 |
Broj 110 | |
KNJIZEVNOST U SVETU | ||
Hulio Kortasar: Noc prijateljica
Izabrala i prevela sa spanskog
Aleksandra Mancic Milic
-
Reve intense et rapide de
groupes sentimentaulj
avec des etres de tous les
carac eres parmi
toutes les apparences.
Rimbaud, Veilless
Jedna od zena koje treba da igraju ovu igru donela mi je iz Japana svesku od veoma tankog papira sa koricama od zute svile. Dugo je ostala devicanski cista, nista me nije podsticalo da pisem po tim stranicama stidotvorne beline. Sve dok jedne noci usamljenosti u rue d'Eperon, kada sam posle bogzna koliko odslusanih ploca i ispijenih casa video kako se radja jedna druga noc kojoj ja nisam prisustvovao zato sto to nije bila moja noc, video sam stvarne i izmisljenje prijateljice, mrtve i zive, okupljene u salonu gde je vazduh gust, gde ima velikih jastuka i tepiha i brizljivog nereda pomalo belle Žponjue, gde su lampe po podu, gde je dim od hasisa, gde se case i haljine mesaju sa otvorenim knjigama i drangulijama koje bi one pomilovale i ostavljale, noc prijateljic‹, koju sam gledao iz svoje usamljenicke kule motrilje kao posmatrac sopstvene carobne lampe, svojih marioneta, stvarnih ili prizvanih putem egzorcizma kroz romane ili pesme, predaju se igri u noci, odmeravaju se, razgovaraju, vole se i sale, sve tako lezbijsko a da to i jeste i nije, sve toliko njihovo, onakve kakve sam ih upoznao ili voleo ili samo zamisljao iza neke fotografije, pesme ili knjige, u koje sam ulazio kao sto cu sada uci naliv-perom u svesku od japanskog papira. Nikada nisam dosao do kraja te zabave, pretpostavio sam da je beskonacna i mislio da ce one ispuniti svesku svojim igrama, ali su se u svitanje umorile (siva, koja je plela paucinu preko prozora, nije bila njihova boja), izgledalo je kao da zevaju ili da su pospale po divanima, po podu, zagrljene ili same, sred jastuk‹, nogu i kose. Izmakose mi kao da su iskliznule iz sveske, a ovde je ono sto je ta sveske uspela da sacuva u svom svilenom puzu kojeg tako cesto prinosim uhu jos uvek trazeci njihov mrmor.
Enter deklamatorReka koja se u samu sebe uliva kruzna noc.
Plis od reci kojima se iskazuje vrludavi ples glasova kapaka bedara
prijateljice noc
njihove igre njihovo pomirenje duvan konjak Bas to tu, egzorcizam. Bas to, nezna izdaja.
*
Kruzna noc, reka koja se u samu sebe uliva.
Ovamo igre, aveti, liturgije, ovamo, dok sve jeste i nije.
Topologija: ovde Hronologija: sada Tipologija: ovako kako ih gledam
Njihove igre njihove lutke njihovo prstenje njihovi poljupci njihova poliedarska stakla njihovi zubi njihova ramena njihovi mirisi njihova beznacajnost i njihovi samrtni glasovi
Buenos Ajres Pariz Barselona Havana
Pektoralija prva
Na postelji od peska tone u dremez jedna naga zena na plazi
koliko si ih samo imala, gde li te je sve milovala nesanica od groznice od pijavica od kose od meduza od usmina i od usana
Na postelji od peska tone u dremez
ali kakav te akvarijum svetlaca cuva bdijuci stisnutih kapaka
gde je oblik tvojih ledja kroz vrtoglavicu video odlazak tvog dvojnika od pene i od zelene vode
splav sa brodolomnicima sto zube zarivaju tokom usporenih obreda, kada ozivljavaju neponovljive oblasti secanja noc svedoka
no man's land koja te posmatra, ravnodusno posmatra tvoj uglacani pektorale naspram dalekog disanja u senci gde te cekaju bliznji
jedna naga zena na plazi
kao Zilijeta i Barbarela i Valentina ali naga ni za koga: dajes se surovosti odsustva i soli i bronze
da, ali takodje sve one koje se nocas igraju da te prate i da se igraju
Prvi nagovestaj igara
zato sto je tako vec ponoc, jedna soba jedan obred jedna svetlost na podu mandarine sandale DZudi Kolins, long plaDz Nadja Gevara
dve su ili tri samo je jedna ili sve slusaju kako peva Dzudi Kolins jedu musmule gledaju se najvise se gledaju
(O kome ja to pricam, koga ljube kroz igru a dotle Ji Djing, potom Riba, u vreme rastuceg Merkura?)
One koje jesu, one kao macke. NJihove kanDze pridevi njihovi pogledi zamenice uzvici usmine i zadnjice
(Medju papirima i plocama samo igraju se iz daljine, iz Rima Ingeborg Bahman, mrtva, Dzenis Dzoplin i Nadja.)
Setting I
Ova casa viskija vec je bila puna, vec je izgubila trnovit venac u tvom nezasitom grlu.
A ti cutljiva, ti koja ne pijes i postavljas svoje vecito pitanje ocima-mravinjacima
Ili ti koja slusas u ovom ogledalu-vracalici cigarete, crne vlasi
Ne sluze se naslonjacama niti manirima Prostirka ih prisvaja u svoj crtez Pale svece puse marihuanu
Setting II
Pre svega pitanja, ogrlica pitanja Ako odgovara, cini to istovremeno i sve se mesa, i vise nije vazno.
Vazna su pitanja makaze koplja
Zasto nije dosla Beba? Gde si kupila ovu majicu? Mogu li da je probam? Daj mi je.
Pektoralija druga / Vizija zrtvovanja / Ozbiljne igre
(U drugom vremenu mozda, mozda u drugoj zoni ili nocas i ovde ali ispod i unutra ili samo u jednoj - onoj koja sanja potrbuske na tepihu dok je gledaju i smeju se jer prsti na njenim stopalima polako istrazuju crveno, zeleno)
Ali zar je to san?
Pektorale od tamnoplave gledji medju dojkama device koju svlace u podnozju stepenista ostavljajuci joj samo drhtaj kose
i dragulj koji iz njenog disanja hoce nepomicnim letom strave da poleti.
To nije vesti zaplet iz erotskog romana, oltar, svestenica uzanih kukova, robinje odevene kao leopardi dok preklinje, devojku disu, navlacenje proracunato do sitnica, sporo povlacenje falusa-ametista na mramor se prosula jedna zvezda pipaka koji traju samo tren
- Pogledaj, uziva u snu, skodi joj Vajt Hors, ne bi smela.
- Mislis li da joj muz?
- Molim te, pa ona spava da bi pobegla, jadnik je nikada nije video tako lepu i podatnu.
(Pokrij je malo, nemoj je ostaviti da tako naga sanja.
- Licemerko. - Hajde da je ljubimo, boli je sto je tako sama vrag ce ga znati u kakvoj pustolovini
Prilaze joj necujno kao macke, predu, gledaju se, dodiruju se klize vlazne nestasne pokrivaju usta u naslonjacama ostavljaju prazne case cigarete prilaze joj zraci zvezde se sklapaju a uspavana jeca
(Pektorale od tamnoplave gledji (ostavljaju joj samo drhtaj kose (dok preklinje, devojku dizu
Ozbiljne igre / Udvojeni san
Nepomicno je gledaju cekaju slusaju u tisini
Saucesnice njihova usta daju i primaju gusti dah
Jedan znak i jedno cikcak smeha jos blize nadnete nad lice vlazno od kose poslednja buncanja budjenje promuko krik
I jato smeha veselje strah to ce te nauciti da ne spavas u drustvu
Neodredjen miris znojnih bedara prati ih dok se odmaraju i sa njim se mesa Dzin sa biterom ono nesto sto ostaje u nacinu na koji se posmatra
i ona sto spavase dize se nasmeja se naljuti se ispituje ruku preko grudi
i dragulj iz njenog daha hoce nepokretan let strave da poleti strave sto postade igra slika izbrisivih vrtoglavo bacenih cim joj daju jedan tom kolins, i jedan laki strajk, of course.
Enter Valentina
Verovatno sve znaju da ces ih fotografisati i da ce te silovati svestenica jednog podzemnog carstva u kojem se govori jezikom za koji je obavezan glosar na kraju sveske.
Dodji obucena u kozu bez bica i bez cizama, golih nogu i golih grudi; hoces li tako, udvoj zelju usana koje se smese iza benson i heDziza.
Valentina iz Italije tvoja mini-suknja se ocrtava na samoj ivici nacionalne cenzure.
Dodji da slusamo Badena Pauela.
Pridji, Aleksandra
Pridji, bubice, ovde, kraj mene, priljubljenu uz reci te trazim.
Vec je noc, dodji u kuci nikoga nema
znas vec da su sve one kao ti, kao sto vidis, posrednice,
pada kisa u rue d'Eperon i Dzenis DZoplin.
Aleksandra, bubice, dodji u ove redove, na ovu hartiju od pirinca sa pirincanih polja u ovo mastilo sto tvojom kosom se igra
(Volela si te beznacajne stvari aboli bibelot d'inanitŽ sonore lepak i koverte knjizaru-igracku casu sa olovke sveske na linije)
Dodji, ostani, popij ovaj gutljaj, pada kisa, pokisnuces na rue Dophine, u prepunim kafanama nema nikoga, ne lazem te, nikoga nema.
Znam, tesko je, tako je tesko
ova casa je teska i ova sibica,
i ne volis da me vidis tamo gde je najteze, u mojoj odeci i mojim knjigama i ne dopada ti se sto toliko volim Dzerija Maligana
Zelis da me uvredis a da to ne boli da mi kazes kako to da si ziv, kako covek moze da jeste kada nema nicega vise osim magle od cigareta,
kako zivis, na koji nacin otvaras oci svakoga dana
Nemoguce, kazes, nije moguce.
Bubice, u redu, Bog te pita znam li, ali je tako, Aleksandra, sklupcaj se ovde, pij sa mnom, gledaj, pozvao sam ih, posrednice ce sigurno doci,
partDz za tebe, cela zabava za tebe,
Erzebet, Karin Bliksen, Vec shvataju, znaju da je noc nasa, vlazne kose penju se uz cetiri sprata, a starice ih spijuniraju iz svojih stanova
Leonora Karington, pogledaj je, Unika Soru sa slepim misem, Klarise Lispektor, aguaviva,
mehurici klize goli taru se o svetlo, Remedios Varo sa pescanim satom po kojem poskakuje laser, mlada Urugvajka bese tako dobra prema tebi premda nikada nisi saznala njeno pravo ime,
kakav skup, kakav sparni sah, kakva maison close od paucine i Telonijusa kako duga i lepa moze biti noc sa tobom i Dzoni Micel sa tobom i Elenom Marten sa posrednicama
animula duvan vagula Anais Nin blandula votka i tonik
Ne odlazi, odsutna, ne odlazi, igracemo se, videces, vec pristizu sa Ezrom Paundom i marihuanom sa ostacima supe i jednom ribom koja ce plivati zaboravljena, nesumnjivo, u lavoru, sa sundjerima, medju cepicima i telegramima ostalim zauvek bez odgovora
Olga je drvo od dima, koliko pusi ta crnka koju su ranile burnice, Petrove ptice a Natalija Ginzburg rasplice buket nedonetih gladiola
Vidis, bubice? Tako. Takodje i vec. Viski Maks Ros, Silvina Okampo, neko u kuhinji sprema kafu njena otrovnica peva dve kockice poljubac Leo Fere
Ne misli vise na prozore napolju iza Kisa pada u Rangunu - Pa sta. Sa igrom amo. Zamor (pticji konsonanti vokali suncokreta) Pridji, bubice. Smiri se. Ne postoje prozori ne postoji napolju i u Rangunu ne pada kisa. Sa igrom amo.
HULIO KORTASAR umro je u nedelju, 12. februara 1984. godine u pariskoj bolnici Sen Lazar. Rodio se u Belgiji, 26. avgusta 1914. godine, a odrastao u Banfildu, kraj Buenos Ajresa.
U jednom tekstu - u knjizi objavljenoj 1985, godinu dana posle njegove smrti, naslovljenoj Salvo el crepœsculo, sto doslovno znaci Osim predvecerja - Kortasar pise o povezanosti svog detinjstva sa pesnistvom: "Osecanje poezije u detinjstvu: voleo bih da znam vise, ali se bojim da ne dodje do naopakog umetanja, da se prisecam obaveza iz jednog hic et nunc koje skoro uvek izoblicava proslost (ukljucujuci i Prusta, ma sta naivcine o tome mislile). Ima stvari koje se vracaju u naletima, koje uspevaju da na trenutak ponovo izazovu detinje duboke utiske i nedostatak kriticnosti: osecam kako se cetvoronoske zavlacim pod pritke paradajza i u kukuruz u basti u Banfildu, kao car u svome carstvu, posmatram insekte bez entomoloskih posredovanja, njuskam vlaznu zemlju, lisce, cvece, onako kako sada to nisam u stanju da radim".
Kortasar nije voleo mnogo da govori o svom detinjstvu, a kada je to cinio, pominjao je sasvim odredjene dogadjaje. O svojim pesnickim pocecima ipak nije oklevao da pise: "Kao mnoga deca, poceo sam prvo da pisem pesme, pre proze; bile su to pesme sa savrsenom rimom i ritmom. Veoma lose kao pesme, naravno, zatrpane naivnim osecanjima i detinjastom pretencioznoscu... Bile su toliko savrsene da... posto sam majci pokazao dva-tri soneta, ona ih je procitala porodici. A ta je porodica bila najprozaicnija koja se moze zamisliti: kazali su majci da tu postoji samo jedno objasnjenje, a to je da sam ja plagijator, da sam te sonete prepisao iz neke knjige posto su me stalno vidjali kako nesto citam. Onda se majka uvece popela u moju sobu pre nego sto sam zaspao i postidjeno - jer me je u sustini veoma postovala i volela - pokusala da izvuce iz mene jesam li te pesme sam napisao ili sam ih prepisao iz neke knjige. Spopalo me je ocajanje, cini mi se da nikada nisam toliko plakao."
Sa Dzezom se, pak, susreo prvi put kao mladic, negde 1928. ili 1929. godine: ta se muzika podudarala sa Kortasarovom idejom automatskog pisanja, potpune improvizacije. Nadrealizam ga je privlacio - puno je citao Bretona, Krevela - a Dzez je za njega bio neka vrsta ekvivalenta nadrealizmu u muzici, muzika kojoj nije neophodna partitura. Dzez je postao i cesta tema njegovih tekstova, i Kortasar smatra da mu je pomogao i u stvaranju sopstvenog ritma recenice, koju je posmatrao kao stih u pesmi: "Verujem da pisanju koje nema ritam zasnovan na gradjenju recenice, na interpunkciji, razvoju prostih recenica unutar slozene, koje se jednostavno ne pretvara u prozu sa velikim unutrasnjim sudarima - ali tako da ne postaje kakofonija - nedostaje ono sto ja trazim u svojim pricama. Nedostaje mu neka vrsta svinga... koji ce objasniti sta se dogadja na kraju mojih prica, koliko je brizljivo gradjen ritam na kraju. Tu ne sme biti nijedne suvisne reci, ni tacke, ni zapete. Prica mora sudbinski da se priblizava kraju kao velika Dzez-improvizacija ili Mocartova simfonija. Ako se zaustavi, sve ode dodjavola." Ritam, kao pismo unutar pisma, predstavlja, vele neki autori, trag koji vreme ostavlja na telu, predstavlja predavanje telesnosti govoru.
Kortasar je poceo kao pesnik, objavljujuci 1938. godine knjigu soneta koju je kasnije odbacio, naslovljenu Presencias (Prisustva) i potpisanu pseudonimom Hulio Denis - kako je potpisivao i mnoge clanke koje je u to vreme objavljivao po casopisima - a zavrsio isto tako, jer je poslednja knjiga koju je pripremio pre smrti sjajna pesnicka zbirka, objavljena godinu dana posle njegove smrti, 1985. godine, pod naslovom Salvo el crepœsculo.
Taj naslov, pomenuh, doslovno znaci "Osim predvecerja", "Osim sumraka", ali bi na srpski mogao biti preveden i kao "Jesenje vece". Ovakav prevod opravdala bih cinjenicom da je za naslov svoje poslednje knjige Kortasar izabrao poslednji stih spanskog prevoda jednog haikua cuvenog japanskog pesnika Macua Basoa: Ovim puteljkom / ne ide vise niko, /jesenje vece - kako ta pesma glasi u prevodu Hirosija Jamasaki-Vukelica i Srbe Mitrovica. Prevodi i posredovanja nesto su sto je Kortasaru uvek bilo veoma blisko, a u pesmama iz zbirke Osim predvecerja o posredovanju se govori puno.
Navedeni haiku Baso je napisao 1694. godine: iste godine kada je i umro, citam komentar Jamasaki-Vukelica, koji objasnjava kako je to istovremeno unutrasnji pejzaz velikog majstora koji se u svojoj pedesetoj godini oseca sve usamljeniji na svom putu poezije.
U konacnoj verziji ove pesme Baso je napravio jednu intervenciju: zamenio je jedno slovo na kraju prvog stiha oznacavajuci postojanje kratkog prekida na tom mestu. Tom izmenom pomereno je teziste pesme sa treceg na prvi stih i pocetna tema koja je bila naznacena u poslednjem stihu, "jesenje vece", u smislu: kraj jeseni, odnosno, sumrak zivota, ustupila je mesto pravoj temi: usamljenicki put umetnika. Tako barem tvrdi komentator.
Ova pesma je objavljena u zbirci Basoovih pesama Dnevnik putnog ranca izdatoj 1695. godine, godinu dana posto je pesnik, u svojoj pedesetoj godini, umro. Osim preuzimanja i namernih podudaranja, javljaju se, dakle, i koincidencije izmedju Basoove i Kortasarove poslednje knjige.
O tome da je Kortasar imao u vidu znacenja ovog haikua govori - osim same Basoove pesme, navedene u knjizi - jos jedna pesma u istoj zbirci, naslovljena "Polihronije", u kojoj Kortasar kaze: Neverovatno je kad pomislim da sam pre dvanaest godina / napunio pedeset, ni manje ni vise. // Kako sam mogao biti tako star / pre dvanaest godina?
"Crepœsculo" nije, medjutim, u spanskom jeziku neka sasvim obicna rec. To je jedna od onih zagonetnih reci koje spajaju dva oprecna pojma: crepœsculo znaci sumrak, i svitanje: dva suprotstavljena trenutka u danu, svako od njih "izmedju dva svetla": vesper i aurora. Poigravanje imenima? Sasvim moguce. Osim predvecerja, ili Osim praskozorja? Ili ipak naprosto Jesenje vece?
Iz te knjige, izabrala sam ciklus pesama Noc prijateljic‹.
Aleksandra Mancic Milic