 |
Broj 111 | |
Gerhard Rot
Da li duh moze da nadzivi mozak?
Prevela s nemackog
Aleksandra Bajazetov-Vucen
Zelja za besmrtnoscu jedna je od najjacih covekovih zelja. Ona je zapravo uglavnom zelja za besmrtnoscu duha: sta bismo uopste sa besmrtnoscu tela ako istovremeno i nas duh, nasa svest, ne bi bili besmrtni? Vecina nas bi verovatno prihvatila smrtnost tela ako bi zauzvrat mogla da sacuva svoje Ja.
U ovom tekstu pozabavicu se pitanjem da li duh moze da nadzivi mozak, ali se necu obazirati na njegove religiozne ili teoloske aspekte. Na dilemu o postojanju neke besmrtne duse koja bi, kako mnoge religije tvrde, mogla da nadzivi fizicku smrt ne zelim da dam ni potvrdan ni odrican odgovor. Govoricu o "duhu" u onom smislu u kom ga razumevaju psihologija, moderna filozofija duha i kognitivna neurobiologija i nauka o mozgu, naime u smislu mnostva individualno dozivljenih stanja: u njih spadaju svesno opazanje procesã u nasem telu i u svetu oko nas, osecanja, misljenje, moc zamisljanja, paznja, secanje, htenje i svest o sebi, da spome- nem samo nekoliko. Poci cu od pretpostavke da zelja za besmrtnoscu duha podrazumeva ocuvanje svih ovih stanja, ili bar sto veceg broja njih.
Ako porazmislimo o mogucnosti ili nemogucnosti ostvarenja ove zelje, zakljucicemo da resenje u velikoj meri zavisi od toga kako shvatamo odnos izmedju individualnog duha i tela, tacnije receno - mozga. Kod obrazovanije publike, pa cak i medju strucnjacima (filozofima, psiholozima, strucnjacima za mozak) postoje znacajna razilazenja. Naime, uopste se ne podrazumeva da duh ima bilo kakve veze sa mozgom, jer nas dozivljaj ne lokalizuje mentalne cinove niti u mozgu, niti bilo gde drugde. Duh je za nas nesto nematerijalno, neopipljivo, nesto sto se ne dã lokalizovati i sto ne podleze prirodnim zakonima. Zanimljivo je da mi nas mozak uopste i ne osecamo (mozak ne oseca bol), a samo razmisljanjem ne bismo dosli do zakljucka da se duhovni procesi odvijaju bas u mozgu. Medjutim, jos su lekari u drevnom Egiptu i Grckoj otkrili da odredjene povrede i oboljenja mozga dovode do karakteristicnih ogranicenja motorickih i kognitivnih sposobnosti. Od tada je u prilog ovoj tezi dodato vise znacajnih argumenata. I dok se ranije mislilo da su duhovna i emotivna stanja neobjasnjiva, moderna nauka o mozgu je u stanju da uz pomoc najrazlicitijih metoda ispita, pa cak i da vizuelno prikaze one procese u ljudskom mozgu koji odgovaraju duhovnim procesima.
U ove metode, osim sistematske stimulacije jedne ili vise celija uz pomoc mikroelektroda, spada i usavrsena tehnika elektroencefalografije (EEG-Mapping), ali i druge vizuelne tehnike kao sto je pozitronsko-emi- siona tomografija (PET) i funkcionalna nuklearno-magnetna rezonanca (fNMR, functional imaging). Kombinovanjem ovih metoda mogu se povezati anatomija mozga, lokalni mozdani krvotok, lokalni mozdani metabolizam, lokalna neuronska aktivnost i kognitivne funkcije, a da pri tom ne mora da se otvara lobanja kao kod neurofizioloskih i neuroanatomskih ispitivanja.
Veze izmedju lokalnog mozdanog krvotoka, lokalnog mozdanog metabolizma, lokalne neuronske aktivnosti i specificnih kognitivnih funkcija niukoliko nisu linearne. Zato se kod razlicitih metoda merenja cesto javljaju nesuglasice, mada do njih dolazi cak i izmedju rezultata je- dne iste metode. To, medjutim, ne umanjuje znacaj ovih metoda za rasvetljavanje kognitivog i mentalnog rada, tim pre sto se one mogu i kombinovati.
Tako danas primenom ovih metoda u klinickoj medicini kod mnogih slucajeva kognitivnih deficita moze da se pretpostavi koji su ih organski defekti u mozgu prouzrokovali. Ako, na primer, neko posle mozdanog udara vise ne razlikuje boje, ostecen mu je odredjeni vizuelni areal u kori velikog mozga. Ako neko ima smetnje u poimanju prostora ili orijentisanju u prostoru, osteceni su areali u oblasti temena (na primer, zadnji parijetalni kortikalni areal). Smetnje u govoru, u zavisnosti od simptoma, ukazuju na ostecenja u Brokinom ili Vernikeovom jezickom centru. Cak i "cisto duhovne" delatnosti kao sto su zamisljanje, secanje, razumevanje znacenja neceg izrecenog ili procitanog, mogu se lokalizovati u mozgu. Pri tom je uglavnom prihvacena pretpostavka da se zamisljanje odredjenih stvari i prisecanje na njih odvija upravo u onim arealima mozga koji su zaduzeni i za opazanje tih stvari.
Filozofski potkovan citalac odmah ce prigovoriti da samo korela- cija izmedju duhovnih stanja i procesa u mozgu jos uvek ne kazuje nista o njihovoj pravoj vezi. Od postojanja ove tesne korelacije polaze najrazlicitija stanovista filozofije duha, a videcemo da ona daju i razlicite odgovore na pitanje da li duh moze da nadzivi mozak. Okvirno se u danasnjoj polemici o odnosu duha i mozga moze razluciti pet pozicija.
Prva: duh se od materijalnog mozga razlikuje sustinski, ali sigurno ima uticaja na njega da bi uopste mogao da utice i na materijalni svet (interaktivni dualizam: Ekles, mnogi filozofi i psiholozi).21
Druga: duh nastaje filogenetski, ali i ontogenetski, pri individualnom razvitku svakog coveka iz materijalnog mozga, da bi se potom ovog "oslobodio", postao "nematerijalan" i kadar da kao visi princip upravlja mozgom (emergentizam: Lorenc, Poper, mnogi filozofi i psiholozi).22
Treca: duh je sistem za obradu simbola po odredjenim pravilima. Ta obrada simbola moze se odvijati pod potpuno razlicitim materijalnim uslovima, na primer u mozgu, ali i u kompjuteru (funkcionalizam: Fodor, mnogi kognitivni psiholozi i informaticari).23
Cetvrta: duh je fizicko stanje koje generise i prima znacenje; ono nastaje u sadejstvu mnogih centara mozga i u interakciji mozga i organizma sa okolinom. Duh utice na ne-duhovna stanja mozga, ali i ona uticu na njega. On jeste povezan sa radom odredjenih mozdanih struktura, ali se ne moze svesti na njih (neredukcionisticki fizikalizam: Rot, i Svegler, neki filozofi, psiholozi, strucnjaci za mozak).24
Peta: duh je proizvod odredjenih mozdanih struktura (celija u korteksu, odredjenih tipova sinapsi); on se u potpunosti moze svesti na ove mozdane strukture (neurobioloski redukcionizam: Sanze, Krik i Koh, neki filozofi, strucnjaci za mozak).25
U okviru ovih pozicija, pitanje o potencijalnoj besmrtnosti duha moze se odgovoriti na sledeci nacin: za interaktivni dualizam - ako sam dobro razumeo Eklesa - duh je, doduse, u principu nezavisan od mozga i zato moze da prezivi njegovu smrt. Medjutim, njemu je potreban neki individualni mozak da bi postao onaj individualni duh kakvim covek sebe dozivljava. Kakve osobine duh ima bez nekog kontaktnog mozga, potpuno je nejasno, ali to svakako nisu one koje duh ima u interakciji s mozgom. Kada mozak umre, nestaje i ova individualnost, a upravo nam je ona vazna. Ukoliko moj duh prezivi moju smrt, ja kao individua to verovatno necu primetiti.
Emergentizam, doduse, shvata duh kao stanje "potpuno razlicito" od materijalnog mozga, ali je emergencija, pojavljivanje ovog "potpuno razlicitog" stanja - ako sam dobro razumeo Lorenca, Popera i ostale emergentiste - vezano za prisustvo nekog materijalnog mozga, a sa njim i nestaje, osim ako to nekako ne pokusam da sprecim. U slucaju Poperovog emergentizma, duh koji je postao autonoman moze da stvori onaj cuveni treci svet nadindividualnih duhovnih stanja, ovaplocen u delima nauke, umetnosti i kulture. Medjutim, cak i velikim ljudima pomisao da ce nastaviti da zive u svojim delima po pravilu pruza slabu utehu. Oni od toga nemaju nista; eventualnu korist mogu da izvuku njihovi izdavaci i naslednici. Emergentni duh umire kad umre i bioloski mozak.
Neredukcionisticki fizikalizam, istina, dopusta pomisao da je duh fizicko stanje sasvim posebne prirode koje nastaje zajedno sa procesima u mozgu, ali se ono na njih ne da svesti. Medjutim, to posebno fizicko stanje je, nista manje, vezano za postojanje i funkcionisanje sasvim odredjenih ne-duhovnih, neuronskih struktura.
Za neurobioloski redukcionizam cela prica oko navodne besmrtnosti duha i svesti sasvim je jasna: duh i svest nestaju kad odumru one strukture mozga koje stvaraju svest.
Sasvim drugacije stvari stoje za funkcionaliste, koji duh shvataju kao sistem za obradjivanje simbola, odnosno informacija. Kod ovog sistema obrade informacija je, naime, svejedno da li se on odvija u duhu ili u kompjuteru. S tim u skladu spekulise se i da li ce buduci veoma kompleksni kompjuteri biti u stanju ne samo da resavaju komplikovane zadatke i da se ponasaju primereno situaciji, vec i da li ce mozda razviti svest i samospoznaju.
Da li se zelja za besmrtnoscu duha (kao individualnog stanja) moze ostvariti u okviru navedenih polazista? Sva stanovista, osim funkcionalizma, vezuju postojanje individualnog duha za postojanje individualnog mozga, iako Ekles mozda i ne iskljucuje u potpunosti mogucnost da je duh a priori besmrtan. Medjutim, kao sto sam vec izlozio, tada je sporno da li i individualnost tog duha moze da nastavi da postoji. Kod ostalih teorija, pak, namece se pitanje kako se one mozdane strukture koje stvaraju duh ili su njegov neophodni supstrat mogu uciniti vecnim.
Za funkcionaliste je duh neutralan u odnosu na svoj materijalni supstrat, ali nekakav materijalni supstrat on ipak mora da ima. Pretpostavimo da ne samo mozak, vec i kompjuteri i roboti, mogu da imaju svest, i pretpostavimo jos da bi nekakav superkompjuter (kakav za sad, naravno, ne postoji) mogao da obuhvati moj duh u svim njegovim strukturama i procesima potrebnim za svestan rad i da ga reprodukuje u sebi ili u nekom drugom superkompjuteru. Kada bi taj superkompjuter bio sazdan od trajnog materijala ili kada bi mogao da se do savrsenstva popravi, tada bi moj duh bio vecit. Takav superkompjuter mogao bi, naravno, da se spoji i sa telom koje bi sasvim ljudski moglo da stupi u interakciju sa okoli- nom.
Jedina muka kod takvog resenja je sto tada nisam besmrtan ja, nego kopija mog duha - ja sam vec umro zajedno sa mojim prirodnim mozgom. Ja sãm nemam nista od toga sto postoji neko bice koje misli, oseca i dela kao ja. Za moje imaginarne prijatelje i poznanike stvari mozda stoje drugacije, oni mozda i pomisle da imaju srecu sto je mudri Vodja "nastavio da zivi" u robotu.
Alternativa moze da bude blagovremeni transfer, "bimovanje" mog Ja pre njegove bioloske propasti u kompjuter ili u robota. To je vec opisano u raznoraznim naucno-fantasticnim pricama, a ozbiljnije tretirano u filozofskim raspravama, ali trenutno izgleda nemoguce. Najpre bi taj superkompjuter koji treba da primi moj mozak i sãm morao da bude dovoljno kompleksan da bi zaista mogao da ga primi, a onda bi (verovatno) i sam vec imao duh; citav poduhvat bi se zavrsio sizofrenijom. Kao drugo, moj bi duh u trenutku transfera ili "bimovanja" - cak i da je rec o najkracem mogucem vremenu - morao da postoji bez materijalnog supstrata, u sta cak ni najsmeliji funkcionalisti ne veruju (bar njihov predstavnik Dzeri Fodor polazi od nuznosti ove materijalne veze).
Ma kako lepo zvucala funkcionalisticka teorija, ona ne moze da izbegne vezanost duha za njegov supstrat. Duh se ne moze odvojiti od svog supstrata, a upravo bi to bilo neophodno za transfer. Cak i kompjuterski duh - ako jednog dana bude postojao nestace sa svojim individualnim kompjuterom.
Uzgred receno, ovaj problem nije nov. Ljudi su hiljadama godina pokusavali da ovekovece svoje ideje tako sto su ih zapisivali. Ali ono sto su zapisivali bili su nizovi slova i reci, a ne ideje ili informacije: one umiru zajedno sa autorom. Citanje ovih nizova slova i reci u nama, kasnijim citaocima, izaziva svesne i nesvesne asocijacije, i to u okviru sasvim individualne zalihe prethodnog iskustva u nasim mozgovima. Prilikom citanja teksta (kao i prilikom slusanja govora) mi stvaramo nove ideje i nove informacije, koje se, u idealnom slucaju, priblizavaju autorovima (sto mozemo samo da pretpostavimo, ali nikada i da utvrdi- mo). Ideje nisu besmrtne, i ne postoji prenosenje ideja i informacija, vec postoji samo njihovo individualno ponovno stvaranje u svakom individualnom mozgu.
S obzirom na neizbeznu individualnost duha, ostaje, znaci, samo jos mogucnost da se duh ucini besmrtnim tako sto ce se neki individualni mozak uciniti besmrtnim. Kako tu stoje stvari?
Pa, za pocetak dosta lose, jer mozak je od svih organa naseg organizma najsmrtniji. On je najosetljiviji na prekid u dotoku hrane i kiseonika. To i nije cudno, jer iako sa svojih otprilike 1350 grama cini samo 2 odsto ukupne telesne mase, mozak koristi 20 odsto kiseonika i energije proizvedene u toku metabolizma. Vec i prekid u dotoku kiseonika od svega nekoliko minuta vodi do trajnih ostecenja mozga. Najpre zakazuju procesi u mozdanoj kori (to jest, nastupa kortikalna smrt ili delimicna smrt mozga, prepoznatljiva po cuvenoj ravnoj liniji na EEG-u), a potom procesi u produzenoj mozdini, u kojoj su smesteni centri za krvotok i disanje. Ako se pacijentu kome je odumro mozak ne dã vestacko disanje, dolazi do opste bioloske smrti. Cinjenica da se prvo iskljucuje kora velikog mozga posebno je znacajna za nas predmet, jer sa njom otpadaju i svi svesni procesi, pa time i svaki osecaj sopstvenog Ja. Drugim recima, covekov duh umire sa korom velikog mozga - osim ako ne pokusam da to nekako sprecim. U nastavku teksta bice reci o tome kako se ova smrt mozdane kore moze odgoditi ili sasvim izbeci, kako bi se Ja spaslo od smrti.
Potencijalna bioloska besmrtnost ne protivreci zakonima prirode; smrt je, cini se stavise, nesto sasvim sekundarno. Postoje besmrtni jednocelijski organizmi, a cak su i nase polne celije (kao jednocelijski organizmi) zapravo proizvod neprekidnog niza deljenja celija koje traje vec otprilike tri milijarde godina, otkako je nastao zivot na ovoj pla- neti. Sve druge celije naseg tela su smrtne, ali se cak i one mogu ucini- ti besmrtnima ako se njihove kulture maligno promene, ako se zaraze ra- kom.
Za ljudski mozak (kao i za mozak svih sisara) karakteristicno je da se njegove celije, za razliku od celija ostalih organa (ili bar vecine njih), od rodjenja vise ne dele. Zato mozak i ne regenerise ostecenja, vec ih u najboljem slucaju kompenzuje tako sto se reorganizuje. On od samog rodjenja stari pút smrti. To, medjutim, takodje nije neminovnost: mozak nekih kicmenjaka, na primer amfibija, ima sposobnost da stvara nove celije i da ih ugradjuje u mozak. Mozak amfibije, znaci, moze da se regenerise. Pretpostavlja se da je ova sposobnost nestala tokom evolucije takozvanih amniota (reptili, ptice i sisari).
Postoje dve mogucnosti da se ovo starenje spreci. Prva se sastoji u tome da se mozgu sisara vrati sposobnost da u vecem obimu stvara nove celije. Da li je to uopste moguce i kakve posledice moze da ima, ne zna niko. Naime, uopste nije poznat razlog iz kog su amfibije zadrzale ovu sposobnost, a amnioti je izgubili. Uostalom, ni takav pokusaj ne bi mnogo koristio, jer cak i oni organi naseg tela koji stvaraju nove celije i koji mogu da se regenerisu takodje jednom moraju da odumru. Nervne celije uopste i nisu smrtnije od ostalih, naprotiv, one zive mnogo duze nego ostale celije, samo sto se ne dele. No cak i mozgovi amfibija stare i konacno umiru, iako postoji mogucnost stalnog stvaranja novih celija. Ima mnogo teorija koje objasnjavaju zasto celije vecine zivih bica odumiru posle odredjenog vremena, specificnog za svaku vrstu; nijedna za sad nije posebno uverljiva. Mozak nekih zivotinja (papagaji, krokodili, slonovi) moze da pozivi vise od sto godina (kod coveka je ta granica oko sto dvadeset). Neke biljke (mamutovac) mogu da dozive vise od hiljadu godina.
Bioloska smrt, znaci, nije nekakav zakon prirode, pa to u principu vazi i za nervne celije. Ostaje predmet utopije da li ce molekularna genetika prevazici granicu nase bioloske smrtnosti od maksimalno sto dvadeset godina. Ostavimo po strani i nedoumicu da li je bas toliko dobro imati mozak koji stari ali ne umire. Za mozak, starenje znaci uvecavanje iskustva, utemeljenje svih vrsta veza, ali donosi i odredjenu krutost. Ako jednom bude moguce stvoriti vecito mlad mozak, e, tada cemo imati vecito mladu licnost, sa svim dobrim i losim stranama. Sve to je za sada cista utopija.
Alternativa se sastoji u tome da se u odrastao mozak stalno usadjuje sveze embrionalno nervno tkivo, u nadi da ce se embrionalne celije uklopiti u postojece okruzenje. Takve transplantacije embrionalnih celija trenutno se sprovode u lecenju obolelih od Parkinsonove bolesti, ali bez trajnijeg uspeha.
Poslednja nada je, dakle, mozdani cip. Pretpostavimo da ce nam poci za rukom da pravimo elektronske cipove koji u svojim spojevima mogu da oponasaju prirodne neuronske mreze i koji ciljano mogu da urastaju u mozak. U mozgu koji je podlozan starenju tada bismo takvim cipovima mogli da postepeno menjamo tkivo koje degenerise: cipovima za asocijativni korteks, za amigdaloidno telo, za hipotalamus itd. Ako bi se to zamenjivanje odvijalo postepeno, nase duhovne funkcije - nadaju se neki biotehnicari - ne bi krahirale, vec bi polako prelazile na mozak od cipova, koji bi vremenom rastao. Konacno bi se citav nas mozak sastojao od cipova. To zvuci utopijski, odnosno sablasno, ali bar ne pro- tivreci nijednom prirodnom zakonu: uostalom, u osnovi ove utopije i jeste pretpostavka da je i duh fizicko stanje koje nastaje kada se ispune neki drugi fizicki uslovi, ma kako komplikovani i neponovljivi oni bili sa stanovista tradicionalne fizike.
Medjutim, veoma je sporno da li je postepeno zamenjivanje mozdanog tkiva tehnicki ostarivo u bliskoj buducnosti. Zamenjivanje prirodnih neuronskih funkcija neurocipovima trenutno se isprobava kod slepih kod kojih su neki delovi mreznjace unisteni, ali su delovi i ocuvani. Za sad je nejasno da li takvi cipovi uopste funkcionisu, jer jos uvek postoje ogromne prepreke. Cini se da je mnogo teze da se u mozak ugrade cipovi koji funkcionisu, pri cemu je biokompatibilnost, dakle bio- loska spojivost ugradjenog materijala sa mozdanim tkivom, jos i najmanji problem. Mnogo je teze pitanje kako se moze postici ciljano spajanje cipa sa nervnim tkivom. Ovde se sve nade polazu u sposobnost naseg mozga da se sam organizuje, odnosno u njegovu sposobnost da sam popravi lose spojeve.
Cudovisna kompleksnost neuronskih spojeva u nasem mozgu predstavlja jos jedan problem. Svaka celija u kori velikog mozga spojena je sa oko 20 000 drugih celija, a mnogi mozdani centri traze veoma precizne spojeve - potpuno je nejasno kako se ovo moze postici vestackim putem. Meni samom se kao najveca prepreka namece cinjenica da nas mozak nikako nije samo neuroelektronska masina, i to komplikovana, masina koja bi se mogla oponasati poznatom tehnikom mikrocipova. On je bar u istoj meri - ako ne i vise - neurohemijska masina. Postojanje svesti i duha mozda je pre pitanje dobre neurohemije nego neuroelektronike. Neverovatno komplikovani neurohemijski i neurofarmakoloski procesi u nasem mozgu uopste nisu razjasnjeni, a potpuno je nejasno kako bi se oni mogli oponasati pomocu cipova.
Izgledi da se nas mozak ucini besmrtnim, biolosko-prirodnim putem ili vestacki, pomocu cipova, a sve to da bi nas duh postao besmrtan, nisu bas blistavi. Ako nas brine samo da li besmrtan duh protivreci zakonima prirode, odgovor ce glasiti: besmrtan duh moguc je koliko i besmrtan bioloski organizam. Prakticno i tehnicki stvar stoji mnogo komplikovanije.
Mozda je cist slucaj, ili pak neka nepoznata fiziolosko-bioloska nemogucnost, sto evolucija nije dala kompleksna, besmrtna bica besmrtnog duha, vec su samo najjednostavnija ziva bica besmrtna i - verovatno - nemaju duh. Mozemo da pretpostavimo da bi vec i sama mogucnost postojanja besmrtnog duha unistila biolosku i socijalnu evoluciju kognitivnih sposobnosti i funkcija. Naime, napustanju starih ideja - kako je primetio jos Maks Plank - nista ne pogoduje koliko odumiranje njihovih bioloskih nosilaca.
-
GERHARD ROT (Gerhard Roth) je profesor fiziologije ponasanja i direktor Instituta za istrazivanje mozga pri Bremenskom univerzitetu.
Tekst "Da li duh moze da nadzivi mozak?" (Kann der Geist das Gehirn überleben?) preuzet je - uz ljubazno dopustenje autora i redakcije - iz casopisa Merkur, sveska 6, jun 1997.