Broj 111

Bogomil Djuzel

Posle potopa

Preveo s makedonskog
Slobodan Zubanovic

OSTRVO NA KOPNU

    Ko kaze da nismo imali more

    Nemamo ga sada, da nam pljuska pred pragom

    ali jednom smo ga imali u dvoristu

    pa je presahlo, ostatak nam uzese

    zajedno s brodovima i nama, brodolomnicima...

    Gde bismo bili bez mora!

    Izgnani duboko u kopno, ostali smo (dok ne nestanemo)

    s njim u dosluhu (pupcanom vrpcom) i preko 300 planina...

    Sta ako bi se sada (kao nekada) reklo: belo, crno, plavo,

    to je uvek isto a razlicito: ujutro, u podne, uvece...

    Vazno je sto je jos uvek tu, mada zakljucano u pecine i ponore -

    plima nam tutnji u snu, oseka nas zariva u stvarnost

    kopno mu je sama so, plavetnilo - pucina bez horizonta i dna...

    Mi smo, u stvari, ostrvo zaostalo na kopnu posle Potopa

    glecer ukljesten medju stene, koji kopni od ceznje

    za prvobitnim Okeanom, s premnogo tragova u nama,

    od njegovog disanja u pulsu nasih vena,

    najzad - a zasto ne - krv nam je slana...

    Kazna za istocni greh jer se napismo bratske krvi -

    zato se do dan danas more ne pije.


SECANJE NA VASKA POPU

"...lajte vi samo, lajte"

    Tek sto sam procitao tu tvoju pesmu

    u antrfileu Politikinog dodatka za kulturu

    kad te sasvim slucajno sretoh u Knez Mihailovoj

    i rekoh cim smo se zagrlili: "Sjajno si im ono rekao!"

    "Na koga to... mislis?" pitao si me odjednom hladno.

    "Pa... na njih!" i samo sto ne nastavih da ih pominjem,

    kad toga trena spazih coveka s kojim si setao,

    pa se zaustavih, s gestom upucenim ko zna kud.

    Bilo je to ranih osamdesetih, ne secam se vise

    ni koje je godisnje doba bilo za opasnih "vunenih" vremena -

    bio sam samo na proputovanju, verovatno za Englesku,

    pa nismo mogli da se vidimo kako valja.

    Kasnije sam otkrio da si mislio samo na svog mitskog Vuka

    a ne na neke tamo politicke pse sto nam zagorcavahu zivot,

    ili si na potiljku vec osecao dah mnogih mladih vukova

    i njihovo rezanje i skljocanje zubima po "bratskim" vratovima

    ko sto si kasnije rekao jednom drugom prijatelju-pesniku

    pred svoju ocekivanu smrt i pred rat u Bosni...

    Bar si tad morao znati da su ti tvoji mladi vuci

    razbudjeni i lavezom pasa koje mi olajavasmo.

    Njihovi krezavi zubi i ogoljena zubala ipak su ostali

    a zubi mladih vukova izlomili se i poispadali

    ne samo od krvavog klanja nego i od udaraca sto su ih dobili -

    ostao im je samo poneki ocnjak, za sebe i potomke.



HIGH TEA, RICHMOND

    Odeven u farmerice i vindjaknu zakopcanu do guse

    iza sirokog oboda kaubojskog sesira on posmatra sve nas

    sto smo seli u bastu kafane ispod carskog platana

    i znacajno se smeska ali vise za sebe.

    Uprkos vrelom danu, on se jedini ne znoji -

    pobegao je iz nekog Doma, ili jos nije stigao do svog,

    to kao da niko ne primecuje a nema ni zasto

    jer je prihvatio igru i ravnodusno gleda kroz nas

    Cemu se to smeska? Deci koju ce, mozda, zloupotrebiti

    ili nasim normalnim navikama posle setnji kraj Temze

    da sednemo i osvezimo se sokom i kafom, kolacima i cajem

    tog nedeljnog popodneva u danu neuobicajeno suncanom?...

    Njegov osmeh kao da ima razumevanje za sve naokolo -

    za propast imperija i drzava i pre no sto umre taj platan,

    za koga ce se udati ona Indijka sva okicena zlatom,

    kada sledeci put sednemo tu moja kci i ja...

    ...cak bez zelje da nas cuje ili da se umesa u nase razgovore.

    On i ne govori. Nema s kim, ili nema o cemu. Redovan klijent?

    A mi smo slucajno dosli prugom starom preko sto godina

    i sledeci put tu ce biti samo punoglavci u mulju plime i oseke.

    Ne, nije pojeo kolace. Ko zna da li je i caj popio...

    Ali ustaje i smeskajuci se u sebi (sagledava) kroz mene

    balkanski kavez. Opet pod cvrstom rukom. Ustadosmo i mi. Okrenuh se

    kad - njega nema. Krletka je bila samo senka od grana.


POSLE POTOPA, OPET ONI

    Kovceg ne samo sto se ispraznio, nego se i zario

    u tvrdu stenu Ararata, na tom mestu i tada (al kao da je sada),

    zato mu je drvo gofer (bagremovo ili kiparisovo) istrulilo

    i vec se sasvim raspalo od oziljaka Potopa

    (kao i ovaj svitak starozavetnog rukopisa

    koji o tome govori, a sad se i na dodir mrvi)

    spaseni brodolomnici davno se razbezase

    u parovima, ili pojedinacno (udovci i udovice?) -

    oni sto su preziveli buru i Potop

    i oni sto su jedva sacuvali zivu glavu

    u stampedu pri napustanju kovcega

    u strahu, neredu i panici, razume se

    vazno je da se zivot ljudi i zivotinja

    izabranika Jehovinih (i, verovatno, Nojevih),

    od tada nastavlja i umnozava

    (iako su neke vrste, mozda, desetkovane)

    zajedno sa samoniklim semenom iz mulja sto sad divlja

    (kao znaci interpunkcije kojih nema u svitku?)

    stare bakterije i bubice, i novi mutanti,

    ljudi svih rasa i melezi, potomci

    Nojevih sinova, ili slepih putnika iz kovcega...

    zaista - Noje je nestao bez traga (kao kapetan

    sto poslednji napusta brod koji se lomi?)

    ali je ostala duga kao znak novog saveza s Bogom

    nego sta da radimo sa ovim nojevcima koji vec grade

    kovcege za nove potope sto ih sami spremaju

    kako bi preziveli samo oni sa svojim izabranicima -

    kao nojevi s glavama zarivenim u pesak

    osamuceni vlastitom nezasitom lakomoscu,

    a mi se, da im udovoljimo, delimo na trista vrsta - SIDÂ.


BIVSIM JUGOSLOVENSKIM PRIJATELjIMA OD BJRM-ovca

    Kako da se sretnemo ponovo, prijatelji -

    i hocemo li prepoznati jedan drugog,

    oni sto smo bili one sto smo sada

    porazava me, na primer, kad vas vidim

    na fotografijama u nekim novinama i casopisima

    (koji su mi jos dostupni) s prilozima o vama, ili vasim -

    kako ste ostarili! ne toliko od godina koje su prosle

    koliko od promena sto nam se desise u medjuvremenu

    a najvise od rata, razlicito dozivljenog, razume se

    od podruma ili opozicije do mirisa nacionalne velicine -

    samo je vreme teklo u rasparcanom prostoru

    po zasebnim coskovima u koje nas gurnuse

    kao kopilad zavadjenu od ocuhã istorije,

    ili smo se u njima sami ustolicili kao u svetskim centrima

    na vlastitim prestolima i prestonicama, svoji vlastiti ocevi

    za vlastitu kliku, u stvari, a kobajagi za narode i nacije

    umesto medjusobnih razgovora, makar i u zajednickom mraku,

    monologiziramo toboze s Bogom, kao da smo vec mrtvi...

    Tako i moje zborano lice ponekad vas privuce

    kao slucajne komade hartije magnoven magnet, mada

    me vi ne gledate i mozda me necete ni videti

    a za medjusobno citanje preostaje nam citava vecnost,

    sve dok se na Sudnji dan ne suocimo i oci

    jedan drugom povadimo u krcmi "Ko je bio u pravu?"


Mostovi br. 111
[Posaljite nam vas komentar]
[© Copyright Mostovi & Yurope 1996-1998 / Sva prava zadrzana]