Broj 110
		KNJIZEVNOST U SVETU

Izabrao i preveo s nemackog
Nikola Cvetkovic

Usamljenik: negde leze jezera, vidim kako svetlucaju. U alejama neometanog samovanja sapuce lisce. Slike, pesme koje sam video i citao, ozive na trenutak. U tisini izigravam velikog gazdu. Da li bih rado bio medju ljudima? Zasto da ne? Ali smatram da kontakt s njima odnosi misli. Rasejanost opterecuje. Draz govora se lako gubi u razgovoru. Ipak, voleo bih da razgovaram s nekim. Kako smo samo nezahvalni! Tek kada nesto zelimo, spremni smo da kazemo hvala. Ono sto imamo, zanemarujemo. Predivna je duhovna sloboda usamljenog, njegove misli se u trenu pretvaraju u slike, za onog koji misli ne postoje daljine. Razlike u godinama su prevazidjene. Moralne granice odredjuje sam, moze da razgovara i sa zivima i sa umrlima. Nedostaju mi oni kojima i ja nedostajem; znaju koliko sam bio poletan. Ne plase me ni larma ni tisina. Treba strahovati samo od bojazni. Umesto da odem dvadeset puta na koncert, idem samo jednom, posle toga, sve sto sam cuo jako odzvanja halama moga secanja. Vrednost reci, odredjivanje njihovog dejstva, pre ce zaboraviti onaj koji govori nego li cutljivi. Potoci srebrne pene zanosno zubore niz stenovite zidove tihe maste. Vise cenim zamisljeni od stvarnog zivota. Kome bi palo na pamet da me zbog toga kori? Jos kao decko rado sam sanjario; bivao veci i ponovo manji. Postojanje prima oblik padine, gore, pa dole, i ostaje znacajno. Zivot nije najupecatljiviji tamo gde se govori o vaznom. Rasprave umanjuju sam predmet rasprave, vremenom iscrpljuju izvore. Razgovor umara. Usamljenog podjednako osvezavaju proslost i sadasnjost. Kada bih zaplakao, to bi mi u drustvu uzeli za zlo. Ovde mogu to da radim do mile volje. Tek ovde sam otkrio koliko su suze lepe, koliko je lepo rastvaranje u osecanjima. Gde bi mi drugde nego ovde bilo dozvoljeno da optuzujem ponos, da nadmeno, kao da se spustam stepenicama, zakoracujem u nizine sazaljenja, pokajnicki da stupam pred devojku, da uzivam u izmoljenom ponizenju? Ko se usudjuje da bude tako slab kao usamljenik, koga to stanje jaca osim njega? Nevolje uvek poticu iz potrebe za licemerstvom, sto ne vazi za mene. Ostavite me ovakvog! Izvesno je da cu svoje znanje, urodjenu veselost, snagu i umetnost prilagodjavanja i uravnotezavanja sakriti, sacuvati od ljudi na mnoge nacine vezane obavezama. Ipak, mozda vec drugi cine dovoljno dobrog, vernik uvek nalazi izvinjenja. Mora da postoji i neko ko je popustljiv i veselo veruje da to ne steti. Mrmljaju oko njega beskonacna podmladjivanja. Cuje pesmu pratokova kroz mir- ne sate. Hrleci sebi, bogati se. Ne bezi od ljudi. Tako bih voleo da sam simpatican, kako bih samo rado da se prikljucim njihovom krugu. Ali, cini mi se da sam ucinio sve sta sam mogao da bih se postedeo. Ostajem raspolozen.

Pre oko sest godina zastupnik nekog izdavaca me je izvoleo, bez mnogo razmisljanja, nazvati monarhistom, cemu sam sebi dozvolio da se cudim. "Vi ste, po mom misljenju, snob, ujedno i neko kome je stalo do elegancije, ili legitimista, ovo poslednje kao ridikulitet nevidjeno dobrog tona", cinilo se opunomocenom da sme da mi kaze u lice. Vreme je tom zgodom bilo vlazno i dronjavo.

Pre otprilike dvanaest godina doziveo sam, da bih poceo da pricam o necem drugom, aferu bubasvabe. U hotelskom bifeu nekog gradica, u cijoj je predivnoj provincijalnosti privremeno uzivao gospodin grof Gobino, jednog dana sam odbio porciju pecenog krom- pira, u koju se, kako se cinilo, udobno smestila jedna bubasvaba, cije prisustvo me je uvredilo. Reklamacija nije osnovana, glasilo je kratko i jasno obavestenje sankerice. Ljudi ponekad sami sebi rado daju takozvanu auru ili ugled, tako sto se nesputano prepusta- ju svojoj cudljivosti, ne bi li time ostavili utisak izuzetne uspes- nosti.

Secanja, po mom misljenju, treba po mogucnosti da ostanu povrsna.

U nasem gradu, koji je neko vreme povodom izlozbe o radu zena, bio svecano osvetljen, zive dvojica ne nevaznih publicista, koji prema meni iskazuju prijateljstvo, koje bi me moglo uciniti neskromnim kada bih svesne manire smatrao za razgaljenost koja traje. Oba gospodina uvek se raspituju, kad god me sretnu, o svemu i svacemu, i mene, i moju cutljivost i povucenost, u odnosu na razgovor, smatraju zabavnim.

Po mom misljenju, legitimizam prati neka vrsta tihe, otmene, blage, nezne tragike. Verovati u moje monarhisticko ubedjenje potpuno je neosnovano. Ljudi koji nisu milioneri s razigranom lakocom se blize opasnosti da budu osumnjiceni kako misle kolosalno ot- meno. U pogledu eventualnog postojanja bubasvabe uopste nisam odgovoran. Te insekte karakterise kako spor tako i brz hod, a nji- hova okretnost uliva pozornost. Zene svojim raznovrsnim trudom uspevaju da sa njima izadju na kraj. Gobino je, cini se, bio nesto kao kultivirani talenat ili obdareni jedinstveni genije. Zastupnici izdavaca se od pomenutog slucaja vise nikada nisu pojavili preda mnom, sto bih mogao da smatram nekom vrstom olaksanja. U drustvu obrazovanog faktora moci, popio sam pola litre vina, za koje sam se, podrazumeva se, ocesao, ili dopustio da plati kompetentni.

Pre izvesnog broja godina, u svakom slucaju pre dosta vremena, neki covek koji mi je platio casu piva, nije skrivao od mene kako svojoj ljubavnici iz ciste privrzenosti ljubi cipele; zbog takvog ponasanja ona s njim cini sta joj je volja.

"Prema meni se ponasate nadmocno", primetio sam, i sada smatram da zivot nisu samo sadrzaji iz sadasnjosti, vec i secanja.

Jednom su velike pahulje padale u dvoriste dvorca. Nije ni potrebno da naglasim gde je to bilo. Dovoljno je da je tako.

Juce sam se opet ponasao tako slatko neodgovorno, svi principi stednje su bili daleko od mene. Cini mi se da su juce sve case piva, cije figure mi koce misli, bile kolosalnog formata. Ne samo zbog toga, upustao sam se sa svakom od njih. Nije izmisljotina, vec cista istina da sam uzivao u najlepuskastijim komadima sira koji se mogu zamisliti.

Retko kada mi je grad, u kojem sam cesto stvarao jednostavne pesme, pogleda uvek usmerenog u nebo, izgledao tako bajkovito kao sinoc.

U jednom lokalu, neverovatno velikom, sedeo je neki trgovac i promatrao okolinu. Negde drugde je sedeo neko ko je razmisljao o kupovini kuce, imanja, vile ili konja.

Nehoticno sam u svetloj sali razmisljao o plamenim jeziccima lampi koji su nekoc samo stidljivo bacale svetlost.

Nadam se da smem da pomenem kako sam od neke prodavacice novina kupio novine, od prodavacice cveca jedan buket, koji sam predao u vlasnistvo nekoj gospodji koja me je ohrabrivala u ubedjenju da joj se buket dopada i ce ga rado smatrati svojim.

Dugo sam stajao, razmisljajuci o opstim stvarima, ispred izloga neke robne kuce, posmatrajuci u njemu izlozenu kombinaciju, dok mi nije palo na pamet, sto je vec trebalo ranije da se desi, da sebi saopstim kako je vreme da krenem dalje.

I krenuo sam, a sa mnom su isli i svi ti drugi. Sa mnogima sam hodao paralelno, ali bilo je i onih koji su mi sekli put.

S kakvim sam samo odusevljenjem posmatrao pokrete devojke koja igra. Prebacivanja najneznije vrste proletala su halama osetljivosti moga srca. Osim toga, jos me nikada nije neka lektira tako odusevila kao ova, koju sam pozajmio, koju volim.

Natalija je ime nevernice, Emil - njen dragi. Sedeli su na klupi; oko njih je bilo tiho. On je uza se imao revolver.

Natalija je, cinilo se, imala neke razloge da drhti pred njim, ali da li je Emil bio u stanju da se odluci na krajnji korak? Pa on je tako obrazovan! U trenutku kada se desilo da se njegov pogled udubi u vitkost njenog vrata, spustio je revolver. Odahnula je.

Alpi su bili svedoci predstave, koja se odigrala u unutrasnjem zivotu Emila i Natalije. Na njeno pitanje: "Sta si to nameravao?" odgovorio je: "Hteo sam da ti se osvetim." - "Divan si", preslo je preko njenih usana.

I poljubila ga je.

U uverenju da sam napisao nesto divno, ustajem.

Iznenada, pre nego sto drugi i saznaju, neko biva proglasen znacajnim i velikim. Ko je to prvi izjavio, kasnije se, u gomili, obicno ne zna. Cini se da se zivot i igra zivota cesto baziraju na mnostvu pregrejanih i uzbudljivih nepreciznosti i da, a to osecaju svi, razboritost ne doseze visine. Ima i takvih koji su iznenadjujuce zadovoljni prosecnim, a to i nije toliko cudno. Zelje i lakomost na kraju krajeva tvore uvek harmoniju sa sposobnostima, i ne prodje ni godina dana, a da covek oseti sta mu otprilike prija. U krugu igre nalazi se usamljenik koji place. Svi ostali se prave kao da to ne primecuju, a to je bar prikladno. Ako saosecam, trebalo bi da mu pridjem, da ga zagrlim i vratim veru u zivot ali, toga se ljudi pomalo plase. Koliko svi oni samo duboko i mnogo postuju i vole sebe! Takav je zakon prirode. Ljubav igra neobicnu ulogu na zelenoj poljani zivota. Dvoje se vole, a da pri tome nisu sposobni da jedno drugo postuju. Dvoje se medjusobno zanemaruju a ipak izlaze jedno s drugim na kraj. Ljubav se ne da spoznati i ona je cilj zabludelih. Tu je neko ko bi rado da bude nasilan, ali se na njemu vec vidi da nikada nece imati priliku da vlada i zapoveda. Neko drugi bi hteo da bude neciji staratelj i da se stara o drugima. Cudna igra zivota! Vidimo sneznobele leptire kako naokolo leprsaju: to su misli, njihova nagrada je leprsanje, zamor i pad. Vazduh je pun neizgovorljive ceznje, vreo od okajanja. Na jednom jednostavnom mestu stoji otac i kada neko od ljudske dece skoci k njemu da bi se pozalilo, on mu se samo blago osmehne i zamoli da se vrati u krug igraca. Kada neko dete umre, odigralo je. Ostali, medjutim, igraju dalje i dalje.

Simon je imao dvadeset godina kada mu je jedne veceri palo na pamet kako bi mogao, upravo tako kako se zatekao, lezeci na mekoj, zelenoj mahovini uz put, da krene u svet i postane paz. Ovo je glasno i jasno izgovorio u vazduh tako do se culo sve do vrhova jela, koje su, ne znam da li je to istina ili je izmisljeno, prodrmale svoje brade i ispustile nemi, veseli osmeh, koji je nasem junaku pomogao da ustane i nagnao ga, da odmah postane ono, na sta ga je njegova nesputana zelja poticala. Sada je stajao i uputio se u plavo ili zeleno, ne brinuci mnogo o geografskom pravcu. Pozabavimo se malo njegovom izgledom! Ima duge, za nekoga ko je resio da postane paz, preduge noge, koje su njegovom hodu davale nesto blesavo. Njegove cipele su lose, njegove pantalone idealno pohabane, njegova jakna puna fleka, njegovo lice je grubo a njegov sesir, da bismo dosli do visih stvari, polako prima onaj oblik, koji bi morao da bude proizvod nepazljivog rukovanja i loseg materijala. On, sesir, smesten je na njemu, na glavi, kao pomereni poklopac sanduka, ili kao plehani poklopac na nekom starom, zardjalom tiganju. Stvarno, glava mu je skoro bakarnocrvena i nema nista protiv poredjenja s pecenom prasecom glavom. Na Simonovim ledjima (mi, prica, od sada idemo stalno za njim) visi stara izrabljena mandolina i vidimo: uzima je u ruke i pocinje da prebira po njoj. O cuda! Kakav samo zlatan zvuk daje taj stari slabasan instrument. Zar nije kao da slatki beli andjeli sviraju na zlatnim violinama! Suma je crkva a muzika koja odjekuje - starih postovanih italijanskih majstora. Kako samo nezno svira, kako samo blago peva, taj sirovi klipan. Stvarno, zaljubicemo se u njega, ako uskoro ne prestane. Prestaje i mi imamo vremena da povratimo dah.

Cudno, mislio je Simon, dok je izlazio iz sume i uskoro opet usao u drugu, cudno je sto svet nema vise svog paza. Zar na njemu nema vise lepih, velikih damskih soba? Ocigledno ne, jer prisecam se, pesnikinja iz naseg grada, kojoj sam poslao svoje pesme, bila je debela, uzivala u ugodnostima i delovala dovoljno kraljevski, da bi joj bio potreban lako pokretljiv paz. Sta li sada radi? Da li jos misli na mene, koji je obozava? S takvim mislima i osecanjima presao je jos jedan deo puta. Livade su svetlucale kao da je po njima prosuto zlato, drvece na njima je bilo belo, zelenkasto, zeleno, i tako socno da je morao da se nasmeje. Oblaci su lenjo i siroko lezali na nebu, kao pospane macke. Simon je u mislima pomazio njihovo sareno krzno. Ptice su pevale, vazduh je drhtao, etar kipteo od mirisa a u daljini su lezale planine, ka kojima se nas momak uputio. Put je vodio uzbrdo i vec je padao mrak. Simon se opet prihvatio mandoline, na kojoj je bio pravi madjionicar. Prica ovde seda na kamen i osluskuje zapanjeno. Za to vreme pisac dobija na vremenu i moze da predahne.

Pripovedanje prica je naporan posao. Neprestano trcati za zivahnim, romanticnim deranom, koji svira mandolinu i osluskivati sta peva, misli, oseca i govori! A sirova vucibatina od paza, stalno je u pokretu i moramo da trckamo za njim, kao da smo mi njegov paz. Slusajte dalje, strpljivi citaoci, ako jos imate usi, jer uskoro ce se pred vama ponizno pokloniti razne osobe. Bice veselije. Ukazuje se dvorac; kakav pogled za paza koji trazi posao. Sad pokazi svoje umece, decko, ili si izgubljen. I pokazao je. Pevao je dami, koja se ukazala na balkonu prvog sprata, tako slatkim, laznjikavim glasom, da je srce dame neminovno moralo da bude dirnuto. Imamo bajkoviti dvorac, imamo stene, jele, pazeve, ne, samo jednog paza, da, naseg Simona, koji je u tom trenutku sjedinjavao u svojoj umiljatoj, gore vec opisanoj pojavi, sve pazeve sveta. Imamo pesmu i zvuk mandoline, imamo slatkis koji momak ume da izmami iz svog instrumenta. Vec je noc, zvezde trepere, mesec sja, vazduh ljubi, i imamo, ono sto obavezno moramo da imamo, blagu, belu, damu koja mu mase. Pesma je nasla mesto u srcu zene, jer to je tako jednostavna, lepa, slatka pesma. "Dodji gore, dragi, slatki, lepi, osecajni momce!" Jos samo cujemo odusevljeni usklik zadovoljstva, koji nakratko izlece iz grla srecnika u noc; vidimo kako njegova senka nestaje, i sada je napolju sve tiho i mirno.

Pisac sada groznicavo prebira po svojoj izmucenoj masti, a njegove oci to ne bi smele da vide. Masta ima prodorne oci. Ni deset metara visok zid ni mrkla noc ne mogu da zauzdaju njen pogled. Paz je ustrcao uz siroke stepenice, pokrivene tepisima i cim se popeo gore, pred njim je u sneznobeloj haljini stajala njegova milostiva gospodarica. Citaoca cemo postedeti opisivanja sveg ljubakanja ruku koje sada sledi. Nije bilo mesta na lepim rukama, sakama, prstima, noktima koje nije bilo poljubljeno crvenim usnama, a usne su od tog galantnog posla sasvim otekle. Zato, primecujemo, pazevi uvek imaju naduvene usne. Citajmo mirno sta ce nam jos biti pripovedano.

Zena je momku, posto mu je ponudila smestaj, ispricala u poverenju, otprilike kao sto se govori pametnom privrzenom i vernom psu, kako je usamljena i kako svake noci stoji na balkonu i kako joj ceznja za necim nepoznatim ne dozvoljava da provede ni sata u miru. Sklonila je Simonovu grubu kosu s cela, dodirnula njegove vrele usne, opipala njegove usijane obraze i ponovila vise puta: "Dragi, dobri momce! Da, ti ces biti moj paz, moj lakej, moj sluga. Tako si lepo pevao. Ah, odavno sam zelela takvog momka za razonodu. Skakaces oko mene kao neka srna a moja ruka ce milovati otmenu malu nevinu srnu. Zelim da sednem na tvoje smedje telo kada se umorim. Ah..." Ovde se otmena dama zacrvenela i dugo, nemo gledala u najtamniji ugao prelepe sobe. Zatim se dobrocudno osmehnula, ustala i obe Simonove ruke stavila u svoju. "Sutra cu te obuci kao paza, dragi slugo. Ti si umoran, zar ne?" i osmehnula se a iz osmeha ga je poljubila laka noc. Odvela ga je u malu cistu sobu, smestenu, kako se cinilo, u visokoj kuli. Tamo ga je poljubila i rekla mu: "Ja sam sasvim sama. Ovde smo ti i ja. Laku noc!" i otisla.

Kada se Simon, sledeceg jutra, spustio dole, draga zena je stajala kao da je vec dugo strpljivo cekala na vratima. Pruzila mu je ruku i usta i rekla: "Volim te. Ja sam Klara. Tako me zovi ako me pozelis!" Usla je u sobu oblozenu tepisima koja je gledala na borovu sumu. Tu je na bogato ukrasenom naslonu stolice lezala crna, svilena odeca paza. "Sada obuci ovo!" - O, kakvo je samo imao glupo-srecno, iskreno-odusevljeno lice nas Kaspar, Petar ili Simon! Rekla mu je da obuce uniformu i nakratko izasla, vratila se smeskajuci se posle desetak minuta i zatekla Simona kao crno-uniformisanog paza, upravo onakvog kakvog je sebi u snovima vec dugo prizeljkivala. Simon je lepo izgledao u novoj odeci; njegovoj vitkoj figuri izvanredno je odgovarala uska nosnja paza. Odmah je poceo i da se ponasa sluganjski, povijao se nesvesno i stidljivo oko tela zene. "Dopadas mi se", saputala je. "Dodji, dodji!"

Iz dana u dan su se igrali gospodarice i paza, i pri tome im je bilo lepo. On je mislio kako je pronasao svoje konacno zanimanje, i bio je u pravu. Da li je milostiva gospodja sa svojim milosrdjem ozbiljno mislila, na to nije ni na trenutak pomisljao i tu je opet bio vrlo u pravu. Zvao ju je Klara dok je bio zabavljen sluzenjem njenom pohotnom telu. Nije mnogo pitao, jer sreca, o citaoce, nema vremena za dugo ispitivanje. Pustala ga je da je, kao neko dete, mirno ljubi. Jednom mu je rekla: "Cuj, ja sam udata, moj muz se zove Agapia. Djavolje ime, zar ne? On ce se uskoro vratiti. O, kako se samo plasim! On je veoma bogat. NJegov je i dvorac, sume, planine, vazduh, oblaci, nebo. Ne zaboravi to ime. Kazi, kako se zove?" Simon poce da muca: "Aka - -, Aakkaa - -." "Agapia, dragi moj decko. To ime nije toliko strasno." - Plakala je dok je to izgovarala.

Opet je proteklo nekoliko dana i kada je protekla cela nedelja ili dve, zena i sluga su, jedne veceri, kada je vec pao mrak, sedeli na balkonu dvorca. Zvezde su namigivale kao zaljubljeni vitezovi na cudan par: moderno odevena zena i spanski kostimirani paz. Pokret, koji je cinio svake veceri, po strunama mandoline, a prica se raspravlja sa mnom o tome sta je bilo sladje, igra vestih prstiju ili mirne zenske oci, koje su posmatrale sviraca. Noc je kruzila unaokolo poput neke ptice grabljivice. Mrak je postajao gusci i oboje su culi pucanj iz sume. "Dolazi djavo Agapia, blizu je. Budi miran momce! Predstavicu te. Ne treba da se plasis!" Ipak, nabrala je celo, ona koja je to rekla, njene ruke su drhtale, smrkla se i kratki osmeh je uspela da pomesa s mnostvom strahova, koje je pokusavala da skrije. Simon je mirno posmatrao; dole je neko povi- kao: Klara! Zena je odgovorila cudno visokim "Da" koje je zvucalo umilno. Glas je uzvratio pitanjem: Ko je gore, sa tobom? "Moja srna; moja srna!" Cim je Simon to cuo, ustao je, zagrlio preplasenu zenu i uzviknuo: "Ja sam Simon! Nije tesko da shvatis, huljo, da sam musko, sa kojim se ne treba saliti. Samo dodji, predstavicu te mojoj ljubljenoj gospodarici!" Djavo Agapia, koji je primetio da je u tom trenutku glupi, prevareni, rogati djavo, zastao je na tren, kao da razmislja kako da uzvrati, jer je opasan polozaj u kojem se nasao, to zahtevao. "Slepo, hladno sleganje ramenima, drska bitanga gore, na balkonu. Moja nadmoc je dovedena u pitanje. Moram da razmislim, razmislim, razmislim." Noc, cudno ponasanje zene, glas "momka", nesto zagonetno, za sta djavo nije uspeo da nadje odgovarajucu rec, bila su njegova slepa razmisljanja. Razmisljaj, saputale su zvezde, razmisljaj, brujale su nocne ptice, razmisljaj, sustali su nejasno a ipak dovoljno razgovetno vrhovi jela... "Razmislja", pevao je pazov pobedonosni glas. Jos i danas razmislja, jadni, crni djavo Agapia. Cvrsto se zalepio za svoje razmisljanje. Simon i Klara su postali muz i zena. Kako? to ce nam ispricati jedna druga prica, ova se izmorila, i zasluzila svoj mir.

Ovde cu ispricati mozda pomalo i smesnu pricu.

Neko vreme mi je islo izvanredno dobro; nasledio sam, sasvim izvesno, ne bas veliku sumu novca koja mi je omogucila da bezbrizno ocekujem dolazece dane. Dani koji su bili preda mnom podsecali su na slatko-lep i nehajno uredjen stan.

Kakvo prozaicno poredjenje!

Od silne udobnosti, uobrazio sam da sam nesto nalik ljubavniku koji je, izmedju ostalog, u svoje slobodno vreme, sa zadovoljstvom pisao pesme. Bilo mi je jasno da sam znacajan, ili sam i to takodje samo uobrazio.

Lepe umisljenosti nas, kao sto je poznato, cine raspolozenima.

A sada cu da govorim o njoj, o onoj koju sam voleo i spram koje moja naklonost ume da bude koketna. Istovremeno je bila i malo i mnogo, a i i ja takodje. Jednom bih bio svemir, drugi put samo atom u tom svemiru.

Smem li da se nadam da se ovo moze smatrati filozofijom? Bilo mi je predivno kada sam bio u prilici da konstatujem kako je plasim svojom pouzdanoscu, svojom elegancijom. Ta elegancija se, takodje, verovatno bazirala samo na ideji. Ocaravalo me je kada bih video da je moja ljubljena zbunjena. A sada dolazi nesto naizgled potpuno bajkovito.

Odjednom sam, naime, izgubio, na svoje iznenadjenje, sav svoj dotadasnji, okretni, odvazni, vitki stas. Nekakva nepoznata sila me je pretvorila u loptu; postao sam okrugao kao neka kugla i umesto da hodam, kotrljao sam se unaokolo.

Videla me je i kada je shvatila sta je od mene postalo, slegnula je ramenima, istovremeno se smejuci, umesto da bude zbunjena ili iznenadjena. Takodje, osecala se slobodnom, sto cete tek biti u stanju da shvatite.

Meni se, s moje strane, dopao polozaj u kojem sam se nalazio, iako se, svakako, nisam usudjivao da ga smatram impozantnim.

Moja lepojka isprva nije znala kako da se ponasa, nakon cega me je moram priznati, fino i nezno sutnula, sto sam dobro zapamtio.

Protekle su godine od tada. Vremenom sam primao nove oblike.

Kada pomislim na njega spopadne me nesto kao sazaljenje. Cudim se sto me uopste zanima! Mozda povod za to treba traziti u cinjenici sto on ponekad ima neku sjajnu ideju? Po svom spoljasnjem izgledu mogao bi da bude konjanik ili dvorski riznicar. Izgovori li samo nekoliko reci, cinio bi to tako prirodno da se samo po sebi podrazumevalo. Poznavao sam coveka koji bi svaki put kada nesto zausti pomisljao na svoje pretke koji su mu preneli dar govora hodajuci mucnom stazom razvoja covecanstva. Zelim, uz veliku dozu sigurnosti, da verujem kako se moj predmet opisivanja ponekad dosadjuje. Zbog toga je i postao osetljiv; grana, kamen ili bilo koja druga sitnica bila bi u stanju da ga oneraspoloze. Sve dublje se upoznavao s melanholijom. Pusenja itd. odrekao se, cini se, svesno. Po mom misljenu, za to je potrebna hrabrost, jer su se veceri razvlacile u duzinu i sirinu, sto je on samo po sebi smatrao predivnim. To sto je povremeno putovao, smatram razum- ljivim, jer nije uspevao da se odupre potrebi za promenom mesta boravka. Odgovarali su mu neobicni, starinski gradovi, jer, reklo bi se, da oni imaju mnogo toga da mu ispricaju. U stvari, mogao je pravovremeno da se ozeni. Sto je to propustio ili izbegao, cinilo se da je proizvod lenjosti. Ostao je delom namerno, delom nesvesno neozenjen, iako mu ne bi skodilo da se morao baviti detetom i njegovim vaspitanjem. Vaspitavajuci decu, vaspitava se i sam vaspitac, tj. ona ga pokrecu da dela i bude na oprezu, da se bavi necim ozbiljnim, korisnim a ne da glavu razbija sumornim sanjarenjem, umisljajuci kako je nehajnost lepa. Dete je briga koja je u izvesnoj meri i zabavna. Samo cinjenje skoro da i ne moze da pruzi nista vise od najpouzdanijeg drazesnog rasipanja.

Njemu je, dakle, nedostajalo mnogo toga, i time sto je u izvesnim prostorijama provodio vreme uporno posmatrajuci manje-vise lepo tapacirani zid, verovao je da je nesto posebno. Bilo je dana koje bi provodio tako sto bi satima gledao kroz prozor u sokak, posmatrajuci radnike kako polazu kaldrmu, ili poklanjajuci svoju istancanu paznju nekoj zeni koju bi opravdano smatrao bogatom i srecnom. Jednom ga je zainteresovao neki covek neznog lica, istovremeno plasljiv - zelim da kazem otmeno kostimirani, mladoliki sluga, koji je sedeo na boku lako pokrivenih kocija; ali onda bi se prikrale duge, velovite noci, koje se nisu mogle provesti pukim sedenjem za stolom pored upaljene lampe pisuci pesme. Svuda gde je bio ili gde je zeleo da bude, njegovo zivotno opredeljenje ga je nagonilo da iz Dzepa izvadi beleznicu i da kuje stihove, jer on je po zanimanju bio liricar, cime zelim da nagovestim da je u njegove omiljene radnje spadalo da klekne pred bilo koju devojku, zakopca joj cipelu i prepusti se osmehu iste. Svejedno kakvi su, sto i nije od veceg znacaja, privlacili su ga i selo i grad. Hrana je neko vreme za njega bila zavodljiva. Morske talase je poredio s brdovitim padinama, visoravni s jezerima, drvece s frizurama, kuce s licima, sake s liscem, oci s mirisnim cvecem, mirise s bojama i uz pomoc nekoliko pesama stekao je relativno postovano ime kod publike. Njegova ljubavnica je bila ubedjena da ga ona uzdize i baca u ocaj. A sebi je istovremeno govorila kako on gotovo i da nije sposoban za obican zivot. Neko odredjeno vreme predajemo se zadovoljstvima nesvakodnevnovnog koje zatim polako prestaje, pojavljuje se ponovo i drhti kao neka svetlost cijim plamenom se igra vetar.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1997 - Sva prava zadrzana]