Broj 110
		KNJIZEVNOST U SVETU

Izabrao i s kineskog preveo
Radosav Pusic

Lin Dang (Lin Dang)

Kratka jesen
sedamnaestogodisnjeg mladica

Rekao joj je svoje iskustvo od prosle jeseni, tako ga je preuvelicao da je ucinio da ono postane ubogo i jadno. Gospodja Sja je komusku iz ruke bacila na zemlju i u istom trenutku se nasmejala. On je ispruzio nozni palac kroz rupu na platnenim patikama, poput jegulje pirincanih polja koja bespomocno puzi navise.

Malocas, dok je gospodja Sja u polju bila zaokupljena komuskama, videla ga je kako dolazi putem i zvizduce. Kosa mu je bila zamrsena kao pticja gnezda. Pozelela je da on dodje do nje, ali je znala da on nece tek tako prici. Gospodja je na bledocrvenoj majci koja se nalazila ispod vec otkopcanog ogrtaca, koji joj je sluzio kao zastita od prasine, otkopcala i gornja dva dugmeta, zatim se lako nakasljala. To mu je skrenulo paznju, i video je svuda oko sebe raskosnu svetlost zuckasto-bledocrvene boje, kao sto je bila i svetlost koju su bacali zraci Sunca jesenjih dana; tmuran dan je namah postao vedar i bez oblacka. Mamljen tom vedrinom i sjajem, sisao je sa puta.

Kada je dosao do zemljanog nasipa koji je razdvajao polja, ona je ona dva gornja dugmeta na bledocrvenoj majci ponovo zakopcala.

"Gospodja kida komuske?", i sam je osetio pretvaranje u svom glasu.

... ...

"Nije dobro sto si zakopcala."

"Sta nije dobro sto sam zakopcala?"

"O, kazem nije dobro sto si korpu na onoj gomili komuski zakopcala, ko ce da ukrade tvoje komuske?"

"Cime mi to garantujes da niko nece da ih ukrade?"

"Naravno da ce ih neko ukrasti. Ukoliko zeli da ih ukrade, uzalud ti je sto si je zakopcala, zar nije bolje da je ne zakopcavas?"

U tom trenutku, srce mu snazno zalupa. U tom trenutku, i gospodji srce uzdrhta.

Pomislio je kako se ovo, u najmanju ruku, pomalo razlikuje od onoga sto je u knjigama zapisano i na filmovima prikazano. U njima, tek posto zena upozna svog heroja, dolazi do one jedinstvene prijatnosti. A da ga gospodja upozna, mislio je, potrebno je izvesno vreme.

Izvadio je cigaretu, pripalio sibicu. Vec se bio uspravio na zemljanom nasipu. Svim silama se trudio da mu izgled prstiju koji obuhvataju cigaretu i uspravan stav budu sto muzevniji.

Mislio je da joj nesto drugo kaze, nesto sto ce joj omoguciti da vise sazna o njemu, nesto sto ce je navesti da na njega ne gleda kao na neko dete. Iako je bio mlad, bilo mu je jasno da zene posebno cene zrele muskarce koji su dosta toga preturili preko glave; takvi muskarci, koji su mogli da se nose sa nevoljama svih vrsta, imali su neodoljivu privlacnu snagu. Zato je on i poceo da joj prica o svom iskustvu od prosle jeseni, iskustvu iz klanice svinja. Muskarcu treba takvo iskustvo da bi se, uz pomoc njega, u borbi nosio. A on ga je tako preuvelicao, da je ono postalo ubogo i jadno.

Nije ocekivao da ce se gospodja tako nasmejati, da ce cak i komuske baciti na zemlju.

To ga je prilicno zbunilo, a i malo naljutilo, u trenu nije znao kako da reaguje, sta da kaze.

Gospodja je prestala sa svojim smehom koji je licio na klepet krila ptic‹ u haoticnom letu i odjednom rece: "Skloni se, hocu da se pomokrim tu u polju." To rece i na licu joj se opet pojavi osmeh, on ga je jos vise pomeo, tako da nije znao da li je u njenim predjasnjim recima bilo vise zbilje ili sale, zato i nije mogao da se odluci sta da cini, da li da ode ili da ostane.

"Imas li hrabrosti da ostanes? Ne vidi se na tebi da imas tu vrstu hrabrosti." Gospodja mu rece.

"Da vidim da li si stvarno hrabar da ostanes ili je to samo tvoja poza." Gospodja mu opet rece. Ona stavi ruke na bokove i poce da rasnirava traku na pantalonama koja joj je bila stegnuta oko pojasa. Ali brzo zaustavi pokrete ruku. Sa obliznjeg puta upravo je silazio visoki muskarac.

Bio je to njen muz, dosao je sa namerom da pokupi komuske koje je ona pobrala, u ruci je nosio veliki Dzak. On brze-bolje iz Dzepa izvadi cigare i ponudi ga:

"Brate Chang, zapali jednu."

Muskarac je uzeo cigaru i ocima opisao komuske u korpi, a zatim pogledao u nju:

"Samo si ovoliko uradila?"

Ona je cutala. Muskarac odmeri i njega:

"A sta ti radis ovde?"

"O, bas sam ovuda prolazio, pa ko velim da sa gospodjom prozborim koju."

To rece i laganog koraka krete u pravcu puta.

Hvatao se sumrak, on je krenuo ka istocnoj obali reke H'jang koja se nalazila u zapadnom delu sela. Osecao je prasinu koja se pod njegovim stopalima cas brze, cas sporije kovitlala.

Gospodja je iza zemljanog mosta kosila travu, noge je blago rasirila, snazni guzovi su joj bili malo izdignuti uvis. On se lako nakaslja. Dozvan time, njen pogled sa mlade trave skrenu ka njemu.

"Decko sta gledas?", ona prva rece.

Zakoracio je blize njoj, dolazeci joj ispred njene desne strane, tako da ona vise nije morala da okrece glavu. Gospodja je, kao i malocas, nepromenjenog drzanja, kosila. On je tu stajao.

"Nista ne gledam." On rece.

"Bas diskretno zagledas." Nastavila je da kosi neprestano bacajuci pogled ka njemu.

On jos jednom obidje iza nje, njena prelepa zadnjica mu se nudila. Ona blago jos vise razdvoji rasirene noge. Rukama je, kao i do tada, nastavila da kosi.

Progutao je pljuvacku.

Za trenutak, ona opet rece:

"U stvari, zaista imam nesto sto bih volela da uradis, ali ne znam da li ces imati hrabrosti za to?"

"A, ako uradim, sta onda?", on opet to rece.

"Znacu kako da ti zahvalim."

Njen ga odgovor nije u potpunosti zadovoljio. Ali on je ipak bio covek koji je umeo da razluci smisao koji se nazire ispod bukvalnog, zato i upita:

"Kazi mi o cemu se radi!"

"Ma, nema veze." Ona rece. Tek sto je to izustila, on spazi nekog muskarca kako vukuci dugu senku upravo prilazi zemljanom nasipu. Uplasio se.

I dobro je sto je, pre nego je on prisao blize, ona povijenog tela i pognute glave, cutala. Ovog puta, on prvi poce da objasnjava njenom muzu. Rece mu:

"Bas dobro sto sam ovuda prolazio, pitao sam gospodju da li moze da ponese pokosenu travu. Brate Chang, hoces cigaru."

Muskarac, kao sto je to i njegov deda cinio, nimalo uljudno uze cigaru od njega.

"Tu si gde si, sta mi se izvinjavas." To je izgovorio, lako se nakasljao, kao sto bi to svaki zreo muskarac uradio, i uputio se ka, u luk izvijenom zemljanom mostu, pracen zracima zalazeceg Sunca.

Bila je tamna noc, posto se pomokrio u dudovoj sumi, naglo iskoci iz nje. Gospodja koja je isla pustim seoskim putem, uplaseno odskoci.

"Ja sam." On rece.

"Sestro, dodji." To rece i osvrte se oko sebe merkajuci dudovu sumu.

"Necu da dodjem. Bas sam bila kod Fangfanga da iskrojim mustru za cipele, moram da se vratim kuci." Gospodja rece.

"Ma dodji." On opet ponovi poziv.

Ona zacuta, cinilo se da njeno telo u tmini okleva. A zatim brzo rece:

"Sta ti u stvari hoces, odmah mi reci! Ako ubuduce imas kakav prdez ne pustaj ga po selu! Sada imas priliku za to."

"Da te malo otpratim." On rece.

Isli su tako seoskim putem.

"Ej,"ona rece, "stvarno imam nesto sto bih volela da uradis, ali ne znam da li si dovoljno hrabar? Ako uspes, znacu kako da ti se zahvalim."

"Sestro, molim te, reci o cemu se radi."

"Pre nekoliko dana, kada sam zahvatala vodu iz bunara, ni sama ne znam kako, sa ruke mi je u bunar pao zlatan prsten. Tvoj prikan Chang o ovome nista ne zna, strahujem da bi me taj mangup na smrt pretukao."

"Hoces da ga ja potrazim u bunaru?", on je upita.

Gospodja potvrdno odgovori.

"Mogu da preronim razdaljinu od jednog lia. Kad to obavim, kazes da ces mi zahvaliti, na koji nacin ces mi izraziti zahvalnost?", on je upita.

"Stvarno ne razumes?", gospodja rece.

"Ne razumem." On rece.

"Zar je moguce da ne razumes?", gospodja rece.

"Ma kako da ne razumem." On rece.

Popodne, on i gospodja su stajali na sirokoj betonskoj ploci kod bunara pokraj njene kuce. On je deo po deo odece skidao sa sebe. Gospodja je netremice zurila u njega, iz njenog pogleda se puno toga dalo naslutiti. On je ostao samo u gacama. Razmetljivo izvi ruke ka njoj, pred njenim ocima zaigra joj "misije meso" njegovih ruku. Dlanovima je obuhvatio ivicu bunara.

U njoj se iznenada javi zrnce straha, ali se isto tako brzo i izgubi. Na ledjima mu se zategose misici pokazujuci joj tako snagu napora kojim se savladjuju pocetne teskoce.

Podupiruci se rukama o zidove bunara, on se lagana spustao u vodu. Ali jos nije bio zaronio. Gospodja se nagnula nad bunarom i gledala, tamnozelena povrsi- na vode se silovito uzburkala, za trenutak se opet umirila, i iz njene dubine krenuse mehurici. Znala je da je to vazduh koji on is- pusta.

Hua, njegova glava je izronila na povrsinu vode, kosa mu se prilepila uz celo, i ko bi ga video, slozio bi se da je licio na nekog malog, slatkog, vodenog misa.

"Nema." Njegov glas se odbijao od zidova bunara i penjao navise.

"Opipao sam dno bunara, nema. Idem jos jednom da pogledam."

Opet nije odmah zaronio.

Kao i malocas, tamnozelena povrsina vode se silovito uzburkala, za trenutak se umirila, i iz njene dubine krenuse mehurici.

Proslo je malo, u njoj se ponovo, kao iz kakve klice, radjao strah. Zurila je u vodu cekajuci da njegova glava jos jednom, hua, izroni na povrsinu. Strah ju je sve vise obuzimao. Toliko ju je ispunio da je pocela da oseca jaku neprijatnost. Netremice je zurila u vodu, onda, odjednom vide u tamnozelenoj vodi bunara tanusnu svetlocrvenu nit krvi koja se kovitlala ka gore.

Srce je htelo da joj iskoci iz grudi, prstima je snazno stiskala ivicu bunara.

Ona majusna krvava nit se brzo stopila sa vodom i u njoj izgubila.

Ako se i povredio, trebalo je vec da izroni. Ona tiho izusti.

Najzad, ona ga pozva, hitro se udalji od bunara, trceci putem dozivala je iz sveg glasa. Prisli su ljudi koji su radili u polju. Pumpom su isisali vodu iz bunara, na oko pola chia od bunarskog dna, uz sam bunarski zid, pronasli su staklo, polozeno, smrska- no, oko cetiri chuna dugo, kada su ga ocistili, ukazala se mladi- ceva desna ocna jabucica. On je sklupcan, kao rak, lezao na dnu bunara.

Mladicev stari rucni sat je pao u bunar. Ona ga je ubedjivala da ne ide da ga trazi, ali je on posto-poto hteo da ga izvadi. --------

I zaista su ljudi na dnu isusenog bunara, u mulju, pronasli njegov rucni sat.

Posle ovog dogadjaja,i nakon dosta vremena od mladiceve smrti, u selu i oko njega, pricale su se razne price.

Jedne noci, mnogo dana posle svega, gospodja rece muzu:

"Zlatan prsten mi je pao u bunar. On je sisao da mi ga izvadi i tako je nastradao."

Njen muz naglo ustade iz kreveta i sede.

"Pametna si." Muz joj rece. "Naravno da ni ja nisam budala. Ne nasedam lako na te tvoje igrarije."

"Je li ti nasao zlatan prsten?" On je opet upita.

"Kad znas, zasto pitas." Gospodja mu odgovori.

"Pa dobro, zasto mi tek sada kazes da si izgubila prsten?"

Cutala je.

Muz ljutito zbaci sa nje jorgan kojim se pokrila i pri tom joj pocepa nocnu kosulju. Skoci sa kreveta, ode do vrata i iz ugla uze bic za goveda.

Bic je hitro poput zmije poigravao po njenom golom telu. U pocetku nije pustila ni glasa. Na kraju je zajaukala. Njen vrisak se kao uze namotavao na grane drveca dudove sume koja je rasla oko njihove kuce.

Jun, 1991.

H' Baoguo (He Baoguo)

Imali smo gosta

Sunce je sijalo belicastim sjajem.

Mlada zena nacionalnosti Hakas podigla je svinjski izmet i opustenog koraka isla ka ribnjaku. Preko ramena je prebacila motku koja se lagano njihala, disala je kroz mali, lepo izvajani nos. Sa terasastih polja na planinskoj padini dunuo je topli vetar, njegov dah joj zaleprsa kosu. Iz daljine gledana, licila je, lepa i tako raskosna, na cvet nara, koji hoda.

Ukoso od ulaznih vrata kruzne zemljane "kuce", nalazila se vodena povrsina. Bio je to mali ribnjak ove porodice.

Zena je istresla gnojivo iz kof‹, buc, buc, svinjski izmet je potonuo u vodu, i tako, glu, glu, proizveo mehurice; uzareni suncevi zraci rasipali su bljestavi sjaj, sasuseni svinjski izmet je plovio po povrsini vode i nosen njenim strujanjima lenjo se pomerao. Nekoliko riba je poskocilo, kao da su klimanjem glave iskazale naklon gazdarici.

Zena se nasmejala, pljesnula rukama, podigla kofe za gnojivo i krenula nazad. I dok je tako isla, odjednom, spazi nesto, zanjihane kofe se, zajedno sa njom, umirise.

Na kamenom pragu kapije kruzne zemljane "kuce", cucao je neko, neki muskarac. Rukama je obuhvatio glavu, kao da se plasio da ce je Sunce svojim zracima sprziti. Oci su mu bile jako skupljene, kada je ugledao zenu,uglovi usana mu se lako razvukose u osmeh.

"Ti ...... Pa to si ti", rece zena kao u nekom snu.

"Ha." Muskarac se uspravi i nevesto nasmeja.

Zena je prisla do leve strane zida kapije, u poluklececem polozaju oslobodila je rame od tereta, kofe za gnojivo spustise se na zemlju. Zeni je srce, tup, tup, uzbudjeno udaralo, samo je lupalo i lupalo, bez ikakvog vidljivog razloga. Podigla je jednu kofu koja je brzo udarila u drugu, malo se smirila; zatim uze manju kofu i stavi je u vecu, potom pogledom opisa krug oko sebe. Bio je to nacin da dobije malo u vremenu. Obrisala je ruke, i kao djak koji se priprema da udje na polaganje ispita, sa pokajnickim osmehom, prisla je muskarcu.

"Unutra.", zena rece, rukom kruto pokazujuci ka zemljanoj "kuci", "Unutra je hladovina."

Muskarac nista ne rece, sa zemlje podize polupraznu torbu s rajsferslusom. Rajsferslus je bio tako iskrzan da je na torbi ostavio poveci otvor iz koga je dolazio opori miris svojstven smrdljivoj kosulji.

I tako, zena podje napred, muskarac za njom, svako zanet svojim mislima, usli su u zemljanu "kucu".

Bila je to savrseno kruzna, prostrana zemljana "kuca" nacionalnosti Hakas; prazno predvorje ispunjavao je aromaticni miris ustajale kineske jelovine. Prosli su kroz predvorje, pa hodnikom nastavili dalje. Video je da su sva vrata prostorija, koje su bile vezane za kuhinju, bila zabravljena, samo je, u sobi u spomen precima, bilo otvoreno jedno krilo na vratima koja su se zatvarala rezom; na drugim vratima je novogodisnja slika jos uvek bila puna veselih boja, znao je da je tu njena kuhinja.

"Svi su otisli, preselili su se u ravnicu", zena rece i lako uzdahnu, "Ostali smo samo mi."

Ljudi nacionalnosti Hakas zive tako sto se svi clanovi zajednice okupljaju; zemljana "kuca" je, u stvari, selo ogradjeno zidom, muskarac je znao da je, prvobitno, u ovoj zemljanoj "kuci" stanovalo preko trideset porodica; kako su samo bezbrizni bili ti dani! A sada, u prostranoj kruznoj zemljanoj "kuci", zivela je samo jedna porodica. Muskarac, nezadrzivo, oseti zbunjujucu hladnocu.

Zena gurnu i otvori vrata kuhinje, povuce i vratasca koja su bila u visini pojasa, i pusti muskarca da udje unutra.

On bez reci udje. Bila je to kuhinja koja se nicim nije razlikovala od kuhinja drugih zemljanih "kuca": sporet na drva, bacva za vodu, orman, cetvorougaoni sto, klupa. Porodicni dah ga direktno, lagano, zapljusnu.

"Sedi." Rece zena.

Muskarac sede na klupu, u ruci je drzao pohabanu torbu. Gledao je zenu koja je iz ormana vadila mericu caja, na njoj su se vec bila izlizala slova nekog natpisa, tako da ga je nemoguce bilo rastu- maciti, ni sam nije znao zasto, ali mu srce zaigra.

Zena izvadi caj i stavi ga u cajnik, potom ga preli kljucalom vodom, njegov miris, za tili cas, ispuni kuhinju.

Muskarac ju je gledao kako sprema caj. Zenina ruka malo zadrhta, voda se iz termosa izli, kao niz neki mali vodopad, i takodje se nekoliko puta izli iz cajnika. Sve to, naravno, nije promaklo njegovom oku.

"Evo ti caj." Zena rece.

Muskarac rukama primace solju, srknuo je jednom, zaustio da nesto kaze, ali, sa cajem, i to proguta.

U kuhinji je bilo tiho, tako tiho da su se jasno mogli cuti otkucaji njihovih srca. Muskarac podize pogled, gledao je kroz restke prozora i video arkadu zemljane "kuce", u prizemlju kuhinju i uz nju male sobe u potpunoj tisini; na prvom spratu je bio ambar, pa opet niz malih soba, jedna uz drugu, isto u potpunoj tisini i tako samotne; na drugom spratu su bile spavace sobe, takodje poredjane jedna uz drugu, red malih soba, i ta samotnost je radjala svojevrsnu turobnost. Ni sam nije znao zasto, ali odjednom je osetio miris koji se obicno javlja kada se tamni oblaci valjaju nebesima.

"Dodji", zena tiho rece, "A'guei, dodji."

"Tvoj sin?" Muskarac izusti.

Jedan psic je sa poda kuhinje, uz protezanje tela, kao da se nije dovoljno naspavao, tromo prilazio.

Dakle, to je A'guei. Muskarac se postidjeno osmehnu zeni.

"Moj, moj muz radi u polju caja." Rece zena.

"O." Klimnu glavom muskarac.

"Zakupili smo komad planinske zemlje pod cajem, imamo preko deset mua pirincanih polja, i jos smo iskopali i ribnjak." Rece zena.

"O." Muskarac klimnu glavom.

"Pa, moze se."

"O." Muskarac klimnu glavom.

"A ti?" Upita zena.

"O." Muskarac klimnu glavom, ali se brzo trze, pa to ona njega pita. Zena zadrza malo pogled na njemu, pa ga, poput leptira, hitro skrenu. On stavi ispod nogu pohabanu torbu, u nekoliko snaznih gutljaja proguta caj, pa rece:

"Isao sam u daleke gradove."

"Bio sam u puno dalekih gradova. Svasta sam radio." Bezvoljno rece muskarac.

"Jedne godine sam bio u nekom velikom gradu. Neko me je upitao odakle sam, rekao sam mu da sam Hakas." Muskarac pogleda zenu za tren, ona je nezno mazila glavu A'gueia. On nastavi:

"Oni nisu razumeli sta je to Hakas, mislili su da je to neka nacionalna manjina. Objasnio sam im da je Hakas, u stvari, pravi Han; pre vise od hiljadu godina su se iz Centralne ravnice doselili na jug. I zato sto su kasnije stigli, drugi su ih nazvali Hakas (gosti), a oni koji su vec tu bili, sebe su nazvali domacinima. Dakle, u ono vreme ljudi su ih prozvali Hakas (gosti). I jos sam im jednom naglasio da smo mi Hakasi pravi, cisti Hani, i da su, u poredjenju sa nama, oni mesanci, i kao rezultat toga ... "

"I kao rezultat toga, sta?" Zena dize ruke sa A'gueijeve glave.

"Kao rezultat toga, oni su me nalupali." Muskarac se opusteno nasmejao.

Zena se takodje nasmejala. Ustade i rece mu:

"Oh, zaboravila sam da te ponudim kolacima. Da li si gladan?"

Muskarac klimnu glavom.

Zena iz ormana izvadi tanjir jos uvek toplih nudli i tanjir supe od bambusovih mladica, i zatim mu rece:

"Za njega sam skuvala, zaboravio je da pojede. Topao je dan, da ne podgrevam, uzmi, nemoj da se snebivas."

Muskarac poce da jede, mljackao je, nudle mu ispunise usta.

Zena pred njega stavi flasu pica, on se malo trgnu. Zena rece: "To smo kupili na seoskom vasaru. On je popio gutljaj i kazao da je to macija pisa, i da to on nece da pije. Ako mozes da pijes to, ti sve iskapi."

"Oho ho. Ovo je pivo." Pogledao je oznaku na flasi, samo sto ju je otvorio, iz nje ga zapljusnu kiselkast miris.

"Hajde, pij." Rece zena.

Malo je razmislio, zatvorio oci, uzeo flasu, nagnuo je i, glu, glu, ispijao.

"Je li dobro?"

On spusti flasu, u ustima mu je bilo i gorko i mucno. Podrignuo je, kiselkasto opori zadah izbi iz njegovih usta. On se kruto osmehnu i rece: "Uf."

"Ipak si ti covek koji je video sveta. On se ne usudjuje to da pije."

I dok je ona tako govorila, muskarac je opet nagnuo flasu, obrisao usta, ispio ju je do dna. Jakim gutljajem proguta pivo iz usta, nelagodno se osmehnu i rece: "Dobro je." Iako mu je, u stvari, utrobu prekrila kiselkasto opora tecnost, koju je sve vreme hteo da povrati. Zena, koja je otisla da sedne na samlicu pored vrata kuhinje, podize glavu i pogleda ga.

Lepo i preplanulo lice muskarca obli rumenilo. Kiselkasto opori zadah izadje mu iz usta. Mogao je puno da popije, ali danas nije bio u stanju da se izbori sa ovom flasom malo pokvarenog piva. Grlo mu je, zbog snaznog disanja, izgledalo malo zadebljano, Adamova jabucica mu je gore-dole poigravala. Duboko u dusi je osetio nemir, neki neobjasnjiv nemir. Odjednom primeti kako ga zenine oci pomno gledaju. Pogledi im se, za tren, sretose, i on pometeno okrete glavu. Stiskao je flasu, ali se doseti da je prazna. Muskarac se nasmeja, bio je to tuzan smeh.

Zena obori glavu, kao da je razmisljala o necemu. A'guei je dosao ispred nje, tromo se protegnuo po njenim stopalima.

"Idem." Rece muskarac. Ustao je i uzeo svoju pohabanu torbu.

"Ides?" Zena takodje ustade. Zena ga pogleda i za tren joj zablistase oci.

"Eh." Muskarac klimnu glavom i izadje iz kuhinje.

Zena takodje izadje.

I tako, muskarac je isao ispred, zena za njim, svako zaokupljen svojim mislima, koracali su ka predvorju "kuce".

Kada stigose do njega, pred ocima im puce pogled na svet koji se nalazio izvan zemljane "kuce". Belicasta svetlost suncevih zraka svuda se iskricavo rasipala. Terasasta polja na planinskoj padini, onako poredjana, licila su na neuredno razbacane crno-bele sare. Nije bilo ni zive duse. Ocima se moglo videti podizanje toplog vazduha, kao da je odnekud isparavao. Nozdrve je ispunjavao poseban miris vazduha, prvo je to bio smrad svinjskog izmeta, zatim ga je zamenio miris blizak mirisu svezeg cveca, da bi se, najzad, oni pomesali u jedno, oblikujuci tako cudesni miris, miris namiri- sanog izmeta.

Muskarac je oslusnuo, kao da su mu se pore, po celom telu, radosno otvarale. On zastade na pragu kamene kapije, okrete se i pogleda u nju, zadah piva iz njegovih usta dodirnu joj lice. On rece: "Idem."

"Eh." Zena rece, zena izusti samo jedno "eh", zenin glas kao da se malo izmenio, zena obori glavu.

"Pa, ja odoh." Opet rece muskarac. "Mi iz naroda Hakas izlazimo na obe noge" Muskarac je, kao za sebe, promrljao, i sisao sa praga kamene kapije.

"Zelim ti sve najbolje." Rece zena.

Muskarac se nije okretao, otisao je, otisao je u pravcu puteljka koji je vodio sa planine. Topli dah vetra ga je sa svih strana milovao. Njegova razdrljena kosulja bila je puna vetra, kao da je rasirio krila, teska krila, koja nisu mogla da polete. Zena je gledala kako nosi pohabanu torbu, ucinilo joj se da sa dosta napora koraca. Njegova senka se sve vise smanjivala, i na kraju ju je raskrs- nica, koja je vodila sa planine, progutala. U zeninom vidokrugu vise nije bilo nikoga, samo su, jedno po jedno, terasasta polja spo- kojno lezala, u ribnjaku je bljestavo iskrila sunceva svetlost. Vazduh je bio ispunjen mirisom svinjskog izmeta. Uglovi zeninih ociju bili su malo oroseni, mislila je kako je sve to cudno. Zena je obrisala oci, okrenula se i vratila u kuhinju. Zena je opet sela na samlicu pored vratasaca sporeta, uzela u narucje A'gueia i kao da je htela da sa njim malo poprica, ali ne rece mu nista, samo mu je s bezgranicnom ljubavlju cesljala dlaku, jednom, pa jos jednom. Posle duzeg vremena, zena je spustila A'gueia i pocela da sprema rucak. Stavila je pirinac, uzela kotaricu sa zitom i malo bacila u dvoriste da nahrani kokoske. Onda je sa stola sklonila cinije i stapice za jelo. Onda je ocistila ringlu na sporetu. Malo posto je rucak bio gotov, muz joj se vratio. On je bio bogalj, hramao je pri hodu; spustio je motiku i, uz dugi huk, seo na kamenu klupicu u predvorju, izgledao je veoma iscrpljeno.

"Imali smo gosta?" On odjednom, nehajno, upita.

"Imali smo jednog gosta." Zena rece.

Zatim su nastavili da jedu. I kao da niko od njih dvoje nije obracao neku posebnu paznju na onoga ko je bio tu. Pri jelu su, kao i obicno, mljackali, uzivali su u svakom zalogaju.

Maj, 1994.

Van C' (Djan Zhi)

Zalazak sunca uhvacen u mrezu

Onaj ribar je ponovo, lagano, izvlacio svoju mrezu; vodene plocice na njenim otvorima raznobojno su se presijavale kao prosuto svetlo suncevih zraka na izlomljenim komadicima stakla; svetlucale su, zatim su se pretvorile u kapi koje su, hua, hua, kliznule i pale u reku.

Nista, opet nista. Samo nekoliko istrulelih grana drveca i pocrnelo, istroseno lisce vrbe.

Najbolje je da krenem, rekoh sebi.

Ali se nisam ni pomerio, i dalje sam stajao na pocetku mosta, naslonjen na njegovu drvenu ogradu.

Opet je sporim pokretima bacio mrezu u vodu. Na njenoj povrsini samo su se videla cetiri polukriva bambusova stapa. Voda je bila mutna, sivo-crna, po njoj su plivale masne mrlje i istroseno lisce vrbe. Ne, nije ovo ona voda proslih dana; nije to ona bistra, cista voda kroz koju se moglo videti dno reke. Stajao sam naslonjen na drvenu ogradu mosta. Skinuo sam bio sve sa sebe "Ej, sklonite se, sklonite se!", i skocio sam sa mosta, u trenutku kada sam prodirao u vodu eksplodiralo mi je u usima, telo su mi okrznule meke stabljike recnih trava.

Ne, nije ovo ona voda iz proslosti.

Spustio je mrezu, cucnuo na zbun trave i povlacio dimove cigarete. Za sve to vreme nisam bio u stanju da mu vidim lice, video sam samo jedan stari, oguljeni bambusov stap. Skinuo se do pojasa, koza na ledjima mu je bila crvenkasto-braon boje, kao i ova zemlja na jugu. Njegove ruke su takodje imale istu tu boju, bile su suve, koscate, sa jako izbacenim zglobovima. Na njegovim bosim stopalima grudvice blata su se osusile, praveci sare koje su licile na oziljke. Ispod njegovih nogu nalazila se crna bambusova kosara za ribe, dok je pored nje lezala bacena crvena kutija od cigareta.

Spustio se sumrak. Vazduh je postao jos sparniji, voda je odisala toplim i otuznim mirisom ribe. Na mostu nije bilo ljudi, nije bilo dece. Nije bilo one dece koja su dolazila ovde i sa mosta skakala u reku. To mu je umanjilo nekadasnji sjaj. Sparni vazduh se uskovitlao, odnekud je doneo brujanje neke masine.

Opet je izvlacio svoju mrezu. Njegove suve, koscate ruke su lagano povlacile kanap.

Nema tu nista, moram da krenem.

Znoj mi je lepio kosulju na ledjima. Osetio sam toplinu lica i ruku koju mi je izmamilo Sunce na zalasku, pred ocima mi se zamaglilo. Prstima sam cvrsto stiskao sasusenu drvenu ogradu, njena, prvobitno, zelena boja potpuno se oljustila. Eh, kako je nekada bio lep ovaj drveni most; tek opranu odecu sirili smo po njegovoj ogradi, raznobojne stvari su licile na sarene zastave koje su se lelujavo vijorile i oslikavale u vodi.

Izgledao je kao da spava. Oborio glavu, rukama obuhvatio kolena, blago se povio napred. Nijednom nije podigao glavu da pogleda u mom pravcu, kao da nije znao da se ja tamo nalazim. A, u stvari, vec sam mu bio doviknuo: "Hej, koliko si ih uhvatio u mrezu?", ne podizuci pogled, mirno je odgovorio: "Ma tek sam poceo da ribarim." Izgovorio je to sa dozom neverovatnog spokoja. Preko deset puta si bacao mrezu, ma umes li ti uopste da ribaris? To sam u sebi pomislio ali nisam glasno izgovorio.

Sunce je padalo ka horizontu, prekriveno dobrocudnom crnom maglom dima koju je iskasljao dimnjak, i kao da se pretvorilo u crnu uzarenu loptu koja se kroz njega probijala.

Ponovo je ustao, sporim pokretima je povlacio mrezu, voda se polako slivala, dok su se u rupicama mreze plocaste niti ispletene od njenih kapi, jedna po jedna, kidale.

Ne, nicega nema; znao sam vec sta je na dnu mreze.

Odavno si ti morao da dignes ruke od tog posla; ma umes li ti uopste s mrezom da ribaris?!

Bio sam ljut, razmisljao sam da li da ga glasno opsujem. Nisam mogao vise da cekam. Bas si ti neka budala, je li moguce da u svoju mrezu ne mozes da uhvatis bar neku malu ribu? Kakav si mi ti to ribar?! Secam se da smo golim rukama hvatali, sarane velike kao saka, jastoge, jegulje... "Evo jos jedne!" "Braco, daj je meni, daj je meni!" Ribe smo bacali na drveni most, bi-bi, pa-pa, lupkale su repom.

Ne, nicega tu nema, nepotrebno je da uludo gubim vreme i cekam na bilo sta. Sreca detinjstva, bistra voda, ribe koje lupkaju repom, ne, toga vise nikad nece biti!

Ponovo je zapalio cigaretu, nije se uopste obazirao na mene. Kao da nije ni primetio da odlazim. On me ne poznaje; on ne poznaje coveka koji je davno napustio svoj zavicaj. Grad se sirio. Moju staru kucu su porusili. On je i dalje mirno cucao na petama i uvlacio dim cigarete.

Povrsinom vode sirio se odsjaj zraka zalazeceg Sunca, samo su njeni talasi bili isti kao i pre. Sunce na zalasku mu je izduzilo senku, svojom zlatnom kosuljicom pozlatilo je i njegov sesir od bambusa, i njegove lopatice na ledjima.

Kako je samo tiho, brujanje one masine je podrhtavalo vazduhom.

Gle, pa on je opet ustao i poceo da vuce mrezu; zalazece Sunce, ta putujuca uzarena lopta, jos vise je istaklo njegovu tamnu senku; u toj igri svetlosti, crveno i crno su postali jedna slika sjajnog kontrasta. Stajao je u sredini ove uzarene lopte i polako povlacio kanap.

Hoce li icega biti u njoj? Je li moguce da je ista uhvatio?

Ne, nicega nema. Stajao sam nepomicno skupljenih ociju i zamisljeno gledao u daljinu. Suze su mi navirale, osetio sam potrebu da se gorko isplacem. Podigao je mrezu, u vodi je svetlucao odsjaj suncevih zraka. Prazna, prazna je. Pred mojim ocima se sirila vodena zavesa. Prazna. Tamo nikada vise nece biti riba. Suze mi zamaglise vidno polje. Gledao sam kako se mreza visoko podize. Sta li je to u njoj? Nejasno i skakutavo, skakutavo kao riba?

Bilo je to Sunce na zalasku! Lepo se videlo, ogromna vatrena lopta i cela zemlja, uhvacene u mrezu.

Maj, 1981.

Siu Siangming (Ljiu LJiangming)

Porodica

Kada se sa zenom posvadjam, sin nas uvek zalosno preklinje da se pomirimo.

Ali kako desetogodisnje dete moze otkloniti senku ratnih oblaka dvoje odraslih ljudi?

Kasnije se ovo promenilo. Za vreme svadje, i po okoncanju naseg sukoba, sin nas vise nije preklinjao da se pomirimo, uzimao je bojice i na papiru predano slikao.

Na njegovim slikama stalno se javljao jedan te isti motiv, stan sa dve sobe i kuhinjom. Pod prekriven crvenim tepihom, zidovi reljefno obradjeni, svezih boja koje zaslepljuju oci. Dusek kao iz snova, sofa od govedje koze. Na terasi najlepse orhideje, cvece i biljke iz roda paprati asparagus, u ovalnom akvarijumu zlatna ribica koja zamahuje perajima i tako pliva. U kupatilu bojler i tus iz koga prskaju buketi vodenih iglica.

Sve je to i bio razlog zenine i moje svadje. Nasa troclana porodica stanuje u jednom sobicku od dvanaest kvadrata, kada rasi- rimo dasku za spremanje hrane to postaje kuhinja u koju moze da stane dvoje ljudi, soba je tako licila na oronuli DJC.

U ovih dvanaest kvadrata su: polica za knjige, kredenac za posudje, orman za odela, dvosed, stocic za caj, radni sto i krevet, oni zauzimaju tri petine sobe, mozete da zamislite koliko je prostora preostalo.

Tako je zivot obilovao neugodnostima. Kada smo zena i ja vodili ljubav strahovali smo da ne probudimo usnulog sina, uplaseni kao kakvi lopovi. Stesnjena troclana porodica je zimi mogla tako i tako, ali je leti uzareno Sunce ceo bogovetni dan grejalo sobicak koji je licio na furunu u kojoj su se, dakako, pekli ljudi, lezeci na krevetu, po telu su izbijale graske znoja, bili smo stisnuti jedno uz drugo, kao da smo se kuvali u prokljucaloj vodi kakvog lonca. Nije bilo pomoci, bio sam prinudjen da rastavim karton kutije u kojoj je ranije bio upakovan nas TV u boji, i da ga prostrem po podu praveci od njega lezaj. Tokom celog leta noci sam provodio na njemu.

Zena mi je prvo gundjala, okrivljujuci me za sve, a zatim je zapocinjala svadju i grdnju:

"Cetrdeset pet mi je godina, jos imam pet godina do penzije, zar da ceo zivot provedem u ovoj stali?"

"Zar se porodicnim domom moze nazvati ovaj boravak u radnickoj sobi?"

U stvari, ja sam takodje bio veoma uznemiren. Pa ko ne bi zeleo da stanuje u prostranijem stanu? Ako bih, odricuci se kilograma i po crnog luka i kilograma kineskog luka vlasca, mogao da kupim stan, odmah bih za to stegao kais; ali realno, kada bih prestao i da pijem i da jedem, tesko da bih i od tog, celog zivota stedjenog i sakupljanog novca, mogao da kupim neki bolji stan.

Zbog toga sam, suprotstavljajuci se zeninom neprekidnom svadjalackom tonu i psovkama, u stanju kada me je strpljenje izdavalo, bio prinudjen da joj uzvratim istom merom, tako da u kuci po citav dan nije bilo mira. A sin je zbog svega ovoga, naravno, uplasen trpeo.

Znao sam da je dete slikalo u nameri da se izbori sa tim ne- prijatnim periodima zenine i moje svadje. Njegove suzne oci, koje su nas preklinjale da se ne svadjamo, sada su postale svetlece uljane iskre, par usredsredjenih orosenih zenica koje molecivo gledaju i ceznu za ljubavlju. Divio sam se njegovoj masti i talentu za slika- nje.

Mozda ce cudno zvucati, ali sin je iz dana u dan slikao jednu te istu sliku, tako su slike dve sobe i kuhinje prekrile zid iznad naseg kreveta.

Jednom prilikom kada sam se posvadjao sa zenom, sa grizom savesti sam prisao sinu i pun razumevanja mu rekao:

"Sine, slikanje je kao i pisanje knjige, treba da naslikas zivot koji dobro poznajes, zato uzmi i slikaj ovaj nas sobicak, samo tako ces napraviti dobru sliku."

Sin mi rece: "Tata, ja dobro poznajem i dvosoban stan, Nanan i Juenjuen iz naseg razreda stanuju u takvim stanovima. Bio sam kod njih i igrao sam se tamo; Nananov tata je direktor fabrike a Juenjuenova mama je generalni direktor neke firme, imaju zaista lepe stanove."

Kada mi je to rekao, progutao je pljuvacku, obrazi mu zaigrase kao da je upravo halapljivo progutao zalogaj kakvog ukusnog jela. Nemocan da ih zadrzim, suze mi kliznuse niz obraze. Bio sam zahvalan, zahvalan sinu, osetio sam jaku zelju da ga privijem uz sebe i poljubim. Kod svojih drugova on je video lepe stanove, ali mi nikad nije prigovarao, niti me je krivio, kao sto je to cinila moja zena.

Zapocnemo li svadju, sin je odmah uzimao da slika onu sliku na kojoj su bile dve sobe i kuhinja, predano kao kakav slikar ludo zaokupljen svojim delom.

Mozda je sin zaista svojim postupkom dirnuo bogove? Posle svega, od firme sam dobio dvosoban stan, to ju je kostalo 110 000 juana.

Medjutim, mesec dana pre nego sto sam saznao za to, razveo sam se od zene.

Razumno dete je ostalo uz mene.

Da bih mu izrazio svoju zahvalnost, sobe, terasu, kupatilo, sve sam to opremio i uredio onako kako je on to slikao na svojim slikama.

Za sebe sam uzeo vecu sobu, a njemu sam dao manju.

Prve noci u novom stanu, rekao sam mu:

"Sine, od sada ces ziveti u svojoj sobi, i uveren sam da ces jos bolje slikati onu svoju sliku."

Ujutru sledeceg dana, kada sam usao da ga probudim, video sam ga kako lezi opruzen preko radnog stola i tako spava. Krevet nije ni taknuo. Na stolu je lezalo vise od deset slika. Ovoga puta sa izmenjenom sadrzinom, na njima je bio naslikan onaj nas sobicak u kojem smo ranije stanovali.

Probudio sam ga i rekao mu:

"Sine, kako to da vise ne slikas onu svoju sliku? Ono za cim si ceznuo na njoj, vec se ostvarilo, a."

Sin je svojim pospanim i tupim pogledom gledao nas novi dom, zatim je pogled skrenuo na slike koje je celu prethodnu noc slikao, a onda je glavu prislonio na moje grudi i zaplakao.

Maj, 1995.

Chai Pheibin (Cai Peibin)

Zima bez snega

Podne, zaledjena reka se pokrenula.

Sang je dugo stajao na njenoj obali i stisnutih ociju gledao bledo Sunce.

Neki golub je curliknuo i narusio suncevu svetlost, krila vetra su mrsila prosedu Sangovu kosu. Beznadezno kruzenje vazduhom; Sang je razmisljao o ovoj sivo-ledenoj zimi, o ovom golubu ... o beznadeznom kruzenju vazduhom.

Sang je duboko uzdahnuo zureci u daljinu severne obale reke; mirnom povrsinom vode opet je kliznuo nezni zvuk. Smrvljeni list; preostali led se pokrenuo kao duh tame koji bezuspesno sakuplja zrake svetlosti. Cas dalje, cas blize, golub je obletao oko reke i tuzno curlikao ...

Sang se svim silama upinjao da zadrzi beskrajnu tugu koja se nenadano javila, tugu koja je plavila studen u dubini njegove duse.

O, sneze koji odlazis i nikada se vise ne vracas, tuzno je razmisljao Sang.

Zatvorio je oci, pahulje snega su se nehajno kovitlale vazduhom, krv mu snazno navre.

U raskosnom sumraku tuzno curlikanje se opet javilo, njegova cudesna lepota se neometano sirila divljom pustopoljinom. Otac je sekao bambus i slucajno zasekao ruku iz koje je potekla krv, na uglacanoj povrsini bambusa izrezbario je aromaticne trave, sjaj raskosnog sumraka blago se jaruzio u rumenim oblacima koji su, jedan po jedan, gasnuli.

Sangicu, dodji, idemo da vidimo sneg. Otac rece.

Sang je svirao frulu, milo se nasmejao. Video je najbelji moguci sneg kako nezno leluja oko njega i tiho mu nesto cucori.

Zajedno sa ocem Sang je krenuo ka sjajnoj i bistroj reci; nebo je bilo plavo, i kao izmaglica, reka im je ljupko skakutala u susret.

Most, rece Sang.

Stali su na drvenom mostu, tu i tamo, ostaci inja su se sjajili, Sang je kroz udaljeno kukurikanje petlova cuo kako most i led, krc, krc, pucketaju.

Tata, zvuk leda, ca, tata?

Jos se nije potpuno zaledio, rece otac, a kada se led u potpunosti ne zaledi, u reci se nastani zmaj ...

Da li ga u svakoj reci ima? Sang je gledao u sjajno-tamnu povrsinu vode.

U svakoj ga reci ima. To sto cujes, ling, to je od zmajeva; "pravi zmaj" je u vodi, "zmaj koji nosi dobra znamenja" je na nebu, i kada cujes da zmaj ispusta ono 'ling', znaci da ce sneg! Veliki sneg, on moze da zaledi i unisti goveda, Sangicu moj. Sang je uplaseno gledao oca.

Tata, da li stvarno ima takvog snega?

Naravno da ima.

Je li veliki?

Ha! Veliki kao ti. Otac je pridrzavao Sangovu glavicu i smejao se.

A Sang, Sang kao da je ceznuo za nekim licem koje bi, sua, osvetlilo prelepu, tamom obavijenu noc.

Bas je prijatno vece, mislio je Sang, prijatno kao muzika frule. Sang je cuo odjeke, gu, gu, iskidanih kliktaja ptica, koji su dolazili sa livada.

Odjednom se okrenuo i seo na paperjasti pelen, bezbrojne pahulje snega su prekrivale sve, cinilo se kao da su ga sveti i cisti labudovi u zanosnom plesu okruzili ...

Sneg, Sang je poskocio ... Tamo sa beskrajnih planinskih venaca dolazio je tuzni curlik sivog goluba.

Obavijeni sjajem mesecine, neprekinuti planinski lanci su cutke stajali.

Sa ocem je Sang oprezno presao zaledjenu reku, zatim su prosli kroz sumarak koji se kupao u mesecevoj svetlosti i vodi. Kroz njega je vijugao puteljak koji se zmijoliko usecao u planine i ulazio u tajnoviti svet ogromnog prostranstva beline.

Zaslepljujuce svetlo fenjera. Tvoja mama sigurno vidi ovaj sneg, bas ima srece, otac rece, eh, kako je samo lep ovaj sneg!

Sang je na oceve reci briznuo u plac.

Kao sneg koji je vejao selom, njegov plac je ispunio staju. Seoski trg je bio prekriven belim pokrivacem. Sang je kao zmija uvukao vrat. U dvoristu su se tiskali seljani. Probijajuci se izmedju njihovih nogu, Sang je video majku koja je kao blistavi drevni mesec lezala na polozenoj asuri od bambusa. Vatra se u mangalu razgorela, velike pahulje snega su licile na zanosne latice cveca koje su se u mangalu rascvetavale. Neki crnpurasti starac je zvonkim glasom pozivao: stavite telo u kovceg.

Sang se nagnuo nad crvenim kovcegom, osetio je zastrasujucu ozbiljnost trenutka. Majka je, kao camac na vodi, plutala iznad gomile ljudskih ruku i nekuda otplovila iz sela.

Na raskrsnici izvan sela, jedan sivi golub je, tuzno curlicuci, doleteo, i udario u vrh crvenog kovcega. Veoma neprijatan zvuk, kovceg se zatim izgubio u nepreglednom prostranstvu livada.

Otac mi, oslonjen na svezu humku, rece: tvoja mama je otisla da stanuje u sneznom selu. Sang je snazno stiskao njegovu ruku i cutao. Levom rukom je uzimao komadice smrznute zemlje, zemlja se mrvila i razvejavala kao sneg.

Tata, da li stvarno ima takvog snega?

Naravno da ima.

Fenjer u ocevoj ruci se zaljuljao, vatreni jezicci se povise i oprljise staklo fenjera.

Da li si stvarno video takav sneg tata?

Naravno da jesam.

Da li si ga video u sneznom selu gde zivi moja mama?

...

Sang je zurio u oca, video je pahulje snega koje su se u velikom broju kovitlale za ocevim ledjima i prevrtale se u vazduhu ... Udaljeni horizont, sneg se 'lung', 'lung', valjao neprekinutim planinskim vencima, njegove pahulje su udarale u snazna oceva pleca i, jedna po jedna, nadolazile i povlacile se, kao more za vreme plima i oseka, cinilo se da udaraju u kakav greben.

Sneg! Bolno je uzviknuo Sang.

Sang, Sangicu. Ocevo telo se silovito zaljuljalo.

Sang, Sangicu, vidi kako je samo beo ovaj sneg! Snezni konji, snezne krave, pa snezno selo.

Sivi golub je neprekidno curlikao nad snegom zavejanim selom, opor miris i dim spaljenog sena nisu dozvoljavali Sangu da otvori oci.

Dodji, otac rece, idemo da vidimo sneg, Sang. Sang se drazesno nasmejao. Drzeci se tako, na toplim ocevim ledjima, presli su reku. Ne pomeraj se, otac rece, sedi tu na tom stogu sena. Kiselkasti, opori miris dima spaljenog sena, kao smrdljivi sir od soje, nije dozvoljavao Sangu da otvori oci.

Otac je dodao jos grancica, vatra u polju se razbuktala paleci tako slabasno svetlo veceri. Sang se osecao kao da je i on sa tim grancicama drveca sagoreo i iscezao.

Tata, a sneg? Sang je video kako mu se topla ceznja gubi u zagrljaju plamenih jezicaka vatre.

Sangicu, otopila ga vatra.

Da li jos postoji snezno selo?!

Istopilo se, sve se istopilo!

Da li se bas sve istopilo?!

Sve se istopilo, istopilo i postalo voda.

Da li se bas sve istopilo i postalo voda?!

Istopilo se! Otac je sa izrazom duboke ljubavi netremice gledao Sanga.

Sve mu se pomutilo.

Spokojna povrsina recne vode, brojni sivi golubovi, neopisiva belina; cas daleko, cas blizu, uz tuzne curlike, golubovi su kruzili vazduhom.

Sang vise nije znao gde se nalazi.

Jul / avgust, 1991.

Hung Jing (Hong Dzing)

Zumbuli

Od onog dana kada sam se preselila, komsije su mi izgledale pomalo cudno. Brzo sam se sredila u svom stanu na prvom spratu koji je imao zaseban ulaz. Stajala sam pored prozora i udisala svez vazduh. U vrtu ispod kuce nalazio se beli sto sa stolicama, zavaljena u jednu od njih, neka gospodja sede kose, sklopljenih ociju upijala je za London retke zrake Sunca, dok je neki stari gospodin vredno potkresivao drvece i cvece. Sedokosi starac je bio malo pogrbljen, hramao je pri hodu, ali su mu pokreti bili veoma zivahni; izgleda da je upravo bio zavrsio sa potkresivanjem zivice od kineskih hrastova, koja je bila tako lepo uredjena kao da se stari sluzio kakvim lenjirom.

Sisla sam dole da se upoznam sa njima. Stara gospodja me je odmah zadrzala, ponudila me da prvo sednem, i tek onda me upitala rec, dve. Zatim me je uvela u njenu gostinsku sobu sa francuskim prozorima, koja se nalazila tacno naspram vrta, da mi pokaze veliku crno-belu fotografiju koja je bila okacena iznad kamina. Na njoj su bili mladic i devojka, engleski par, verovatno, neposredno posle vencanja; muskarac je bio veoma visok, ili je, mozda, devojka bila isuvise niska. Ta devojka zlataste kose imala je drazestan osmeh.

"To sam ja, Lili, verujes li u to?" Stara gospodja rece.

Pogledala sam je, lice su joj vec prekrivale bore, doduse ne tako duboke. Prozirna koza, vene su joj se vidno isticale po vratu i rukama, to joj je davalo veoma nezan izgled.

"Pre cetrdeset pet godina!" Rece stara gospodja sa neskrivenim ponosom. "Fotografisali smo se ovde, u ovoj sobi. Moj suprug je veoma brzo posle toga umro. Kuca je meni pripala, i ja sam ti ovde stanar sa najduzim stanarskim stazom!" Ona je to izgovorila veoma tiho, njen glas je bilo prijatno slusati.

"Ti stanujes u stanu iznad mene, i zato nemoj da mi uvece pravis sedeljke; nocu bez glasne muzike; kada hodas po sobi nemoj to da cinis kao da igras; kada spavas, nemoj da spavas kao da se sa nekim bijes. Pazi da ti se ne izlije voda, ukoliko se nesto desi", ona se okrete prema vrtu u kome je onaj stari upravo nesto kopao, i pokaza ka njemu, "mozes slobodno da potrazis Carlija."

"O, tvoj bastovan ume da obavlja i vodoinstalaterske poslo- ve."

"Carli sve ume. On nije moj bastovan, on je moj komsija od preko puta, eno ona kuca do one. Hej, zaboravila sam da te pitam, da li si ti Japanka ili Koreanka? Ha, Kineskinja! Izvrsno, i Carli je takodje Kinez, Kinezi su dobri ljudi."

Pogledala sam ka vrtu. Starac je jos uvek tamo predano radio, tako da nije cuo da govorimo o njemu. Posmatrala sam njegovu pognutu glavu, ma nije moguce, istocnjak.

"On se zove Carli. Ja ga zovem Carli. Njegovo prezime je N kao Nensi, G kao Georg. NG, kako se to izgovara?"

Izvinila sam joj se, i rekla da sam ja iz NR Kine i da ni sama ne znam kako se to izgovara.

"Samo dragi bog, kada nam bira imena, to zna!" Stara gospodja je imala smisla za salu; rano je pocela sa tim.

"Ime mu je jos cudnije, nikako da ga zapamtim. Kada se doselio, rekao mi je, ali sam jos onda odlucila da ga zovem jednostavno Carli. Ti si dosla u Englesku, i ti treba da imas jedno, dobro odabrano, englesko ime. Kako se ti ono zoves? Sali? Helen?

Rekla sam joj svoje ime. Ona odsutno rece: "Hong Kong?"

"Hung Jing." Ja tvrdoglavo ponovih.

"Ma dobro, dobro", stara gospodja nije htela da se oko toga prepire. Iz gostinske sobe smo izasli u vrt, Carli je upravo sakupljao alatke. Stara gospodja rece: "Carli, dodji na caj, ovde je tvoja zemljakinja."

Carli podize glavu i gotovo da se nije mogao opaziti osmeh na njegovom licu. Pruzila sam mu ruku da se pozdravimo. On brze- -bolje spusti alatke dole, ruka koju je ispruzio da se rukuje sa mnom malo mu je podrhtavala. Rekao je nekoliko reci, ali ja nisam nista razumela, mislim da je govorio guanduskim dijalektom, ili je to bio jezik nacionalnosti Hakas. Stara se gospodja umesa: "On kaze da su ljudi ovoga predgradja previse hladni. Njegov engleski samo ja razumem, slusam ga vec nekoliko decenija!"

Starac se stidljivo nasmeja i vise ne progovori ni rec; uzeo je kutiju sa alatkama i vratio se u svoj vrt, izgubivsi se u drvenoj baraci koja je sluzila kao ostava.

"On je za vreme Drugog svetskog rata bio regrutovan u englesku mornaricu, tamo se povredio, prignjecio je i polomio nogu; pre trideset pet godina od novcane nadoknade kupio je onu kucu."

Carlijev vrt je, prirodno, bio prelep. A onaj vrt koji je trebalo da pripadne onome ko je stanovao na spratu, sto ce reci meni, bio je samo jedno parce zemlje obraslo divljim rastinjem, kao da se radilo o nekom zecijem brlogu.

"Ako zamolim Carlija da mi uredi vrt, koliko bi me to na sat kostalo?" Upitala sam.

"On to ne radi za pare, on to radi samo za mene. Ako, kojim slucajem, prolivena voda iz tvog kupatila upropasti moj plafon, on ce ti to besplatno popraviti." Stara gospodja me pljesnula po rukama i bila je puna neke neskrivene radosti dok je to govorila. Pomislila sam da zbog nje i ja treba da budem isto tako srecna.

Komsije su bile veoma tihe, i obicno je bilo tesko primetiti da su uopste tu; po ceo dan nisu otvarali vrata. Ako povucem zavesu, povremeno vidim Carlija kako posluje u vrtu. Kada prodjem pored njega, on mi klimne glavom i osmehne se. Zapazila sam da mu se ruke sve jace tresu; i samo bi u danima kada Sunce prospe svoje zrake bila ponovo svedok scene koja me je docekala, onoga dana, kada sam se doselila: Lili zavaljena u stolici beskrajno upija suncev sjaj, svuda okolo se cuje zvuk Carlijevih vrtlarskih makaza, a na njihovim licima neizrecivo blazenstvo.

Lili je na travnjak stavila jednu porcelansku kadicu, u koju je bila usuta cista voda. Veverice, golubovi, vrane, cesto su dolazili tu da ugase zedj. Trska, ruze, irisi, bozuri, obasjani zracima za- lazeceg Sunca izgledali su nestvarno lepi. Mene su posebno op- cinjavali buketi raznovrsnih zumbula, bilo je tu belih, zutih ... I u Carlijevom vrtu je najvise bilo zumbula iz roda ljiljana, koji su rasli visoko i do jednog chia. Lili, zar to nije na engleskom rec za ljiljan?

Trideset pet godina! Ponekad me iznenada obuzme strah, pre trideset pet godina oni su se upoznali, a to je otprilike onoliko godina koliko i ja imam. Da li su i u ono vreme oni bili ovakvi? Dvoje usamljenih ljudi, muskarac i zena! Ili je, mozda, Lili zaista bila zlatokosa gospodarica, a kineski momak Carli verni sluga koji joj je sluzio kao bastovan za potkresivanje zivice i cveca?

Toga dana, kada sam se vratila sa posla, videla sam Lili na ulazu u vrt, cinilo se kao da bas mene ceka.

"On je otisao, on je neocekivano otisao!" Nije mi dala da progovorim, vec je povisenim glasom nastavila da prica. Nikada je nisam videla ovako uzbudjenu. "Carli! Vec su dve nedelje kako je otisao. Danas je suncan dan, tako da sam ja to tek danas primetila. Zvala sam Dom zdravlja, rekli su mi da je pao i polomio nesto, u bolnici je!"

Nisam imala bog zna sta da joj kazem, prirodno je da covek ima svoje vreme dolaska i odlaska. "Trideset pet godina! Nije mi rekao ni zbogom!"

Glas joj je podrhtavao, nije mogla dalje da govori.

"A mozda ni ti nisi bila pored njega, a?" Razmisljala sam umesto nje. "Tamo mu je bolje nego ovde, imace bar nekog ko ce da se brine o njemu." Engleska je bogata zemlja, i poslove ove vrste obavlja veoma dobro.

"Da se raspitam za adresu. U subotu cu te odbaciti kolima. Idemo da ga posetimo."

U petak uvece, tacnije u ponoc, Lili me je pozvala telefonom, rekla mi je da je mozda bolje da ne ide.

"Nije me pozvao da mu idem u posetu!"

Ostala sam bez reci. Mislim da je Lilina nevolja bila u tome sto je bila isuvise gorda. Englezi su takvi.

U rano jutro, oko sedam sati, telefon je opet zazvonio, bila je to Lili. Rekla mi je da ipak idemo. U redu, odgovorila sam joj, ali ako krenemo i oko deset, stizemo bez problema. Ako na putu ne bude zastoja, bicemo za nepunih pola sata tamo.

Kako je samo tesko pomeriti nekoga ko je lenj, ljutito sam razmisljala. Lili se, verovatno, poslednjih decenija na isti nacin odnosila i prema Carliju.

Ja sam, za svaki slucaj, oko devet i petnaest sisla i pokucala na njena vrata. Prvi put sam je videla doteranu i spremnu za izlazak. Odisala je ozbiljnoscu, nasminkana, izgledala je mladje, ali joj je lice odavalo iznurenost.

Kada sam dezurnoj sestri rekla Carlijevo ime, ona mi se obratila: "Oh, gospodin NG, da proverim telefonom."

Njen telefonski razgovor je bio veoma kratak. Uzdahnula je nekoliko puta, spustila slusalicu i pogledala nas, "Dosli ste prekasno", ona nastavi: "Operacija je prouzrokovala oboljenje srcane arterije, deset dana nije bilo promene njegovog stanja, juce je preminuo."

Bas kada je nebo bilo najlepse, automobil je usao u tihu ulicicu u kojoj smo stanovali, oblaci su svuda bili rasuti, kao bledunjave pecurke u vrtu posle kise. Na zapadu se tamni veo noci lagano spustao. Kada je izlazila iz kola, Lili je imala mnogo prirodniji izraz lica nego kada smo kretali, promrljala je da su oni snazni kineski hrastovi dosta ruzni. Kada sam to cula, doslo mi je da zaplacem. Izgleda da je razmisljala da potrazi nekog da ih potkrese, naravno uz odredjanu novcanu nadoknadu. Eh, ova stara engleska gospodja, mislila sam u sebi; a opet, ponovo sam pomislila, mozda i nije lose biti takav, nema puno stvari koje te mogu povrediti i rastuziti.

Uvece, sa razumljivom brigom, otisla sam do Lilinog vrta, u njemu su svetiljke bile pogasene, i kao da je vec bila otisla na pocinak. Probala sam da je nazovem telefonom, on je dugo, zvr, zvr, zvr, zvonio, ali mi se niko nije javljao, izgleda da je iskljucila zvono na njemu.

Sutradan sam strcala dole da pogledam sta je to sa njom. Ali kada sam otvorila kapke na prozorima, nista nisam mogla da vidim. U sobi je bilo tiho, i kao da se cuo zvuk obrtanja Lilinog tela u krevetu. Ali njeno neodgovaranje na moje telefonske pozive nije mi davalo mira. Sta da radim? Ponovo sam telefonirala, kucala na njena vrata, ali od svega toga nista. Treceg dana nisam mogla da izdrzim, bila sam prinudjena da pozovem policiju.

Sa dva policajca sam otvorila vrata Lilinog stana, kosa joj je bila u neredu, obucena u spavacicu, kao da je tek ustala iz kreveta. Nije bilo neke upadljive promene na njoj, samo je tako zurila u nas. "Nista mi nije, zaista mi nije nista!" Glas joj je bio prilicno promukao, ali se na njenom licu nisu videli tragovi suza. Prvi put sam shvatila da je teze utesiti onoga ko ne place nego onoga ko place.

"Povedite malo vise racuna o njoj! Ukoliko bude nekih problema, pozovite nas." I kao da je ton njihovog glasa govorio: to je sve sto mi mozemo da uradimo.

Ispratila sam policajce i zastala u Lilinom vrtu, u porculanskoj kadici vise nije bilo vode. Nekoliko ptica 'cien' iz- bacile su svoje kao sneg bele trbuscice, letele su nebom i izmedju grana drveca, cvrkucuci. Cak i sa povredjenom nogom, u ono vreme, Carli nije mogao a da nema bar malo sarma, on je u ono vreme bio u najzrelijim godinama za jednog meskarca. Lili je tako tragicno potiskivala svoju ceznju; i sta li se u njenoj glavi motalo ovih trideset pet godina? Da li boja koze razdvaja tela ili deli ljudske duse? A mozda ni ona sama nije znala sta hoce, i sada kada je izgubila Carlija, tek sada shvata? Ni meni nije bilo jasno, pomislila sam na bol moje sopstvene duse.

Pogled mi je sa Lilinog vrta odlutao do Carlijevog vrta: isto propadanje, isto divlje rastinje, sve je bilo prekriveno opalim liscem. I one, koji su se u tisini rascvetavali, zumbule, kao da je i njih Carli poneo sa sobom. Nigde ih nije bilo. Samo je pored kruznog zida, nisko sazidanog od komadica cigala, koji je on sam podigao, rastao jedan bledo-crveni zumbul. Otisla sam do njega i pazljivo ga ubrala. Ovaj sam zumbul koji je, prvobitno, pre mnogo godina Carli svojom rukom trebalo da pokloni Lili, naslonila uz francuski prozor njene spavace sobe.

I pozelela sam da njegov miris, koji se sirio kroz dubinu pukotina u zidu, podigne Lili iz kreveta.

Avgust, 1996.

Cia Phingva (Jia Pingdja)

Staklo

Dogovorili smo se da se nadjemo u juznom delu ulice D'ba pored desete bandere, otisao sam tamo ali njega nije bilo. Nisam dolazio u ovu ulicu godinu dana, sa obe njene strane gotovo su sva vrata izmenila svoj izgled u vrata od stakla; hladne su zime, retko se Sunce javi, a kada ga ima, stakla bljestavo zasjaje, ulica izgleda puno otvorenija, i nekako dodje dublja, red svetlosti. Naslonjen na banderu, popusio sam jednu cigaru. Ulicom, a i po staklenim zidovima, promicali su ljudi, nije se moglo razaznati ko je od njih stvaran a ko samo lik u staklu. Potom sam osetio da neko komentarise nesto, mislio sam da to prodavac iz radnje preko puta nesto go- vori. Okrenuo sam se i shvatio da su tu, tik uz mene, u staklenom izlogu, neki ljudi buljili u mene i dosaptavali se nesto. To su se meni podsmevali sto sam usred zime bio obrijan do glave, a mozda su me sa prezrenjem gledali i zbog urolanog i kanapom uvezanog jorgana postavljenog vatom, koji sam drzao u ruci? Ma sta me se tice! Hteo sam da sretnem Vang Joufua! Podigao sam pogled i osmo- trio nebo, cisto belo, kao da je i ono bilo samo nesto vece staklo. I sada sam se kajao, nije trebalo prvo da odem do stare Liu, trebalo je da joj dam novac i da odmah krenem, ali ona me je neprestalno za- pitkivala o sinu, sta on to radi dole na jugu, da li se prilagodio klimi, da li se navikao na hranu? Pare je prebrojala jednom, pa jos jednom, zaplakala je i izustila: "Moj sin ... ... moj sin!" Zadrzao sam se sat vremena, Vang Joufu se nije pojavio, a mozda je i bio, pa otisao?

Odlucio sam da pricekam jos neko vreme, usao sam u cajdzinicu koja se nalazila na suprotnoj strani ulice, ispijao sam caj i bacao pogled ka banderama koje su se nalazile na ovoj strani, jedna zena razbarusene kose je prosla bez zaustavljanja, samo je obrisala suze sa lica, ruke opet sakrila ispod kaputa, i nastavila dalje. Neki onizi debeljuca je stajao tamo i citao reklamni oglas za lecenje polnih bolesti koji je bio zalepljen na banderi, hitrim pokretima je nesto izvukao iz nedara i takodje nalepio gore, vukuci noge potrcao je nekoliko koraka, a zatim se opet laganim koracima udaljio. Vang D'guei je opisao svog oca kao visokog coveka koji se malo povijao u hodu. Pored cajDzinice su sagradili restoran sa inostranim ulaganjem, koji je bio najveci u ulici, prostrana sala za sastanke bila je sva u staklu; radovi na njoj verovatno jos nisu bili okoncani, jer je upravo neki covek sa belim sprejom na jednom velikom komadu stakla ispisivao 'PAZI STAKLO'. U drugom uglu, cetvorica su namestala drugi komad stakla, ko zna zbog cega ljuti; psovali su i sutirali nogama polomljene komadice stakla koji su bili rasuti svuda po zemlji, dok su se zraci Sunca na njima palili i gasili, cineci tako jednu povrsinu nepotpunog sjaja.

Da je sumrak, Sunce bi tonulo na zapadu, a na staklima sa obe strane ulice D'ba pojavilo bi se po jedno Sunce, zar ne bi tako opisalo krug sve veceg, sve blizeg Sunca na zalasku? Koliko bi samo lepote bilo u tom prizoru! Za trenutak sam na krilima maste bio duboko ponet, hej, pa necu valjda ovde da cekam do sumraka!

Posto sam popio jedan kotlic caja, vratio sam se kuci. Zena mi rece da je Vang Joufu zvao, i da je neprekidno objasnjavao da se razboleo i da nije mogao da dodje na ugovoreni sastanak, kao i to da je zamolio da se sutra pre podne ponovo nadjemo u ulici D'bi koja je odmah iza ulice D'ba, i to na njenoj juznoj strani pored desete bandere. Razboleo se, a? Bas je nasao kada da se razboli, kako to da nije umro?! Sledeceg dana ipak sam otisao do ulice D'bi, ispod desete bandere zaista je sedeo neki starac. Kada me je video da prilazim, on brze-bolje ustade; bio je veoma visok, visi od svog sina, ali mu je glava dosla nekako mala, mala i pomalo komicna. Lice mu je bilo podnadulo, licilo je na veknu hleba, oci su mu se skupile u jednu tanku liniju, oko cela mu je bio obmotan zavoj sa gazom. Upitao sam ga da li je on otac Vang D'gueia? On, onako uspravljen, povijenih ledja, neprekidno klimajuci glavom, rece: "Ja sam Vang Joufu." Rekao sam mu da je, posto je povredjen, mogao da mi kaze svoju adresu, i da bih mu kuci odneo ove stvari. Na to, on odahnu malo, pa onda rece kako mu je stan premalen i ne bas tako sredjen, a i nije mogao da dozvoli da ja idem tako daleko. Rukama je opipao celo, rece mi da je pao, ali da to nista ne smeta.

"Juce nisam mogao da dodjem", osmehnuo se nelagodno, "naljutio si se, a?"

"Nema veze." Rekoh mu.

"Sigurno si se naljutio, a kako i ne bi?"

"Ma, nema veze."

"Bas si se bio naljutio, stvarno izvini. Ostario sam i nisam vise nizasta ... "

Sto sam mu vise ponavljao da to nema veze i da nije nista, on mi se sve vise izvinjavao, i dotle je doslo da je cak malo pocepao gazu sa cela kako bih se ja uverio da se on zaista povredio. Starcev karakter je malo podsecao na karakter njegovog sina, i to me je dodatno razljutilo.

"Kako si, bre, tako jebeno blagogagoljiv!"

On se namrstio i nije izgovorio ni rec.

Dao sam mu urolani jorgan postavljen vatom i rekao mu da je sa D'gueiem sve u najboljem redu, a onda sam mu dao novac koji mu je poslao D'guei da njime omoguci lecenje svojoj staroj. On hitro pogleda oko sebe, i kada se uverio da nema nikoga u blizini, otkopca kais na pantalonama i novac stavi u Dzep dugackih vunenih gaca, pa rece: "Da te castim vrucom rakijom!"

Odbio sam. On se okrenuo i posao ka zapadnom delu ulice, zatim se ponovo okrenuo i poklonio mi se. Upitao sam ga da li mu je kuca daleko odavde, da li treba da zaustavim vozaca da ga odbaci. On mi rece da mu kuca nije tako daleko, da je tu u malom sokaku pored juznog dela ulice D'ba. Na to sam ga ja upitao zar nije bolje da prepreci ovom ulicicom do ulice D'ba, a ne da bespotrebno zaobilazi zapadni deo ulice D'bi, zar nije tako blize? Starac se nasmeja i rece: "Aaa, ja ne idem u ulicu D'ba." Obrte se i ode mrmljajuci: "Ni po koju cenu ne idem u ulicu D'ba."

Pa dobro, on nece u ulicu D'ba, a ja bas hocu tamo da idem, nije bio los onaj jucerasnji caj u onoj cajDzinici, a i jeftino je; mogu i da telefoniram pajtosima da dodju, nismo se videli godinu dana, ako im bas ne ide kako treba, mogu da ih pozovem da sa mnom zajedno krenu na jug. Kada sam prolazio pored raskosnih vrata onog restorana koji je sagradjen uz pomoc inostranih ulaganja, na velikom staklenom zidu sale za sastanke, bilo je zalepljeno jedno obavestenje

------ Juce je zbog neisticanja upozorenja na staklu koje smo na- mestali na nasem restoranu neko nesrecnim slucajem uda- rio u njega i povredio se. S duznim postovanjem, molimo povredjenog da sto pre dodje do nas i primi novcanu nadoknadu na racun povrede, kao izraz naseg kajanja sto je do ovoga doslo. Kada sam procitao obavestenje, bio sam prijatno iznenadjen ovim postupkom ljudi iz restorana koji je sagradjen uz pomoc inostranih ulaganja, i odmah mi prolete kroz glavu da nije stari Vang Joufu udario u to staklo i tako se povredio? Sto sam vise o tome razmisljao, sve vise me je obuzimalo osecanje da je to vrlo moguce, obradovalo me je to sto je stari mogao da dobije novcanu nadoknadu! Ej, ej, u trenu se u meni rodi ideja: novcana nadoknada je sigurna, to je nacin da oni opravdaju sebe, zasto stari ne ode i korak dalje, neka u sudu pokrene parnicu protiv njih, iskoristi priliku i tako dobije jos veci novac! Bio sam ponosan na svoju, nadasve pametnu zamisao i tako sam sutradan telefonirao Vang Joufuu. Na moje insistiranje, ponovo smo se dogovorili da se nadjemo istog dana po podne u ulici D'ba, ne, u ulici D'bi, i da u restoranu "Crvena zvezda" uz rucak popricamo.

Ulazna vrata restorana "Crvena zvezda" bila su obicna, ali je unutrasnjost restorana, i to oba njegova sprata, bila uradjena od stakla; tako da ako sedim u gornjoj sali restorana, mogu da vidim ljude koji prolaze hodnikom. Namerno sam odabrao bas ovo mesto, zeleo sam da proverim da li je on zaista udario u ono staklo restorana koji je sagradjen uz pomoc inostranih ulaganja, i tako se povredio. On se tacno u dogovoreno vreme pojavio tamo gde smo rekli. Cim sam ga primetio u staklenom prolazu, glasno sam ga pozvao; on me ugleda, lice mu se razvuce u osmeh, teskog hoda, oprezno je isao, i kada je bilo jasno da je hodnikom dosao do ulaznih vrata u salu, jos jednom je rukama opipao da se uveri da su to tu zaista vrata, neprekidno saginjuci glavu, usao je unutra.

"Umesto da ja tebe pozovem da izadjemo negde, ti si pozvao mene!", on rece, "o ovome cu detaljno izvestiti D'gueia, cim se vrati, reci cu mu da te on izvede i casti."

"Ma sta ti je, D'guei i ja smo prijatelji, sta je to jedan rucak!", sipao sam mu pice u casu. On brze-bolje rece: "Ne smem da pijem, povredjen sam."

"Zar ti to nije proslo? Ujko, jesi li se to povredio u ulici D'ba, u onom restoranu koji je sagradjen uz pomoc inostranih ulaganja?"

"Ti ... ... Sta je sa tim restoranom?"

"Znaci stvarno si se tamo povredio!"

"Ovaj ... "

Stari me je gledao, tamo je stajao neki porcelan, video sam da zeli sve da porekne, ali mu lice prekri crvenilo, skrusenog glasa tiho rece:

"Tamo sam se udario." Odjednom se sav uprepodobio, izgledao je jadno, kao dete koje su uhvatili u nedozvoljenoj radnji.

"E, onda je dobro." Rekao sam mu.

"Ali ja nisam to uradio namerno." Stari se vidno uzbudio. "... ... Kako staklo moze da bude onako cisto, kao da ga i nije bilo tamo ... ... Veruj mi, istinu govorim. Onog dana sam se prehladio, glava mi je bila u haosu; izasao sam posle tvog telefonskog poziva, prolazeci onuda, jasno sam video da ispred mene nicega nema, produzio sam, prosao, i tup, udario. Citavog zivota sam pazio sta radim, takav sam covek, ali ostario sam, ostario, i eto udario u staklo. Zaista sam jasno video da nicega tu nema, ali bilo je staklo, ono me je prevarilo. Zid je, bre, zid, i tu nema sta; zasto su svi ko sumanuti poceli od stakla da prave zidove?" U strahu da se stari previse ne uzbudi, pomogao sam mu da sedne.

"Danas je ljudi puno a mesta malo, postavljanjem stakla vizuelno se uvecava prostor."

"Ali to ide na stetu coveka! Stvarno se ne moze razlikovati gde se moze proci a gde ne. I kroz ova izlazna vrata ne znam kako da izadjem!"

Nasmejao sam se.

"Pa sta je sad sa onim restoranom?"

Nisam mu nista odgovorio, vec sam ga upitao:

"Povredio si se, pa zasto si tako tesko povredjen otisao?"

"Opa, staklo se razbilo, tek tada sam shvatio da sam udario u staklo. Iz restorana su istrcale tri devojke, pridrzale me, lice mi je oblila krv, bas sam ih uplasio; one su zatim usle u restoran da donesu ciste krpe i previju mi ranu, ali ja sam se pridigao i pobegao. Kriv sam, sebican sam, uplasio sam se da mi, kada opet izadju, nece dati da odem. Nemam ja cime da im platim ono staklo!"

"E, a oni te sada svuda traze."

"Stvarno, jos me traze? Vec nekoliko dana nemam hrabrosti da prodjem ulicom D'ba; stoje tamo i zagledaju prolaznike ne bi li prepoznali coveka koji je to uradio?"

"Zalepili su obavestenje ... "

"... ... "

Starac se zaplaka, iz pojasa izvadi novac i upita koliko moze da kosta komad stakla visokog preko sest i po metara.

Ja sam se grohotom nasmejao.

"Smejes mi se?"

"Ne treba ti njima da platis, vec oni hoce tebi da plate!"

"Meni da plate?"

"Da, tebi da plate." Rekoh mu, "oni su istakli obavestenje da traze coveka koji se povredio da bi mu nadoknadili stetu, i ja sam se danas nasao sa tobom da ti kazem da to sto ti oni nude ne prihvatis, ti treba da ih sudski gonis; da ih teretis za to sto restoran, koji je izvodio radove u staklu, nije na njemu ostavio nikakav znak upozorenja, zbog toga si se ti povredio, i koliko to oni tebi mogu da daju kao nadoknadu stete? Sudski ih goni, i platice ti ne nekoliko stotina juana, vec nekoliko hiljada juana!"

Stari se namrstio, oni crni biseri, koji su se jedva nazirali iza tamne linije njegovih ociju, zurili su u mene, on rece:

"Ti si, bre, 'ujko' bas sebican, udario sam u njihovo staklo i razbio ga, nasankao sam se u strahu da moram da im nadoknadim stetu; i treba da mi se podsmevas, ali i ja sam za zivota naucio nesto, ostario sam, ostario sam i dopustio staklu da me jednom prevari, i to je dosta, vise me niko nece obmanuti!" "Ali ovo je istina", ljutito rekoh, "mozes da odes do ulice D'ba i da pogledas obavestenje."

"Pa dobro, ti me nisi prevario, ali ce me preci oni iz restorana, ako im odem tamo, nije li to kao da sam sam sebi stavio glavu u torbu?"

"Ujko, slusaj da ti kazem ... "

Starac iz nedara izvadi veci zamotuljak novcanica i stavi ih na sto: "Ako vec kazes da sam ti 'ujak', molim te onda da im u moje ime das ovaj novac. Ukoliko to ne bude dovoljno, reci ces mi, cim se D'guei vrati, kazacu mu da on jos doda koliko treba. Ja zaista nisam to namerno uradio, stvarno je izgledalo kao da nicega tamo nema, ko je mogao da pretpostavi da ima staklo; moja je greska sto sam, kad sam ga vec razbio, pobegao. Hoces li da mi obecas da o ovome neces nikome reci ni reci, nemoj ni D'gueiu da pominjes, obecavas li?"

"Obecavam."

Plakao je, ponovo mi se naklonio, okrenuo se i udaljio se od stola.

Kako god da sam ga dozivao, nije se okretao.

Dosao je do staklenog zida, video je da se na njemu nalaze vrata, ispruzio je ruke i opipao, otkrio je da je to refleksija vrata sa suprotne strane, produzio je uz stakleni zid i tako konacno dosao do pravog izlaza; ponovo je opipao, nije bilo stakla, i onda je izasao.

Nije proslo vise od sata, sedeo sam tamo i ispio vrc pica, jelo nisam ni okusio, napustio sam restoran i krenuo ka ulici D'ba. U njoj su kao i pre, bljestala stakla, ljudi su promicali kao da su ribe u staklenom akvarijumu. Iskoristio sam priliku kada niko nije obracao paznju i strgao ono obavestenje koje je bilo zalepljeno na stakleni zid restorana koji je sagradjen uz pomoc inostranih ulaganja: kad stari nije meni poverovao, jos manje ce verovati ovom obavestenju, a ako ono i dalje bude tu nalepljeno, samo ce dodatno unositi nemir u njegov zivot. Otisao sam niz ulicu ka njenom istocnom delu; na samom njenom pocetku, ispod izloga foto-studija, opet je stajao komad stakla. Na preostaloj polovini stakla koja je i dalje visila u izlogu, kroz njegove naprsline, izlomljeni su bili i osmesi lepotica na fotografijama. Direktor foto-studija je glasno psovao onoga ko je udario u staklo, pa ko to da udari u staklo, zar je bio slep kod ociju?! Naposletku sam izasao iz uzane ulice D'ba, i jos iste veceri sam vozom opet otisao na jug.

April, 1997.

1 li (li) = 500m (prim. prev.)

1 ch' (chi) = 1/3 m (prim. prev.)

1 chun (cun) = 1/3 dcm (prim. prev.) Igra recima. Prvi karakter za rec 'gost' i za naziv nacionalne manjine Hakas, kojoj pripadaju glavni likovi ove price, je isti. Ova dvosmislenost se proteze kroz celu pricu. Tako se i njen naslov moze prevesti i kao : "Bio je jedan Hakas". (Prim. prev.)

1 mu = 0,0667 ha (prim. prev.)

Han - Han su, u stvari, Kinezi, koji cine 94% ukupnog stanovnistva NR Kine. Preostalih 6% stanovnistva cini 56 nacionalnih manjina. (Prim. prev.)

Centralna ravnica (zhongDzuan) - obuhvata prostor u srednjim i nizim tokovima reke Huanghe (Zuta reka). (Prim. prev.)

Juan - osnovna novcana jedinica u Kini. Da bi citaoci imali pribliznu sliku o kolicini ulozenog novca, danas je, otprilike, 1 USD = 8,5 juana. (Prim. prev.)

chi (ch') - 1 chi = 1/3 m (prim. prev.)

Ptica cien (jian) - U drevno vreme, u Kini, kaze legenda, ova ptica se koristila u nadmetanju. Poznata je i po tome sto muzjak i zenka stalno lete u paru. (Prim. prev.)

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1997 - Sva prava zadrzana]