju ne preskocimo, da ih ne izmesamo, stampane su sitnim slogom pa se mucimo da ih procitamo, a najcesce govore na kojoj se strani nekog drugog dela nalazi navod dat u tekstu, znaci, uza sve - jos su i dosadne. A mi, prevodioci, vecinom smo ljudi skromni i stidljivi i nerado smetamo. Pa se zato uzdrzavamo od pravljenja sopstvenih fusnota. Pa onda naidjemo na mesto kad nam se ucini da cemo ostati duzni citaocu ako mu ne ponudimo i objasnjenje potpisano s prim. prev...

Pokusavam da budem postena i prema sebi, i prema autoru, i prema citaocima. Postena prema sebi - to znaci da ne primoravam sebe da se preterano naprezem da bih ostvarila neki prevodilacki podvig za koji cu jednog dana utvrditi da i nije bio neki podvig; mislim da prevodilacku energiju, kao i svaku energiju, treba trositi racionalno - i ako se malim objasnjenjem umesto nasilnim prevodjenjem moze ustedeti mnogo energije koja se korisnije moze upotrebiti na nekom drugom mestu, onda treba tako i postupiti. U kom slucaju treba uraditi ovako, a u kom onako, stvar je iskustva, ali i raspolozenja ili sticaja okolnosti. Fusnote koje smo napravili, ili koje nismo napravili, razlog su vise da, ako je ikako moguce, pustimo da prevod odlezi, da bismo mu se kasnije vratili: tad cemo neke fusnote izbaciti kao nepotrebne, a za neke, od kojih smo se bili uzdrzali, uvideti da su ipak neophodne.

U tim vracanjima, znamo svi, otkrivamo mnogo gluposti koje smo napravili. A kad god se povede rec o fusnotama, ne mogu da se ne setim ogromne gluposti koju je u jednom mom prevodu napravio izdavac, i to u dnu poslednje stranice knjige, dakle na mestu vrlo uocljivom. Autorova fusnota, u mom prevodu, glasila je: "Tapui. Hijeroglifski znak koji Samoanci upotrebljavaju da bi svoju imovinu zastitili od lopova." A u odstampanoj knjizi stoji ovako: "... Hidrogliserski znak kojemu Samoanci pribegavaju..."

Torzestvenost ovako srocene fusnote na stranu, kad bolje razmislim, ima u njoj i neke logike: da te lopovi ne bi opeljesili, najbolje da zbrises sa sve imovinom, a posto je Samoa grupa ostrva, moze i hidrogliserom...

Prevedi mi nesto lako i kratko na brzaka

Svaki se prevodilac s vremena na vreme suocava s molbom prijatelja ili poznanika da mu se hitno prevede "nesto sitno": pismo, rezime naucnog rada, uputstvo za upotrebu neke sprave, opis leka...

Ovi nepretenciozni zahtevi, za koje njihovi molioci smatraju da su beznacajni, da je njihovo ispunjenje sasvim lako nekome ko se i inace bavi prevodjenjem, otkrivaju i jednoj i drugoj strani nenadane zamke prevodilackog posla.

Molilac redovno dolazi s napomenom da mu prevod treba "samo kao informacija", ne treba mnogo da se trudimo, da ciframo stvar, nije to ni Andric ni Flober... On zuri, ovo mu je trebalo jos juce; uveren je da je dovoljno da bacimo pogled na tekst koji nam je doneo i da ga iz mesta, bez po muke, izrecitujemo na srpskom (mada svi vise vole napismeno, prekucano na masini...). Ljuti se na nas ako ga zadrzavamo proveravajuci reci u recniku.

Nasim u prevodilastvo neupucenim prijateljima tad se cini da je svako zavirivanje u recnik cisto tracenje vremena (njihovog, pre svega, iako im je i zbog naseg krivo), neumesno zadrzavanje i trazenje finesa tamo gde im nema mesta. Oni od nas, profesionalnih prevodilaca, ocekuju da znamo sve reci, ili bar sva znacenja najcesce upotrebljavanih reci. Postoji, medjutim, pojava koju je neko opisao kao "sve razumem, osim onog najvaznijeg": svaka je rec za sebe jasna, i celu recenicu lako prevodimo, samo sto ona ne znaci nista. Na to se nailazi i u vrlo jednostavnim i u vrlo slozenim tekstovima.

U jednostavnima se zamka lakse otkriva. Tad treba proveriti tacno znacenje jedne ili dve reci, ili nekog idioma, i problem je resen. U slozenom tekstu, medjutim, cesto izmedju vise problema koje istovremeno resavamo jedan previdjamo i pri tome pravimo gresku koja se potom gra- na i od naseg prevoda pravi tesko razmrsivo klupko.

Koliko sam puta uhvatila sebe kako previse dugo i sasvim bespomocno zurim u tekst koji prevodim ne moguci da dokucim sta je pisac hteo da kaze. Izmrcvarim se nastojeci da od inace poznatih reci iscupam smisao, pa tek kad ne uspem - setim se da je recnik ispred mene i da treba samo da potrazim...

No prijatelji koji nam dolaze s malim i nepretencioznim, ali presnim zahtevima, ne veruju da provera znacenja reci nije znak naseg perfekcionizma, cepanja dlake nacetvoro, nego nuznost ako hocemo da nas prevod bude onakav kakav svaki, pa i najnezahtevniji prevod mora biti - tacan. A tacnost je, narocito u slucajevima o kojima sam govorila, upravo ono sto ce nas mali prevod uciniti korisnim ili neupotrebljivim.

Ruzna greska u lepom okruzenju

Sme li u prevodu biti gresaka? Najstrozi bi rekli da ne sme, te bi prevodioci dospeli medju one najodabranije, kojima nikad nije dozvoljeno da grese. Ali, nek se prvi baci kamenom onaj ko...

Najcesce se misli da greske prilikom prevodjenja nastaju zbog prevodiocevog neznanja jezika s kog prevodi, i zato mu se zbog njih posebno ostro zamera: zasto se trpa u posao kad ne zna ni osnovnu stvar, znacenje reci? Netacno prevedene reci zaista spadaju u najdrasticnije prevodilacke greske, ali one ne nastaju uvek iz neznanja.

Pokusacu ne da odbranim - jer greske ne treba braniti - nego da objasnim nastanak nekih gresaka u knjizevnim prevodima. Jedno objasnjenje moze se naci u kontekstu u kom je greska napravljena.

Prevodiocu na sto dolaze, po njegovom izboru ili izboru izdavaca, svejedno, i knjige koje govore o pojavama, krajevima, obicajima, istorijskim razdobljima o kojima on tako reci nista ne zna, o kojima gotovo niko nista nije znao dok autor nije napisao knjigu. U takvom tekstu prevodilac, kom je glava puna osobenosti nepoznatih mu (i vec iscezlih) civilizacija, recimo, ume da se oklizne i na najobicnijoj reci jezika s kog prevodi i da na sopstvenom napravi grubu gresku. Od silnog obracanja paznje na to da dobro napise neku egzoticnu rec, protumaci obicaj, poveze cudne podatke u suvislu celinu, od silnog truda da ono sto je sam naucio sto bolje prenese citaocima, on pravi apsurdne greske.

Meni se to dogodilo s engleskom reci "djait", koja znaci cekati, ali i posluzivati (ko ne zna da se konobar, ili kelner, na engleskom kaze "djaiter"?). U vrlo poznatoj knjizi americkog antropologa Margaret Mid Sazrevanje na Samoi, knjizi prema kojoj sam osecala posebnu odgovornost zato sto se pominjala i na studijama psihologije, na nekoliko se mesta govori o gostoljubivosti Samoanaca. Kad dodju posetioci sa strane, najlepse samoanske devojke "djait" oko stola - posluzuju domace uglednike i goste, jasno, ali u mom prevodu one - cekaju. Posredi nisu bili ni neznanje ni previd, nego prenapetost i nemogucnost da u glavi obradim prevelik broj novih informacija (a posto zivim od prevodjenja, ponekad sam prinudjena da u sebe primim vise novih informacija nego sto moze da stane). Negde je moralo da pukne, i puklo je na obicnoj, svakodnevnoj reci, i obicnom kontekstu koji sam "oneobicila" stavljajuci jedan obican obicaj u isti red s raznim neobicnostima opisanim u knjizi.

Ima redaktora i lektora koji kao da su obdareni narocitim culom da uocavaju takve pogreske. To su dragoceni saradnici, i prevodiocevi, i izdavacevi. Kad bi izdavaci bili malo sire ruke, kad bi insistirali na valjanoj redakturi svakog teksta i bili spremni da taj rad plate, do citalaca bi stizali prevodi s manje gresaka.

Greska u objavljenom prevodu ostaje dokle god postoji ma i jedan primerak knjige u kojoj se zatekla. Ispravke se mogu uneti rukom, na svakom primerku posebno, u knjigu se moze ubaciti i listic "errata", greska se moze ispraviti u eventualnom novom izdanju... Ali, na mestu gde je odstampana ostaje i opominje: na previd, omasku, neopreznost, neznanje, brzopletost. Samo na jedno ne, ili ne bi smelo da se desi: na zlonamernost. Postoji, doduse, izreka da je put u pakao poplocan dobrim namerama, ali mislim da zlonamernost ipak izaziva vise nesrece na ovom svetu. Zelim da verujem da, u tome barem, knjizevni prevodioci nemaju udela.

Kupatilo moje milo

(Jednog cu dana zaboraviti zasto mi se ovaj naslov toliko uvukao u usi da sam ga i ovamo unela, pa da se podsetim: medju novim firmama koje uvoze robu za nove bogatase ima i neki "Premijer" koji uvozi opremu za kupatila - pozlacene slavine, plocice na lepe cvetice, kompleti lavabo- -kada-klozetska solja-bide u raznim bojama, oblicima i dezenima, itd - i on se preko televizije reklamira pesmicom "ke belle plocice, ke bella kada..." Pri tome, u kupatilo utrcavaju i iz njega istrcavaju clanovi porodice - od dede koji pred ogledalom ceslja brkove, preko mame koja se pirlita do devojcice koja nasred guzve sedi na nosi. Na kraju reklame decji glasic pijuce: "Kupatilo moje milo"...)

A ja sam, u svome kupatilu u Arlu, pronasla resenje za jednu prevodilacku spoticalicu koju sam vec bila resila da ostavim neresenu. Doterivala sam prevod knjige o dadaizmu. Jedan od kljucnih trenutaka u tome pokretu bio je kad na prvi njujorski salon nezavisnih, 1917, nije bila primljena posiljka Marsela Disana, sto je izazvalo zestoku reakciju dadaista. Disan je poslao jedan pisoar, prekrstivsi ga u "Fontanu", i potpisavsi se imenom Richard Mutt. Dadaisticka posla, pomislila sam u prvi mah. Medjutim, autori knjige objasnili su da je Rihard Mut "ekvivalent naseg (francuskog) Jacob-Delafon".

Ko je sad taj? U enciklopedijama ni traga o toj osobi; francuske kolege koje sam pitala vele da im je ime poznato, ali da ne znaju ko je. U ostalim knjigama o dadaizmu sto sam ih nasla u Arlu, ni reci o njemu. Samo mi je jos on falio... Toliko ima sasvim sporednih licnosti medju dadaistima koje se pominju samo jednom, imena im se pisu cudno, ne mogu da utvrdim koje su narodnosti i kako im se cita ime, a moram nesto da napisem, knjiga se stampa cirilicom.

I onda, u kupatilu, i meni se ucini poznato ono Jacob-Delafon. Njegovo je ime stajalo na slavinama, na lavabou, na kadi... verovatno i na nekim drugim, manje vidljivim mestima. Pa to mora da je neki poznati francuski proizvodjac sanitarnih uredjaja i opreme za kupatilo... a takav nemacki se zove, ili se zvao, Richard Mutt.

Odjednom, u mome su se prevodu slozile kockice: Disan je jedan sanitarni uredjaj - pisoar - potpisao imenom nemackog proizvodjaca i tako ga poslao, da se odbor Nezavisnih, u kojem se i sam nalazio, ne bi dosetio.

Drzao bi se moj prevod i bez tog objasnjenja, ali kad ga vec imam, bolje je. Tek da zabelezim da se resenja za probleme na koje nailazimo u prevodima mogu naci bukvalno svuda, a ne samo u knjigama, recnicima i enciklopedijama. Zato je vazno da sto cesce budemo u zemlji i medju ljudima s cijeg jezika prevodimo, i da pri tome drzimo usi naculjene i oci sirom otvorene. Ono "sto cesce" ne zavisi uvek od nas, ali ovo za oci i usi zavisi.

PALIMPSESTI

Po Vujakliji, palimpsest je "pergament s koga je, u doba oskudice u pergamentima, prvobitni tekst izbrisan pa napisan nov; pomocu hemijskih reagencija cesto je moguce procitati i raniji tekst". Neki ce i za svaki prevod reci da je, figurativno, palimpsest. Jedan strani casopis posvecen knjizevnom prevodjenju tako se i zove.

Ni tema prevodjenja nekog dela s jezika na kojem nije napisano, nego je prevedeno na nj (a krace i jasnije receno: prevodjenje s prevoda) takodje nije nova: ona od prve vuce u cisto strucne vode, prema teorijskoj i prakticnoj obali podjednako. Ali matica te reke nosi ono sto je, za mene barem, sustina (jedan, ne bas mali deo moje dosadasnje prevodilacke sudbine bio je da prevodim s prevoda): u takvom poslu najtezi mi nisu jezicki problemi, nego civilizacijski. Jer, kad se delo ne prevodi s izvornika, obicno se prevodi s prevoda na neki od velikih svetskih jezika, dok mu je izvornik na nekom od malo rasprostranjenih, ili nedovoljno ucenih jezika sveta. U takvim delima ceste teme su razdoblja, mesta, obicaji, ljudi koji su nam veoma daleki i nepoznati.

Nekoliko dela Isaka Basevisa Singera, koji je pisao na jidisu, prevodila sam s engleskog (pricaju da je Singer, dosavsi u Sjedinjene Drzave, sa svojim americkim izdavacem potpisao ugovor po kojem se njegova dela, uz njegov nadzor i saradnju jednom prevedena na engleski i kao takva objavljena, imaju dalje prevoditi samo s americke verzije). "Kratku istoriju kineske proze", koju je Kinez Lu Sin napisao na kineskome, takodje sam prevela s prevoda te knjige na engleski. Takodje i jedan simpatican decji roman, izvorno napisan na svedskom (Peti ugao od Kristine Erenstrole).

Premda ovaj poslednji primer moze izgledati najbeznacajniji, bas mi je on nametnuo ona vrlo ozbiljna pitanja koja sam malocas pomenula. Radnja tog delca odigrava se na Obali Slonovace. I, ako se ispod sloja engleskog jezika nije nazirao svedski (kao sto se jidis i te kako nazire u prevodima Singerovih dela na engleski, a Kineska proza obiluje protumacenim kineskim izrazima), jedan nepoznati svet biljni i zivotinjski, nepoznati obicaji, folklor, nacin misljenja, jedan nepoznati jezik za koji cak ne znam ni koji je, bili su nesto kao prvi tekst na palimpsestu i svojom prevodilackom "reagencijom" trebalo je da ih nekako dozovem i docaram citaocima.

Na takve "palimpseste" prevodioci nailaze i u delima koja prevode s jezika na kojem su napisana, ali koja u manjoj ili vecoj meri sadrze citate prevedene s nekih drugih jezika, ili obilje nekih stranih, uglavnom egzoticnih reci, ali i onda kad je maternji jezik pisca neki drugi, a ne onaj na kojem je napisao knjigu koja se prevodi.

Pokvareni telefon

Prevodjenje s prevoda uvek krije razne opasnosti: da previse pojednostavimo autorov iskaz (on je u prevodu s kog radimo obicno vec uproscen), da ga zakomplikujemo, zato sto nam se cini da je u recenome prevodu suvise jednostavan, ili da ga u svome prevodu sasvim promasimo i dobijemo rezultat slican onome sto se desava u igri "pokvareni telefon": prvi igrac dosapne jednu rec drugome, ovaj je, cuvsi je dobro ili lose, namerno ili nenamerno malo iskrivi i tako dosapne trecem, ovaj cetvrtom i tako dalje, a onaj poslednji glasno izgovori ono sto je stiglo do njega. Igra ume da bude vrlo smesna. Isto tako i ishod prevodjenja posredstvom drugog jezika, ili desifrovanje palimpsesta.

Secam se kako je D. K. u svojoj biblioteci imao neki spijunski roman na francuskom. Francuski autor je smestio radnju negde na "nase prostore", pa je, kolorita radi, gde-gde ubacio i po koju nasu rec. Na jednome mestu neko nekome hoce da kaze da je gad (na francuskom "salaud", gad, od "sale", prljav). Autor nije znao nas jezik, nego je rec nasao u recniku (vodeci sopstvenu istragu, D. K. je otkrio i u kom). I tako, onaj neko onome nekome upucuje, kurzivom ispisanu da se vidi da je posredi strana rec, ovu ubitacnu pogrdu: Zamazan!

Prevodilac je na velikoj muci kad u tekstu naidje na rec iz nekog njemu nepoznatog jezika koju je autor priblizno preveo na svoj, ili je ostavio "u originalu". Kako da je prevedemo, kako da je napisemo? U sredinama u kojima se imena i strani pojmovi pisu izvorno, pa nek cita kako ko zna, lakse je nego kod nas, pogotovu ako se nas prevod stampa cirilicom. Za neke jezike (kineski, japanski, turski, persijski) uz mnogo traganja mozemo naci strucnog redaktora koji ce nas posavetovati ili resiti nase probleme (i meritorno stajati iza resenja, jer neki drugi strucnjak za istu oblast moze i da se ne slozi s onim sto smo ponudili), ali za neke (sosonski, samoanski, jezici pojedinih africkih plemena) to ce biti znatno teze, ako ne i nemoguce.

Da li je to uopste vazno? Jeste. Nedokucivi su putevi kojima ce neka takva rec uci u svetsku upotrebu pa tako stici i do nas - zato ne bismo smeli mnogo da pogresimo prevodeci njeno znacenje ili ispisujuci nacin na koji se izgovara. Mozda ce nas prevod ranije ili kasnije stici i u ruke nekog nama nepoznatog znalca, ni pred njim ne bismo smeli da se obrukamo.

A povrh svega: mozda uopste nije posredi nesto neobicno, nego samo nase nedovoljno znanje. Desilo mi se da sam deo Fukoove Istorije ludila prevodila u jednom selu, bez dovoljno pomocnih knjiga - enciklopedija, atlasa, recnika. Kad je u tekstu bila pomenuta slika Tentation de Lisbonne, glavna mi je briga bila da saznam ko je taj Lizbon-ili-kako-se- -vec-zove sto je naslikao to Iskusenje, ili mu bio izlozen, mozda; sva sreca te sam obelezila mesto, i otkrila, naknadno, da je posredi vrlo cuvena Bosova oltarska slika Iskusenje svetog Antonija koja se nalazi u Lisabonu (na francuskom "Lisbonne"). I danas me probije hladan znoj na pomisao da mi je to moglo i promaci...

Citati, ili sistanje za sveca

Citati iz nekog drugog dela, s drugog jezika, prevedeni na jezik s kog knjigu prevodimo na nas jezik, prica su za sebe. Neke je preveo sam autor ciju knjigu prevodimo, to je za prevodioca jos najlakse. A neke su preveli neki drugi prevodioci, i ponekad autor kog prevodimo uporedjuje razne prevode istog citata na sopstveni jezik i na tome zasniva svoju analizu. Nadju se tu takve nijanse i zavijuci znacenja da se prevodiocu zavrti u glavi. A povrh svega, sad i on treba odnekud da nadje ili sam da stvori nekoliko varijanti prevoda istog citata, da bi i njegovom citaocu bilo koliko-toliko jasno.

Postojeci prevodi na nas jezik dela iz kog poticu ti citati cesto su nam od najvece koristi. Svaki pisac pise u drugacijem registru, tako i nas autor u jednom, a autor kog on navodi u drugom. Prebacivanje u taj drugi registar ume da bude vrlo, vrlo tesko, i zato nam postojeci prevod, ako mozemo da ga upotrebimo, zaista mnogo pomaze: nas kolega koji je prevodio to drugo delo iz kog je uzet citat stalno je bio u registru svog autora.

Nevolja je ako postojeci prevod ne mozemo da upotrebimo. Ne zato sto je los, naprotiv, neki takvi prevodi ovencani su ogromnom slavom i tako reci su nedodirljivi. Bar ih ja kao takve dozivljavam, jer, ko je moja malenkost pa da kudi i ispravlja prevode jednog Djure Danicica, jednog Vuka Karadzica, jednog Mise Djurica, jednog Albina Vilhara... Neko drugi, veci znalac klasicnih jezika, mozda, ali ja... S druge strane, autor kog prevodim zasniva svoju analizu na jednoj reci, ili slici, koja u prevodima Biblije, ili Ilijade ili nekog Aristotelovog dela kojima se on sluzio postoji, a u prevodu na nas jezik ne postoji, ili se kosi s onom koju autor pominje... Da ispravljam postojeci prevod ne smem, da prevedem potreban citat s originala ne umem, ostaje mi samo da prevodim s prevoda, to jest s jezika s kog prevodim i celu knjigu, i da potom u fusnoti objasnjavam sta sam uradila i zasto. Zapetljano jeste, ali i obavezno ako su ostali citati u istom delu uzeti iz postojecih prevoda na nas jezik i oznaceni kao takvi.

Prilika da kolegu povucemo za rukav

Kad nam nesto nije jasno, najbolje je da za objasnjenje pitamo samog autora cije delo prevodimo. Sa savremenim piscima to nije nemoguce: mozda ce doci u nasu zemlju, ili cemo mi otici u njegovu, ili cemo mu pisati pa ce nam verovatno odgovoriti, ili ce (kao Umberto Eko), sam sastaviti nesto kao prirucnik za prevodjenje sopstvenih dela na strane jezike. Ali, ima autora do kojih je tesko doci, a ima ih i do kojih se ne moze doci, osim da im se odnese cvece na grob. A nejasnih i teskih mesta u njihovim delima ima te ima.

Prevodilac, razume se, nije bespomocan: postoje knjizevne kritike i analize koje ce mu razjasniti ono sto ne zna, postoje znalci koji ce mu mozda pomoci (narocito ako ih izdavac angazuje kao strucne redaktore); ako ima vremena, poslusace savet Isidore Sekulic, koja je smatrala da prevodilac koji prevodi jedno delo nekog pisca mora pazljivo da procita celokupan njegov opus da bi shvatio u kom on znacenju upotrebljava izvesnu rec.

A postoji jos jedan nacin: da nabavimo prevod tog dela na neki drugi jezik, koji znamo. Tako cemo svaki cas moci da proveravamo sve sto nam padne na pamet, i to ce biti kao da nam je kolega-prevodilac tu, pod rukom, pa ga svaki cas vucemo za rukav trazeci njegovo tumacenje. (Dok sam bila pocetnik cinilo mi se da je to velika pomoc, ali danas sam uzdrzanija i opreznija. Kontrolisanje sopstvenog rada na prevodu prevoda prilicno zadrzava - katkad i vise nego sto pomaze.)

Ako je prevod uradjen valjano i savesno, mnogi nasi problemi razresice se sami, to jest - razresio ih je nas strani kolega (mozda su njemu bili manje teski nego nama). Ali, ni u to se ne smemo previse uzdati. Primetila sam da cu, ako mi za ispomoc sluzi prevod francuskog dela na engleski, naci velika uproscenja, "prepeglanost" teksta. Sve je tacno, smisao je uglavnom tu, ali je sve receno jednostavnije, ravnije nego u izvorniku, a mene mozda muci bas neka nijansa.

A ako potegnem za francuskim prevodom engleskog teksta, unapred znam da ce se moje "cimanje kolege za rukav" cesto zavrsiti time sto cu ja ostati kratkih rukava: ono sto je zamrseno i nejasno u izvorniku, francuski prevodioci naprosto izbacuju. Ne sme se, jasno, uopstavati na osnovu desetak primera, i bez sistematskog istrazivanja. Ovo je zapazanje, a ne zakljucak. Obrni-okreni, u takvim slucajevima ostaje nam da se, puni pravednoga gneva, tesimo kako mi takve stvari ne radimo, i da dalje "kopamo" dok ne iskopamo valjano resenje i ne iskopamo se iz nevolje. Zastoj u radu ume i da potraje.

I jos nesto povodom prevodjenja izmedju dva pomenuta jezika s kojih i sama prevodim. U francuskom i engleskom ima mnogo istih reci koje imaju jedno znacenje u jednom, a drugo u drugome jeziku. Cak postoje i recnici takvih reci (jedan, francuski, zove se "Lazni prijatelji"), ali prevodioci ih obicno zadrzavaju takve kakve su. Lengovo delo Politics of Eljperience (u mom prevodu Politika dozivljaja) na francuskom je La politinjue de l'eljperience, iako "eljperience" na francuskom pre svega znaci "eksperiment, iskustvo". "Taj naslov na francuskom ne znaci apsolutno nista", tvrdio je Misel Fuko kad sam jednom razgovarala s njim. Pitam se da li i naslov u mom prevodu nesto znaci...

Skracenice koje produzuju muke

U jednom od prvih knjizevnih tekstova koje sam prevela s francuskog nalazila se i skracenica C.Nj.F.D. Katastrofa! Sta li je sad to? Od silne prenerazenosti nisam se setila da odmah pogledam u recnik. Kad sam pogledala, videla sam da to znaci, otprilike, "to sto je i trebalo pokazati". Ali ona tajanstvena slova cinila su mi se tako znacajnim da sam posto-poto htela da slicno tajanstvo ostvarim na svom jeziku. Jedva su me znalci veci od mene ubedili da je ta skracenica na francuskom prilicno uobicajena, a da se na nasem jeziku ne upotrebljava ni ta, ni neka tipa SJTP, koju sam htela da uvedem.

(Uzgred: na pozivnicama koje Francuzi salju za vecere, prijeme i slicne prilike u dnu sa strane redovno stoji skracenica R.S.V.P. - Réponse s'il vous plait, to jest trazi se potvrda da li prihvatate poziv. Nedavno mi je do ruku dosla jedna slicna pozivnica upucena, cirilicom, posto je posredi bila vecera kod nasih ljudi, mome dedi, pre sedamdesetak godina. U dnu je stajalo M.O. - "Molimo odgovor", ocigledno. Posto ne dobijam pozivnice "od nasih", ne znam da li se ta skracenica primila i da li se upotrebljava...)

Na samom svom ozbiljnom prevodilackom pocetku povereno mi je da prevedem nekoliko francuskih tekstova nastalih u OULIPO - Ouvroir de littérature potentielle, sto znaci Radionica za potencijalnu knjizevnost, u mom prevodu RAPOK. Tako je i objavljeno (u casopisu "Delo"). Mnogo dovijanja je bilo potrebno da se prevede i ono sto se inace ne prevodi, pocev od naziva OULIPO. Ta Radionica jos postoji, ali ako je neko upoznao samo preko mog prevoda kao RAPOK, u OULIPO-u je nece prepoznati. Nece takvih biti mnogo i ne verujem da sam svojim uzaludnim trudom nanela neku veliku stetu, ali ipak...

S druge strane, neke skracenice koje to zapravo nisu nego samo tako izgledaju umeju da prodju nezapazeno. Prevodeci knjigu o dadaizmu prilicno sam se namucila s onim sto sam imala ispred sebe, i stosta ostavila na francuskom. Postenije nego da izmisljam. Kad budem htela da budem dadaista, bicu. Sad sam prevodilac. I tako, kad sam nasla napomenu da je Disan uz svoju brkatu Mona Lizu stavio slova LHOONj, ostavila sam ih tako, ne razmisljajuci sta je to. Ali, u drugoj knjizi, u kojoj sam proveravala druge stvari, naletim na tu skracenicu i napomenu da, kad se slova citaju onako kako se zovu na francuskom ("l" je "el", "h" je "as" i tako dalje), dobija se nesto nepristojno. Pogledam, razdelim reci, stvarno. Prevod "nije za stampu", ali bar napomena stoji, pa ko zna francuski dokucice i ovaj "palimpsest".

KAKVO IME DATI NASLOVU

Kad se upusta u prevod nove knjige, prevodioceve muke ponekad pocinju veoma rano: vec od naslova. Ako nije posredi licno ime (a i ako jeste...) vrlo je verovatno da ce, prevodeci naslov, naici na jedan ili vise podvodnih grebenova.

Koliko je naslov ponekad tesko prevesti najbolje se vidi ako se u delu koje prevodimo pominju naslovi nekih drugih, neprevedenih ili nama nepoznatih dela: bez konteksta, bez predznanja o delu, mozgamo nad one dve-tri obicno poznate nam reci koje sacinjavaju naslov nepoznate nam knjige i preznojavamo se: moze ovako, a moze i onako... Da delo nije vec prevedeno? Ako jeste, kako? Gotovo da nema glupljeg prevodilackog kiksa nego pogresno prevesti naslov vec prevedene knjige.

Ali, vratimo se osnovnom slucaju: knjiga je pred nama, mi je prevodimo prvi, kako cemo prevesti naslov? Mnogo nam pomaze to sto smo sad s knjigom dobro upoznati i uglavnom nam je jasno sta je pisac hteo da kaze: to ce cesto biti sasvim dovoljno, i mi cemo naslov prevesti manje-vise tacno... ako nije neprevodiv.

Ostavljam po strani otrcanu dilemu o tome da li ima neprevodivih stvari. Mnogi naslovi prakticno jesu neprevodivi, a opet, prevesti se moraju. (Mogu se, doduse, izmisliti neki novi, ali ovde je rec o prevodjenju.) Dok u tekstu mozemo da se dovijamo, da neprevodivu poentu prepricamo, preradimo, preskocimo da bismo je nadoknadili na nekom drugom mestu, kad nam se sama namesti u nasem jeziku, kod prevodjenja naslova nema mnogo prostora za manevrisanje: s jedne strane stoji naslov, s druge mi. Poznavanje svih, ili skoro svih slojeva koje naslov nosi neophodno je, ali nedovoljno za prevod. Ponekad moze i da zasmeta. Jer, po mom misljenju, naslov treba prevesti tako da bude od prve prepoznatljiv u sravnjenju s izvornim naslovom, a ovo se ponekad kosi s nekim drugim zahtevima koje prevod naslova treba da zadovolji ako hocemo da znaci priblizno isto ono sto znaci i na koricama izvornika.

Ima sireva i sireva

Evo i primera. Prevodila sam jedan roman za mladez, bolje receno - crni triler u kojem je glavni junak jedan decak. Izvorni naslov je glasio I Am The Cheese, u mom prevodu Ja sam taj sir. I ma koliko se moj prevod tog naslova cinio tacan, on to nije. Rec "cheese" (sir) u americkom slengu oznacava, izmedju ostalog, vaznu, kljucnu osobu ili predmet, a bas to znacenje mozda "nosi" i naslov knjige koja je, kao sto rekoh, triler. U nasem jeziku, onaj sir u naslovu nikako ne izaziva iste asocijacije kao na engleskom, naprotiv ("zbog sira i vojne muzike" kazemo kad hocemo da natuknemo da je nesto "bez veze"...) Ali, moj prevod zadovoljava neke druge zahteve: prvo, naslov romana je prepoznatljiv, citalac koji ga je citao u prevodu prepoznace ga kad vidi izvornik i obrnuto, a prepoznace ga i u prevodu na neki drugi jezik ako se njegov prevodilac drzao istih nacela kojih i ja. (Sto, kad su posredi francuski prevodioci - ili mozda izdavaci? - ne mora biti slucaj. Singerovog Sotonu u Goraju, prvo i mozda najznacajnije delo ovog pisca, oni su preveli kao Ovnujski rog...)

Drugo, "taj" sir se pominje u jednoj pesmici, inace vrlo poznatoj decjoj pesmici angloamerickog govornog podrucja, koja se provlaci kroz celu knjigu, strofa za strofom kako se razvija radnja i razotkriva tajna, a ona strofa sa sirom stoji na samom kraju knjige (... dete je uzelo macku... macka je ulovila misa... mis je nasao sir... sir stoji sam...). Ocigledno je da tu sir znaci samo sir, onaj za jelo. No da li to znaci i u poslednjoj recenici knjige, na onom koncu koji delo krasi: mali junak, decak kom je oteto detinjstvo, ubijeni roditelji, uskracena sloboda, oduzet identitet, a verovatno ce uskoro i zivot, veli na kraju: "smesim se i pevam jer ja znam, naravno, ko sam, i ko cu uvek biti." (Pa nov red i zakljucni iskaz) "Ja sam taj sir."

E, taj sir je, po mom misljenju, morao ostati sir. Zar da preradjujem ceo roman, izmisljajuci neku novu pesmicu (kako da je ucinim starom i svakom americkom detetu poznatom?) koja ce se provlaciti kroz knjigu, izmisljajuci nov zavrsni iskaz, poentu, da bih adekvatnije, i sa sasvim neizvesnim uspehom, docarala jednu mogucnu dimenziju naslova? Prevodjenje je, razume se, kreativan posao, ali ne bas toliko...

I tako, naslov romana I Am The Cheese u mom prevodu donekle je tacan, nadovezuje se na ono sto se kaze u romanu, to jest preuzeta je replika iz romana, kao i u izvorniku, i - zanimljiv je, to jest "intrigira", kao i naslov izvornika. Valjda je i toliko dovoljno.

Ornitologija u infinitivu

Manje sam zadovoljna drugim jednim svojim postignucem. Postignucem, velim, jer sam uz mnogo muke uspela da ubedim izdavaca da s naslovom romana (inace svetskog bestselera) To Kill A Mockingbird ne napravi istu gresku koju i filmski distributer kad je pre mnogo godina istoimeni film (snimljen po recenome romanu) prikazao nasim gledaocima pod naslovom Ubiti pticu rugalicu. Taj naslov je efektan, uvukao nam se u usi, zvuci kao od reci do reci tacan prevod, ali netacan je da netacniji biti ne moze. Prvo, infinitiv u naslovu, na nasem jeziku, ima nekako zapovedni karakter, ukazuje na nesto sto treba uraditi ili, da pojednostavim, zvuci "parolaski". A ptica-rugalica, pogotovu u sprezi s onim infinitivom, i to jos infinitivom "ubiti", neminovno izaziva krvolocne asocijacije: utamani tu tamo pticurinu koja se ruga... A autorka, Harper Li, htela je da kaze nesto sasvim drugo: greh je uciniti nepravdu jednoj bezazlenoj osobi, kao sto je greh ubiti i pticu-pevacicu koja ne pravi nikakvu stetu, nego samo izliva srce kroz pesmu, ljudima na radost.

("Mockingbird" je ptica "Mimus poliglottos" - ubedjivala sam izdavaca - koja zivi na jugu SAD, gde se radnja romana i desava, i u Meksiku, i istice se sposobnoscu da podrazava pesmu drugih ptica. Otuda ono "mocking", ono ovde znaci "imitiranje" a nikako "ruganje". Vecina recnika za "mockingbird" kazu "americki drozd".)

Izdavac je, razume se, hteo da preuzme naslov filma, a ja to, razume se, nisam htela, jer ono "Ubiti pticu rugalicu" odvodi na pogresnu stranu. To su, uostalom, i gledaoci svojevremeno primetili (nisu shvatali zasto se film tako zove). Od prevoda na druge jezike nasla sam samo slovenacki, a on glasi: "Ne ubijaj slavca". Slovenacki kolega je pojednostavio stvar, pretvorio americkog drozda u domaceg slavuja, ali je poruku u sustini preneo. Ja sam bila tvrdokornija, i zato sam uzela jednu repliku iz romana, od reci do reci, pa tako naslov romana u mom prevodu glasi Kao da ubijes drozda. Ne bas slavno, kad danas bolje razmislim. Niti je dovoljno prepoznatljivo, niti dovoljno efektno, nema "zakacke". (Nekoliko godina kasnije, primecujem: knjiga se brzo rasprodala, imala uspeha kod citalaca, nema je u antikvarnicama, tesko se dobija u bibliotekama... Nije, znaci, sve u naslovu...)

Kad je vec rec o naslovima knjiga i naslovima po tim knjigama snim- ljenih filmova, desilo mi se i nesto zabavnije. Prevodila sam knjigu Henri i Dzun; posredi su bili ranije neobjavljeni, necenzurisani delovi cuvenih dnevnika Anais Nin, i to oni u kojima Nin govori o svojoj strasnoj ljubavi s Henrijem Milerom i njegovom tadasnjom suprugom Dzun. Nasem izdavacu se naslov ucinio nedovoljno golicav, pa ga je prekrstio u Tajne sveske a meni je tog puta, iskrena da budem, bilo svejedno. Knjiga se kiselila kod izdavaca dve godine, a u medjuvremenu je po njoj snimljen film koji je u svetu, a ubrzo i kod nas, prikazivan s velikim uspehom, i to bas pod naslovom Henri i Dzun! Da smo bili dalekovidiji, i izdavac i ja, film bi verovatno doprineo i prodaji i citanosti knjige (zato joj je, uostalom, i bio promenjen prvobitni naslov - da bi se bolje prodavala). Bez toga, Tajne sveske su mogle da racunaju samo na svoju tajnovitost i magicno ime Anais Nin. Na ponekoj ulicnoj tezgi jos se nadje po koji zaostali i zalutali primerak...

Sad o necem prozaicnijem. Kratka istorija kineske proze je naslov podebele knjige kineskog knjizevnika Lu Hsina (cita se, otprilike, Sin) koju sam prevodila s engleskog. Engleski naziv je A Brief Histordz of Chinese Fiction, a "fiction" je prevod kineskog "hsjaosuo". Ne samo sto je engleska rec "fiction" u smislu prozne knjizevnosti vrlo nezgodna za prevodjenje, jer kod nas "fikcija" znaci "izmisljotina", te se knjizevni rod koji obuhvata roman i pripovetku, ali ne i esej (non-fiction), mora prevoditi kako kad (rec "fikcija" u znacenju "proza" ustaljuje se, doduse, i u nasem jeziku). Za kratko "proza" odlucila sam se u dogovoru s izdavacem i redaktorom knjige. Redaktor je, jasno, bio poznavalac kineskog i strucnjak za kinesku knjizevnost. Drugi jedan poznavalac kineskog i strucnjak za kinesku knjizevnost, medjutim, nikako se nije slagao ni s tim sto je ova znacajna knjiga prevodjena s engleskog, ni s prevodom njenog naslova. Posredi je roman, i samo roman, a ne proza, tvrdila je ta osoba, i knjizevno vece posveceno predstavljanju pomenute knjige pretvorilo se u svadju dvoje sinologa. A sve zbog naslova...

A ni prica nije uvek samo prica

The Stordz of Art je naslov jedne zaista divne knjige. Autor je ser Ernst Gombrih, a knjiga je, od kako se pojavila, 1950, do danas imala oko 16-17 revidiranih i prosirenih izdanja i bezbroj reprinta, i prevedena je na nekoliko desetina jezika. Cast da je prevedem na nas pripala je meni.

Izdavac nije zeleo naslov "Prica o umetnosti" (ni sama nisam sigurna da li bi to doista bio najbolji prevod naslova). Delo je, pod naslovom Umetnost i njena istorija (koji je dobilo i u francuskome prevodu) objavljeno u elitnoj ediciji, i s odgovarajucom cenom. Vrlo je brzo rasprodato, ipak, ali ne verujem da je redovno dospevalo u ruke onima kojima je namenjeno.

Sad jedna digresija: mogu ja da zalim sto knjiga nije objavljena u nekom skromnijem i cenom pristupacnijem izdanju, ali ovakva se dopala njenom autoru. A njega sam upoznala zahvaljujuci svojoj nepromisljenosti, zbog koje ovoga puta nimalo ne zalim. Kad mi se ukazala prilika da proboravim dve nedelje u Londonu kao gost Britanskog saveta, pitali su me koga zelim da upoznam. Trebalo je da odgovorim vrlo brzo, i ja sam, izmedju ostalih, pomenula ser Ernsta Gombriha, autora na cijoj sam se knjizi Umetnost i iluzija prilicno prekalila kao prevodilac. Elem, stari gospodin je odmah odgovorio Britanskom savetu da ce me primiti, i tako sam se ja jedno popodne, prestravljena od sopstvene drskosti i ne znajuci o cemu da razgovaram s tako znacajnom licnoscu, nasla u Varburgovom institutu, oci u oci s proslavljenim istoricarem umetnosti. Da ne duzim, zahvaljujuci gospodskoj srdacnosti mog domacina poseta je bila prijatna. U kabinetu je bilo mnogo knjiga, a jedna polica u uglu bila je krcata prevodima Gombrihovih knjiga na razne jezike. Mog prevoda nije bilo. Kao da mi cita misli, ser Ernst je primetio: "A, izdanja na srpsko-hrvatskom su vrlo lepa, njih drzim kod kuce!"

Na rastanku je pozeleo da mi da nesto na sta bi mi se potpisao, posto sam zelela njegov potpis. Na americkom univerzitetu Rutgers u Nju Dzerziju govorio je jednom o sebi, slusaoci su "skinuli snimak" njegovog govora, on je autorizovao tekst i tako je u casopisu Rutgers Art Reviedj, VIII, 1987, izisla njegova autobiografija. Dao mi je fotokopirani primerak, s posvetom. Izuzetno zanimljivo stivo. Iz njega sam saznala da je Stordz of Art napisao za nekoliko nedelja, diktirajuci daktilografu istoriju umetnosti po secanju, i to sve da bi zaradio novac koji mu je u jednom razdoblju njegovog zivota bio preko potreban: kad mu je ponudjeno da napise istoriju umetnosti za decu, prvo je odgovorio da to nije oblast za decu, onda je izdavac ponudio vise para i tako je nastala knjiga po kojoj se procuo u celom svetu.

Knjiga je, rekoh, izisla i kod nas, u mom prevodu. U luksuznom izda- nju, zbog cega mozda nije svaki primerak stigao do onih kojima je delo prvobitno namenjeno - mladezi i neupucenima. (Uzgred, isti autor napisao je i vrlo ozbiljnu strucnu studiju o slikarstvu, Umetnost i iluzija, koju sam takodje ja prevela, i koja je izisla u istoj ediciji u kojoj i Umetnost i njena istorija.) Nekoliko godina posto su te dve knjige izisle njihov prevodilac zestoko je izgrdjen na Beogradskim susretima prevodilaca, na kojima je bilo reci i o prevodjenju dela iz istorije umetnosti.

Ugledna istoricarka umetnosti, i sama izvrstan prevodilac, primetila je tom prilikom kako su prevodi takvih dela vrlo neujednaceni, a za primer je uzela dela Ernsta Gombriha cija je jedna knjiga, kako je rekla, kod nas prevedena odlicno, a druga grozno. Posto sam ja prevela obe, pitala sam je koja je to grozno prevedena. (Prvu, Umetnost i njenu istoriju prevela sam lako, s drugom, Umetnost i iluzija, gadno sam se namucila. Mozda sam ipak nesto zabrljala...) Ne, razuverila me je moja kriticarka, prevod Umetnosti i njene istorije ne valja. Zasto ne valja? Pa tako, njoj je neko tu knjigu poklonio, a to nije strucna knjiga, kao Umetnost i iluzija, a isti je pisac, nesto joj se u njoj ucinilo mnogo povrsno pa je pomislila da je prevodilac na svoju ruku pojednostavio tekst...

Eto, izdavac je promenio osnovni karakter dela time sto ga je uvrstio u vrlo prestiznu i skupu biblioteku. Mozda, da nije promenio i naslov, da se knjiga u prevodu ipak zvala Prica o umetnosti, do zabune ne bi doslo.

Najteze mi je, pak, kad se nadjem pred naslovom u kojem znam svaku rec, kad mi je sasvim jasno zasto se knjiga zove onako kako se zove, a ipak taj naslov moram da prevedem polovicno. Sta raditi s naslovom The Black-Queen Stories? Tako se zove zbirka prica kanadskog pisca Barija Kalahana. Razne crne kraljice se pojavljuju u tim pricama: ona s karata za igranje, kraljica Viktorija na postanskoj marki, americki sleng recju "kraljica" oznacava i jednog od partnera u homoseksualnom paru, postoji i pauk sa slicnim imenom, a tu je i crna kraljica bluza... To nisu "Price crne kraljice", nisu ni "Price o crnoj kraljici", naslov "Crnokraljicne price" se na nasem jeziku ne drzi. Knjiga je, posle savetovanja s autorom i uz njegovu saglasnost, dobila na nasem jeziku naslov "Crna kraljica i druge price".

Nije to to, ali lici. Kad se nadjem pred nekim takvim problemom, ostaje mi jedino da osvetoljubivo pomislim: a da vidim vas kako ste preveli naslov Na Drini cuprija!

PASTORCAD PREVODILACKIH PREGNU?A

Ne mogu da odolim: evo prvog teksta koji sam napisala o prevodjenju - objavljen je u "Politici" 20. decembra 1980. Boze, kao da je juce bilo...

Prevodilacko pastorce

Jedan neprijatan dogadjaj bio je povod da se prevodioci ovih dana nadju nedaleko od sredista paznje kulturne javnosti. O njima se, inace, govori retko, a i onda nekako uz put. To je i razumljivo: u prvom planu jeste i mora da je delo, a sto se prevoda tice - on treba da bude veran. Pod tim se razumeva veoma mnogo stvari, ne samo "tacnost", kako se obicno misli. Ali, sta sve spada u vernost izvorniku, i kako je prevodilac postize, to zaista ne mora zanimati citaoca, kao sto ga ne zanima ni to kako se kvalitetno izradjuje bilo koji drugi zanatski, ili umetnicki proizvod.

Od svekolikog prevodjenja, cini mi se da najveci ugled uziva prepevavanje poezije. Smatra se da se tu dostizu najveci prevodilacki dometi koji su uopste moguci - ako se dostignu, naravno. Ali, dalje od toga, misljenja su podeljena. Raspre se vode oko toga da li samo veliki pesnici mogu da prevode velike pesnike, ili je to moguce i obicnim smrtnicima; zatim da li prepeve koji umetnickim kvalitetom prevazilaze izvornik valja smatrati vrhunskim postignucem ili apsurdom; i da li ima uopste smisla prepevavati kad se zna da se uvek i uprkos svemu nesto mora zrtvovati. Bilo kako bilo, prevodioci poezije jedini su do sada uspeli, i to samo u ponekim slucajevima, da im se ime pojavi vec na koricama knjige, a teoreticari, prakseolozi i (retki) kriticari prevodjenja najveci deo svojih razmisljanja posvecuju upravo prevodjenju poezije.

Druga prevodilacka oblast koja privlaci paznju na sebe nema toliki ugled, ali zato uziva vecu popularnost: rec je o proznim prevodima radjenim u nekom dijalektu, ili zargonu. I ovde, kao i u prevodjenju poezije, prevo- dioci mnogo nadogradjuju i, ako vec ne "prevazilaze original", cesto kao prevod nude delo koje je njihovo sopstveno bar koliko i autorovo. To se sve vise uvidja i ti prevodioci s pravom sticu glas stvaralaca.

Najzad, izvestan ugled koji se granici sa strahopostovanjem ima prevodjenje filosofije. Svi znaju da je to strasno tesko i skidaju kapu pred prevodiocima filosofskih dela. I tu razgovor prestaje. Kritike nema, osim ako se neki prevod ne proglasi za "neupotrebljiv" (u drugim prevodilackim oblastima taj se pridev ne koristi).

Prevodjenje "obicne" beletristike (dobre ili manje dobre, gotovo je svejedno) smatra se necim sto se nekako samo po sebi razume. Delo moze izbiti u prvi plan i ako je prevod osrednji, a odlicni prevodi za citaoce neprivlacnih dela ostaju, po prirodi stvari, u zapecku. Samo se na prevod vrhunskih knjizevnih dela ponekad obrati praznja. Prevodi onih ostalih, ruku na srce, i ne zadaju prevodiocima neke posebne probleme osim onih koji prate svako prevodjenje, ali koji nimalo nisu za potcenjivanje.

To se, medjutim, ne bi moglo reci za prevodjenje esejistickih, to jest teorijskih knjiga, ma koja oblast da je posredi. Pored poznavanja prevodilackog zanata kao takvog, neophodnog sta god se prevodilo, potrebno je i temeljno poznavanje odredjene naucne discipline. Pravi znalci samo se povremeno lacaju prevodjenja, jer se bave drugim poslovima. Prevodiocu, dakle, ostaje da nauci ono sto ne zna. Nikoga ne zanima koliko ce on vremena na to utrositi. Ali, ne tvrdim da je prevodjenje esejistike zbog toga prevodilacko pastorce, naprotiv. Ono je to zato sto se smatra da osim opstih prevodilackih i posebnih strucnih znanja za prevodjenje esejistike nije potrebno nista drugo: ni neka posebna obdarenost, ni nadahnuce, ni inventivnost, ni neko narocito "jezicko osecanje". Ako se zna materija, "stvar" se prevede tako reci sama od sebe... Od tih se prevoda, uostalom, i ne ocekuje neka druga vrednost do informativna: da upozna citaoca koji ne zna strani jezik s onim sto-je-taj-tamo-rekao.

Pisci esejistickih, teorijskih knjiga, medjutim, cudni su neki pisci: ponekad u najsuvlje cinjenice unose humoristicke note, ili poetske tonove; drugi put, usred teorijskog razglabanja ubace neku sliku tako upecatljivu da se prevodiocu zavrti u glavi; mnogi vole i igre reci, a poznato je koliko su one "zahvalne" za prevodjenje; neki pak vole neobicne recenicne obrte, ili retke reci; drugi, opet, pisu pod snaznim emotivnim nabojem; treci, pak, dopunjuju svoje izlaganje spletom tesko uhvatljivih asocijacija ili ga, nasuprot tome, svode na tako reci neprevodive jezgrovitosti... A za sve bi se moglo reci da grade ne samo osobeni jezik u strucnom smislu, vec i osobeni knjizevni stil.

Prevodilac esejistike mora da vodi racuna o literarnim i jezickim osobenostima pisca koga prevodi. Po tome je on u potpuno istom polozaju u kojem i prevodilac poezije, ili umetnicke proze, i njegovi prevodilacki dometi cesto nisu nista manji od dometa dostignutih u spektakularnijim knjizevnim rodovima. Strucno znanje na stranu, ako se o njegovim tesko- cama uopste i povede rec, onda se govori samo o teskocama strucno-termi- noloske, a ne i umetnicke prirode. Isto tako, dok se pretpostavlja da prevodilac poezije mora imati nesumnjivog pesnickog dara, a umetnicke proze - snaznog osecanja za jezik, domisljatosti i duhovitosti, o krea- tivnim sposobnostima neophodnim da bi neko bio dobar prevodilac ese- jistike ne misli se, izgleda, nista - cak ni to da su potrebne. A trebalo bi.

Prilikom sklapanja ugovora za prevod jedne strucno teske i literarno pretenciozne teorijske knjige, odgovorna sluzbenica ugledne izdavacke kuce rekla je prevodiocu: "Budite zadovoljni sto i toliko dobijate, ovo je teorijska a ne umetnicka knjiga, i za TO samoupravni dogovor (onaj koji prevodioci imaju s izdavacima o visini honorara) ne vazi."

Ako sami prevodioci zanemaruju umetnicka i estetska svojstva teorij- ske literature, zasto bi ih u obzir uzimali cinovnici? Sa pastorcicima se od vajkada moglo svakojako. Na nama je da to vise ne budemo.

Samotni prevodilac esejistike

Zadovoljstvo da cuje da je neko procitao knjigu koju je preveo i da je zapazio njegov prevod, prevodilac esejistike retko dozivljava. Dok prevodi tzv. teorijsku knjigu on se, koliko mu je to moguce, izdvaja od sveta i povlaci u oblast koju prevodi. Nije retko posredi oblast o kojoj prvo treba mnogo da nauci pre nego sto se lati prevoda, ili o njoj uci "u hodu". Mozda nije preterano reci da je prevodjenje svake teorijske knjige kao priprema za neki ispit. Razlika je u tome sto se na ispitu ocena dobije odmah.

Prevodilac esejistike nema onu prednost koju ima prevodilac romana pisanog zivim govornim jezikom: tad mu u posao spada i da se druzi s najrazlicitijim ljudima, da na svakome mestu osluskuje sta se prica i kako, jer mu to osvezava recnik. On ne moze da svojim najblizima prica o onome sto radi - njih to najcesce ne zanima, a ne moze ni kolegama, jer ovi su zauzeti sopstvenim slicnim mukama. Drukcije je to kad se prevodi pesma, prica, roman ili drama: tad se jos i nadje poneko zainteresovan, neko ko hoce da slusa prevodioca, kaze mu svoje misljenje dok je rad jos u toku.

A prevodilac o kom je sad rec, dok radi, ne dobija putem povratne sprege nikakvu reakciju koja bi mu pomogla u poslu. Ako je izdavac galantan pa pristane da plati strucnog redaktora, polozaj mu je donekle olaksan, ali to je retko.

Reakcije najcesce nema ni kad knjiga izidje iz stampe. Ako i bude prikazana, vecina kriticara smatra da prevodilac ne zasluzuje da bude pomenut u njihovim prikazima, cak i ako polovinu prikaza sacinjavaju citati prikazivanog dela, u prevodu, jakako.

Tek kasnije, ne zna se u kom trenutku i s koje strane, mozda ce do usiju prevodioca esejistike dospeti neki znak da je njegov prevod neko zaista i procitao. Ume da stigne i poneka vrlo umesna primedba koja bi bila od koristi da je stigla na vreme. Ovako, samo podseca prevodioca na to da je u pravu sto, dok radi, bere kozu na siljak zato sto je rezultat njegovog rada podlozan kritici dokle god postoji i jedan primerak objavljenog prevoda.

Vera u rec

Po jednoj od mnogobrojnih uproscenih definicija, prevodioci su najbolji citaoci. Jer, knjiga se sa stranog jezika ne moze prevesti jednim sirokim zamahom, opstom makrokomandom ili nekim slicnim postupkom: mora se citati rec po rec, red po red, recenica po recenica, pasus po pasus - i kad neka celina otkrije svoj obuhvatniji smisao, onda se on u prevodu rekonstruise, takodje rec po rec, red po red...

Tehnike brzog citanja, a ni uzivacko citanje koje ne priznaje nikakve tehnike, nisu za prevodioce: brzim se citanjem mogu, u najboljem slucaju, samo obavestiti o delu koje treba da prevedu, a u onom uzivackom najcesce im smeta profesionalna deformacija. Kao sto je za uzivanje u pozorisnoj predstavi potrebno "voljno obustavljanje neverovanja" (Kolridz?), tako prevodilac, da bi uzivao u citanju neke knjige, mora voljno da obustavi svoj analiticki pogled koji vreba greske, nedoslednosti, jezicke nezgrapnosti, pogled koji neprestano izostrava dok cita, to jest nadzire sopstveni tekst ili prevod.

To neprestano citanje, udubljivanje u izvorni tekst i staranje da se on valjano pretoci u prevod cini da se u prevodiocu, mozda vise nego kod drugih citalaca, u raznim pravcima razlije osecaj za granicu izmedju knjizevnosti i zivota, a posebno za granicu izmedju sopstvenog zivota i zivota uopste.

Koliko puta nam se, dok smo prevodili neku knjigu, ucinilo da ona mora promeniti svet? A promenila je samo nas: pruzila nam je neki novi uvid zahvaljujuci kojem se prosirio ili izmenio nas pogled, ako ne na svet, a ono bar na neki vazan problem u svetu. No svet oko nas ostao je kakav je bio, pogotovu onaj neposredno oko nas, kojem smo u mislima i namenjivali svoj prevod. Retko, vrlo retko do prevodioca dopre bilo kakav odjek reci koje je s onoliko uverenja prevodio. I zato, iako je pateticno, evo: svaka novoprevedena knjiga, novi oziljak na prevodiocevoj dusi.

Da li to znaci da su knjizevni prevodioci oni najnaivniji citaoci koji najvise veruju u moc reci? Da ne veruju u moc reci, ne bi verovali ni u svoj posao, a kako bi radili bez toga?

Knjizevno prevodjenje od svojih poslenika zahteva cudna prekopcavanja: sneg veje, a prevodilac po specijalizovanim recnicima traga za nazivima tropskih biljaka; u svakodnevnom zivotu nad njega se nadvijaju razne pretnje, a on nedeljama okapa nad nekim stihom i prepevava ga u bezbroj varijanti; kud god da se okrene sudara se s gruboscu i ruznocom, a prevodi knjigu o razvoju osecaja za lepo... No postoji u svemu i jedan paradoks: dok ga prevodilacko citanje odvodi daleko od zivota, daleko od vremena u kojem zivi i mesta na kojem se nalazi, u onome sto je preveo neprestano se prepoznaje i vrlo cesto mu se ucini da pisac upucuje poruku njemu licno, ili da je ono sto je pisac, iz druge sredine i drugog vremena, napisao ko zna povodom cega, vrlo primenljivo i na njegovo, prevodiocevo vreme i okolnosti u kojima upravo zivi.

Treba obratiti paznju na odlomke koje prevodioci biraju u ne precestim prilikama kad im je omoguceno da javno citaju svoje prevode: redovno su posredi tekstovi u kojima prepoznajemo probleme koji nas muce, doba u kojem zivimo, ljude koji nas okruzuju. Svaki knjizevni prevodilac mogao bi dati precizan, umesan, izostreni pregled svog "ovde i sada" sluzeci se citatima iz knjiga koje je preveo, a koje su napisane negde drugde, nekad, na nekom drugom jeziku, nekim drugim povodom.

To je, doduse, dobro poznato svojstvo citata kad se istrgnu iz konteksta. No ovde ne govorim o instrumentalizaciji, ili zloupotrebi takvog postupka. Govorim o prevodilackom citanju, a ono nam veli da su problemi covecanstva trajni i uglavnom nepromenljivi i neresivi, ali da se ne moze odustati od truda da se oni, u konkretnim pojavnim oblicima, ipak rese. Trud je prvenstveno piscev, prevodiocev je doprinos u tome sto otkriva piscevo nastojanje i daje mu pocetni zamah u sopstvenoj sredini.

Dalje vise nista ne zavisi od njega.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1996-1998 / Sva prava zadrzana]