 |
Broj 110 | |
UKRSTANJA | ||
Epilog
"Ponekad sam bio nagradjen za svoje strpljenje Moja bi se majka sama zaputila dugim hodnikom koji se pruzao s kraja na kraj stana Hodnikom u obliku velikog latinicnog slova L kao lilihip lala leptir Sa leve strane tog hodnika nizale su se sobe koje su gledale na ulicu Alfonso HI Kraci kraj slova L gledao je na ulicu Huan de Mena
Ponekad
Ponekad bi se moja majka sama zaputila polumracnim hodnikom koji se pruzao s kraja na kraj stana Beskonacno dugim hodnikom koji je pocinjao u predsoblju a pre nego sto ce skrenuti pod pravim uglom dovodio najzad do vrata spavace sobe mojih roditelja Kada je moja majka u njoj umrla ta je soba bila zatvorena dve godine Sav namestaj je iznet Kapci na prozorima spusteni njena vrata zakljucana a svi prorezi oblepljeni trakama lepljivog papira Niko nam nije objasnio razloge te neumoljive nedostupnosti Zamandalje- nosti kojoj je svrha verovatno bila da nas zastiti od nezdravih mirisa beskrajnog i bolnog umiranja Ali sam prolazio kraj vrata sobe moje majke njene bracne i mrtvacke sobe Drhteci sam prolazio vise puta dnevno kraj tih vrata zatvorenih nad tajnama smrti Tih vrata iza kojih se krila nepodnosljiva tajna umiranja..."
Stajao sam pred ovim vratima, citav jedan zivotni vek kasnije.
A mnogo godina pre tog trenutka napisao sam ceo jedan roman, L'Algarabie, upravo da bih mogao da govorim o tom hodniku, o toj sobi, o tom ubistvenom secanju. Bio sam u hodniku iz tog romana, u majcinoj sobi iz tog romana. Bio sam tu stvarno, vise od pola stoleca kasnije.
U cetvrtak, 14. marta 1991, obisao sam stan mog detinjstva. Bio sam ga napustio 1936. godine, odlazeci na letnji raspust. Godine 1953. dosao sam pod njegove prozore, prilikom mog prvog ilegalnog putovanja u Spaniju. Otada sam povremeno, prolazeci ulicom Alfonso HI na putu za Prado, ili u setnji po Retiru, godinama podizao pogled, posmatrao dugi niz njegovih prozora. A onda sam se, jula 1988, vratio da stanujem preko puta kuce mog detinjstva.
Krug je bio zatvoren, zivotni put predjen.
Dan uoci mog povratka za Pariz, 14. marta 1991, posetio sam stan u kome sam proveo detinjstvo. Zgrada je bila prodata, malo ranije, jednom preduzecu za promet nekretninama koje ce tu useliti svoje kancelarije. Stanari su je napustili, jedni za drugima. Trebalo je da uskoro pocnu radovi na njenom preuredjenju. Zatrazio sam i dobio dozvolu da obidjem stan mog detinjstva.
Pratili su me duhovi: svi mrtvi koji su ovde ziveli samnom. Bili su spokojni, vedri, kao da ih je njihovo dugo umiranje pomirilo sa zivotom. Pomirilo sa svim zivotnim blazenstvima i nasiljima. Ti duhovi su hodali kraj mene, lakog koraka. Nisu, u svom dugom umiranju, ostarili. Svi ti mrtvi bili su mladji od mene.
"Ponekad
Ponekad sam bio nagradjen za svoje strpljenje Moja bi se majka sama zaputila dugim hodnikom koji se pruzao s kraja na kraj stana"
Sobe su se nizale. Bile su prazne, donekle opustosene. Radovi na preuredjenju jos nisu bili poceli, ali su vrata vec bila uklonjena, drvenarija iscupana. Taj opustosen izgled stana mi je odgovarao. Hocu reci, odgovarao je trenutku i situaciji. Nostalgicnoj prirodi mojih osecanja.
Prisao sam jednom prozoru, koji gleda na ulicu Alfonso HI. Nekada davno, ta je soba mojoj starijoj braci sluzila kao ucionica. Pogledao sam sluzbeni stan preko puta. Imao sam utisak, trenutan ali silovit - divno silovit - da sam izvan. Izvan svog zivota, hocu reci. Da stojim naspram vlastitog zivota. Da sam vec s njegove druge strane.
Da li sam saznao nesto vazno tokom ovih godina svog ministrovanja?
Ne, nista sto bi bilo toliko vazno, mislio sam. U svakom slucaju, nista o vlasti. Nista sto vec ne bih mogao da saznam iz knjiga. Od Platona do Dantea, od Bodena do Maksa Vebera, od Makijavelija do Monteskjea, od Tokvila do Lenjina - necu podrobno da nabrajam - sve je vec opisano. Smisao vlasti, njena mracna ili svetla racionalnost. A ako je rec o njenom besmislu i bezumlju, dovoljno je procitati Sofokla i Sekspira. Da li je iza mene ostao neki trag, da li sam dao svoj pecat delatnostima ministarstva?
Neko je jednom rekao, mislim da je to bio Andre Malro, da je ministarstvo za kulturu nepotreban luksuz ako ministri ne raspolazu odgovarajucim buDzetom i vremenom. Jer u toj oblasti sporo dolazi do promena; ne utice se samo na materijalnu stranu raznih mesta, ustanova, predmeta, vec poglavito na duh vremena: na ukuse, verovanja i zajednicku fantaziju.
Nisam imao vremena, nisam imao ni dovoljno novca, uprkos razumevanju i povremenoj podrsci Felipea Gonsalesa i Karlosa Solcage. A razlog je lezao u tome sto vecina spanskih politicara kulturu vidi samo kao sredstvo. Ni socijalisti nisu razumeli, zato sto nisu istinski o tome razmisljali, kakvu bi kljucnu ulogu moglo da ima Ministarstvo za kulturu u lancu javnih sluzbi, od osnovnog obrazovanja pa do televizije.
Naravno, jesam pokrenuo izvestan broj reformi (u oblasti filma, novog ustrojstva i nezavisnosti muzeja, saradnje sa samostalnim zajednicama, pravne regulative sponzorisanja, i tako dalje). Njihov zajednicki imenitelj je lako odrediti: koristile su se sve zakonske poluge da bi se kulturne delatnosti i ustanove oslobodile patronata drzave, a inicijativa i sredstva presla u ruke civilnog drustva i svih posrednickih drustvenih tela, cime se razbijao kruti birokratski korporatizam. Ukratko, trebalo je sa kulture drzavnih subvencija preci na kulturu drustvene inicijative, samosvojnu, nezavisnu i samostalnu.
Ali su te promene tek bile u zacetku. Bilo bi dovoljno da se vrate malodusnost, strasljiva politika izbegavanja sukoba ili podilazenja konformistickoj ucmalosti svih mogucih tela i ustanova, pa da proces reformi zastane, ili cak da se ono sto je postignuto ponisti.
Mogao sam sebi u prilog da istaknem i nacin na koji sam radio, a njega odlikuje otvoreno, stalno izjasnjavanje o svemu. Ali za to nisam bio posebno zasluzan. Svaki pisac uspeo bi da nametne svoje osobenosti. Pisac u meni bio je otvoren, izrazajan, lican: a to je onda uticalo i na ministra.
Kada sve saberem i oduzmem, ono najznacajnije sto sam ucinio izlazilo je iz okvira Ministarstva za kulturu. A to je bilo da sam prikacio politicko zvonce za peseve kaputa Alfonsu Geri, obelodanio drsku, nadmenu i zastarelu kulturu rukovodeceg aparata, cije je otelotvorenje on bio vise nego iko drugi. Ali se ona mogla ovaplotiti i u bilo kojoj drugoj osobi u datoj prilici, u istim tim okolnostima. I zato, bas tu kulturu upravljanja aparatcicima valja dovesti u pitanje, osporiti, neprekidno menjati.
Da bi izbegao da se uhvati u kostac sa tim glavnim problemom, da bi odrzao ravnotezu i formalnu jedinstvenost - koje su se nuzno pokazale privremene i na duzi rok nedelotvorne - Felipe Gonsales me je odstranio iz vlade. Ali ce zvonce ostati prikaceno za peseve geristicke politike: niko ga odatle nece vise otkaciti.
Iskrao sam se iz stana mog detinjstva, iz opustosenog stanista mojih detinjih uspomena. Iznenada sam se setio oca, onog njegovog lika kakav mi se ponovo ukazao na fotografiji koju mi poslala je Sonja O. Prethodnog dana, jedan od mojih najblizih i najboljih saradnika u ministarstvu, Hoakin Puig de la Belakaza, poklonio mi je jednu knjigu moga oca koju je nasao u nekoj antikvarnoj knjizari. Bila je to neobicna knjiga, na koju sam sasvim zaboravio: La estacion de las animas. Za vreme mog boravka u Madridu, pocev od 1988. godine, uspeo sam da pronadjem po jedan primerak svih knjiga koje je napisao i objavio moj otac. Ukljucujuci njegove knjige pesama. Ali sam zaboravio na postojanje ove, koju mi je Hoakin Puig poklonio kao oprostajni dar. Bila je to cudna knjiga, objavljena 1932, sastavljena od niza kratkih zapisa napisanih na osobenom, njemu svojstvenom kastiljanskom: baroknom i istancanom, bogatom neuobicajenim ali umesno odabranim, tacno nadjenim recima. Svi ti zapisi odnosili su se, posredno ili neposredno, na smrt - na njeno napadno, mracno prisustvo.
Napustio sam stan mog detinjstva gde je otac napisao ovu knjigu o smrti, koja je do mene dospela posle sveg tog umiranja, kao nekakav znak, neodgonetljiv ali pun smisla.
Tada sam, na tom opustosenom stanistu mojih secanja, u tom izgubljenom pa ponovo nadjenom raju detinjstva, izgovorio jedva cujno, da ne poremetim tisinu mojih uspomena, jednu recenicu na spanskom koju necu prevesti:
Que me nquiten lo bailado! *
Tekst koji donosimo obuhvata dva prva i zavrsno poglavlje knjige spansko-francuskog pisca Horhe Sempruna Federiko Sances se oprasta. Naslov izvornika glasi: Jorge Semprun, Federico Sanchez vous salue bien, Paris 1993.
Doslovno: "cik neka mi oduzmu ono sto sam otplesao!", u znacenju: Ne mogu mi oduzeti moju proslost! (prim. prev.)
" Covek nije korenom vezan za zemlju"