Broj 110
		UKRSTANJA

Alfonso Gera, potpredsednik vlade, sedeo je na svom uobicajenom mestu, u svojoj fotelji. Bolje receno, sedeo je u fotelji za koju sam kasnije, kako su se nizali sastanci petkom tokom narednih meseci, saznao da je njegovo uobicajeno mesto. Odredjeno samo za njega, trebalo bi da kazem. Niko nikada nije ni pomislio da tu sedne, cak ni u njegovom odsustvu. Toga julskog dana 1988. godine, 15. jula tacnije, ovo jos nisam mogao da znam. Bilo je to prvi put da prisustvujem ministarskom savetu i nista mi nije bilo uobicajeno, pocev od cinjenice da se uopste tu nalazim. Jos nisam poznavao rituale, obznanjene ili precutne protokolarne obicaje.

U svakom slucaju bilo je jutro, deset minuta do devet izjutra.

Ministarski sastanci petkom bili su sazivani u devet ujutru, a ja sam oduvek voleo da budem tacan. Mozda, uostalom, to nije pitanje sklonosti, vec discipline. Cak i da nisam voleo tacnost, bio bih prinudjen da je se pridrzavam - zato sto sam ziveo u zemljama, u drustvima, gde je tacnost minimalni preduslov zivota u zajednici. I zajednickog rada. Medjutim, najvise zato sto su mnoge godine aktivne borbe u ilegali ucinile da mi tacnost predstavlja mnogo vise od obicne pristojnosti: od tacnosti je zavisio moj opstanak. Bilo je to pravilo lepog ponasanja koje me je stitilo, stiteci i one koji su radili sa mnom.

Ta opsednutost tacnoscu, uostalom, donela mi je mnoge nevolje tokom mog ministarskog sluzbovanja. Zbog toga sto sam uvek zeleo da stignem tacno u dogovoreno vreme, cesto sam dolazio prerano na sluzbene sastanke. Stigao bih nekoliko trenutaka pre zvanicnih lica zaduzenih da me docekaju. To je stvaralo neprijatnosti nadleznim osobama iz moje pratnje. Ne samo zbog bezbedonosnih razloga, vec pre svega zbog pitanja prestiza. Treba da oni cekaju vas, govorili su mi. I verovatno su bili u pravu sa stanovista protokola, tog prepredenog i nepopustljivog bozanstva drzavnih administracija. Pogotovo je to bio slucaj u Spaniji: tu je monarhisticka tradicija - na koju su se najpre nadovezali kruti ceremonijali frankizma a onda, u doba demokratije, i novi opravdani zahtevi sedamnaest autonomnih regionalnih vlada - stvarala ponekad pravu glavobolju, kada je trebalo odrediti prvenstva i simbolicni protokolarni raspored.

Bilo kako bilo, iz ljubavi prema tacnosti ili samodiscipline, imam naviku da nikada ne kasnim. Ali, da bi se doslo na vreme, treba stici nesto ranije. Tog julskog jutra, kada sam prvi put prisustvovao ministarskom savetu, dosao sam u palatu Monkola u deset do devet. Alfonso Gera je bio sam, u velikoj sali u prizemlju palate.

Podigao je glavu, posmatrajuci moj ulazak.

U to doba, sastanci ministarskog saveta petkom odrzavani su u jednom salonu rezidencije predsednika vlade u koji se ulazilo neposredno iz ogromne dvorane sa stubovima u prizemlju, otvorene prema parku, sa pogledom na predele severozapadno od Madrida. Kasnije je u ogradjenom pojasu oko palate Monkloa podignuto novo zdanje gde je od tada savet zasedao, i gde su preseljene sve radne sednice, kao i sluzbeni prijemi stranih delegacija. Prostorije te nove zgrade, koja je sve u svemu izgledala prilicno skromno i jednostavno, bile su ukrasene platnima Miroa i Tapijesa, sto je privuklo paznju i izazvalo divljenje Vaclava Havela prilikom njegove posete Madridu.

Veliku dvoranu sa stubovima u palati Monkloa poznavao sam od ranije. Prvi put sam u nju dosao 1981. godine, na dug razgovor sa Adolfom Suaresom, covekom koji je rukovodio prvom fazom - svakako najrizicnijom - demokratske tranzicije. Taj smo razgovor imali u kriznom periodu, malo pre iznenadne Suaresove ostavke. Znaci, neposredno pre neuspelog puca koji su pokusali da izvedu neki komandanti vojske i policije.

U tu dvoranu redovno sam dolazio - doduse, u prilicno velikim razmacima - posle pobede socijalisticke partije na izborima oktobra 1982, radi privatnih i neformalnih razgovora sa Felipeom Gonsalesom. Ali onog julskog jutra kada pocinje ovaj deo price - ovo novo poglavlje jedne duge price - u toj prostranoj dvorani sedeo je Alfonso Gera, koji je s paznjom podigao glavu pri mom ulasku.

Danas su se, posto je proslo nekoliko godina, mnoge kasnije slike i utisci nadovezali u mom secanju na one prvobitne, koje sam poneo toga dana, izmesavsi se sa njima. To se povezalo u jednu slojevitu celinu, u kojoj vise nije lako razluciti sta sam vec znao o Alfonsu Geri, prilikom tog susreta, od svega sto sam o njemu saznao tokom godina koje su usledile. Pa ipak, kada ulozim takav napor, uz svu mogucu hladnu objektivnost, moram reci da o njemu 1988. godine nisam znao gotovo nista. Sreo sam ga pre toga svega jednom ili dvaput, ne izmenivsi s njim vise od nekoliko reci. Znao sam da je imao oko sebe laskavce, kao i ljute protivnike u sredinama koje sam povremeno posecivao kada bih boravio u Spa- niji. Cinilo se da kod ljudi izaziva snazna, krajnje suprotstavlje- na osecanja. Medju mojim najblizim prijateljima izazivao je neprijateljska osecanja. Odlucno i neumoljivo neprijateljska. Rec je, razume se, o levicarskim intelektualnim i novinarskim krugovima - u druge i nisam odlazio, osim u slucaju retkih porodicnih ili drustvenih obaveza.

Jedna je stvar, medjutim, bila nesumnjiva: slika koju je Gera zeleo da stvori o sebi, u cesto predugim, bezbrojnim konferencijama za stampu koje je redovno uprilicavao, uvek mi se cinila nepodnosljivom. Odisala je samozadovoljstvom, megalomanijom, kicerajskim intelektualizmom, najvulgarnijim andaluzijskim donzuanstvom (one stranice na kojima opisuje kako mu noci prolaze u vodjenju ljubavi i slusanju Malera!). Bilo je odvec lako - toliko da sam bio sklon da zazirem od takve lakoce: ta maska koju je Gera odabrao da pokaze, ta licnost koja se pravio da je, bila je tako izvestacena i preterana da je morala prikrivati neku mracnu istinu, mozda pateticnu, mozda prosto beznacajnu - bilo je odvec lako, dakle, naslutiti i zakljuciti da se iza toga krije nekakva duboka nesigurnost, nepostojanost, detinjasta nabusitost i uobrazenost: u svakom slucaju, ocigledan nedostatak psihicke zrelosti.

Bilo je izvesno, i nepotrebno poznavati ga bolje da bi se takvo cinjenicno stanje utvrdilo, kako Gera u svojim rukama drzi i nagomilava ogromnu moc. Bio je potpredsednik vlade, i u tom svojstvu zaduzen za tehnicku i upravnu koordinaciju rada ministarskog saveta; bio je zamenik generalnog sekretara socijalisticke partije, i u tom svojstvu zaduzen za kontrolu poslanicke grupe - koja je pocev od 1982. godine imala apsolutnu vecinu u skupstini - kao i za rukovodjenje centralnim partijskim aparatom; na taj nacin imao je u svojoj vlasti ako ne bas donosenje znacajnih strateskih politickih odluka, sto je bilo u nadleznosti Felipea Gonsalesa, a ono bar njihovo podesavanje i prilagodjavanje svakodnevici. Bio je siva ili blistava eminencija vlasti, imao je uticaj na politicku stvarnost, moc da upravlja izbornim listama, novcem, povlasticama, kljucnim mestima u drzavnoj upravi.

Jedna mi je stvar cesto privlacila paznju, tokom poslednjih godina, otkad sam nasamo razgovarao sa Felipeom Gonsalesom, u dugim vecerima neusiljenih caskanja kada nije bilo nedodirljivih i zabranjenih tema: nikada mi nije nista rekao o Alfonsu Geri. Nikada mu cak ni ime nije pomenuo. Pa ipak, svakom posmatracu spanskog politickog zivota bilo je ocigledno da njihovi medjusobni odnosi, podela vlasti i rada izmedju njih dvojice, predstavljaju kamen temeljac vladajuceg poretka, koji je uspostavljen vecinskom voljom biraca da bi se sasvim uoblicila i ucvrstila spanska demokratija.

Vracam se sada na to prvo jutro, pokusavajuci da prizovem svoje tadasnje neposredne utiske, u njihovoj prvobitnoj svezini.

Gerina osamljenost, u velikoj dvorani palate Monkloa, nije izgledala nenamerna. Nije se cinila slucajnom. On nije bio tamo zato sto mu je, posto je ziveo u krugu predsednicke palate, bilo lako da stigne prvi. To je bila razmetljiva, dramatizovana osama: brizljivo izrezirana. Bila je to samoca coveka na vlasti, hotimicno puna znacenja. Samoca strazara koji bdi nad sudbinom jos uspavanog naroda. Naroda koji je, po definiciji, uvek malo pospan. Nije stizao prvi zato sto je bio na svega nekoliko koraka, udaljen za sirinu parka. Dolazio je prvi jer je to bila njegova uloga, obaveza, misija: zato sto je bio Prvi u senci vlasti. Nekoliko meseci kasnije, Alfonso Gera je jednom metaforom izrazio svoje vidjenje uloge koju je smatrao da ima kraj Felipea Gonsalesa, na vrhu drzavne i partijske vlasti. Naime, u jednom intervjuu datom italijanskom dnevniku Il Messaggero, on je uporedio - a verovatno je dopusteno frojdovski protumaciti tu recenicu - instance vlasti sa kuhinjom. "Ja spravljam jela, izjavio je, a Gonsales ih zacini i ponudi zvanicama."

Iduceg petka, neposredno po objavljivanju tog intervjua ciji je prostakluk i nadmenost izlisno komentarisati, Gera nije prisustvovao ministarskom savetu. Bio je na sluzbenom putovanju negde u Latinskoj Americi, ako me pamcenje ne vara. Uostalom, to je bez znacaja: bio je odsutan, sta god da je bio razlog. U trenutku jutarnjih caskanja i ispijanja kafe, dok smo u grupicama iscekivali dolazak Felipea Gonsalesa i zvanicni pocetak sednice, obratio sam se nekolicini ministara koji su bili pod Gerinom kontrolom i, po svom obicaju, drzali se zajedno i razgovarali izmedju sebe.

- Kazite Alfonsu da gresi sto koristi kuhinjske metafore kada govori o vlasti, dobacio sam im. To je vulgarno, i opravdava populisticko odbacivanje politike...

Zatim sam se okrenuo ka ministru pravosudja, Enrikeu Muhiki, koji je pripadao toj grupi i bio mi blizi od ostalih, tako da je bolje od drugih mogao da cuje ono sto je sledilo.

- Osim toga, kulinarske aluzije su opasne iz jos jednog razloga... Seti se Lenjina, Enrike... U jednoj od poslednjih poruka koje je poslao Trockom, napisao je, govoreci o Staljinu: "Pitam se kakvo nam prezacinjeno jelo sprema taj cudni kuvar!"

Muhika je savrseno dobro razumeo zbog cega navodim tu anegdotu, ali nije nista odgovorio. Pa ipak, u to vreme je jos razgovarao sa mnom. Nesto kasnije, prestao je da mi se obraca. Cak je prestao i da me primecuje: postao sam mu nevidljiv. U najboljem slucaju, proziran.

Bilo je to posto sam javno izneo svoj stav u aferi oko zloupotrebe polozaja i nezakonitog licnog bogacenja - aferi u kojoj je okrivljen jedan potpredsednikov brat. Taj njegov brat, Huan Gera, bio je u vreme pobede socijalisticke partije na izborima 1982. godine bez zaposlenja i na socijalnoj pomoci; odmah potom postao je, u svom rodnom gradu Sevilji, nekakav sekretar ili faktotum svog mocnog rodjaka - a da se nikada nije tacno saznalo kakvo je svojstvo i nadleznost imao, da li u partijskim ili vladinim telima. Sta god da je bilo u pitanju, Huan Gera je zauzeo sluzbenu kancelariju svoga brata u administrativnom predstavnistvu vlade u Sevilji. Iskoristio je to namestenje, kao i moc i uticaj stecene na osnovu prezimena i upotrebe te sluzbene kancelarije: za svega nekoliko godina dosao je do velikog imetka.

Vraticu se na tu aferu oko Huana Gere zato sto je ona simptomaticna. U datom trenutku, rasclanjivanje tog dogadjaja omogucice da se raspletu niti zamrsene mreze korupcije, klijentelisticke prakse i stranacke nadmenosti, koje su konacno potkopale nadmoc socijalisticke partije.

Slucaj Huana Gere bio je kljucan i u jednom drugom pogledu: tokom tri godine koje sam proveo u vladi Felipea Gonsalesa, ta je afera bila jedini trenutak kada sam video Gonsalesa kako se pos- tavlja stranacki, umesto da postupa kao drzavnik. To je bio jedini trenutak kada sam smatrao da mu nedostaje vidovitost, kada je dopustio da bude prikovan u neodrzivom polozaju sefa porodice ili klana, za razliku od njegove uobicajene sirine i strogosti u politickim gledistima, kojima inace uvek rukovode opsti interesi.

Da se vratim sada na moje odnose sa ministrom pravosudja Enrikeom Muhikom i drugim Gerinim potcinjenima, u vladi ili u rukovodecem aparatu socijalisticke partije; o tome jos samo dve reci.

Kada je Mersedes Mila, jedna od najboljih novinarki spanske televizije, trazila da se izjasnim o aferi Gera, 8. maja 1990. godine

(iznenadno secanje, zaboravljene slike koje izranjaju: emisija Mersedes Mile, El Martes njue viene, sastojala se te veceri iz dva zasebna dela; prvi je cinio razgovor sa mnom, dok je druga polovina bila posvecena intervjuu sa Luisom Miguelom Dominginom i njegovim sinom Miguelom Bozeom. Luisa Miguela nisam bio odavno video, od smrti Dominga Domingina. Pali smo jedan drugome u zagrljaj. Odmah nam se vratila ona nekadasnja toplina u odnosima, ona uvek ista neposrednost i uzbudjenost. Luis Miguel je ostario; i ja sam bio ostario. Miguel, sin Lusije Boze, dete koje sam gledao kako raste dok sam bio u ilegali pod imenom Agustina Larea, sada nas je posmatrao osmehujuci se, sa mesavinom nelagodnosti i neznosti. Zatvorimo zagradu: valja izbegavati preduga udaljavanja od teme i naviranja uspomena, pogotovo kada su sentimentalne prirode)

kada me je, dakle, Mersedes Mila upitala o aferi Gera, dao sam obican zdravorazumski odgovor. Ali u to vreme zdrav razum kao da je bio najmanje prisutan i pozeljan u rukovodecem aparatu socijalisticke partije.

Kazao sam da su se u aferi Huan Gera povezale tri cinjenice koje, svaka po sebi, ili cak uzete po dve zajedno, nisu nimalo problematicne niti iole sumnjive. Rec je o tri nesporne cinjenice. Prvo, Huan Gera je nesumnjivo brat potpredsednika socijalisticke vlade. Drugo, nesumnjivo je da je koristio sluzbenu kancelariju i u njoj imao nekakvo namestenje, bio nekakav partijski ili vladin predstavnik. Trece, nesumnjivo je da je stekao ogroman licni imetak. Ono sto je tu nedopustivo, upravo je spoj te tri cinjenice. Da se brat potpredsednika vlade tako brzo obogatio, a da nije raspolagao sluzbenom kancelarijom, bio bi dogadjaj manje-vise zapanjujuci ili zadivljujuci, ali to ne bi bilo krivicno delo. U doba ekspanzije trzisne ekonomije, opsteg bogacenja srednjih slojeva, naglasenog isticanja vrednosti novca, u Spaniji se stvorio velik broj novopecenih bogatasa. U tih desetak godina stecena su znatna bogatstva, cak i sasvim casnim i postenim sredstvima. Cak i bez utaje poreza ili zloupotrebe sluzbenog polozaja.

Moglo se dogoditi i da je brat potpredsednika vlade imao zvanicno namestenje u vladinom predstavnistvu u Sevilji, a da nije iz toga izvukao nikakvu licnu korist. Na kraju krajeva, taj Huan Gera je bio aktivista socijalisticke partije, i bilo bi preterano zabraniti mu svaki pristup rukovodecem aparatu, pogotovo dolazak na tako nizak polozaj. Da je ziveo od svoje sluzbenicke plate, ko bi mogao da mu ista prebaci? Znaci, odgovorio sam Mersedes Mili, nedopustiva je povezanost sve te tri cinjenice: cinjenice da je rec o potpredsednikovom bratu, cinjenice da on ima sluzbeni polozaj, cinjenice da se spektakularno obogatio, bez sumnje na nedozvoljen nacin.

Gerini podredjeni mi nikada nisu oprostili taj zlocin: uvredu porodicnog velicanstva. Po njihovom misljenju, optuzbe protiv Huana Gere bile su klevetnicke, iskljuciva posledica politicko- -medijske zavere protiv levice na vlasti. Svaki drugi stav smatran je izdajnickim.

Posle toga, ministar pravosudja prestao je da vecerava sa mnom, da mi se obraca, cak da me uopste primecuje: u njegovim ocima nisam vise postojao. U predvorju salona gde je zasedao ministarski savet prolazio bi kraj mene ne okrenuvsi glavu. A bio je moj najstariji prijatelj u vladi Felipea Gonsalesa. Jer, Enrikea Muhiku sreo sam jos 1953. godine, u San Sebastijanu, na kraju mog prvog ilegalnog boravka u Spaniji. Bio je student prava, ziva nemirna duha, pobunjenicki nastrojen, politicki mastovit, odlucan protivnik diktature generala Franka. Upoznao sam ga kod pesnika Gabrijela Selaje i pridobio ga za ilegalnu organizaciju komunisticke partije na Univerzitetu, gde je imao znacajnu ulogu. Kao mladic koji je uzivao u zivotu, sa zanimanjem pratio svetsku knjizevnost, bio ljubitelj zemaljske i duhovne hrane, smeo i odvazan (u vise je navrata hapsen i proveo je mnoge mesece u Frankovim zatvorima), Muhika je dokazao svoj neporeciv politicki temperament.

Pocetkom sezdesetih godina, iz zatvora u Burgosu stiglo mi je od njega pismo gde mi saopstava svoju odluku da napusti komunisticku partiju i pridruzi se borbi za demokratski socijalizam. Bila je to za ono doba smela odluka, koja pokazuje Muhikinu stratesku pronicljivost. Naime, socijalisticka partija je tada imala samo ogranicen uticaj i neizvestan ugled kod najangazovanijih grupa u borbi protiv frankizma. U svakom slucaju, medju mladim intelektualcima iz srednjih slojeva, komunisticka partija je bila ta koja je slovila kao delotvorna, ideoloski celovita i dosledna, borbena i pozrtvovana. I s‹m sam bio njen borac; ali me prestanak Muhikine odanosti komunizmu nije mogao previse rastuziti niti ozlojediti: u istom tom trenutku, mene su izbacivali iz komunisticke partije.

Ali se taj covek, kada sam ga ponovo sreo 1988. godine u vladi, veoma izmenio. Mladic koji je voleo zivot pretvorio se u osobu sasvim predanu uzivanjima. Aktivista je postao aparatcik opcinjen sjajem i udobnoscu vlasti. Njegova ranija hrabrost ustupila je mesto podmuklom i groznicavom kukavicluku. Njegova otvorenost za tudja misljenja i za sporazumno donosenje odluka preobratili su se u cist oportunizam - cesto, stavise, neumesan i neodgovarajuci. Iako je prvobitno bio, po svom obrazovanju, duhu i ose- cajnosti, blizak socijal-demokratskoj struji u PSOE, Muhika je zavrsio kao osoba izasla iz kalupa Gerinih kadrovika. A to je podrazumevalo koriscenje populistickog levicarskog recnika, ciji je cilj ulepsavanje ili prikrivanje autoritarnog i klijentelistickog nacina vladanja, lisenog ikakvih strateskih ili etickih nacela, a za uzvrat otvorenog za brzo i lako dolazenje do novca i polozaja.

Muhika je dakle, tog petka, savrseno dobro razumeo anegdotu koja se odnosila na prezacinjenu Staljinovu kuhinju. Ali nije nista odgovorio. Verovatno je razmisljao o tome da li mu je - i na koji nacin - od koristi da licno prenese moje reci Alfonsu Geri, ne bi li se od njih ogradio.

Bilo kako bilo, potpredsednik vlade je takodje prestao da mi se obraca i da me primecuje, cim sam se javno izjasnio u aferi oko njegovog brata.

Tako je, znaci, Alfonso Gera uvek dolazio prvi u dvoranu sa stubovima palate Monkloa - zato sto je verovao da je Prvi, zato sto je hteo da i ostali to veruju. Seo bi na svoje uobicajeno mesto, a jedan zustri upravitelj posluge u belom zaketu prineo bi mu posluzavnik sa njegovim doruckom: njegov sok od pomoranDze, njegovu belu kafu, njegovo pecivo. Nikada Gera nije prisao zajednickom stolu oko kojeg smo mi, obicni ministri smrtnici, sedali onim redom kojim smo pristizali, i tu se sami posluzivali soljom kafe ili bilo cim drugim. Nikada nisam video da se Gera pomerio iz svoje potpredsednicke fotelje pre nego sto bi poceo savet. Podizao bi pogled, osmatrao, nesto belezio. Prepredena zivahnost njegovog vrata i usko lisce sa velikim okruglim naocarama podsetili bi me povremeno na uspravljenu zvecarku spremnu za napad.

Sa svog osmatrackog mesta, nekima od pridoslih dao bi izdaleka mali znak rukom, u vidu pozdrava. Drugi bi mu prisli radi podnosenja izvestaja ili odavanja pocasti, nagnuvsi se nad njegovu fotelju da mu prisapnu neku vest ili cuju njegovo misljenje. Ponekad bi takvi umilostivljeni - to je bio slucaj sa vec pomenutim ministrom za pravosudje, ili sa Matildom Fernandes, ministarkom za socijalna pitanja - doslovno klekli pored naslona za ruke na Gerinoj fotelji, kao da su u ispovedaonici.

Osim te nepokretnosti koja je bila simbol neupadljivog centralizma njegove vlasti - i veoma se razlikovala od pokretljivosti svih nas ostalih, ukljucujuci Felipea Gonsalesa, koji smo se setkali tamo-amo pre zvanicnog pocetka saveta razmenjujuci obavestenja ili resavajuci tekuca pitanja - Gerina rezija sopstvenog izgleda i nacina na koji je prisutan podrazumevala je uceno koriscenje pomocnih sredstava: pre svega dokumentacije i knjiga.

Iz tasne od koje se nikada nije odvajao izvukao bi neki glomazni dosije, koji bi onda iscitavao unoseci kriticke primedbe, nimalo ometen okolnim brbljanjima. Time bi dokazivao upravo suprotno od onoga sto je verovatno zeleo da pokaze, jer je nehotice davao svedocanstvo o detinjastim crtama svoga karaktera. Naime, ovo predvorje sale za sednice bilo je najnepovoljnije mesto za rad na vaznim dokumentima. Ako su se ona odnosila na sastanak koji je trebalo da pocne, bilo je sasvim kasno, ocigledno prekasno, proucavati ih sada. Ako pak ta dokumenta nisu bila ni u kakvoj vezi sa savetom, ako nisu bila toliko hitna, svaka druga prilika da se o njima obavesti bila bi pogodnija od ove.

Bilo je jasno da Alfonso Gera pravi predstavu za ostale: igrao je ulogu revnosnog, usredsredjenog, ozbiljnog drzavnika. Zauzimao je taj stav, poprimao takvo drzanje, glumio taj lik. Brkao je, ukratko, ministarski savet sa nekom od univerzitetskih pozorisnih trupa kojima je upravljao u svojoj burnoj mladosti.

Osim dokumenata, njemu su kao pomocna sredstva, u rezijskim postavkama petkom ujutru, sluzile i knjige. Cak i kada se pravio da proucava neki dosije, Gera bi na svom naslonjacu razmetljivo drzao otvorenu knjigu okrenutu koricama nagore, tako da se moze procitati njen naslov. Nikada to nije bilo neko knjizevno delo. Uskoro sam se mogao uveriti da potpredsednik gaji posebnu i iskljucivu ljubav za knjizice objavljene u maloj naucnoj ediciji koju uredjuje Horhe Vahensberg za izdavacku kucu Tusnjuets, a koje su lako prepoznatljive po svojim srebrnim koricama.

Mora da je mislio da ce tom svojom obznanjenom lektirom sebi podici ugled u tudjim ocima, ucvrstiti kod drugih utisak kako je rec o istinskom intelektualcu koji pristaje da se bavi tom prostackom politikom samo zato sto je odan i spreman da se zrtvuje - jer, to je slika koju je o sebi marljivo gradio, tokom mnogih godina ispovedanja i razgovora sa novinarima.

Jedna anegdota pokazuje koliko je dosledno Alfonso Gera razvijao tu svoju strategiju. Dve godine nakon julskog jutra ciji prilicno podroban opis dajem - ne znam tacno kog datuma ali svakako jedne srede, posto su sredom odrzavani nedeljni sastanci generalnih sekretara svih ministarstava: uvek je predsedavajuci bio Gera, i tada su pripremani materijali za zasedanja saveta petkom - moja sefica kabineta, Hubi Bustamante, usput mi je pomenula kako je potpredsednik, na recenom sastanku toga dana, svim prisutnima toplo preporucio citanje jedne knjige. Nisam joj dopustio da zavrsi. "Sigurno je rec o knjizi Naucna uobrazilja, upravo objavljenom delu nekolicine autora", kazao sam. Pogledala me je zapanjeno. "Da, to je ta knjiga. Kako ste pogodili?" upitala je. Vrlo prosto: bio je to poslednji naslov koji se pojavio u Gerinoj omiljenoj biblioteci kod pomenutog izdavaca.

Posto je Gera bio prinudjen da d‹ ostavku na svoj polozaj, januara 1991, na njegovu fotelju u dvorani za sednice, kao i onu u susednom velelepnom predvorju, dugo niko nije sedao.

U skupstini, naprotiv, na klupi odredjenoj za vladu, nije bilo tako: tamo su se redovi odmah zbili, i u to su mogle da se osvedoce, zahvaljujuci televiziji, stotine hiljada Spanaca. Ministar za spoljne poslove, Fransisko Fernandes Ordonjes, zauzeo je upraznjeno mesto odmah do predsednika: nije dakle bila primetna nikakva praznina, rupa u vlasti, u simbolickom smislu. Sada kada je ponovo postao obican skupstinski delegat, Gera je seo u deo polukruga medju poslanike socijalisticke partije. Prilikom tog svog povratka u skupstinu, sve vreme njenog zasedanja razmetljivo je proveo (zadrzavsi tu sklonost ka reziranju koje treba da mu podigne cenu!) u toboznjem proucavanju neke muzicke partiture, pokazujuci sa olimpijskih visina svoj prezir prema jednom tako bezvrednom, slucajnom dogadjaju kakav je skupstina narodnih poslanika.

Ali je u Monkloi, daleko od kamera, u senci i tajnovitosti vlasti, Gerina fotelja ostala prazna. Ko je doneo takvu odluku? Premda nemam dokaza za tu tvrdnju, uveren sam da Felipe Gonsales nije dao nikakvo uputstvo te vrste, da nije nalozio da ona stoji upraznjena. Kao sto, po svoj prilici, nije trazio ni da se ta nezgodna fotelja ukloni. Takvim sitnicama on ne pridaje vecu paznju, jer svoj odnos prema vlasti - koji je suvise dubok i samosvojan da bi se zaustavljao na ovakvim beznacajnostima - ne zeli da opterecuje liturgijskim i protokolarnim pitanjima.

U svakom slucaju, iako Felipe Gonsales nije nikada osetio potrebu da sa svojim ministrima porazgovara o iznudjenoj Gerinoj ostavci - koja je, medjutim, bila kljucni dogadjaj u spanskom politickom zivotu, posle deset godina postojanja poretka za koji su bili presudni mesto i uloga upravo njih dvojice - mozda je ipak, negde u dubini duse, voleo sto nas je neumesnim prisustvom prazne stolice svakoga petka, iducih sedmica, podsecao na taj odlazak s polozaja. Na nama je bilo da to razumemo ovako ili onako.

Neki zli ministarski jezik natuknuo je da Felipe Gonsales ne zeli da ista promeni u rasporedu oko stola kako bi izbegao da sedi neposredno kraj Enrikea Muhike, ministra pravosudja. Protokol je naime zahtevao da ministar pravde sedi desno od potpredsednika. Posto je potpredsednik ispario, da je njegova prazna fotelja uklonjena, izmedju Muhike i predsednika vise ne bi nikoga bilo. Tako bi Felipe Gonsales morao sve vreme da podnosi neprekidne komentare i posalice koje je Muhika ranije cucorio na uvo Geri. Ipak, ne mislim da su te zlonamerne pretpostavke osnovane, iako deluju verodostojno. Mislim da je Felipe Gonsales kadar da beskonacno dugo podnosi kraj sebe necije neprijatno prisustvo ukoliko to zahtevaju politicke okolnosti, radi kompromisa i rav- noteze vlasti. Pre sam sklon da verujem kako niko nije doneo izricitu odluku da se upraznjena fotelja Alfonsa Gere zadrzi na svom mestu. Niko se, u upravnom aparatu predsednistva vlade, nije usudio da ista, s tim u vezi, odluci. Visoki sluzbenici koji su u tom telu radili, a vecinu je Gera doveo na polozaje, mora da su zadrhtali i na samu pomisao takvog svetogrdja: uklanjanje potpredsednikove fotelje bilo bi neka vrsta oceubistva, strasnog simbolickog cina.

Utisak koji sam imao potvrdio se nekoliko sedmica docnije. Ponovo je bio petak. Bili smo u predvorju, caskajuci kao i obicno u manjim grupama. Fotelja bivseg potpredsednika stajala je, prazna, i dalje na svom mestu. Ministar odbrane, ocigledno u veselom raspolozenju, prisao je tada grupi u kojoj sam bio. Pogled iza stakala njegovih naocara poprimio je u lukav izraz. Napravio je pokret koji je i inace cesto nesvesno cinio, a ciji smisao nije lako prozreti: da li "pere ruke", skidajuci sa sebe svaku odgovornost, ili ih zadovoljno trlja, po seljacki dobrocudno? sta god da je u pitanju, Narsis Sera je tog petka bio vidno raspolozen. I odmah je to dokazao, jer nam je podrugljivo dobacio: "Pa dobro, uzviknuo je, zar niko nikada nece sesti u tu fotelju?"

Medju ministrima koji su tu bili okupljeni zavladala je nagla tisina. Jedni su zacutali zato sto ih je to kopkalo i zabavljalo. Drugi su zanemeli, zato sto su bili zaprepasceni i sablaznjeni. Iskoristio sam taj muk da kazem Seri, istim podsmesljivim tonom kojim nam se i on obratio: "Po svoj prilici je ta fotelja namenjena tebi, samo tebe ceka... Hajde, sedi!"

Matilda Fernandes, ministarka za socijalna pitanja koja je bila pod neposrednim Gerinim uticajem i kontrolom, poskocila je uzbudjeno. Zamolila nas je da se sa tim ne salimo. Kazala nam je da u Asturiji, u rudarskom basenu, u autobusima koji rudare odvoze na posao, zauvek ostaju prazna sedista nesrecno poginulih rudara: na njih niko nikada ne seda. I zavrsila tvrdnjom da je to veoma lep stari obicaj. Narsis Sera, ministar odbrane - koji je potom, zaista, postao potpredsednik vlade - pogledao ju je krajnje iznenadjeno. A ja sam Matildu nezno uzeo pod ruku - nikada se nismo slagali oko vaznih politickih pitanja, ali smo uvek bili u srdacnim odnosima: ona, za razliku od nekih, nije prestala da me primecuje i da mi se obraca - i rekao joj: "Molim te, Matilda, ne budi tako dramaticna... Pa ovde niko nije umro..." U tom casu je i Felipe Gonsales prisao nasoj grupi. Upravo je bio usao u predvorje salona, paleci trijumfalno svoju prvu jutarnju havanu. Umesao se medju nas, sa nekakvim blistavo krvolocnim osmehom na licu, i seo, ocigledno zadovoljan svojim postupkom, na fotelju Alfonsa Gere.

Tako se zavrsava ova parabola, koja nije odvec jevandjeoska, o simbolickom mestu potpredsednika svrgnutog sa pozornice vlasti.

Ali jos nisam dosao do tog trenutka.

Tek sam na svom prvom ministarskom savetu, 15. jula 1988. Stizem na njega u deset do devet izjutra. Alfonso Gera i ja smo sami, jos nikoga nema u velikoj dvorani sa stubovima u palati Monkloa. Podigao je glavu da osmotri moj ulazak. Njegov pogled nije lako protumaciti: pun je znacenja. Zainteresovan, verovatno, ali nimalo blagonaklon. Podozriv, pre svega. Njegov pogled kao da mi postavlja pitanje: ko si ti koji stizes? sta trazis ovde? Ali mozda to pitanje postavlja sam sebi. Mozda je to pitanje njemu upuceno. Zeleo bi da zna na cemu je, kada je o meni rec. To je razumljivo, to je ljudski.

Lako mi je shvatljiva njegova predostroznost, pomalo nepover- ljiva ljubopitljivost koja se nazire u njegovom pogledu, ne samo tog prvog dana nego i svih iducih. Sve do dana kada bude saznao na cemu je, kada sam ja u pitanju, i kada je njegov pogled postao otvoreno neprijateljski. Kada je cak prestao da uopste spusta svoj pogled na mene, mozda u tipicno solipsistickoj nadi da ce videti kako nestajem. Ali ja nisam nestao kada je Bog prestao da me gleda: Alfonsu Geri nije uspela ta bozanska ili madjionicarska majstorija.

U svakom slucaju, razumljivo mi je njegovo podozrenje. Jer, ja sam jedini ministar koji je dosao u tim poslednjim izmenama vlade, a koji ni po jednom osnovu ne zavisi od njega. Koji nije bio izabran i imenovan nakon pogadjanja i cenjkanja u kojima je Gera ucestvovao. Ili na osnovu precutane, ali prinudno uspostavljene ravnoteze izmedju razlicitih struja - postojecih, ako ne i javno priznatih - u spanskoj socijalistickoj partiji.

Uostalom, dolazim sa podrucja koje on ne kontrolise, za sobom imam proslost kojom on ne gospodari, proslost u kojoj su koreni moje nezavisnosti. Verovatno me je odabrao Felipe Gonsales, ali je taj izbor bio neposredan, lican: nije prethodno bio odobren od strane centralnog aparata socijalisticke partije, kojim Gera vec godinama upravlja gvozdenom rukom u gvozdenoj rukavici. Ne kazem time da Gonsales nije sam odabrao i druge ministre - bilo nas je sest novih a ostali su, kao deo cvrstog jezgra obrazovanog jos 1982. godine, samo promenili portfelje. Ali je njihov izbor bio posledica mnogih iznudjenih poteza, ocuvanja interesa i odrzanja ravnoteze u okviru partije i izvrsnog aparata.

Iznosim to sasvim objektivno, da bi se razumela potpredsednikova podozrivost prema meni. Dobro znam da Ministarstvo za kulturu nije od veceg strateskog znacaja. Izabravsi me protivno svim ocekivanjima - tih dana stampa nije krila veliko iznenadjenje, ponekad i ozlojedjenu pometnju koju je moje imenovanje uzrokovalo - Felipe Gonsales je napravio gest otvaranja, moglo bi se cak reci nekonformizma, ali time nimalo nije bila narusena ravnoteza raspodele vlasti niti su promenjeni odnosi uspostavljeni pod prinudom: jer, specificna tezina Ministarstva za kulturu nije dovoljna, sama po sebi, da izazove takav ucinak.

Druga oblast, a ona je odlucujuca, o kojoj predsednik vlade sigurno nije pregovarao sa Ferasom - po imenu madridske ulice u kojoj se nalazi sediste socijalisticke partije - jeste ekonomska politika i njen kontinuitet. To je podrucje na kojem je, sve do sada, Felipe Gonsales bio neumoljiv, gde nikakav pritisak aparata njegove partije nije mogao da utice na promenu izabranog kursa, bar kada je rec o osnovnim opredeljenjima.

Pocev od 1982. godine, Gonsales je izabrao rigoroznu ekonomsku politiku usmerenu na integraciju sa Evropskom zajednicom, do cega ce i doci cetiri godine kasnije; a ta je politika podrazumevala ovladavanje inflacijom i upravljanje javnim troskovima, kako bi se zemlja uhvatila u kostac sa teskim a vitalnim zadatkom industrijske prestrukturacije i liberalizacije ekonomskih i finansij- skih tokova i razmena. U tom cilju, sistematicno su korisceni trzisni mehanizmi koji su bili pod kontrolom pravne drzave, a to je znacilo ne administrativni, vec savetodavni nadzor - zato sto je bilo preko potrebno da se i u javni sektor, koji je bio de- ficitaran u vecini svojih delatnosti i predstavljao tesko breme nasledjeno iz doba frankizma, uvedu modernizacija, rentabilno poslovanje, korenite i dugorocne promene koje ce ga reorganizovati i postaviti na nove osnove. Kratko receno, trebalo je dovesti u red i pokrenuti privredu pogodjenu teskom i dubokom krizom, i to tako sto ce se osloboditi trzisni mehanizmi a sacuvati instrumenti drzavne kontrole kao cinioci uspostavljanja nove ravnoteze.

Neposredno pre parlamentarnih izbora koji ce Felipea Gonsalesa dovesti na vlast oktobra 1982, napravio sam sa njim intervju u Madridu. Naime, urednik Zan Danijel me je zamolio da napisem tri clanka za naredne brojeve Nouvel Observateur-a. Prva dva su objavljena, a treci se odnosio na program socijalista i njihove izglede na predstojecim izborima. Taj treci clanak napisao sam posle razgovora sa Gonsalesom. U njemu sam predvideo pobedu socijali- sticke partije, sto i nije bilo posebno prorocanski s obzirom na to da je vec bio sam kraj predizborne kampanje. Do istog zakljucka mogao je doci svaki dobronameran i posten posmatrac. U ovom sam clanku podvukao i originalnost Gonsalesovog ekonomskog programa. Ali taj tekst nije objavljen. U Danijelovom odsustvu, neko iz urednistva Nouvel Observateur-a odlucio je da moj clanak nije za stampanje. Mislili su da nisam u pravu sto predskazujem pobedu PSOE. Pogotovo nisam u pravu sto verujem da se ekonomski program kakav mi je izlozio Felipe Gonsales moze smatrati levicarskim. Sta, zar nema nacionalizacije? Sta, kakva je to industrijska reorganizacija? Sta, zar se prednost daje borbi protiv inflacije, umesto da se podstice siroka potrosnja koja je pokretac ekonomskog rasta? Moj clanak je bacen u kos.

Ovaj dogadjaj opisujem samo zato da bih naglasio kako mi je Felipe Gonsales izlozio svoj program ekonomske politike jos pre izbora. Taj program, znaci, nije bio nimalo izmenjen posle njegovog dolaska na vlast, nije bio naknadno ublazen pod tezinom pritisaka svetskog trzista ili uskladjen sa zahtevima koje bi nametalo upravljanje drzavnim poslovima. Programska politika dakle nije, kao sto neki i danas olako i lakomisleno tvrde, skrenula udesno posto je Gonsales uzeo vlast u svoje ruke. Niti je on, a posteriori, nuznost pretvorio u svoju vrlinu. Njegova vrlina i jeste bila u tome sto je shvatio nuznost koju je stvarnost nametala. Nije skrenuo udesno, vec ka stvarnosti - i to pre svog dolaska na vlast.

Oktobra 1982, u ulici Pes Volador, u skromnoj cetvrti u blizini periferijskog bulevara, sa radoscu sam slusao kako mi Felipe Gonsales izlaze, u opstim crtama, svoj ekonomski program. Najzad ce jedna levicarska partija na jugu Evrope pobediti na izborima da bi gradila i menjala stvarnost sadasnjeg trenutka, umesto sto nekaznjeno caruje iluzijama o buducnosti.

Od tada Gonsales nije promenio smer svoje ekonomske politike, kakve god sitne izmene da je pravio zavisno od trenutnih okolnosti. A da bi odrzao taj kurs, nije menjao ni ministarsku ekipu nadleznu za tu oblast. Nije je promenio cak ni 1985. godine, kada je bio primoran da se lisi svog ministra za ekonomiju Miguela Boajea, sjajnog strucnjaka i mudrog savetodavca. To se dogodilo zbog jednog sukoba u kojem su se Gera i centralni partijski aparat suprotstavili Boajeu, cije su snage tokom te borbe bile oslabljene iz privatnih razloga, tako da verovatno vise i nije imao volju da se bori niti zelju da pobedi. Gonsales dakle nije promenio svoju ekipu i svoju ekonomsku politiku, cak ni posle toga. Jer, na celo ekonomskog sektora u vladi postavio je Karlosa Solcagu, ranijeg ministra za industriju u Boajeovoj grupi, koji je na svoj osoben nacin nastavio da sledi istu tu strategiju ekonomske strogosti i postovanja stvarnosti.

To se ponovilo i 1988. godine. Kakvi god da su bili tajni dogovori, kompromisi, dobri ili rdjavi postupci nuzni da se istovremeno obezbede i autonomija Felipea Gonsalesa i ravnoteza postojecih odnosa, sva ta unutrasnja doziranja izmedju aparata, razlicitih senzibiliteta socijalisticke partije i izvrsne vlasti, predsednik je bio nepopustljiv u pogledu ekonomske politike. Zadrzao je na ministarskom polozaju Karlosa Solcagu, cija je ekipa cak pojacana dolaskom njemu bliskog Klaudija Aransadija na mesto ministra za industriju.

Alfonso Gera je dakle osmotrio, s podozrenjem, moj ulazak u dvoranu sa stubovima u palati Monkloa: mogao sam da ga razumem.

Nesto kasnije, cim je pocela sednica saveta, doslo je do suprotstavljanja razlicitih stavova, doduse posredno i uvijeno, izmedju njega i Solcage. Taj njihov sukob pokazivao je mnogo toga, bar meni. Bio je presudan za moj neposredni uvid u skrivenu stranu vlasti i posvecivanje u njene tajne.

Oko predsednika i potpredsednika sedelo je nas sedamnaest ministara. Devetnaest osoba ukupno. Relativno mali broj, znaci, za organ izvrsne vlasti. Broj osoba koji omogucava, u datoj prilici, istinsku razmenu misljenja, pravu raspravu, uz ucesce svih prisutnih. Pod uslovom da prisutni zele nesto da kazu. I, naravno, da imaju sta da kazu. Za ta trideset dva meseca koje sam proveo u vladi, upoznao sam ministre koji nikada nista nisu imali da kazu. Neki su, medjutim, govorili bilo sta, verovatno da bi se uverili u vlastito postojanje. Neki pak nisu nista govorili, ili zato sto stvarno nisu imali sta da kazu, ili zato sto su vise voleli da mudro cute.

Rekorder u tom pogledu, cini mi se, bio je ministar za zdravstvo. Sedeo je uz mene, s leve strane, za dugim ovalnim stolom. Ekonomista po obrazovanju, prijazan, u neprilici zbog svoje velike slicnosti sa Grucom Marksom. Ali nije mogao da dodje u nepriliku zbog svojih reci, jer nikada nije nista govorio. Nikada nije gotovo nista kazao. Za skoro citave tri godine, mislim da ga nikada nisam cuo da se izjasnjava o nekom politickom pitanju. Nikada ga nisam cuo ni da ista izlaze ili predlaze u vezi sa svojim ministarskim resorom. Ipak, tesko je poverovati da tako dugo nije imao bas nista da kaze o zdravstvu! Jer, javna zdravstvena sluzba nije mala briga u jednoj zemlji moderne demokratije.

Bilo kako bilo, vlada, po definiciji, nije diskusioni klub. Broj konkretnih pitanja, upravnih ili zakonodavnih, koja valja prouciti i resiti na svakom zasedanju saveta, tako je velik da se retko pruza mogucnost za siroku raspravu u kojoj bi svi ucestvovali. Takva prilika iskrsava u nekim kriznim ili konfliktnim periodima (u trenutku opsteg strajka 14. decembra 1988, koji je doveo u pitanje odnose izmedju socijalisticke partije i sindikalnog pokreta; u trenutku rata u Zalivu, naravno), ili pak u vreme pripreme nekih vaznih skupstinskih debata (godisnjih, o stanju u drzavi; povremenih, o izgradnji Evropske zajednice, na primer).

Medjutim, tacno je i da je nekada moglo iznenada doci do zivih rasprava podstaknutih opstim pitanjima, prilikom razmatranja nekog zakonskog predloga ili na izgled beznacajne administrativne odluke koja bi posredno, mozda podmuklo, dovela u pitanje osnovne postavke i nacela vladine strategije.

Materijal za zasedanje saveta pripreman je sredom, na radnim sastancima komisije koju su cinili drzavni sekretari i podsekretari svakog ministarskog odeljenja. Komisija, kojom je predsedavao Gera, utvrdila bi pitanja u nadleznosti saveta i dnevni red njegovog predstojeceg zasedanja.

Cetvrtkom popodne primao sam, dakle, generalnog sekretara mog ministarstva, koji bi mi donosio dosije za sastanak kabineta, sa dnevnim redom i svom potrebnom dokumentacijom: pripremnim izvestajima o pitanjima koja ce se razmatrati, obicnim ili pover- ljivim saopstenjima nekih ministarstava, najcesce Ministarst- va za ekonomiju i Ministarstva spoljnih poslova, i slicnim. Tako sam imao citavo vece da proucim materijale i steknem opsti uvid u pitanja koja ce sutradan biti razmatrana.

A ona su bila razvrstana u dve grupe. Pod zelenom oznakom stajala su pitanja tehnicke i upravne prirode, vec razresena na komisiji koja je zasedala sredom. Ipak, bilo je uvek moguce vratiti se prilikom sastanka saveta na pitanja svrstana u tu rubriku, jer su ona ostajala otvorena sve do nase konacne saglasnosti, najcesce precutne ukoliko niko ne bi imao primedbu.

Pod crvenom oznakom stajala su pitanja u isljucivoj nadleznosti saveta, kao i ona za koja komisija drzavnih sekretara i podsekretara, mada nadlezna za njihovo resavanje, nije uspela da nadje zajednicko resenje.

Ali su prva tacka dnevnog reda uvek bila imenovanja. Jer, u Spaniji je prilicno velik broj mesta u centralnoj upravi na koja sluzbenike postavlja ministarski savet. Ne znam da li je ta nomenklatura, za koju je, znaci, nadlezna vlada, jos veca ili pak manja u drugim zemljama Evropske zajednice, posto nemam pri ruci podatke na osnovu kojih bih mogao da pravim poredjenja. Primera radi, u mom resoru Ministarstva za kulturu bilo mi je potrebno odobrenje saveta da bi se izabrao direktor muzeja Prado. Tog prvog dana, nekoliko minuta posto je Alfonso Gera osmotrio moj ulazak u predvorje, gde smo se nasamo nasli, sastanak je poceo tako sto je Felipe Gonsales pozeleo dobrodoslicu novim ministrima - bilo nas je sest novih, od kojih dve zene u vladi - da bi zatim u opstim crtama izneo perspektive za kraj tog mandatnog perioda; jer iduce, 1989. godine, predstojali su izbori. A onda je zvanicno otvorio sednicu, presavsi na uobicajenu prvu tacku dnevnog reda: to su bila naimenovanja.

Ministar ekonomije i finansija, Karlos Solcaga, odmah je uzeo rec. Dvojici direktora Centralne banke Spanije uskoro je isticao mandat. U nekoliko kratkih recenica - njegov stil nije opsirno i hvalisavo praznoslovlje - Solcaga je objasnio zbog cega predlaze da im se mandat produzi na jos cetiri godine. Tada je potpredsednik, Alfonso Gera, zatrazio rec.

Govorio je tihim, prigusenim glasom, u mikrofon koji je bio na stolu pred njim, kao i pred svakim od nas, a koji je ukljucio neobicno spremnim pokretom coveka lisenog nedoumica, koji zna na cemu je. Njegov andaluzijski naglasak, veoma jak, seckao je reci kastiljanskog zabasurujuci neke glasove i diftonge, iskrivljujuci neke druge.

Kasnije sam, posto su me njegove brizljivo izrezirane pojave u javnosti navele na svakojake sumnje, pretpostavio da Gera tako govori ne bi li prinudio sagovornike na neprekidnu, povecanu paznju. Da bi se njegove reci razumele, svako je bio primoran da naculji usi, da ne skida pogled sa njegovih usana. Mozda je ta pretpostavka pogresna i zlonamerna. Mozda je govorio jedva cujno i muklo zato sto mu je, prosto, takav glas; zato sto, zaista, uvek samo tako i ume da govori. Nisam siguran sta je posredi.

Bilo kako bilo, potpredsednik Gera govorio je tog dana priguseno, a ono sto je govorio bilo je cudno, iznenadjujuce.

Nije li vreme, kazao je, da na takva mesta pocnemo da postavljamo nase ljude? Aktiviste nase partije? Zar u njoj nemamo dovoljno ljudi kadrih da jednako dobro upravljaju Centralnom bankom Spa- nije? Zbog cega ponovo pribegavamo strucnjacima koji nisu nasi?

Primetio sam kako je cesto ponavljao rec mi, i govorio o nasima. To me je navelo da se vratim mnogo godina unazad, u daleku i davno zavrsenu proslost. U praistoriju, to jest na ono moje davnasnje iskustvo u komunistickoj partiji, ciji je ideoloski recnik stalno povlacio ostru granicu izmedju nas i ostalih. Odavno vec nisam bio cuo to sektasko mi, tu zamenicu koja razgranicuje, zatvara, iskljucuje. Odavno nisam bio sreo taj pristrasni stranacki duh. Ali me ovaj povratak na recnik iz mladosti nije podmladio. Naprotiv: odisao je uzeglim mirisom starezi, sirio je oko sebe smrad truljenja.

Pa ipak, bilo je jasno da se ono sto Gera govori dopada nekim ministrima. To se u grupi ljudi lako opaza, ako se iole obrati paznja na ono duboko unutrasnje odobravanje i slaganje koje se izrazava gotovo neprimetnim pokretima: klimanjem glave, poluosmesima, uhvacenim (ili lovecim?) pogledima.

Posto je preporucio neki drugi izbor za rukovodece polozaje u Centralnoj banci Spanije - samo teorijski, uostalom, jer nije naveo nijedno ime umesto onih koje je predlozio Solcaga - potpredsednik je grubo zavrsio svoje izlaganje izjavom da ce njegove reci, svestan je toga, ostati samo kao svedocanstvo simbolicne vrednosti, bez drugog znacaja i dometa.

Nastao je tajac, koji se produzio u muklu tisinu.

Nju je razbio Felipe Gonsales. Cvrstim i odmerenim tonom upitao je da li ima drugih komentara.

Ocigledno ih nije bilo.

To me je zacudilo, jer sam osetio naklonost nekih ministara prema onome sto je Gera rekao. Ali, oni su odabrali da tu naklonost ostave neizrecenom, da je ne pokazu javno.

A to je omogucilo predsedniku vlade da saopsti kako je predlog ministra za ekonomiju prihvacen. Valja reci da je Karlos Solcaga izgledao kao neko ko ni najmanje ne sumnja u konacni ishod svog predloga. Preslo se na iducu tacku dnevnog reda.

Bilo je razloga za cudjenje. Bio sam zacudjen.

Jer, Gerin predlog nije bio samo metodolosko pitanje, pitanje naimenovanja i nomenklature. Osim toga, njegov nastup nije bio nepripremljen: nacin na koji je odlucno uzeo rec, cim je sednica otvorena, bio je dokaz da je zrelo razmislio o onome sto ce kazati.

Predlog da aktivisti - nasi ljudi - upravljaju Centralnom bankom Spanije, umesto da se na tom polozaju zadrze dva priznata strucnjaka, Marjano Rubio i Luis Anhel Roho, profesori koji su na Univerzitetu obrazovali velik broj najboljih spanskih ekonomista a uz to levicari, raniji osvedoceni borci protiv frankizma premda vanpartijci - takav predlog nije mogao imati samo simbolicnu vrednost. On nije bio iznet iz pukog zadovoljstva da se zaludno obnavljaju izandjale rasprave o crvenim strucnjacima (jos se secamo kako je maoistima najgori revizionizam bio olicen u izreci: "Nije vazno da li je macka crna ili bela, samo ako lovi miseve"); taj je predlog bio podmuklo potkopavanje ekonomske politike vlade, sa ciljem da se ona dovede u pitanje.

Jer, kakav bi znacaj uopste imalo postavljanje partijaca na mesto strucnjaka, ako je rec o istoj ekonomskoj politici? Potuljeno, krisom, preko pitanja Centralne banke Spanije, ciljalo se na drukciju ekonomsku politiku. A ne treba zaboraviti ni drugorazredne interese, usputnu korist koju bi Gerin aparat izvukao ako bi na kljucne polozaje doveo sebi odane ljude.

Medjutim, ni toga puta a ni u svim drugim slucajevima, tokom te tri godine koje sam proveo u vladi, zahtev za drukcijom ekonomskom politikom nije uoblicen u celovit i dosledan program koji bi bio ponudjen kao alternativa Felipeu Gonsalesu i Karlosu Solcagi; umesto toga, protiv njih je vodjena neprekidna gerilska borba, cas na ovom terenu a cas na onom, borba na koju je bilo tesko odgovoriti, o kojoj je cak bilo tesko raspravljati, upravo zbog njene neodredje- nosti i nedorecenosti. Tim gerilskim napadima jednom bi meta bila industrijska prestrukturacija, a drugi put kolektivni ugovori; danas antiinflacione mere, sutradan deficit u javnom sektoru.

Ovaj potmuli rat bez linije fronta i istaknutih zastava pos- tajao je ostriji, otvoreniji, opasniji, sto je lako razumljivo, u vreme planiranja buDzeta i rasprave oko buDzetskih pitanja.

Na tom podrucju postaje jasno, posle izmena u sastavu vlade 1991. godine, da su partijski pritisci - rukovodeceg aparata socijalisticke partije i njene poslanicke grupe u skupstini - naveli predsednika vlade da pravi uravnotezivanja i ustupke koji su naneli ogromnu stetu politici buDzetske strogosti kakvu je zastupao Karlos Solcaga.

Malocas opisani dogadjaj bio je indikativan u jos jednom pogledu. Time sto je naglasio da zna kako ce njegove reci ostati bez dejstva, kao puko svedocanstvo i nista vise od toga, Alfonso Gera je nehotice istakao izvesno marginalizovanje svoje moci, bar u toj tako kljucnoj oblasti kao sto je ekonomska politika. S druge strane, time sto ga cak nije udostojio ni odgovora, Felipe Gonsales je podvukao svoju samostalnost u donosenju odluka, koju kao sef vlade ima nezavisno od zelja i naloga svoje partije, ili bar tvrdog jezgra njenog rukovodstva otelotvorenog u licnosti Alfonsa Gere.

Bilo je, dakle, razloga za cudjenje.

Pogledao sam dva moja suseda za stolom, da bih video njihovu reakciju.

Ministar za zdravstvena pitanja, moj sused s leve strane, sedeo je savrseno mirno, ne trepcuci. Pa ipak, bio sam malocas opazio sitne znake odobravanja i saglasnosti sa onim sto je Gera rekao. Ali je to proslo, na njegovom licu se nista vise nije dalo primetiti, opet je poprimilo onu bezizrazajnost za koju cu kasnije, kako se budu nizali sastanci petkom, shvatiti da mu je uobicajena.

Moj sused s desne strane, Hoakin Almunia, bio je ministar javnih upravnih sluzbi. Uhvatio je moj pogled, koji je svakako odavao iznenadjenost, upitanost, cudjenje, bar ljubopitljivost. Nista mi nije rekao, samo mi je mimikom dao nekakav mali znak koji se mogao protumaciti kao: da stari moj, tako ti je to!

Nekoliko nedelja kasnije, Almunia je bio odredjeniji. Bilo je to u septembru, na jednoj od prvih sednica ministarskog saveta posle letnje pauze. Tog puta, iz razloga koji sam zaboravio - verovatno zbog sluzbenog putovanja u inostranstvo - Felipe Gonsales nije prisustvovao sastanku. Predsedavajuci je, stoga, bio Alfonso Gera. I to je bilo porazno. Nije vladao materijalom, pravio je besmislene upadice, bio nesposoban da podstice i vodi raspravu. Bio je to, ponavljam, potpuni krah. Ministarski savet poceo je da lici na skolski razred koji je ostao bez profesora, pa nastavu vodi neiskusni vaspitac.

Posle poduzeg zamora, nereda, zbrke, okrenuo sam se prema Almuniji, zanemarivsi mog levog suseda u ciju sam se duboku nemoc da izrazi licni stav vec uveliko bio osvedocio.

Tog je dana Almunia rekao nekoliko reci.

- Uvek isto, kada Felipe nije tu, prosaputao je.

Licem mu je proleteo osmeh.

- Srecom, to nije tako cesto!

Zakljucio je, znalacki i bez iluzija:

- Moze da bude jos gore...

I bio je u pravu: postalo je jos gore, odmah posle te njegove kratke opaske koju mi je dosapnuo. Ministar za industriju podneo je toga dana savetu listu predvidjenih cena energije za jesenji period. Izlozio je svoj predlog sazeto i jasno, opravdavajuci neka planirana poskupljenja, uostalom neznatna. Cinilo se da je sve reseno, ali je tada Alfonso Gera zatrazio da se izjasnimo o predlozenoj ceni boce butan-gasa za domacinstva. Zar ne bi bilo lepo uciniti nesto za radnicke porodice, koje su glavni korisnici ovog proizvoda? Zar se ne moze smanjiti predvidjena cena boce butan-gasa, u interesu najsiromasnijih? I tako pokazati da socijalisticka partija na vlasti brine o ugrozenima i vodi racuna o socijalnim pitanjima?

Usledila je beskonacna diskusija. Vecina ministara pod Gerinom kontrolom navalila je da raspravlja, kao da je cena od dvadeset para manje za bocu gasa kljuc socijalne stabilnosti zemlje, dokaz duge tradicije sluzenja interesima radnicke klase. Leporecivosti nije bilo kraja: covek je mogao pomisliti da prisustvuje nekom skupu u jeku predizborne kampanje. Ministar za industriju pokusao je mirno da dovede raspravu na prihvatljiv nivo ekonomske racionalnosti. Ali nista nije vredelo. Gerin poziv na diskusiju urodio je plodom: diskutanti su samo vezli.

Dozvolio sam sebi da uzmem rec i iznesem nekoliko zdravorazumskih opaski. "Izvan ove prostorije", rekao sam, "niko ne zna kakvu je listu cena predlozilo ministarstvo industrije. Prema tome, niko nece znati ni da ste smanjili predvidjenu cenu boce butan-gasa. Jer, valjda ipak ne mislite da pravite drzavnu kampanju socijalisticke partije da biste objasnili svoje postignuce? Sve u svemu, nije to politicki potez upucen drustvu, vec vama samima... To je mera koja treba da zadovolji vas same!"

S moje desne strane, Hoakin Almunia me je podrugljivo posmatrao: zar te nisam upozorio da moze biti i gore? S moje leve strane, ministar za zdravstvo odusevljeno je podrzavao sve napade Gerine lake konjice: dvadeset para manje za bocu butan-gasa postalo je najvaznije socijalno pitanje, tema godine, cilj nad ciljevima!

Nakon dobrih tri-cetvrt sata urnebesne rasprave, ministar za industriju je prihvatio, ne bi li ga ostavili na miru i presli na druga pitanja, da ogranici predvidjeno poskupljenje butan-gasa za domacinstvo. I stvarno su ga ostavili na miru, savet je mogao da se pozabavi iducom tackom dnevnog reda. Nepotrebno je reci da niko od novinara, sindikalista ili casnih domacica sa skromnim porodicnim prihodima, ni sutradan ni docnije nije uocio ovaj gest vlade, primetio to njeno zalaganje za dobrobit radnicke klase.

Tokom te rasprave, jedan od Gerinih ministara rekao je nesto sto sam doziveo kao otkrovenje. U jednom je trenutku uzviknuo, odgovarajuci na argumente ministra za industriju o potrebi da se postuje ekonomska racionalnost i doslednost: "Sve je to lepo i krasno, ali nam treba ostaviti prostor za diskusiju!"

Ostaviti prostor za diskusiju...

Ne postoje reci koje bi bolje i sazetije iskazale demagosku i populisticku sustinu Gerine politike.

Ali, vracam se na moj prvi ministarski savet, nekoliko nedelja pre ove ogorcene borbe za bocu butan-gasa. Toga dana, 15. jula 1988. godine, povodom imenovanja guvernera Centralne banke Spanije, zbog onog sicusnog incidenta koji nam nije oduzeo vise od tri-cetiri minuta, razotkrio mi se, sasvim slucajno, glavni problem socijalisticke vlasti u Spaniji.

Kao u nekom dobro uoblicenom romanu, glavni likovi ove storije, Istorije, predstavili su mi se vec od prvog dana u svoj slozeno- sti svog odnosa, u svim dvoznacnostima svoje podele vlasti. Govori- lo se za tu dvojicu mladih Seviljanaca - koji su zajedno za svega nekoliko godina osvojili vlast u socijalistickoj partiji i zemlji, meteorskom brzinom, zaista, ako covek ima u vidu uobicajenu sporost i gustinu istorijskih zbivanja - govorilo se za njih, dakle, da su nerazdvojni kao "dva oka u glavi". U spanskom jeziku postoji izreka "srasli kao nokat i meso", una Dz carne. Ako vise volimo birane reci, seticemo se izraza alter ego. Ali se postavljalo pitanje, naravno, ko je tu bio ego, a ko alter.

Jos cemo svega nekoliko minuta biti nasamo, Gera i ja. Uskoro ce se pojaviti i treci lik u ovom skecu petkom ujutru: Fransisko Fernandes Ordonjes, ministar za odnose s inostranstvom. Mesecima smo uvek stizali pre ostalih u palatu Monkloa. Redosled dolaska, kada je rec o Ordonjesu i meni, bio je promenljiv: stalno smo se smenjivali na drugom i trecem mestu.

Jer, na prvom je uvek bio Alfonso Gera.

Ministar Ordonjes bio je susta suprotnost Geri. Nije se pravio da je ucen i prefinjen vec je stvarno bio takav, nerazmetljivo i skromno. Nije bio sektas i aparatcik, iako je imao veliko politicko iskustvo i rutinu. Posto je poceo svoju karijeru u nekoj sluzbi finansijske inspekcije, kasnije je postao najpre ministar za pravosudje, pa za ekonomska pitanja, u prvoj demokratskoj koaliciji vlade, Suaresovom UCD-u. Tada je bio predstavnik male socijaldemokratske grupe pripojene zatim Gonsalesovoj partiji, koja je za nekoliko godina sebi prikljucila sve socijalisticki usmerene struje i pokrete. Ordonjes je svakako bio jedan od najomiljenijih ministara demokratske Spanije, kao olicenje vecinske, da ne kazem masovne evolucije politickog i izbornog tela u pravcu prevlasti PSOE. Otvoren za tudja misljenja, zive inteligencije i paznje, postao je izvanredan ministar za odnose s inostranstvom u fazi ponovnog ukljucenja Spanije u medjunarodnu demokratsku zajednicu.

Koliko je potpredsednik Gera bio nepomican u svojoj fotelji, poput pauka koji plete svoju jutarnju mrezu, toliko Ordonjesa nije drzalo mesto: govorljivo je prilazio cas ovome cas onome, i stalno upucivao telefonske pozive na sve strane sveta.

Uskoro ce, za nekoliko minuta dakle, uci i Ordonjes. Tog prvog dana stigao je poslednji, u toj nasoj stalnoj igri utroje, petkom. Odmah je razvejao, vec samim svojim prisustvom, tom toplinom i otvorenoscu kojom njegova pojava odise, krutu i pomalo napetu atmosferu kakva je vladala u dvorani sa stubovima palate Monkloa, izmedju Gere i mene.

Potpredsednik ce iskoristiti te poslednje trenutke pre Ordonjesovog ulaska, dok smo jos nas dvojica sami. Ima nesto da mi kaze, to je ocigledno.

- Znas li - rekao mi je blagim i ljubaznim tonom koji nije slutio ni na sta dobro - znas li da ispitivanja javnog mnjenja pokazuju kako ljudi smatraju da se, u svom novom sastavu, vlada pomerila ulevo u odnosu na prethodnu?

Ne znam o kojim ispitivanjima govori. U stampi koju sam ja citao, osim u slucaju retkih izuzetaka, naglasavano je i zamerano Gonsalesu pre svega to sto novim sastavom vlade zadrzava postojecu ravnotezu odnosa, sto nista bitno ne menja. Jos u tom trenutku ne znam da Gera drzi iskljucivo pravo raspolaganja anketama i sondazama koje vrsi Centar za socioloska istrazivanja (CIS), zvanicna naucna ustanova pod njegovom vlascu, cije izvestaje ne pokazuje nijednom ministru. Kontrola informacija, koju nije moguce sprovoditi u zemljama savremene demokratije, deo je njegove strategije uspostavljanja i odrzanja licne vlasti.

Napravio je pauzu, posmatrajuci me.

- I to, dodao je, uprkos tvom prisustvu u vladi...

Ukratko: trebalo je, znaci, da moj dolazak u Ministarstvo za kulturu stvori i ojaca sliku desno usmerene izvrsne vlasti. Ne znam na koje sondaze misli. Prema stampi, glasnogovornici desnicarskih partija optuzuju me da predstavljam struju revolucionarnog socijalizma! I cude se i ocajavaju sto je predsednik vlade prepustio kulturu takvom tipu kao sto sam ja.

Ali necu da raspravljam sa Gerom. Njegovi pogledi na desnicu i levicu ne zanimaju me i ne uzbudjuju. Uostalom, navikao sam da me razne vrste budala smatraju desnicarem.

Otkada me je Kariljo, 1964. godine, iskljucio iz komunisticke partije optuzivsi me za revizionizam, znam dobro o cemu je rec. Znam da se smatra desnicarem covek koji se drzi stvarnosti, koji je neumoljivo preispituje, sto je preduslov svake iole ozbiljne zelje da se ona promeni i preobrazi. Tome nasuprot, biti levicar znaci voluntaristicki i dogmatski obznaniti raskid sa postojecim, proklamovati veliki skok unapred. Bolje receno, u prazno.

Mozda Alfonso Gera samo nastoji da me podstakne na razgovor, da me primora da se pravdam. Ne zelim da ista kazem. Sa njim necu da ulazim u raspravu oko pitanja na koje je istorijsko iskustvo vec dalo neopoziv odgovor, bar posle Eduara Bernstena: iskustvo svih strasnih nesreca ciju su cenu placali radni ljudi citavog sveta, svih tih uzasnih krahova izazvanih zabludama onih koji su sebe proglasavali levicarima.

Moram da dodam, da bih uravnotezio utisak zlonamernosti i zajedljivosti koji bi ta potpredsednikova recenica mogla da stvori, kako nema nikave agresivnosti u njegovim recima. On kao da samo utvrdjuje cinjenicno stanje: ustanovio je da sam desnicar kao sto bi ustanovio da nosim prugastu kravatu. Jos bolje, kao da konstatuje kako imam povisenu temperaturu. Pa pokazuje spremnost, u svakom slucaju, da doprinese mom izlecenju. U njegovom stavu nema nikakvog primetnog neprijateljstva. A dokaz je izjava koju je dao nedeljniku Tiempo nekoliko dana kasnije, 20. jula. Koju je mozda vec bio dao u trenutku tog mog prvog ministarskog saveta, a koja ce biti objavljena nekoliko dana kasnije.

Novinar Tiempa mu postavlja sledece pitanje: "Da li ste razmisljali da ce Horhe Semprun moci, kroz nekoliko godina, da pise o tajnama vlade kao sto je pisao o komunistickoj partiji, posle svog iskljucenja iz nje?" A Gera odgovara: "Bio bih ocaran ako bi neko pisao o ovoj etapi socijalisticke vlade sa onim knjizev- nim i ljudskim postenjem sa kojim je Semprun napisao tu autobiografiju Federika Sancesa. Mislim da bi time ucinio veliku uslugu spanskom drustvu..."

Pokusavam sada da se drzim reci Alfonsa Gere, da dosledno sledim njegovo uputstvo. Pokusavam da pisem o etapi socijali- sticke vlade u kojoj sam ucestvovao sa onim knjizevnim i ljudskim postenjem koje mi Alfonso Gera priznaje.

A onda je Fransisko Fernandes Ordonjes usao u dvoranu sa stubovima.

Starosti, evo nas...

Reci Sen-Dzon Persa iznenada mi dolaze u secanje. To jest, pocetak te pesme Hronika, ciji raskosni tok ritmicki presecaju pesnikova obracanja starosti. Starosti, lagala si: tvoj put je ze- ravicom, a ne pepelom posut...

Kako je odmicala sednica ministarskog saveta, tako je u meni neosetno raslo nekakvo cudno osecanje. Pre toga me je bila obuzela radoznalost, zanimanje za novo iskustvo koje cu steci. Ali posto sam seo za sto ministarskog saveta, dok sam posmatrao muskarce i zene koji su bili u sastavu Gonsalesove vlade, neko rasplinuto osecanje uznemirenosti - ili bar mutne nelagodnosti - zaokupilo je moju paznju.

Pesma Sen-Dzon Persa, koja je iskrsla u mom secanju, omogucila mi je da razumem kakvo je tacno to osecanje.

Medju ljudima koji su sedeli oko mene bio sam daleko najstariji. Mozda sasvim prestar. Jedini ministar u takozvanim zrelim godinama, iako i on mladji od mene, bio je Ordonjes. A do tog dana uvek sam bio najmladji, jedan od najmladjih, svuda. Najmladji u gimnaziji Anri Iá. Najmladji u Jean-Marie Action i tajnom sastajalistu u Tabuu. Najmladji u ilegalnom rukovodstvu zarobljenickog pokreta otpora u koncentracionom logoru Buhenvald. Najmladji u Politbirou spanske komunisticke partije. Ali je sada s tim gotovo: sve ima svoj kraj. Ja sam najstariji ministar u ovoj vladi, cija je prosecna starost cetrdesetak godina.

To saznanje me pogadja. Tesim se stihovima Sen-Dzon Persa.

Starosti, evo nas. Ugovoren je susret, davno jos, sa ovim znacajnim casom...

Reci tiho odzvanjaju u mom secanju.

One mi dobro pristaju. Ne samo zato sto su mi omogucile da razumem pravu prirodu nelagodnosti koju sam nejasno osecao - bez gorcine sam uvideo da sam star - vec i zato sto prilicno tacno izrazavaju stvarnost.

Ugovoren je susret, davno jos...?

Da, tako je - uprkos prividnoj nadmenosti koju nosi takav stav, ako ga pripisem sebi. Jer, uprkos svim istorijskim nepredvidljivostima i nesrecama: izgnanstvu, samoubilackoj borbi za zivot, ili za opstanak (ili prostom nastojanju da se ostavi nekakav trag?), ipak se danas ostvaruje ona sudbina koju su mi odredili porodica i moje socijalno poreklo. To je bez sumnje razdrazujuce, pogotovo meni, posto ispunjenje te sudbine kao da umanjuje moje licne zasluge. Posto to ispunjenje kao da predstavlja ironican dokaz o istinama istorijskog materijalizma, time sto sudbinu pojedinca velikim delom uslovljava socijalnim okolnostima.

Naime, ministarska sluzba je porodicna tradicija.

Moj deda s majcine strane, Antonio Maura, jedan od vodja konzervativne stranke - koja je dugo upravljala Spanijom, redovno se smenjujuci, uz pogadjanja i potkupljivanja, sa liberalnom partijom - bio je u vise je navrata premijer kralja Alfonsa HIII, dede sadasnjeg kralja. Kao izvanredan govornik, znacajna licnost, odlucan pobornik bespogovornog reformisanja institucionalnog monarhijskog sistema u krizi, Antonio Maura je bez sumnje duboko obelezio, u najgorem i malo boljem smislu, ako ne ponekad i u najboljem, politicki zivot Spanije u prvoj trecini ovoga veka. Pred kraj svog zivota kralj ga je proglasio plemicem, ali je on odbio da nosi titulu vojvode koja mu je bila dodeljena, ustupajuci svojim potomcima koriscenje materijalnih povlastica koje je to podrazumevalo.

Migel Maura, jedan od mladjih sinova tog mog dede - ujak koji mi je bio najblizi, jer ga je majka najvise volela - bio je, zauzvrat, jedan od osnivaca druge spanske Republike, 1931. godine. Kao clan Revolucionarnog komiteta, zatocenik madridskog zatvora iz koga je aprila te godine izisao da bio zauzeo strasnu Opstu upravu sluzbe bezbednosti, u Puerta del Solu, postao je prvi ministar unutrasnjih poslova novog rezima.

Opravdano je, znaci - bolje receno ocekivano na osnovu tog povlascenog socijalnog statusa - treca generacija Maura u ovom veku, iako vec ostarela i sporednom linijom, po majcinoj strani, imala svog predstavnika u demokratskoj vladi. Jedini poredak u kome nismo bili prisutni bio je Frankov.

Mozda ce neki biti neprijatno pogodjeni ovim rasplinjavanjem povodom Sen-Dzon Persa. Mozda ce sve to smatrati pukom knjizevnom vestinom i namestaljkom. Pa ipak, nije tako. Na dan 15. jula 1988, oko deset ujutru, u salonu palate Monkloa, na pocetku mog prvog ministarskog saveta, stvarno sam se setio Sen-Dzon Persa u trenutku kada sam postao svestan svoje starosti.

To iznenadno secanje je dakle istinito: ne prihvatam da se u to posumnja. Ne zato sto prezirem knjizevnu vestinu preoblikovanja istine. Ne postoji umetnost bez takve vestine. Ne postoji pravo secanje bez umetnickog uoblicenja secanja. Ali je u ovom slucaju upravo obrnuto: istinitost tog secanja daje mu knjizevno, umetnicko svojstvo; istinitost tog tihog unutrasnjeg odzvanjanja predivnog francuskog jezika tokom sednice spanskog ministarskog saveta.

Naravno da to nije razlog - takvo bi obrazlozenje bilo povrsno i besmisleno - zbog koga ovu knjigu pisem na francuskom. Na kom god jeziku konacno resim da pisem, ponekad posle dugog dvoumljenja, mnogih zapocinjanja pa prekidanja, mnogih nacrta za buduce knjige, koji menjaju jezik kao zmija kozu, uvek je moje poetsko secanje dvojezicno. Bar dvojezicno, trebalo bi da kazem. Jer mi se dogadja da se setim nekih stihova iz Ovidijevih Ljubavi i recitujem ih u sebi na latinskom. Ili stihova na nemackom jeziku - Getea, Hajnea, Helderlina, Brehta ili Celana. Ili nekih strofa Brodskog. U tom slucaju, to su engleski prepevi Josifa Brodskog, jer nisam u stanju da bilo koji njegov stih upamtim i recitujem na ruskom: to je jezik koji ne poznajem. Ili, bolje receno, to je jezik koji ne poznaje mene. Koji nikada nije blagoizvoleo da se zainteresuje za mene.

Ako ovu knjigu pisem na francuskom - bez oklevanja, odlucno - to je zato da bih imao potrebnu udaljenost, da bi me sam jezik drzao na odstojanju i stitio. Jer ova vrsta zapisa, nuzno i nepopustljivo pisana u prvom licu jednine, koja se hrani tim licnim, nosi opasnost od prevelike bliskosti sa dogadjajima, sa likovima u prici. Opasnost od promiskuitetnosti secanja. Druga pak opasnost lezi u izazovu zivopisnog, koje moze odvesti pravo u anegdotsko. Cak u traceraj. Svakako da su zanimljive anegdote, ogovaranja koja imaju smisla, sitne zajedljive ili duhovite opaske - zacin ovakvih pripovesti. I dobro slikaju ustajali, endogamni, samoljubiv nacin zivota vladajucih krugova, gde god oni bili. A oni su svuda: svuda ima vlasti. Ali valja praviti odabir, i cinjenica da pisem na francuskom pomaze mi da pravim taj izbor: primorava me da zadrzim odstojanje u odnosu na situaciju koju opisujem i rasclanjujem. U odnosu na likove, ukljucujuci mene samog. Jer, obracam se nekom pretpostavljenom citaocu koji ne zna socne pojedinosti, koji ne moze biti moj saucesnik kada mu namignem ili namerno stvari ostavim nedorecenim: obracam se francuskom citaocu koga moze zanimati samo opsti smisao dogadjaja posto nije kadar, osim u retkim izuzetnim slucajevima, da razume osobenosti spanskog. Cinjenica da pisem na francuskom sigurno ce prici oduzeti toplinu i jetkost. Ali ono sto budem izgubio s te strane, knjizevne, moci cu da nadoknadim s druge, dobivsi na strogosti i tacnosti.

Bilo kako bilo, zbog toga sto se nalazim u Monkloi, okruzen spanskim ministrima, ne moram se nuzno setiti nekog Kevedinog soneta, neke Gongorine soledad o starenju. Ili neke pesme Migela de Unamuna. Iznenadno izranjanje nekih stihova u pamcenju nije ni u kakvoj vezi sa neposrednim okruzenjem, vec podleze nekim sasvim drugim zakonitostima, sasvim razlicitim podsticajima.

Starosti, evo nasih postiguca: ona su tasta, varljiva, a nase ruke slobodne. Putanja je predjena, a nije okoncana; stvar je izrecena, a nije dorecena. Vracamo se ophrvani tminom; o radjanju i smrti znamo vise nego sto moze da pouci ljudski san...

Starosti, evo me.

(...)

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1997 - Sva prava zadrzana]