Broj 110
		KNJIZEVNOST U SVETU

Izabrao i s engleskog preveo
David Albahari

Karen Mulhalen

RASCVETALA DIVLJA JABUKA
BOSNE I HERCEGOVINE

U Mrkaljima, u Bosni i Hercegovini, u selu 
	blizu njegovog rodnog mesta 
general Ratko Mladic prepricava ubistvo cetrdeset dvoje Srba: 

 Isekli su nerodjenu bebu iz stomaka trudnice 
i natakli je na noz. 
Sve su pobili osim jednog starca i dvomesecne devojcice. 
Njoj su odsekli ruku. 
Znam je, ona je moj prijatelj. 


Vrhovni komandant vojske bosanskih Srba, 
odgovoran za unistenje bezbrojnih civila i njihovih domova, 
Ratko Mladic besni, poturajuci pedesetogodisnji 
	bol bebine ruke, 
braneci srpsko pravo prvorodstva, zemlju njihovih predaka. 

 Ko ima prava da me nazove ratnim zlocincem? 
Ovde sam rodjen. Ova zemlja je vekovima bila nasa. 
Vi zaglusujete nasu decu, izazivate srcane udare 
	kod starih ljudi 
tim NATO avionima koji nisko lete, 
tim zaverama protiv mog naroda.


Vi novinari, stranci, 
mislite da ste nesto vazno, 
a ja sam covek mira, pridruzite mi se na casicu sljivovice, 
naseg pica, srpskog pica, Za mir - 
klima glavom, pere ruke pod mlazom sljivovice, 
pocinje da jede gustu corbu s pasuljom i mesom. 
U medjuvremenu, samo malo juznije i istocnije 
u okupiranoj Palestini 
kanadska sredstva informisanja 
beleze otvaranje gradske vecnice Novog Jerusalima, 
dela kanadsko-juznoafrickog arhitekte Dzeka Dajmonda, 
zapadno od zida oko starog dela grada i kapije zvane Damask, 
rodnog mesta mog hriscanskog dede, majcinog oca, 
kome je ime na arapskom glasilo Salim - mir.
 
U Torontu, sto hiljada izlazi na ulice 
i ucestvuje u paradi na Dan ponosa homoseksualaca i lezbejki 
dok Sjedinjene Americke Drzave proslavljaju dvadeset treci 
napad raketama na Bagdad sa brodova americke mornarice 
u Crvenom moru i Persijskom zalivu 
zbog navodne iracke zavere 
da ubiju nekadasnjeg predsednika DZorDza Busa. 
 
"Morace dosta toga da srede u svojim kancelarijama", 
nasalio se kontra-admiral Majkl Kremer na sastanku 
	u Pentagonu. 
"Pogodili smo cilj koji smo hteli da pogodimo", 
sekundirao je Kolin Pauel, nacelnik staba. 
Broj povredjenih, ukljucujuci civile, nije poznat. 
Sedam projektila je skrenulo, tri su pala 
	u stambene delove grada. 

U hrpi cigli i celika 
njenog doma u Princezinoj ulici 
lezi iskrivljeno i skrhano telo Lajle Atar. 
Vece uoci smrti, Atar - nekadasnji direktor - predala je 
veliko i nepotpisano apstraktno platno irackoj 
	Drzavnoj galeriji 
za njenu novu izlozbu. 

"Rekla je da ce ga naknadno potpisati", 
kazao je Ahmed Saher, zaduzen za izlozbe, 
"ali nisam je vise video." 
Americki predsednik Bil Klinton posegnuo je u 
	americku istoriju 
da bi opravdao tu akciju: 
"Od prvih dana nase revolucije, 
americka bezbednost je zavisila od jasnosti ove poruke: 
NEMOJTE DA NAS GAZITE."
 U Safildu, u Alberti, 
poslednje krdo divljih konja na kanadskim pasnjacima 
uhvaceno je i uklonjeno 
sa podrucja vojne baze u Safildu,

dok Snou, sto znaci sneg, taj grubi beli momak i bivsi robijas 
iz stambenog geta u predgradju Toronta, 
dospeva na listu 40 najpopularnijih ploca u Kanadi i SAD 
sa albumom 12 inci snega, 
punog jamajkanskog disko-rege zvuka 
uz stalan refren:
 
 A luckDz boom boom dodjn
A luckDz boom boom dodjn
A luckDz boom boom dodjn
A luckDz boom boom dodjn


Snouov hit "Dostavljac" - 
vise od 200.000 prodatih primeraka u Kanadi, 
sedam nedelja na prvom mestu liste u Americi 
- upozorava:

Sto su veci, sve vecu moc misle da imaju
Telefoniraju, velim vam, svakog sata 
Slusajte, bolje da me sada slusate
Slusajte, bolje da me sada slusate

Iz poljoprivrednog gradica u Ontariju 
na starom Guvernerovom drumu 
koji je nekada prolazio 
kroz celu provinciju 
na karti ukrasenoj stilizovanim zumbulima 
i kovitlacem crvenih i zelenih kockica 
stize ovaj tekst s potpisom dvadeset pet zena:
 
Rascvetalo stablo divlje jabuke posadile su 
u spomen na Ednu En Nejlor, 
kcerku Salima Aziza iz Damaska 
i Varde Sahir iz Bejruta, 
u Krejgevon golf klubu, 
u Vudstoku, Ontario, Kanada, 
njene prijateljice 
Dzejn Grin 
MarDzori Veb 
Rut Karter 
Dorist Stivens 
Eriel Hajns 
Evelin Saderlend 
Meribel Manro 
Vel Veski 
Polin Berlet 
Merilin Daglas 
Dzin Mekinli
Marni Tetem
Odri Bjukanan
Nora Tejlor
Kej Smit
Vi Grinem
Meri Rac
Rozalind Bruster
Idit Smit
Helen Dejvis
Gven Lejk
Dzojs Morison
Eli Mekmenus
Helen Stjuart
Meri Torn

Svi tugujemo zbog njenog odsustva 
mami-
hlapi-
na-
ta 
pai
maaamiiiihlaaaapiiiinaaaataaaapaiiii

KAREN MULHALEN je objavila tri zbirke pesama - Seba i Solomon, Moderna ljubav i Ratna hirurgija - i knjigu proznih i putopisnih zapisa U dobu kisele kise. Dugogodisnji urednik casopisa Descant, jednog od najuglednijih knjizevnih glasila u Kanadi. Uredila je antologiju Papirna gitara, posvecenu 25. godisnjici izlazenja casopisa (1995). Zivi u Torontu.

Mamihlapinatapai: izraz na jeziku Ognjene Zemlje koji znaci "Gledajuci jedno drugo nadajuci se da ce neko od njih ponuditi da uradi nesto sto obe strane zele ali nisu voljne da urade". (Prev.)

TRI PESNIKINJE IZ ALBERTE

Dzoan Krejt

Tri pesme

U PLAKARU ISPOD STEPENISTA

Eva i ja igramo se sa lutkama.
Njihove hipnotisane oci zahtevaju
heklani pokrivac za njihov sto,
izvezene jastuke. Iznad
glava boje lana njisu se vuneni oreoli,
koji vonjaju na uspomenu na majcine andjeoske ruke
i nebo od neonskih zrna razvucenih preko
ocevog kaputa od dimljene koze.

Ne dopustamo nasoj braci da udju, 
oznojanim od igre i pomamnog plesa. 
Oni, odvise svetli, prebivaju s druge strane 
vrata od zavese. 

Za sebe krademo majcine 
cipkaste kragne koje treba da ublaze raskos 
haljina koje nam je baka sasila. 
Uvijamo kosu i stavljamo puder 
na obraze i kapke, 
postajemo blede kao prave dame. 

PRIPOVEDAC

Tvoj glas 
struze kosti vremena.

Nocu, pored vatre, jedino ti, 
Poglavice Dzo, osecas 
kako izgubljen izvor natapa zedne celije. 
U mracnoj vrelini nalazis legende
koje, davno zakopane, sada
vlaze tvoje suve usne.
Sapuci mi a ja cu te zapisivati.

Prosucu mastilo kroz tvoje duge rane, 
ucinicu da tvoja proslost zasvetluca kao krljust 
ispod ostrog noza. 
Nadenucu imena varkama godisnjih doba, 
povezacu briznim prstima ribara 
tvoje price o pocecima sa otezalim krajevima, 
zakljucacu tvoje pesme, duhove, 
plesove, tvoju boju, tvoje darove 
u jezik koji ne govoris. 
Uramicu tvoju istoriju 
na beloj stranici.

PESNICKO VECE

Veceras cu vam govoriti o
svetu progutanom u jednom brzom gutljaju
od kojeg ostaju samo mrve,
dok u jednom uglu ubajatalog secanja
devojcica podrhtava na stepenicama
stracare pokrivene katranisanim papirom.
Njene sanjarije su masnice iza ociju,
kapljave pesme o samoubistvu
koje deca izgovaraju u njenoj nedovrsenoj utrobi.

Da li mozete da me cujete? 
 
Napuderisana gospodo iz prvog reda, 
pocupanih obrva, nabranih od brige, 
pogledaj me, nacetu bolescu, 
obelezenu tragovima boginja, 
vlaznim kapavcem, pluca zagusenih tuberkulozom, 
pijanu, 
gurnutu u slivnik, u rezervat, 
u zaraslo straznje dvoriste 
kroz koje nikada ne prolazis, 
poslusaj. 
Govorim o istoriji 
sastavljenoj od komadica mesa 
otkinutih sa nemih jezika. 
Pod mojom kozom 
krv udara duz puteva 
zaprecenih znakovima NE ULAZI, 
zidovima od malih oziljaka. 
Necu se vratiti u tisinu. 

Da li me cujete?

Sake zacvrkucu. 
Podizete se na noge.

	Draga gospodjice Dzonson, 
	Jeste li sada za caj? 
	Jedna kocka ili dve?

Brisete keks iz uglova 
ustiju, a ja ostajem 
pred vama na pozornici. 
Piljim u koze 
koje vise sa mog ramena, 
i srcem iz solje od belog porcelana. 

Nikol Markotic

NAS OTAC

koji daje savete o kupovini kola i momcima

koji ima suteren pun knjiga. ti si me i navukao na knjige. on skuplja stare i retke rukopise, i stvari koje je objavio. gomile i gomile koje uvek zeli da mi pokaze. idemo dole da malo procesljamo knjige, kazes. idemo u moju kancelariju da razgovaramo. ti

one godine kada odlazim od kuce. odlazim da zivim kod svog momka i ti si besan jer ja to samo objavljujem, ne trazim savet. ocev savet. kazes da treba da odemo u tvoju kancelariju i porazgovaramo. verujes, duboko u sebi, da je trebalo da usledi zahtev, prosnja moje ruke u itd. itd.

gore, u kuhinji: mama i ja pricamo o seksu. o muskarcima i o tome kako moramo svemu da ih poducavamo. o tome kako smo uvek zahvalne momkovoj poslednjoj devojci (cak i tada, skacem unapred, u sadasnji trenutak, kada ja postajem poenta te sale). ti cekas dole u svojoj "kancelariji", mene koja se nece pojaviti, nas koji jos ne znamo kako da postojimo

kada roditelji moje najbolje drugarice dodju na veceru, kazes im da si 49% mormon. iz nekog razloga, oni ne shvataju salu. mama godinama odvraca misionare od nasih vrata. kada hrvatski svestenik sedne za nas sto kazem mu da si 49% katolik. on se smeje, ali: ti ne shvatas salu

odlazi dvanaest puta dok ja pohadjam skolu. uglavnom u Evropu, ali i dva puta u Arizonu i pustinju. spustas stopalo na parce zemlje koje ti omogucava da se istovremeno nalazis u cetiri americke drzave. snima pustinju na traku od 8 mm crno-belu. ukupno 45 minuta

ima petoro dece, od toga nas cetiri devojcice. Roland i ja licimo na tebe, ista koza, iste oci. ostali su mamini po kosi i licu, cak i po odeci. svim nasim susedima govoris da licim na tvoju majku. imas tamnu kozu i tamnu kosu. njegova nikada ne sedi. kada napunis 56 godina dobijas pejsmejker

zapisnik postojanja

kako je ritam otkucaja tvoga srca bio potpuno isti tokom jedne decenije. bez promena u brzini, u zelji. nikakav napor nije menjao taj puls

on mi daje reci: sdjeoster, staroengleski. i sdjes(o)r, indoevropski

jedan telefonski poziv sa univerziteta i on odlazi na iskopavanje. jednom si me poveo da gledam kako skidas zemlju sa kostiju

pravi radnu sobu u suterenu i stavlja u nju knjige. mami su vec dojadile knjige kao ukras. ja (iz ove pesme) pocinje da pise a ti skupljas svaku stranicu u svojoj suterenskoj arhivi

tvoj otac pilji u mene sa fotografije. zapisnika te uspomene. ti: na camcu koji vuku tvoja majka, tvoji ujaci. moj deda pilji u kameru, ne u tvoju majku, ne u tebe, pilji u mene: dok drzim ovu fotografiju, drzim tebe

nije bilo dovoljno vremena da ga upoznam

tako mi ti kazes, kasnije. tada je bilo mesto koje je postojalo pre rata, pre nego sto si verovao u Ameriku i porodicu. pitam te kako je tvoj otac umro. znas samo da je to bilo u logoru

posle vecere vadis ilustrovani mesecnik i pricas price o drugim ljudima. fotografije su zivahne ali ne i zive. mi sakupljeni, porodica. mama pravi kolac sa sljivama u kuhinji. on im pokazuje Tibet i Gornju Voltu i Island i Kolorado. mama u kuhinji. tvoj glas objasnjava prostirke i pokrivace Navaho Indijanaca. meskolje se ako njegov glas potraje i suvise dugo za jednu stranicu. nas petoro sedimo oko tebe. potom cetvoro. pa troje. tvoj glas objasnjava svet iz jednog mesecnika, tiho

zadovoljstvo znanja

kada se iselim: ja, odlucna da odrastem. ti, ljut zbog dezerterstva. reci postaju jednostavne i kratke. reci se priblizavaju nuli

bez prisecanja: tvoja dobra strana. losa vremena iscezavaju s dobrim

ali: ne uspevam dobro sama da odem. postavljam razlicite verzije pitanja cijih odgovora odbijas da se setis

kada napunim dvadeset jednu godinu, moja pitanja polako prestaju. postaju deo igre: ko ce mi reci ovo? ko ce znati?

ko postaje tvoja tetka Irena, tvoj brat u Kaliforniji, slucajni posetioci iz Evrope. koji su poznavali nasu porodicu ranije. pitanja postaju igra kojoj znam pravila

kada napunim dvadeset i jednu vec znamo da razgovaramo o knjigama i lingvistici i kako religija izrasta iz pejsaza u kojem prebivamo. ti ne verujes u predavanja preko telefona. nikada ne ides u crkvu, nikada ne izrices molitvu osim kada on ima drustvo. na Badnje vece odlazis na ponocnu misu jer je on katolik. i Hrvat. svestenik te pozdravlja po imenu

kada napunim dvadeset jednu odlucujes da glasno izgovaras reci u njegovoj radnoj sobi (to je nekada vodilo u strasan sukob), pocinjes da rastvaras tajne: doznajem pricu o tvom prvom braku, o pritvornom braku tvoje majke. kako je to bio jedini nacin da se ostane u Americi. doznajem da imam jevrejsku baku, i malo ciganske krvi. doznajem da imam homoseksualnog ujaka o kojem neces da pricas. doznajem to kao otkrovenje. trebalo bi da primim to kao odrasla osoba trebalo bi da ti zahvalim na tim obavestenjima. istorijama koje bi zaboravio

ali: dete u meni samo sleze ramenima. kazi me nesto sto vec ne znam, tata. nisu to bas neke sveze vesti. sve sam to sastavila u svojoj glavi mnogo pre nego sto si bio voljan da prozboris o tome. sve te price koje su se obistinile

moj prijatelj mormon odlazi u Jutu. ti vise ne govoris ljudima da si 49% bilo cega

jednom me je fotografisao kako stojim pred zgradom skole, imala sam sest godina, ostalo je jos dva dana pre nego sto krenem u prvi razred. jednom smo govorili prijateljima, susedima, ucite- ljima, da oboje imamo mongolske oci. jednom ce doci trenutak kada uspomene postaju sada, kada cu smisliti koje reci da kazem da bih te navela da zaboravis pamcenje

on veruje u izdaju. neko te pretekne pre poente. pre otkrica. pre prica koje jos nisu ispricane. jedino sto sala jos nije okoncana

izlazim iz svojih dvadesetih, iz tvojih kazivanja, a price koje ne izgovaras podrazavaju moje pisanje, moje sakrivanje

majka i kcerka ogovaraju seks u kuhinji a otac sedi dole u radnoj sobi i ceka

Roberta Ris

OCI POPUT GOLUBIJIH

Uvek se na to vracam, Thi vijetnamskom znaci poezija, ali sta zna- ci znacenje. Tragam za pocetkom, sta znaci pocetak. Pre sest se- dam osam godina, gledajuci kroz prozore isarane prozore ucionice napolje napolje svi gledajte napolje. Veliki plavi kontejner kurtoni na asfaltu straznje ulicice zadimljeni ventilator neke jeftine kafane plasticna Vendi na suncu. Dzeri u crnoj koznoj jakni duga kosa blede oci, stariji brat se upucao u sobi na spratu, jebi ga covece ne da sam se bojao da odem gore, ali morao sam, razumete, jer je on po starosti odmah pre mene i jebi ga nisam smeo da dopustim da Mervin to vidi ne bi Mervin bio u stanju to da sredi. Gleda kroz prozor, ljulja se na stolici, zapeva: Ako iko od vas samo pipne gospodjicu Ris i kaze neku neprijatnu rec polomicu vam te jebene glave. Marsa otpozadi sa crno oivicenim ocima, crnom olovkom drpljenom iz Vulka na suprotnoj strani parkinga, okruzenog betonom. Cujte gospodjice Ris nemojte nikome da kazete ali moj dever ponovo me pipka i zbog toga cu mu srediti facu, donja usna izvijena ruzicasta sunce sara prozore veliki plavi kontejner Vendi se jebeno ceri na plasticnom znaku na drugoj strani ulice, podrhtava. U desetom razredu Lora pilji li pilji u mene, zelenih zelenih ociju zelenih kao u moje majke, prica o tome kako je naterala svoga konja, nekog velikog cistokrvnog konja u jarak pored puta koji vidi u Breg Krik, mota se oko mog stola, znate sta dodjite na jahanje u subotu, pilji li pilji, zelenih ociju, i oci moje majke takodje zelene dok bezi od policije u dvanaestoj godini, a njena majka izgubljena na bogzna kom groblju. Mota se oko mog stola Lora, pozno sunce tone iza Vendi iza Vulka iza restorana Ponderosa iza zica i zica na brdu iza policijske stanice. Sedi na stolici toliko blizu da joj oci setaju gore-dole, ljulja noge grize usnu, mislim da sam nesto smislila, ociju vatreno zelenih i kose tanane kao u moje majke, mislila sam i smislila sam, kao ja sam usvojena a vi ste moja mama.

Da li je to bilo kada           Thi
            znaci "poezija"          imala si
        koliko            dvanaest         trinaest?         Kada
            jos si jela          kada
                        okruglog nasmejanog lica
      kratke kose            oblih ruku          zrelih pazuha
a sunce sara kojom sivom zelenom naranDzastom prozorsko okno?

Rec zudnja nema nikakve veze sa otkucajem otkucajem otkucajem u preponama, pulsiranjem pulsiranjem iza ociju. Navala topline u vrhovima prstiju navodi te da pozelis da stisnes pritisnes ugrizes. Ali rec zudnja, zud-nja. Nista.

Moj prijatelj je radio dve godine u Ponoki, prijatelj cije je sicusno telo prosarano plavicastim venama pomeralo krevet dok se grcio i drhtao na sakama i kolenima vrelih grudi pokusavajuci da dise u sobi ispunjenoj bezvazdusnim prikazama. Oni haluciniraju, kaze on, neki svakih deset sekundi a otkud mi mozemo da kazemo da je samo jedan od troje ljudi koji govore doista stvaran. Oni vide Isusa i Boga i inkarnaciju Svetog Duha, ali niko od njih nikada ne vidi Mariju, cak ni zene. Jedan covek koji je gotovo dovrsio doktorsku tezu o Niceu u KembriDzu stalno crta Boga. Cuva Boga pod jastukom tokom jedne ili dve noci ali ga uvek posle nekome daje jer mu Bozije oci prze vrat. Miljenik mog prijatelja je mentalno zaostali shizofrenik. Kada je bio beba otac ga je vezivao za krevet i tukao. Sada nocu cupa nozne nokte, nabija olovku u nos ne bi li je ugurao u mozak. Moj prijatelj ga grli: Zar te ne boli? O da. Neko mora stalno da bude uz njega, uz tog coveka, ne moze mu se verovati da nece ubiti sebe ili nekog drugog, ili da se nece igrati svojim izmetom. Visok je valjda dva metra, i njegov cuvar mu oduzima cigarete, zvakace gume, vreme koje provodi u igri u bazenu s mojim prijateljem, i kada nesto ucini cuvar mu kaze da je to neprikladno. Jednog dana on kaze mom prijatelju: Bile, da l' ti imas decu? Nemam, kaze moj prijatelj, zasto? Zato sto bih voleo da sam tvoje dete, eto zasto. Pogleda u svog cuvara: Znam da je to neprikladno, ali ipak bih voleo. Onda pita mog prijatelja: Da li imas zenu, Bile? Da, imam, i ona ovde radi. Aha, klima on glavom prema cuvaru, znam da je to neprikladno, ali, Bile, voleo bih da sam tvoja zena, stvarno.

	uvek 
	u prednjim klupama 
	podignute ruke 
   Keti nisi sebe nazivala ni Thi ni poezija

	ucenica iz stripova	Keti

okruglo lice jedino smedje uvek dugi odgovori glasni 
na engleskom koji drugi nisu razumevali ali ipak divni o 
Sekspiru krvavim cvetovima andjelu Rudija Viba bilo cemu nasmejana 

	ali tvoj recnik	vijetnamski

   tanke tanke stranice a izmedju

tvoj dug i tanan prst sto miluje

Godinu dana pre Thi imali smo zabavu. Po sredini ucionice poredjali smo klupe za hranu. Kamal je doneo lepinje tanke kao papir, bar sezdeset santimetara u precniku, koje je njegova majka tog jutra ispekla. Tabuli smo jeli celog dana. Selma je donela kari i dal i samose od povrca. Demetri je doneo baklave i galaktomburoko, s filom koji je curio izmedju slojeva testa. Rejmond Ma je doneo trake sa snimcima Glen Guldovog izvodjenja Goldberg varijacija i knjigu sa Karsovim portrterom Gulda za koncertnim klavirom. Tung i Tren su doneli kolac iz slasticarne upakovan u kutiju. Smejali su se kada smo je otvorili. Sedeli su na klupama i smejali se dok im se glave nisu dotakle dok im se kolena nisu dotakla svaki put kada bi neko pogledao ili odsekao komad visokog belog kolaca sa ruzicastim prelivom.

Na hodniku mi pritrcava Cau Bui i veli: Molim vas, gospodji- ce Ris, mislim da me vi ne znate a evo u cemu je problem, ja vas pozivam da dodjete u moju kucu na Novu godinu, moj otac on vas takodje poziva. Njegove oci skliznu od mojih smer poda. Pognute glave udaljava se hodnikom. Potuljeni tip, kaze druga uciteljica preko mog ramena, ne veruj mu. (U Vijetnamu, kaze mi Thi mnogo godina kasnije, Novu godinu docekujes sa svojim uciteljem. Svako tamo postuje ucitelja.)

Cauova majka i sestre i tetke i sestricine postrojavaju se u kuhinji, klanjaju se Majklu i meni (a na suprotnoj strani grada u kuci moje sestre moj otac lezi u mracnoj sobi, hemikalije mu isticu iz pora, gamizu mu uz grlo, a ja zelim da zagrlim te zene sa ocima poput golubijih i u tunikama jarkih boja ali oci poput golubijih predstavlja klise u vijetnamskoj knjizevnosti kaze mi Thi mnogo godina kasnije kada prestane da brise vijetnamski prstom a to je druga prica sa izuzetkom moje majke i sestre u dnevnoj sobi moje sestre na novogodisnje vece gde citaju Luisa L'Amura i Pticu u kuci a svaka im celija cak i celije u zaledjima ociju osluskuje grcaj potom stenjanje iz spavace sobe).

Sedimo u dnevnoj sobi sa Cauovim ocem i ujacima, govorimo francuski jer mi ne znamo vijetnamski a oni engleski. Jedemo su- pu, velike komade mesa i povrca koje Cauova majka donosi iz kuhinje. Cauov otac sedi na rubu kauca, u tamnom odelu i tamnih ociju, kaze da je srecan sto je u Kanadi, srecan sto ce mu sin ici na univerzitet, srecan sto koristi jezik iz vremena okupacije zemlje, trGs trGs heureulj (u mraku umiruci na ledjima hemikalije mu sagorevaju unutrasnjost vena cure klize preko jezika isparenja poput alkohola za trljanje isparava njegov duh isparava hladnoca u sobi a paru ne mozes uhvatiti ne mozes zadrzati eter spreciti da mu glava gori na tvom vratu spreciti da on ispari, a onda Thi onog leta kada zivi s tobom cita vijetnamski kasno nocu i kaze da je videla Caua u budistickom hramu kada mu je otac umro od raka ne zna koliko je bio star mozda pedeset jednu isto kao, ali to je sve kasnije izuzev stapica za jelo i parcica mesa i hladnog vina u spavacoj sobi moje sestre).

Silazimo dole sa Cauom i njegovim rodjacima. Pojacavaju muziku, jos jace sve dok drveni zidovi ne pocnu da podrhtavaju. Razuzdano plesemo. Majke i ocevi sede iznad nas.

u ovom gradu	reci	recenice
sveze	traze
	prostor	traze
	vreme
u ovom gradu su roditelji
	iz drugih zemalja	iz
u ovom gradu
devojcice koje ocevi sacekuju posle skole koje
	idu u Grcku da se udaju za Grka koji	u ovom gradu
Kamalov otac je otisao	njegova majka njen divan
divan decak	kuvala je i cistila
	petnaestogodisnji Tran je radio nocu majka u Australiji
otac u Svedskoj	radio nocu	slao novac
	Alein otac je samara ona puno uci jedva ceka 
da se uda za nekog coveka iz Libana	u ovom gradu 
Tong uredjuje novine bio je vojnik mora
da oslobodi svoju	   u ovoj	u ovom
	u
	u
	suterenu 
	knjizi 
		devojka 
Vijetnam 
	grad, ovde 

Tri pesnikinje u ovom malom izboru povezane su na nekoliko nacina. Pre svega, sve tri su studirale kreativno pisanje na Univezitetu u Kalgariju, a jedna od njih (Nikol Markotic) nedavno je i sama postala predavac na tom odseku. Sve tri su prvo objavile zbirku pesama, a potom roman, sto objasnjava neprekidno prisutnu tenziju izmedju pripovedackog i poetskog u njihovim delima. DZOAN KREJT (1953) je svoju zbirku, Blede kao prave dame objavila 1989. godine, a odmah potom je usledio i njen prvi roman, Disuci vodu. ROBERTA RIS je svoju prvu knjigu pesama, Oci poput golubijih, objavila 1992. godine, dok se njen roman Ispod planine bez lica pojavio 1994. Iste godine izasla je prva zbirka pesama NIKOL MARKOTI? (1962), Spojite tacke, posle koje je objavila kratak roman Zute stranice (1995), posvecen zivotu pronalazaca telefona, A. G. Bela. Iako jedna od njih (Dzoan Krejt) trenutno ne zivi u Kalgariju, taj grad predstavlja sredisnju tacku njihovog stvaralackog prisustva koje je u znatnoj meri obelezilo savremenu poeziju i prozu Alberte, jedne od zapadnih kanadskih provincija.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1997 - Sva prava zadrzana]