Broj 110
		UKRSTANJA

Prevela s francuskog
Ana A. Jovanovic

Automobili su se parkirali duz plocnika.

Zacuo se zvuk njihovih vrata, otvorenih pa u letu zalupljenih; telohranitelji su se uzurbano rasporedjivali. Nedaleko je uzletelo jato golubova, nesigurno zaleprsavsi pod julskim suncem koje je postepeno osvajalo ulicu, satiruci je pripekom.

Stigli smo.

Pogledao sam, u neverici, oko sebe. Mogao sam da prsnem u smeh, ali ne nuzno od radosti; pre zbog saljive, budalaste igre sudbine. Ipak, podudarnost mozda nije bila smesna, niti slucajna i besmislena. Mozda je, naprotiv, bila puna smisla.

Jer, bili smo u ulici Alfonso XI, u cetvrti Retiro. Na neparnoj strani ulice, tacno preko puta zgrade broj 12. Pogledao sam njen ulaz i prozore na cetvrtom spratu. Znao sam sta se nalazi - ili bar sta se nekada nalazilo - iza tih prozora. Znao sam koliko soba oni osvetljavaju, njihov raspored duz beskrajno dugackog hodnika koji najzad skrece pod pravim uglom, i nastavlja se naporedo sa poprecnom ulicom Huan de Mena.

Na ovom cetvrtom spratu cije sam zamandaljene prozore osmotrio (da li su kapci spusteni zbog letnje vrucine? ili je stan prazan?) hodnik je, naravno, bio beskonacno dug samo u mom secanju, u uspome- nama koje sam poneo kao dete. To jest: u tom sam stanu, ispod koga su me upravo dovezla sluzbena kola, proveo svoje detinjstvo.

Malo ranije, ministar zaduzen za odnose sa Parlamentom, iz sekretarijata vlade, dosao je po mene u hotel Palace gde sam privremeno stanovao. Hteo je da mi pokaze sluzbeni stan, jos u radovima, koji bi mogao da mi odgovara, kazao je. Predjeni put bio je vrlo kratak. Kola su skrenula na Neptunovom trgu, pored muzeja Prado, prosla pored spomenika poginulima i popela se ulicom Huan de Mena. Tako smo usli u ulicu Alfonso XI.

Cinilo se da je krug zatvoren.

Tu sam ulicu bio napustio jednog julskog jutra 1936, odlazeci na letnji raspust; bilo je to pre pedeset godina, citav jedan zivotni vek prosao je od tada. Ove se reci izgovore u jednom dahu, napisu se jednim potezom pera. Ali pola stoleca ima veliku tezinu u secanju, u uspomenama koje nose dusa i telo.

Sutradan po nasem polasku na odmor, Africka armija i glavni garnizoni na Poluostrvu pobunili su se protiv republikanske vlade. Taman smo imali vremena da stignemo u Lekeitio, ribarsko selo u Baskiji; u gradovima kroz koje smo prolazili - Burgosu, Vitoriji - komesanje vojske vec je bilo vidljivo.

Tog su leta pescane plaze duz okeana u Lekeitiu bile gotovo sasvim puste. Porodice koje su inace ovde uvek letovale ostale su u Bilbau ili Madridu, verovatno u iscekivanju da se politicka situacija razbistri. I ona je zbilja dozivela svoj rasplet, ali u krvi i strahotama dugotrajnog gradjanskog rata.

Stoga sam mogao da prsnem u smeh, ali ne nuzno od radosti.

- Evo, tu smo, rekao je ministar Sapatero.

Pokazao mi je zgradu broj 9, tacno preko puta ulaza u kucu mog detinjstva.

I tako sam se, pola veka posto sam napustio gradsku cetvrt Retiro - njen park, Prado, botanicku bastu, crkvu San Heronimo, senovite avenije sa stambenim kucama, bakalnicu Santijaga Kuen- ljasa, hotel GaDzlord's - posle dva rata, izgnanstva, Buhenvalda, komunizma, zen‹ i nekoliko knjiga, vratio na svoju polaznu tacku.

Nemam, medjutim, vremena da uzivam u tom povlascenom trenutku, na izvestan nacin jedinstvenom.

Nemam vremena da zastanem kako bih razmislio o tom zivotu, mome zivotu, koji mi se potpuno otvara pred ocima: vrtoglavo prozirnom. Moja najranija uspomena vezana je upravo za to mesto, za jednu posetu dedi, Antoniju Mauri, koji je stanovao na dva koraka od ulice Alfonso XI, u jednoj aveniji koja danas nosi njegovo ime. Citav moj zivot mogao bi sada da se odvije u mom secanju, od te prve uspomene pa do ovog julskog dana 1988. godine. Bilo bi dovoljno da zatvorim oci, da ostanem nepomican, da sacekam da se to vrati. Ali nemam za to vremena: iscekuju nas sluzbenici - arhitekte, nadzornik radova, zvanicnici iz kabineta, ko sve ne - okupljeni da bi nam pokazali funkcionerski stan koji mi je predlozen.

Bacam poslednji pogled na kucu preko puta. Ne ostavlja utisak da je dobro odrzavana. Time me, tim svojim trosnim, dotrajalim izgledom, vise podseca na prolazak vremena nego na proslost samu. Jer, proslost je detinjstvo; a prolazak vremena je starenje. Neposredno pre pocetka gradjanskog rata fasada te kuce bila je obnovljena, kapci ponovo obojeni. Ali je njena slika, koju sam poneo kao dete, nestala pod patinom vremena: kuca mog detinjstva je ostarila kao i ja, zajedno sa mnom. Nas dvoje smo ostali vrsnjaci, i dalje istovremeno dotrajavamo u nepomicnom, okamenjenom trenutku kojeg podlokava i nagriza tok stvari.

Okrecem se i prelazim prag broja 9 u ulici Alfonso XI.

Nekoliko dana ranije u mojoj kuci, u Parizu, zazvonio je telefon.

Kazem "u mojoj kuci", ali to treba uzeti kao neku vrstu precutnog dogovora, da bi razumevanje bilo brze i lakse. Izraz "u mojoj kuci" razumljiv je cak i kada ne znaci nista. Ili kad znaci bilo sta. Jer, zapravo, nigde nisam kod kuce. Ili sam kod kuce bilo gde, sto se svodi na isto. Stavite u moju neposrednu blizinu, tako da kraj njih mogu proci u jednoj setnji, nekoliko kafea, reku, knjizare, muzej - i ja sam kod svoje kuce.

U svakom slucaju, poslednjih godina sam stanovao u Parizu, u njemu sam se osecao kao "kod kuce". Telefon je dakle zazvonio, u predvecerje, i neki je glas na spanskom zapitao da li govori sa mnom.

Odgovorio sam da je tako, da sam to ja. Bila je to donekle smela tvrdnja, prilicno uslovna i nesigurna. Ali se opstenje preko telefona ne opterecuje previse tananim analizama. Ako bi covek ulazio u vitgenstajnovska razmatranja pri svakom telefonskom pozivu, izvesno je da se ne bi brzo izvukao. Umiren, posto je tako lako dosao do potvrde o mom identitetu, zenski glas me je zatim zamolio da sacekam. Culo se krcanje, prebacivanja veze, a onda i jedan drugi zenski glas. Njega sam, medjutim, odmah prepoznao: bila je to Mirjam, sekretarica Havijera Solane, ministra za kulturu u spanskoj socijalistickoj vladi. Solana zeli da govori sa mnom, rece mi Mirjam. Ovo nije bilo nimalo neobicno, jer smo nas dvojica redovno razgovarali. Bio je jedan od mojih prijatelja u rukovodecem aparatu spanske socijalisticke partije, koja je dosla na vlast sest godina ranije, odnevsi pobedu na izborima. Uostalom, jedan od retkih prijatelja koje sam imao u toj partiji, cije politicke kadrove uglavnom nisam poznavao, i prema kojima sam bio ravnodusan.

Na drugom kraju zice bio je Havijer Solana. Presao je odmah na stvar zbunivsi me. "Reci mi, kazao je naglo i bez okolisenja, koje si nacionalnosti?" Nisam dobro razumeo pitanje. Bolje receno, nisam odmah shvatio njegovu konkretnu, prakticnu dimenziju. Za mene je to bilo pitanje nacela. Ili kulture. "Ja sam, manje-vise, apatrid, odgovorio sam. Dvojezicar, dakle raspolucen, znaci bez korena. Zapravo, moja domovina nije cak ni odredjeni jezik, kao sto je to slucaj sa vecinom pisaca, vec govor, jezik u sirem smislu." Najpre je bio trenutak tisine, a onda se Solana grohotom nasmejao. "Odlicno, kazao je, ali ja samo zelim da znam cije drzavljanstvo, cija dokumenta imas. Spanski ili francuski pasos?"

Imao sam spanski pasos, razume se. Nikada mi nije ni palo na pamet da zatrazim francuski pasos, to jest da se u tom smislu odreknem svoje spanske nacionalnosti. Cesto su mi predlagali da uzmem francusko drzavljanstvo: govorili su mi da su se stekli svi potrebni uslovi. Pisao sam na francuskom, bio sam bivsi logoras i pripadnik pokreta otpora, ozenjen Francuskinjom - uostalom, dva puta: taj prestup u povratu samo je povecavao moje izglede da budem prihvacen - a bio sam i uzoran poreski obveznik otkako sam, 1963. godine, izronio iz svoje komunisticke ilegale i poceo da postojim i za poreznike.

Ali nikada nisam razmisljao o tome da postanem Francuz na taj nacin. Bio sam spanski komunista u Francuskoj, jedan od "crvenih spanaca", Rotspanier u nacistickom logoru u Buhenvaldu. A taj se identitet niposto ne napusta, uvek sam sebi ponavljao. Bila mi je, u neku ruku, dodeljena istorijska sudbina. I trebalo je da se s njom uhvatim u kostac. Pre svega zato sto je ta sudbina, s jedne strane, nosila mnoge opasnosti, a s druge me cinila pripadnikom bratske, pacenicke zajednice. Otuda sam politicko izgnanstvo iz Spanije dozivljavao kao svoju pravu otaDzbinu: ili je barem postojala mogucnost da se takvo osecanje razvije, uprkos ponekad tragicnoj, u svakom slucaju opterecujucoj mucnini koju su izazivali razgovori egzilanata, nuzno prepuni dosadnih prezvakavanja uvek istih stvari. Dugi niz godina imao sam, dakle, izbeglicka dokumen- ta i pasos Ujedinjenih nacija, kojim je zamenjen onaj raniji, nan- senski.

Doduse, najcesce sam na svojim putovanjima koristio lazna dokumenta. Tako sam se 1964. godine vratio iz Praga sa francuskim pasosem koji je glasio na ime Kamija Salanjaka. Bio sam, znaci, rodjen u Mirombelu, u Korezu, a stanovao sam u ulici Kolanz, u pariskom predgradju Levaloa-Pere. Bilo je to moje poslednje putovanje s laznim pasosem, evo zasto: u okolini Praga, u bivsem zamku ceskih kraljeva, na jednom dugom sastanku partijske egzekutive - a sto je, bar ovog puta, bio savrseno zasluzen naziv posto je nada mnom izvrsena prava egzekucija - izbacen sam iz spanske komunisticke partije. Nekoliko nedelja docnije, u jednom drugom zamku, u Salcburgu, koji nije pripadao ceskim kraljevima vec princevskoj porodici Hoenloe, urucice mi knjizevnu nagradu Formentor za Veliko putovanje. Za mene je pocinjao novi zivot, bez laznih dokumenata. Ali nisam bas bio siguran da necu zazaliti za ovim predjasnjim. Ili bar za njegovim izazovima i mogucnoscu da se stvori duh sloge i zajednistva.

Na pasoskoj kontroli aerodroma Orli, policijski sluzbenik nije, naravno, mogao znati za sve te zaplete i preokrete u mom zivotu. Pa ipak se malo trgao kada je pogledao moja dokumenta. "Levaloa-Pere, ulica Kolanz!" uzviknuo je. "Pa mi stanujemo u istoj ulici!" Njegov pogled nije bio radostan zbog tog otkrica. Nije izrazavao cak ni zadovoljstvo zbog takve podudarnosti. Bio je, naprotiv, pun podozrenja. "Nikada vas nisam sreo", dodao je. I dalje je drzao moj pasos u ruci, osmatrajuci ga sumnjicavo. Pomislio sam da cu najzad biti uhvacen sa laznim dokumentima, i to na najgluplji moguci nacin: u casu kada se vracam sa svog poslednjeg putovanja te vrste. U trenutku kada napustam zivot u ilegali. Osmehnuo sam mu se najprijaznije sto sam umeo... "Sigurno nemamo isti dnevni raspored", kazao sam. Slegnuo je ramenima; valjda je to bilo ocigledno. Pruzio mi je pasos, i ja sam se vratio u obicnu svakodnevicu pod imenom Kamija Salanjaka koje je, zbog ovog dogadjaja, ostalo nezaboravno.

Posle izvesnog vremena, podneo sam Generalnom konzulatu Spa- nije u Parizu zahtev za dobijanje pasosa. Moja izbeglicka dokumenta omogucavala su mi da putujem po citavom svetu - bar po njegovim civilizovanim delovima - ali mi je bilo zabranjeno, po definiciji, da predjem spansku granicu. A vrlo brzo mi je postalo jasno da cu se tesko odreci povremenih poseta svojoj zemlji, makar one odsad bile lisene pustolovnog duha. Cinilo mi se da necu moci bez ne- kolicine prijatelja - Havijera Pradere, Klementea Ozea, Elijasa Kerehete, Dominga "Domingina" - bez tamosnjih predela, jel‹, slik‹, svojevrsnog zivota u zajednistvu. Stoga sam podneo zahtev za dobijanje spanskog pasosa koji su policijske vlasti u mojoj ze- mlji dugo odbijale da mi izdaju, buduci da su poznavale moje ranije politicke aktivnosti. Tako je bilo sve do jednog dana 1967. godine, kada me je konzul pozvao da bi mi saopstio kako je ovlascen da mi pasos izda. "Ali, to je na vas rizik i odgovornost", dodao je.

S pravnog stanovista, ove njegove reci bile su besmislene. Kako neka drzava moze izdati jednom svom gradjaninu, "na njegov rizik i odgovornost", pasos na koji ovaj ima pravo? Da li je onda to pravo, samo po sebi, rizicno i opasno? Ali nisam nista rekao. Znao sam da nisam gradjanin: samo podanik. Tadasnja Spanija, pa prema tome i njeni konzuli i predstavnici svih vrsta, imali su samo podanike. A poznato je da podanistvo uvek nosi opasnosti. I to znatne. Nisam zeleo da sa spanskim konzulom zapocnem raspravu na tako osetljivu temu. Prihvatio sam pasos, na svoj rizik i odgovornost. Uostalom, uvek sam na isti taj nacin bivao primoran da prihvatam ono sto je u meni, u mom zivotu, dolazilo iz Spanije: uspomene iz detinjstva, iluziju o buducnosti, nekakvu ocajnicku zivotnu snagu, osmeh nekih zenskih likova na Gojinim platnima - sve je to bilo na moj rizik i odgovornost.

Ali, Havijer Solana je na vezi, i ne zelim da me ceka. U svakom slucaju, premda krajnje svedena i sazeta, razmisljanja i secanja koja su ovde uzela nekoliko desetina redova ne traju, u svesti, ni jedan jedini tren: samo sevnu poput munje.

Zato sam odmah Solani odgovorio da imam spanski pasos. Ucinilo mi se da ga je ta vest umirila. "Onda mogu da nastavim", rekao je. "Treba da sednes da bi cuo ovo sto sledi. Sedis li?" To je vec pocelo da me kopka. Rekao sam mu da cvrsto stojim na nogama. "Ipak sedi", bio je uporan. I tek tada mi je kazao poruku koju je bio zaduzen da mi prosledi. Felipe Gonsales ce tokom narednih dana napraviti izmene u sastavu vlade: predlaze mi da preuzmem Ministarstvo za kulturu. Ostavlja mi jednu noc za razmisljanje, ali ne vise od toga. Moj odgovor im je potreban sutradan ujutru. U slucaju da prihvatam, poslace mi avionsku kartu kako bih se sa Gonsalesom sreo u Madridu dan kasnije, u sredu. Zajedno cemo vecerati u Monkloi.

Potom mi je - to je bio deo njegovog zadatka, razume se - nabrojao sve razloge zbog kojih bi valjalo prihvatiti predlog Felipea Gonsalesa. Saslusao sam ih, i neki su mi se ucinili zbilja razumnim. Drugi me se pak nisu ticali. Ali nista nisam rekao: obecao sam da ce sutradan dobiti moj odgovor. Ipak sam ga zapitao - bila je to nuzna uctivost, najmanja moguca, posto mi je predlozeno da dodjem na njegovo mesto - koje je ministarstvo, u tim tekucim izmenama vlade, predvidjeno u tom slucaju za njega. Ministarstvo obrazovanja, odgovorio je.

Bilo je to sve, zavrsili smo razgovor. Imao sam pred sobom noc da donesem odluku.

Dva dana kasnije, u sredu 6. jula 1988, stajali smo na vrhu stepenica palate Monkloa.

Bila je ponoc, rastajali smo se.

Felipe Gonsales se okrenuo k meni u casu kada su se u dnu stepenica pojavila kola koja ce me odvesti u hotel Palace.

- Bice lepih trenutaka, ali i praznih, sumornih dana. Imaces prijatelja, pravih i laznih. Kao i neprijatelja svih vrsta - to je neizbezno. Nece te maziti, s tim nemoj racunati. Ovo je drustvo tako sazdano; jos ga razdiru socijalne netrpeljivosti, palanacki duh i prevazidjen nacin misljenja. Ali onoga dana kada, prilikom tvog prvog zvanicnog dolaska, budes video narednika civilne straze kako zauzima stav mirno pred Federikom Sancesom, moci ces da procenis sta se u ovoj zemlji promenilo, znaces sta znaci tvoje prisustvo u vladi...

Zagrlili smo se u znak pozdrava, i ja sam otisao.

Tokom citave veceri nije prestajala da me grize sumnja - ili bar nisam prestao da preispitujem - da li je opravdana odluka koju sam doneo. Nije da sam vec zazalio sto sam prihvatio ministarsko mesto, niti sam imao nekakvu mutnu zelju da malo uzmaknem. Prosto sam hteo da dokraja razjasnim, sam sa sobom, razloge koji su me na to naveli, nezavisno od onog trenutnog poriva, gotovo telesne radosti koja me je obuzela odmah, od prvog casa.

Zasto sam prihvatio mesto ministra za kulturu koje mi je predlozio Felipe Gonsales?

Svakako ne zato sto sam zeleo slavu, ili voleo pocasti. Bice da me taj vid moci nikada nije ushicivao: nista mi nisu znacile pozlate, crveni tepisi, ugled i povlastice. To je samo najpovrsnija strana vlasti, cesto smesna. Nista me nije moglo tako nasmejati, tokom godina koje sam proveo u Ministarstvu, kao strepnja ili zlovolja koje su neki osecali zbog nastojanja da sebi obezbede odredjeno mesto, ili ga sacuvaju, uzdignu, a sve pod bozanskim ali ledenim suncem protokola, odmah s desne strane - ili bar u najvecoj mogucoj blizini - oceva nacije, a to su, u Spaniji, kralj ili predsednik Saveta.

U svakom slucaju, dugotrajna navika da zivim u ilegali koja je, uostalom, samo pojacala moju prirodnu sklonost, naucila me je da prezirem spoljasnji, raskosni izgled vlasti, da razabirem sta je u njoj istinito a sta lazno, sta samo senka, a sta stvarnost.

Jer, stvarni uticaj vlasti i te kako me je, naravno, zanimao. I to u svom najjacem znacenju: vlast kao mogucnost da se utice na tok stvari, da se izmeni - makar u najmanjoj mogucoj meri, na obodima, u sporednim oblastima - neprozirna, zapletena, zaptivena, cesto bezvazdusna stvarnost prirodnog toka istorije. Stvarnost politicke moci, nezavisno od svesnih nastojanja i zahteva da se unapred sagledaju njena moguca skretanja i zloupotrebe, da se utvrde njene granice i protivteze nuzne za demokratski nacin vladanja.

Omalovazavanje politicke moci i njenih profesionalnih ili povremenih predstavnika postalo je danas stvar dobrog ukusa i dolicnog ponasanja. Medjutim, kod intelektualaca ima puno licemerja, ili apstraktnog i prikrivenog moraliziranja, kada obznanjuju takav prezir prema politici. Uostalom, cesto oni koji to tako izricito naglasavaju provode veliki deo vremena upravo u ucvrscivanju ili sirenju moci svoje intelektualne koterije, svoje mreze uticaja na casopise, izdavacke kuce ili knjizevne nagrade. Time njihova sklonost ka vlasti i zelja da vladaju postaju, istovremeno, i karikaturalne i uzorne.

Politika je, sve u svemu, pre svega rad na jeziku, na tekstu istorije, njegovim znacenjima i besmislicama, njegovom sastavu, sklopu i kontekstualnosti. Pocev od skupstina gradjana u robovlasnickoj demokratiji stare Grcke, pa sve do masovnih okupljanja i televizijskih uticaja u danasnje vreme, sve se uvek vrtelo oko govora i jezika. U politici na pocetku bese rec - a bice i na njenom kraju. Promenili su se jedino mediji, a poruka nimalo: dovoljno je ponovo procitati Platona ili Tokvila pa da se u to uverimo. I kako bi onda jednog pisca ovo moglo da ne zanima?

Pravo govoreci, to nikada nije prestalo da me zanima.

Uostalom, nisam li imao vise moci i uticaja kada sam bio Federiko Sances, u ilegali? Na izvestan nacin, svakako jesam. Imao sam, u svakom slucaju, vise vlasti nad dusama: poverenje nekoliko stotina aktivista. Olicavao sam nekakvu jos nedoseznu ali zracecu stvarnost, mnogostruku ali celovitu - Oktobarsku re- voluciju, svetski radnicki pokret, svetlu buducnost, rukovodstvo partije - stvarnost za koju su se borili, kojoj su posvetili svoje nade, snove, racionalna uverenja. Sve mi je to davalo, kakav god bio psudonim pod kojim su me poznavali, licnu vlast i moc, bez sumnje zastupnicku, izaslanicku, prenesenu, ali nespornu. Ponekad je ona bila apsolutna: vlast nad zivotom ili smrti, posto je u delatnosti u koju sam ih uvukao zalog bila njihova sloboda, a katkad i njihov zivot. Za ciljeve te borbe, ciji su ucinci ponekad postajali vidljivi, regrutovao sam ih jednog po jednog, godinama, u njihovom mladalackom ili zrelom dobu, univerzitetski obrazovane kao i radnike. Ako bi neki od njih bili sumnjicavi, ja sam te sumnje razvejavao. Drugi su pak bili bojazljivi: njihove sam strahove umirivao. Koracali smo zajedno, iz dana u dan, gotovo punih deset godina.

I danas mi se dogodi da cujem odjeke ili otkrijem tragove te svoje nekadasnje moci. Bilo gde - u pozorisnom foajeu, nekom salonu, na ulici. Zaustave me, ili mi pridju. Podsete na daleke okolnosti u kojima smo se, u tajnosti, sreli. Secam se uvek tih okolnosti, cak i kada sam zaboravio lik koji stoji preda mnom. Prisetim se boje neba, ili oblaka, ako se susret odigrao na nekom trgu, u parku, ili sumovitom predgradju. Ostane mi u pamcenju okruzenje, raspored namestaja, ako je to bilo u zatvorenom prostoru. Katkad je covek koji mi se obrati postao ugledna licnost, postao je neko, kako se to obicno kaze. Neko uticajan, ili cak slavan: profesor, politicar ili sindikalni vodja, bankar, filmski reditelj. I gotovo uvek su ti ljudi, pre ili kasnije, doziveli istu sudbinu kao ja: ili su se polako udaljili od komunizma, ili se komunizam grubo otarasio njih. Ali je ponekad - doduse retko: bilo bi bezumno proveravati koliko je darovitih osoba komunisticka partija obeshrabrila ili upropastila - ponekad je, dakle, neznanac koga susrecem jos uvek aktivan. Tada me posmatra s tugom. Bez ozlojedjenosti i agresivnosti, posto smo delili iste opasnosti: i ja sam bio tamo, na tom tajnom sastanku ciju izbledelu sliku nastoji da mi dozove u pamcenje. Bio sam tamo, s njim, u Madridu ili negde drugde u Spaniji. Ne u Pragu ili Moskvi, u nekoj vili Nomenklature. Cak ne ni u Parizu, u manje-vise bezopasnoj ilegali pod okriljem francuske demokratije. Nego u parku Retiro, ili na nekom proplanku Parda. Ili u kancelariji u ulici Feras, u sedistu nama naklonjene producentske kuce Uninci. Posmatra me, znaci: neizazivacki, samo tuzno ili sa mesavinom saucesnistva i prekora. Zasto sam ga, kao da me pita njegov pogled, uveo u tu pustolovinu i onda napustio? Verovatno zna, negde u dubini svoje duse, da ga nisam napustio ja, vec da je nekadasnja zajednicka pustolovina napustila nas, obojicu. I taj susret izaziva u njemu - kakav god da je licni uspeh postigao - ceznju za jednom buducnoscu koja je od nas odbegla.

Znam da kao ministar necu ponovo imati toliku moc. Necu imati takvu moc nad dusama. Posedovacu blindirani automobil, pratnju, direktne telefonske veze sa mocnicima ovoga sveta; livrejisani portiri otvarace mi vrata. Imacu vlast i uticaj, a time i neprijatelje, suparnike. Videcu izbliza odanost i spletkarenja, laktasenja i plemenitu velikodusnost. Obilazicu Prado u dane kada je muzej zatvoren, da bih na miru mogao da posmatram platna Bosa i Goje, Patinira i Luke Kranaha. Moci cu da biram arhitekte i balet-majstore. I zaista ce narednici civilne garde zauzimati preda mnom stav mirno.

Bilo kako bilo, moja prva reakcija na predlog koji mi je preneo Havijer Solana bila je fizicka. Obuzela me je nekakva snazna radost, fizicko uzbudjenje. Tacno je da me pomisao, bolje receno zelja da se vratim u Spaniju, opsedala vec izvesno vreme. U mom zivotu su, naime, uvek postojala ciklicna kretanja izmedju Severa i Juga, Pariza i Madrida. Izmedju knjizevnosti i politike, takodje. Posto sam, nekoliko meseci ranije, objavio roman Necajev se vratio, jedna nova knjiga pocela je da se uoblicava. Ali je rad na njoj bio tezak, i neumoljivo me vracao secanjima na smrt. Iskustvu koncentracionog logora. Odnosu izmedju tog iskustva i mog pisanja, mog knjizevnog poziva. Bio sam kao zacaran tom knjigom u nastajanju, kojoj sam dao naziv Pisanje ili zivot..., opcinjen bogatstvima koja je, cinilo se, skrivala u sebi, ukljucujuci ono nepoznato o meni samom, ali i zaplasen cenom koju je trebalo da platim. Znao sam da ce ceh biti veliki, znao sam da se upustam u pustolovinu punu neizvesnosti i opasnosti. A jedna od njih bila je da se otuda ni ne vratim, posto dodjem do tacke bez povratka.

Ta je knjiga spremno izronila, poput nekakve prinudne zagonetke, iz zaboravljene uspomene koja mi se najednom rasvetlila dok sam radio na romanu o Necajevu, jedne aprilske subote 1987. godine. Ponovo me je, uprkos mojoj volji, ili pre na moju stetu, secanje na Buhenvald nagnalo da se vratim najvaznijem iskustvu u mom zivotu. Valjalo je da se sa njim suocim. Jedna izreka iz borbe sa bikovima nalaze da se u areni niposto ne sme, prilikom uzastopnih nadmetanja u toj ubilacki ponizavajucoj igri, izgubiti iz vida lice bika. No perderle la cara al toro. Ni ja nisam smeo da izgubim iz vida lik stare smrti koji se opet pojavio jedne aprilske subote; nije trebalo da pred njim spustim pogled, vec da prihvatim to suocenje.

Uostalom, prva vest koju sam sutradan cuo na radiju, u nedelju 12. aprila 1987, bila je samoubistvo Prima Levija u Torinu. Njega je, znaci, stara smrt sustigla. Od tog sam trenutka znao sta moram da cinim. Znao sam koji je ulog za moju buducu knjigu.

Da li me je u poslednje vreme, lukavo i neosetno, obuzela zelja da se vratim u Spaniju kako bih odlozio taj rok, ili izmestio njegov ucinak? Da se tamo vratim kako bih otpoceo novi ciklus aktivnog zivota?

U svakom slucaju, na isteku te veceri 6. jula 1988, Felipe Gonsales mi je u nekoliko reci razotkrio najdublji razlog zbog kojeg sam prihvatio njegov predlog - time sto je prizvao duh Fede- rika Sancesa. Postao sam Federiko Sances u antifrankistickoj ilegali, sredinom pedesetih. Deset godina kasnije, da bih mogao da nastavim da zivim, bio sam primoran da se oslobodim, da se grubo otrgnem iz zagrljaja te aveti koja je bila osvojila citavu moju licnost, koja me je bila gotovo potpuno prozdrla iznutra, dusevno i telesno. Federiko Sances je bio iskljucen iz eklezijasticke organizacije komunisticke partije, odbacen u mrak spoljasnjeg sveta. Njegovo ime prezrele su stotine vernih aktivista - o blazeno belo stado... - ne znajuci, medjutim, o njemu nista. Nista osim onih otuznih uvreda i klevetnickih optuzbi koje je na njegov racun poluglasno mrmorila Kariljova klika, ne bi li opravdala to iskljucenje: revizionista, defetista, lakej kapitalizma, burzujski intelektualac. Ili agent CIA, vec prema prilici. Bila je to beskonacna litanija epiteta, sa ciljem da se izbegnu prava pitanja o onoj politickoj strategiji koja bi uzimala u obzir stvarnost da bi je mogla zaista promeniti, umesto sto je nadobudno zanemaruje i ne priznaje, u umrtvljujucoj zabludi da ce izvesti revoluciju.

Tako sam 1964. godine bio prinudjen da ponovo budem onaj koji zapravo jesam. Bolje receno, da to postanem prvi put, jer to nikada nisam istinski bio. U svakom slucaju, jos od mog povratka iz Buhenvalda bio sam onaj pravi ja samo u vidu nekakve namere i zelje, neizvesne zamisli, maglovitog sna. U stvari, mogao sam to da budem jedino kao pisac, a bilo mi je nemoguce da pisem. Bilo mi je nemoguce da postanem ono sto sam.

Januara 1946, u Askoni, u Ticinu, odustao sam od knjige koju sam pokusavao da napisem o mom iskustvu u Buhenvaldu. Takvu odluku morao sam da donesem kako bih, doslovno, preziveo. Znam da se Primo Levi vratio u zivot samo kroz pisanje, zahvaljujuci knjizi Se njuesto e un uomo. Sa mnom je bilo obrnuto: pisanje me je neminovno zatvaralo u ogradjena polja smrti, zasigurno bi me ugusilo u tom bezvazdusnom prostoru. Trebalo je da se opredelim izmedju pisanja i zivota, i ja sam odabrao zivot. Izabrao sam da se dugo lecim: da dodjem do izlecenja tako sto cu sebi svesno oduzeti moc govora i pamcenja. Doneo sam odluku da sve zaboravim, upravo da bih oziveo. Ili preziveo. Istovremeno sam resio da sebi stvorim iluziju nekakve buducnosti time sto cu se politicki angazovati, posto me je spisateljska delatnost nuzno zarobljavala u secanja i u smrt. Postao sam zato Federiko Sances, kako bih mogao da nastavim da budem neko.

Ali je 1964. godine Federiko Sances nestao, bar privremeno, odbacen u mrak spoljasnjeg sveta. Ponovo sam postao ja - taj neko drugi koji jos nisam bio - i to zahvaljujuci jednoj knjizi, Veliko putovanje. Bila je to ona knjiga koju nisam uspeo da napisem 1945. godine. Ili, bolje receno, jedna od mogucih varijanti te knjige: jer, njene su mogucnosti bile neiscrpne. Uostalom, i danas su. Hocu reci da ta knjiga nikada nece imati svoj konacni oblik. Nju cu moci uvek iznova da pisem.

U toj spirali moga zivota stalno sam, znaci, dospevao na istu tacku - samo bi se strana promenila. Povremeno sam napustao svet politicke uobrazilje i ulazio u spisateljsku stvarnost, da bih potom bio prinudjen da romanesknu iluziju ponovo zamenim istorij- skom stvarnoscu. Sve u svemu, prelazio sam iz jedne fikcije u drugu.

U svakom slucaju, one julske noci 1988. godine, na povratku iz Monkloe u hotel Palace, ostao sam zadivljen pronicljivoscu sa kojom mi je Felipe Gonsales, pomenuvsi Federika Sancesa, razotkrio glavni razlog mog novog povratka politici - a da pri tom nije znao nista o bolnom sazrevanju knjige koju sam u sebi nosio, o mojoj mahnitoj zelji da od nje pobegnem, o mom nastojanju da tim bekstvom spasem svoj zivot. Medjutim, time sto je pozvao u svoju vladu bivseg ilegalnog rukovodioca koji je raskinuo sa komunizmom jer je vodio racuna o stvarnosti i jer je otkrio - istina kasno, ali neopozivo - smisao demokratije, Gonsales mi je jasno stavio do znanja sta od mene ocekuje. Znao je, na osnovu dugih razgovora koje smo poslednjih godina vodili, koliko sam duboko saglasan sa njegovom politickom zamisli. Znao je takodje, razmisljao sam, i to mu je moralo biti jednako vazno, da vise nisam aparatcik, da dakle necu dopustiti da me opsedaju ili uslovljavaju igre i smicalice u njegovoj partiji - a njena je prevlast vec bila potkopana, vec je pocela da poprima neke birokratske i klijentelisticke osobine kojima su rukovodeci krugovi ponekad podlegali, opcinjeni intelektualnom i materijalnom udobnoscu.

Nesigurno uzletanje jata golubova?

Bio sam u liftu koji se penjao do moga buduceg sluzbenog stana. Mislio sam na golubove koji su tesko uzleteli na jarkom suncu, pod julskom pripekom, malocas. To uzletanje, ta sumna belina, podstakli su u meni neku nejasnu uspomenu. Klepet galebovih krila, pred prozorima hotelske sobe u Bretanji? Pramenje guste bele magle, nad hukom brzaca u tesnacu Egemoging?

Ne, to nije bilo to - vec jedna mnogo dalja uspomena, a u isti mah znatno bliza. To jest, bila je vremenski udaljena, ali prostorno sasvim bliska: uspomena iz detinjstva, secanje na dogadjaj koji se odigrao nedaleko, na Kibelinom trgu.

Demonstranti su uzmicali pred silovitim napadima policij- skih snaga. Jedan je covek trceci prelazio preko trga, u plavom radnickom odelu. Nije se cuo nikakav zvuk: begunac je bio obuven u espadrile. Boginja Kibela bila je na svojim kolima nasred trga, ovencana bljestavom penom vodoskoka u velicanstvenoj fontani. Covek u plavoj radnickoj odeci prelazio je preko trga dijagonalno, u pravcu cvetnih leja Kasteljanskog setalista koje policijske snage jos nisu osvojile. Jesenje nebo bilo je besprekorno: tamne, ljubicaste boje. Covek je i dalje besumno trcao. Iznenada se pred njim stvorio kamionet civilne straze, preprecivsi mu put. Na njegovom zadnjem delu stajalo je nekoliko zandara naoruzanih teskim karabinima, u maslinasto zelenim uniformama, sa lakovanim trorogim kapama na glavi. Cevi njihovih pusaka upravile su se ka beguncu. Hici plotuna pokosili su radnika u trku. Pao je celom svojom duzinom, licem na kaldrmu trga. Jedna espadrila odletela je daleko od opruzenog tela. Posle grmljavine plotuna zavladala je duboka tisina. U tom dirljivom muku ucinilo mi se da iznenada cujem sum vode, zuborenje fontane boginje Kibele. Zvuk vode koja tece, u toj zaledjenoj tisini. Zivot vode, u tisini smrti.

I upravo tada, u tom trenu, uzleteli su golubovi: posle tog smrtonosnog rafala, u zamrznutom muku koji je vladao trgom. Uzleteli su svi odjednom: razlegao se ludacki klepet krila.

Nekoliko trenutaka kasnije, posto smo se vratili u porodicni stan u ulici Alfonso XI, otac nam je objasnio ono sto smo upravo videli, znacenje dogadjaja kojem smo prisustvovali. Jer, zatekli smo se na trgu sa njim - dva moja brata i ja - pri povratku iz duge setnje po okolini Monkloe, gde se gradio nov madridski univer- zitetski centar. Bio je oktobar 1934. Strajkovi su izbili po citavoj Spaniji; u Asturiji su poprimili karakter pobune, iz protesta protiv politike desnice koja je pobedila na poslednjim izborima za zakonodavnu skupstinu. Po Madridu se ustanicki pokret nije rasirio, ali je jos dolazilo do zestokih sukoba izmedju policijskih snaga i strajkackih odbora, koji su pozivali radnike na sporadicne demonstracije. Sisavsi iz tramvaja, na povratku iz setnje, upali smo u vrtlog jednog takvog sukoba.

Svakako je nedopustivo, rekao nam je otac, da sindikalne vodje i levicarske partije organizuju pobunjenicke strajkove, da koriste oruzanu silu kako bi osporili pobedu desne koalicije na izborima. Ali je isto tako nedopustivo da vlada, sastavljena na osnovu te izborne pobede, sistematicno razara socijalne tekovine koje je donelo republikansko uredjenje u prethodne dve godine, da krsi demokratske norme u svakom trenutku i da primenjuje drzavno nasilje.

Sve u svemu, razumeli smo da se valja suprotstaviti i jednom i drugom obliku nasilja, ali pre svega - to je bio osnovni kriterijum - da treba biti na strani ponizenih i potlacenih. Ubijeni radnik na Kibelinom trgu bio je njihov anonimni ali autenticni predstavnik: zrtva dvostrukog nasilja, drzavnog i revolucionarnog, zrtva dve ubilacke utopije.

Pola veka kasnije, cim sam presao preko praga sluzbenog stana punog gradjevinskih radnika predatih poslu, uputio sam se pravo prema prozorima velike prostorije koji gledaju na ulicu. Tacno preko puta mene, u istoj ravni, mogao sam da posmatram dugi niz balkona sa ogradama od kovanog gvozdja, ravnomerno rasporedjenih duz fasade stana u kom sam proveo detinjstvo. Osetio sam neobicno uzbudjenje, kao da se preda mnom odvijaju slike i prizori iz moga sopstvenog zivota. Kao da sam se, poput lika iz Divljih jagoda Ingmara Bergmana, vratio u detinjstvo, ali zadrzavsi godine koje imam.

Usetao bih, ovako sede kose, medju moju bracu i sestre, medju njihove igre iz nekadasnjih dana. Moja bi majka, u svojoj blistavoj lepoti, isla iz jedne decije sobe u drugu da nas nezno pozdravi pred izlazak na veceru. Ugledao bih je kako mi prilazi, u velikoj spavacoj sobi koju sam delio sa dva brata mog uzrasta, Gonsalom i Alvarom. Posmatrao bih je s ljubavlju - sinovljevskom? ocinskom? - sa visine mojih poodmaklih godina, dok bi braca i dalje imala osam i jedanaest godina. Bila bi lepa, razdragana, zivahna: mlada pokojnica, odmah zatim.

Sta mi jos preostaje da prozivim, pomislio sam? Zar nije spirala mog zivota okoncana, krug zatvoren? Tu sam ulicu napustio jednog julskog jutra 1936. godine, zbog odlaska na letnji raspust. Vratio sam se u nju 1953, kao uzbudjeni setac, krajem juna, prilikom svog prvog ilegalnog putovanja u Spaniju: Federiko Sances se tada pojavio prvi put.

I evo me sada ponovo.

Ali ne mogu da uzivam u tom jedinstvenom trenutku. Nemam vremena da istrazujem sve te bogate slojeve pamcenja i znacenja. Ipak, bila bi to izuzetna prilika, mogucnost da sagledam citav svoj zivot - u ovom casu njegove vrtoglave prozirnosti. Medjutim, zovu me i traze da se izjasnim: moram da obidjem stan koji je u radovima, da odlucim o poslednjim pojedinostima njegovog uredjenja.

Po mirnom, osuncanom krovu kuce moga detinjstva, prekrivenom starim zaobljenim crepovima, setaju golubovi.

Cesto sam mislio na Napoleona, tokom svih tih godina mojih ilegalnih putovanja u Spaniju. Stigao bih na vrh klanca Somosijera, i setio bih se Napoleona. Setio bih ga se cak i u prolece, cak i u letnjim mesecima. Naravno, nisam imao poljske kopljanike oko sebe. Putovao sam kolima koja bi vozio neki aktivista Francuske komunisticke partije. Nekad je vozac bio muskarac, a nekada zena. Ponekad bi sa mnom putovao neki bracni par. Ti pratioci, bilo da je uz mene bio samo muskarac, ili samo zena, ili par, omogucavali su mi da se putovanje odvije na najbolji moguci nacin. Katkad je veza izmedju to dvoje saputnika bila vanbracna, i to je imalo svoju draz i zanimljivost. Moj partijski sadrug iskoristio bi, dakle, idealnu priliku koju je nudila ilegala: poveo bi svoju devojku, i tada bi putovanje poprimalo slast medenog meseca. Sa takvim parovima - doduse retkim: nije mi cilj da narusim bracni ugled francuskih komunista! - bio sam dvostruko pazljiviji: za odmorista sam birao najromanticnije hotele, narucivao sam najopojnija vina. Mozda nije trebalo to da cinim; mozda bi bilo prilicnije da sam zauzimao boljsevicki stav neodobravanja, osude. Ali mi to nije blisko. Vanbracni parovi su mi bili zabavni.

Bilo kako bilo, kola mojih saputnika bi se popela uz planinu koja lezi severno od Madrida, na vrh klanca Somosijera, i ja bih se setio Napoleona. Prokrcio je put kroz smetove, na zimskoj vejavici, savladavsi spanske trupe napadom svoje konjice. Konjica je bila sastavljena, naravno, od poljskih kopljanika koji su imperatoru cesto sluzili kao prethodnica Velike vojske. Tako je sebi otvorio put do Madrida, pod naletima snega. Krenuo je na prestonicu koju je njegov brat Zozef bio prinudjen da pogruzeno napusti nekoliko meseci ranije. Stigavsi pred sam grad, na mesto odakle se moze videti onaj njegov deo koji se uzdize nad Mansanaresom i koji su slikali Velaskes i Goja, Napoleon je osmotrio purpurno sunce nad kastiljanskom visoravni. Uzviknuvsi od radosti, pokazao ga je svojim marsalima. Bio je 2. decembar: izranjalo je sunce Austerlica.

Uspeo bih se na vrh klanca Somosijera, uz brundanje automobilskog motora. Nije bilo poljskih kopljanika niti austerlickog sunca. Ponekad je, medjutim, bilo snega. I setio bih se Napoleona. Jednom sam cak, a mozda i vise od jedanput, pomenuo Napoleona svom saputniku. Toga je puta, uostalom, sa mnom bila saputnica. Jedna nezna i odvazna devojka, istancanog duha i dobre naravi - kao sto je to i inace bila vecina mojih saputnika i saputnica. Bice da je najveci broj mojih saboraca, svih tih godina, na tim putovanjima, bio takav: svi ti komunisti bili su odani, velikodusni, ljubazni, prosveceni. Onaj ko ne shvata da je takva kolicina individualne pozrtvovanosti i plemenite nesebicnosti proizvela najmracnije, najsmrtonosnije kolektivno ludilo ovoga veka, nikada nece razumeti tajnu komunizma. Taj nikada nije video mracnu stranu sunca, niti je okusio slast osecanja bratstva i zajednistva pod ledenim nasla- gama birokratije. Taj nikada nece razumeti svu tugu i ceznju koju je ta barbarska epopeja, unistivsi svaku nadu, ostavila u nepo- muceno cistim srcima - znaci naivnim, razoruzanim, ranjivim - tolikih muskaraca i zena moje generacije. Moze biti da je to nekakva predistorija; verovatno bi u tome trebalo traziti zacetke danasnjeg rasula. Nijedna buducnost nece otpoceti, u socijalnom smislu, kao stvarna buducnost - to jest kao imanentni deo nasih sistema masovne i trzisne demokratije, a ne mesijanski zacrtane nezavisno od drustvene stvarnosti - ako se to kljucno iskustvo nasega veka ne zigose usijanim gvozdjem pamcenja, koje se kalilo na neutazivoj neznosti. Jasna je svest uzarena rana od blizine sunca... To je vec receno u Hipnosovim zabeleskama Renea Sara.

Bar jedanput sam, dakle, pomenuo Napoleona svojoj saputnici. Nazvao sam je Eva, u jednom kratkom romanu naslovljenom Isceznuce. I dalje cu je tako zvati. Imena iz romana traju, po prilici, duze od stvarnih imena: za krhku besmrtnost knjizevnosti ona ce ostati, dakle, Eva.

Dovezla me je - Sitroenom DS - do vrha Somosijere, vesto i sigurno. Ravnomerno, lako, ne prenagljujuci. Cestitao sam joj na tome.

- Odlicno, rekao sam. Postigli ste to jednako brzo kao poljski kopljanici. Ali danas nema snega!

Promenila je brzinu. Sitroen je vozio po visoravni planine Somosijera, pre nego sto ce poceti da se spusta prema Madridu.

- Molim? upitala je.

- Pa setite se, kazao sam. Napoleon je osvojio klanac, usred zime, zacas, u galopu: sa svojim poljskim kopljanicima.

Nasmejala se.

- Naravno, rekla je. Danas ste bas dobro raspolozeni!

Jesam bio dobrog raspolozenja, razume se, i to je bilo lako objasnjivo: vracao sam se u grad moga detinjstva.

Prvi put, 1953. godine, nisam isao preko Somosijere. I nisam imao saputnika. Niti saputnice. Bio sam s‹m, i putovao sam vozom: neudobnije i opasnije. Ali je to bilo moje prvo putovanje, poput posvecenja. Trebalo je da se dokazem, pre nego sto postanem ravno- pravan clan tajnog partijskog aparata i dobijem zvanje instrukto- ra u Centralnom komitetu u Spaniji. Tako mi tada, taj prvi put, partija nije nabavila pasos. Na meni je bilo da se snadjem. Uzeo sam pasos jednog veoma bliskog prijatelja, Zaka Gradora, priblizno istih godina, visine i izgleda. U radionici za izradu laznih dokumenata trebalo je samo zameniti fotografiju, posto je prethodno pravi Zak Grador dobio, od spanskog konzulata, turisticku vizu: tada, u to daleko vreme, neophodnu.

Mnogo kasnije, 1977, setio sam se Zaka Gradora. Clanovi Nobelovog komiteta dodelili su te godine nagradu za knjizevnost spanskom pesniku Vinsenteu Aleihandreu. U vreme mog prvog tajnog boravka u Madridu, 1953, posetio sam Aleihandrea, velikog pesnika, velikog coveka koji je ziveo u nekoj vrsti unutrasnjeg egzila. Posetio sam ga pod Gradorovim imenom. Izdavao sam se za francuskog hispanistu koji radi na tezi iz spanske poezije 20. veka. Uostalom, to i jeste lepa tema za tezu. Vinsente Aleihandre je stanovao u jednoj kucici u rezidencijalnoj cetvrti Madrida, na severnom obodu grada. Ulice su imale imena drveca i cveca. Njegova se zvala "Velingtonija" sto je, kao sto mnogi znaju, drugi naziv za sekvoju. Razgovor je bio uzbudljiv, veoma zanimljiv - bar meni. Na kraju mi je Aleihandre posvetio stampani tekst svog pozdravnog govora odrzanog prilikom prijema u spansku akademiju. Bolje receno, posvetio ga je Zaku Gradoru. Setio sam se, dakle, Gradora mnogo godina kasnije, kada je Vinsente Aleihandre dobio Nobelovu nagradu za knjizevnost. Bilo je to tuzno secanje, jer je Grador u medjuvremenu umro. Plivao je daleko od obale, u Pamplonu, jednoga leta; i samo je, najednom, nestao pod talasima. To zovu, ko zna zasto, lepom smrcu. Zapravo, zna se zasto: ovakva smrt izgleda lepa jer je tako iznenadna. Ono sto smrt cini ruznom je duzina, sporost, razlaganje umiranja. Nenadana, munjevita smrt uvek ce biti dobrodosla. Jednog trenutka smo zivi - plivamo u toplom, prozirnom mediteranskom moru, na primer - a iduceg trena smo mrtvi. Bolje receno, vise nas nema. Nema bolnog prelaza, dugog umiranja. Smrt je prosto bila, u njegovom slucaju, poslednji trenutak zivota, nekakav krajnji uzlet zivotnog nagona prilikom plivanja, zamah izmedju dveju prozracnih voda.

Bilo kako bilo, sa Zakom Gradorom nisam mogao da popricam o toj Nobelovoj nagradi, dodeljenoj spanskom pesniku koji mu je posvetio jedan svoj tekst, toliko godina ranije.

Ali sam Vinsentea Aleihandrea posetio u njegovoj mirnoj ulici sekvojinog imena - te vrste drveca, bar koliko se secam, nije medjutim bilo: samo mnogih bokora cveca, i mirisa leta, osamucujucih - posetio sam ga, dakle, tek sutradan po svom dolasku. A prve veceri, posto sam se smestio u hotel pod Gradorovim imenom, izisao sam napolje. Padala je noc; hodao sam kao u polusnu. Spustio sam se duz ulice Gran Via, sve do Kibelinog trga. I zacas stigao na odrediste. Preostalo mi je samo da predjem jos nekoliko stotina metara da bih se nasao pred brojem 12, u ulici Alfonso XI.

Medjutim, kako sam se priblizavao okruzenju koje sam pamtio iz detinjstva, tako mi je sve postajalo drukcije. Poznato i blisko, naravno, ali izmenjeno. Prepoznatljivo poput ruznog sna. Prepoznatljivo poput strepnje. Prepoznatljivo na nacin na koji je prepoznatljiv, ali neobican i zacudjujuci, sam svet.

Posmatrao sam, u tami, balkone cetvrtog sprata u ulici Alfonso XI. Krupnim koracima presao sam sve one puteve kojima sam nekada isao. Put koji je vodio do ulaza u muzej Prado, sasvim blizu. Put koji je vodio do crkve San Heronimo, cija se jednostavna gradjevina uzdize izmedju muzeja i parka Retiro. Put koji je vodio do velicanstvene kapije parka, kroz koju smo nekada ulazili, a koja se nalazi na kraju ulice Lealtad, nazvane u medjuvremenu imenom Antonija Maure, imenom moga dede.

Svi su se putevi otvarali preda mnom, mogao sam ih preci zatvorenih ociju. Izgledalo je kao da se nista nije promenilo, ali nisam vise nista prepoznavao. Bolje receno, prepoznavao sam sve, ali je sve bilo drukcije. Prepoznavao sam tu izmenjenost, otudjenost, razdaljinu, preispitivanje, otrgnutost. I tako me je, kada sam stigao u ulicu Serano, prosla ona ludacka radost, zelja za smehom koja me je obuzela na pocetku setnje. Bio sam zbunjen i nesiguran, dusevno i telesno klonuo. A onda sam, sa moje desne strane, ugledao izlog jedne radnje i njen svetleci natpis, u pomrcini: La Gloria de las Medias. Jos nekoliko koraka i zaustavio sam se, ponovo srecan: razdragan.

Do pre nekoliko trenutaka sve je bilo zbrkano, ili nesrazmerno, besmisleno. Ono suocenje koje sam ispotiha toliko prizeljkivao, poverenje u cas kada ce se secanje i sadasnjost stopiti, izjednaciti, brisuci sedamnaest godina izgnanstva i iskorenjenosti, bilo je razvejano, iscilelo je: osecanje da sam prognanik, da sam u tudjini, postalo je u ulicama moga detinjstva jos jace nego u bilo kojoj stranoj ulici gde sam ziveo posle mog odlaska iz Spanije. Tragao sam svuda po cetvrti Retiro, od jedne ulice do druge, od Kibelinog trga pa do tamnih krosnji parka, za tim jedinstvenim osecanjem da sam se vratio - ali se ono nije javilo. Neprekidno mi je izmicalo. Nasao sam puteve svoga detinjstva, nema sumnje, i to je bilo cudesno uzbudjujuce; ali se nisam osecao na svome, nisam se vratio kuci.

I evo kako najednom izlog tog ducana, sasvim zaboravljenog, izranja iz mraka, obznanjujuci svetlecim natpisom svoje smesno ime: La Gloria de las Medias. U svim potresima koje su donele te godine, ratovi, progonstva, kroz sve promene koje je doziveo citav svet, neobicno, verovatno ironicno istrajavanje ovog ducana i njegovog visokoparnog naziva, U slavu unizenih, bilo je jedina veza sa zauvek okoncanom, odbeglom prosloscu. Ta se proslost cinila nepovratno izgubljenom i utoliko daljom sto su jedino ta radnja, jedino njen naziv, sacuvali nepromenjenu i neuhvatljivu sustinu nekadasnjih dana. Kao da mi je, u casu kada sam ponovo gubio sebe, ostajuci tudjinac u vlastitoj zemlji - a zasto to, uostalom, i ne bih bio? Zar covek nije, po definiciji, tudjinac na ovom svetu? Nije li to osecanje nepripadanja uslov, potresan i dirljiv, pojave ljudskog bica na njemu? - kao da mi je, u tom casu, otkrice te radnje, njeno skruseno i tvrdoglavo istrajavanje, omogucilo ne samo da ucvrstim svoja secanja vec i da, paradoksalno, na prvi kratki pogled, pronadjem korene tog najdubljeg osecanja otudjenosti koje je presudno obelezilo moj odnos prema zivotu.

Ali Evi nisam pricao, kada je za volanom Sitroena dosla do vrha Somosijere, o toj svojoj prvoj junskoj noci, 1953. godine, u Madridu. Nisam joj rekao nista o radnji La Gloria de las Medias, niti o svojim metafizickim zapazanjima o sustinskoj iskorenje- nosti ljudskog bica na koje me je navelo ime tog ducana. U svakom slucaju, sto se manje biografskih pojedinosti otkrije saputnici na ilegalnom putovanju - to bolje. Nisam joj pomenuo ni Emanuela Levinasa koji je neposredno pre toga - te 1961. godine, u casopisu L'Information juive: zahvaljujuci datumu stampanja njegovog clanka odredio sam kada sam putovao s Evom - objavio kratak i sazet tekst naslovljen Hajdeger, Gagarin i mi, u kojem je sjajno pokazao koliko je podmukla i nerazumna metafizika Zavicaja i Ukorenje- nosti. Poznato je odakle potice onaj ekoloski integrizam koji se uzasava tehnickog napretka, a koji je u Francuskoj, zacudo, zaodenut u levicarsko ruho: u pozadini takvih ideja cuje se otrcani refren iz Zaborava bica Martina Hajdegera.

Ostala mi je u pamcenju jedna Levinasova recenica i mogao sam je, u datoj prilici, navesti Evi: "Tehnika nas izbavlja iz hajdegerovskog sveta i svih praznoverja vezanih za Zavicaj. Ona omogucava da se ljudi sagledaju izvan situacije u kojoj su privremeno; omogucava da zraci ogoljeni ljudski lik. Sokrat je vise voleo grad i ljude u njemu, nego prirodu i drvece. Judaizmu je bliska ta sokratovska poruka..."

Nisam tada bio, niti sam danas, strucnjak za judaizam. O tome, znaci, nisam mogao da raspravljam sa Evom. Ali je lako primetna vrtoglava dubina neistrazenih mogucnosti koje se otvaraju na polju filozofskog znanja, ukoliko sebi postavimo zadatak da razmatramo "ljude izvan situacije u kojoj su privremeno". To jest, izvan situacije u koju ih je, u skladu sa ovim ili onim shvatanjem, pod ovim ili onim nazivom, privremeno smestila savremena filozofija. Valjalo bi se uhvatiti u kostac sa Rihardom Avenarijusom i njegovom teorijom o Umgebung-u kao neizbeznom korelatu nasega Ja, izloze- nom u spisima koji su kod Lenjina izazvali detinjasti, prostacki bes, ali su imali i lukav, neprimetan uticaj na mnoge potonje teoreticare, sa nizom krupnih, mracnih posledica a bez jasno vid- ljivih tragova - poput alkohola koji je izvetrio, ali je pre toga opio zvanice na gozbi.

Mogao sam da joj navedem Ortegu i njegovo situaciono okruzenje, Huserla i njegovu intencionalnost, Hajdegerovo i Sartrovo bice-u-- -svetu.

Ali nista od toga nisam rekao, razume se. Najpre, nisam znao kako bi Eva reagovala na takva filozofska nagvazdanja. Mozda bi me smatrala zvekanom ili naduvenkom. Dosadnjakovicem, chiant sto bi rekli Francuzi, seronjom dakle, da upotrebim tu obicnu rec francuskog jezika koji je postao moj prirodni jezik. To jest, jezik u kome se sasvim prirodno odrazava moja nevezanost za zemlju, moje osecanje nepripadnosti zavicajima, domovinama, otaDzbinama - ne postoji li i rec koja bi znacila majcinu postojbinu? - moje beznadezno ali mirno, uporno nastojanje da zivim u blistavom i okrutnom svetu jezika. Evi nista nisam rekao o Rihardu Avenarijusu, o njegovoj Kritik der reinen Erfahrung; nista joj nisam kazao ni o Ortega i Gasetu, niti o Huserlu ili Hajdegeru, ili Sartru. Nisam joj cak rekao nista ni o Mirabou - savrseno: Onore Gabrijel Riketi, grof od Miraboa - koji mi je mogao pasti na um pre svih ostalih, zato sto je bio savremenik Napoleona Bonaparte o kojem smo govorili. A i zato sto je izrekao nekoliko divnih reci o sustini covekove iskorenjenosti, u kojima se ogleda njegovo covekoljublje. Bilo je to 28. februara 1791, u Narodnoj skupstini, prilikom rasprave o iseljavanju. "Covek nije korenom vezan za zemlju, zato ne pripada tlu. Covek nije polje, livada, niti zivince; stoga ne moze biti necija svojina. Covek ima unutrasnje osecanje za sve te svete istine; otud ga ne mozemo uveriti kako njegove vodje imaju pravo da ga prikuju za njivu..."

Cinjenica da se covek oslobodio vezanosti za njivu, za rodno tle i svete sume, jedan je od preduslova savremenosti. Jedan od izvora demokratskog uma.

Evi nisam pomenuo taj Miraboov govor, ali sam joj jos pricao o Napoleonu: to ju je zabavljalo.

Spustali smo se prema Madridu. Napoleonova vojska prosla je istim tim putem, vek i po ranije, sa poljskom konjicom kao prethodnicom. U neposrednoj blizini prestonice imperator je smestio svoj stab u palatu vojvode od Infantada. Danas se grad prosirio; ti seoski krajolici vise ne postoje. Tu se sada uzdize stadion Bernabeu, veliki hram evropskog fudbala, usred novoizgradjenih cetvrti, na prostoru nekadasnjeg sela Samartina. U palati Infantada, cekajuci da Madrid prihvati njegov zahtev za polaganjem oruzja, Napoleon je, vec prve noci svog boravka, izdiktirao i potpisao cetiri dekreta koji su Spaniju nacinili modernom zem- ljom. Koji su joj, barem, otvarali tu mogucnost. Prvim dekretom ukidali su se crkveni sudovi. Drugim se ogranicavao broj verskih redova i regulisale su se njihove aktivnosti. Trecim su se ukidale sve feudalne povlastice. Cetvrtim su se ponistavale sve unutrasnje granice, kao prvi pokusaj zasnivanja trzisne ekonomije.

Bile su to odluke i dekreti koje je Spanija cekala, koji su joj bili preko potrebni. Uostalom, ovi Napoleonovi ukazi samo su ponovili i precizirali - sazetim, kartezijanskim stilom koji odlikuje carske zakone - teznje i programe spanskih teoreticara iz prosvecenog 18. veka. Ali su Napoleonovi ukazi ostali mrtvo slovo na papiru, jer je te naredbe izdao osvajac zemlje. Sa svoje strane, liberalni ustavotvorci, koji su imali redovne skupstine u Kadisu radi sastavljanja novog Ustava, usvojili su posle nekoliko godina vecanja i bucnih rasprava iste one odluke koje je Napoleon, njihov glavni neprijatelj, doneo za samo jednu noc. Ali se to pokazalo jednako beskorisnim. Cim je opet dosao na presto, sto mu je omogucio otpor narodne gerile, Ferdinand Burbonski, sedmi po redu, ukinuo je Ustav i pohapsio liberale. Ponovo je uspostavio monarhijsku vladavinu po bozanskom pravu i uveo crkvene sudove.

Nastanak Spanije kao savremene drzave nije bio lak. Bio je potreban citav vek gradjanskih ratova. To se najzad dogodilo - i naravno da su time bili pomuceni planovi i zamisli spanske levice - pod frankistickom diktaturom. Uprkos njoj, svakako. Protiv njenih osnovnih nacela, ali pod uticajem izvesnih drustvenih slojeva koji su imali moc i dali jedan od prvih podstreka za moder- nizaciju. Kao i svugde drugde, do nje je moralo doci prvenstveno zato sto su to nalagali zahtevi evropske i svetske ekonomije: bilo je nuzno da se autarhijska Spanija, pocev od 1959. godine, u posled- njoj fazi diktatorskog rezima, otvori za priliv kapitala iz inostranstva.

Ali mojoj saputnici, ozbiljnoj i neznoj Evi, nisam pricao samo o Napoleonovim - samim tim neuspesnim - pocecima moder- nizacije Spanije. Da bih je sablaznio, ili makar pomutio njenu puritansku vedrinu cije sam nedvosmislene znake poceo da opazam, da bih je izazvao, dakle, ispricao sam joj i o imperatorovim seksualnim zastranjivanjima i krahovima, tokom njegovog boravka u palati vojvode od Infantada - bar onako kako to opisuje Konstan, njegov verni posluzitelj, u svojim Memoarima.

U tome nam je prosao ostatak puta do Madrida, u koji smo stigli sat kasnije. Istina je da sam toga dana bio dobro raspolozen. Kao i svaki put, svih tih godina, kad god bih dolazio u grad moga detinjstva.

Stajao sam na vrhu stepenica, pred ulazom u palatu Monkloa, mnogo godina kasnije, u trenutku kada je predsednik vlade, Felipe Gonsales, prizvao duh Federika Sancesa.

Bila je ponoc; nekakva svezina kao da je zatreperila u liscu vrta.

Felipea Gonsalesa upoznao sam u jesen 1975. godine.

U to vreme je Federiko Sances odavno vec bio mrtav: u svakom slucaju, zaboravio sam na njega. Ali je general Franko jos bio ziv. Istina, u agoniji. A agonija je, kao sto znamo, jedan vid zivota. Od kraja oktobra te godine, general Franko je vestacki odrzavan u zivotu. Nije vise imao nikakvih izgleda za oporavak i izlecenje. Ali su bliznji i kamarila produzavali diktatoru zivot, u ludackoj nadi da ce time produziti i njegov rezim. Smrt - smrt drugih, naravno - bila je posao tog debeljuskastog coveculjka feminiziranog glasa. To je i dalje ostao njegov posao, sve do kraja: bio je pravi profesionalac.

Nekoliko nedelja pre poslednjeg srcanog napada koji je izazvao tu dugu agoniju, general Franko je potpisao vise smrtnih presuda. Pogubio je nekolicinu opozicionara. Jer, taj dezmekasti patuljak, nikakav i beznacajan, general sa glasom uskopljenika, koji je Spa- nijom upravljao cetrdeset godina, nije imao niceg izuzetnog osim nemilosrdno hladne naravi, gotovo bezlicne okrutnosti, tako reci nepristrasne, bez primesa sadizma ili neumerenosti, iskljucivo usmerene ka tome da se odrzi i ucvrsti na vlasti. Izuzetna je bila hladnoca njegovog pogleda na ljude, njegova sposobnost da im laska ili da ih unisti, vec prema promenljivim zahtevima vladanja. Od africkih ratova na celu Legije stranaca, pa do poslednjih pogub- ljenja tokom svoje beskonacne vladavine, general Franko je rezirao smrt drugih bez ostrascenosti i sjaja: sa rutinskim i neumoljivim strpljenjem.

Ali je pocev od oktobra 1975. trebalo rezirati njegovu vlastitu smrt. Posto je bio stalno na reanimaciji, omamljen i otupljen drogama, u dubokoj komi, on svakako nije bio kadar da to cini sam. Zato je ovaj zadatak preuzela njegova kamarila. Rezirala je smrt generalisimusa poput javne predstave, sa poucnom surovoscu. Oso- beni stil frankizma - mesavina sumorne i krute protokolarnosti, imperijalne retorike, loseg kicerajskog ukusa - obojio je te poslednje sedmice agonije. Lekarski izvestaji, saopstenja njegovih bliznjih, filtrirane slike koje je nudila stampa i televizija, sve je to doprinelo sirenju nekakvog neodredjenog uzasa, posvecenju paralisuceg smrada truljenja.

Tih dana mi je postalo jasno da ce jedino arhitektonsko svedocanstvo frankizma biti podzemna bazilika u Dolini mrtvih. U njoj je, uostalom, generalisimus i polozen u zemlju, u kamen. Ovu baziliku isklesali su u planinskom granitu, severno od Madrida, odredi politickih zatvorenika; sa svojim Dzinovskim krstom, ona kao da siri gavranova krila nad okolnim predelom; preterano ukrasena u svojoj osvecenoj utrobi, sto je svojstveno izvesnom kitnjastom spanskom stilu - mermerom, pozlatama, porfirom, nacifranim profilima - bazilika u Valle de los Caidos je verovatno jedini spomenik frankizma gde je ocigledna nekakva prekomernost. Za razliku od zvanicnog stila totalitarnih evropskih rezima, koje odlikuje visokoparnost i monumentalnost, frankisticki stil kao da je prepoznatljiv samo po neuglednoj bljutavosti svoga oponasanja eskurijalnog stila. Jedini izuzetak je ova raskosna podzemna bazilika, cija je namena da carstvo smrti trajno usadi u kolektivnu svest Spanaca.

Svih ovih nedelja, u vreme agonije generala Franka, Madrid bio neobicno tih. Kao da ceo grad nije disao, pasivno prezivlja- vajuci to umiranje u nekoj vrsti slatkog, interiorizovanog straha, pomesanog sa neobicnim mazohistickim uzivanjem. Svima je - osim vodjama komunisticke partije, koji su po ko zna koji put pozivali na masovnu politicku akciju - bilo jasno da se niko nece micati. Kao da je oduzetost, koja je ovladala diktatorovim telom, lagano osvajala sve gradske stanovnike. Tih dana, Madrid je bio prestonica nekoliko miliona zivih mrtvaca. Frankova lesina, sa svojim kancerogenim zaristem, zahvatila je svojim zalosnim metastazama citav grad.

Ali su milioni gradskih stanovnika, na izgled obuzeti para- lizom te smrti, stavili bocu sampanjca da se hladi. Kada kazem sampanjca mislim na champan, to jest penusavo vino. Imali su po bocu penusavnog vina na hladnom, dakle. Kada se prosirila vest o zvanicnoj smrti generala Franka, milioni zapusaca poleteli su u vazduh, u necujnom praskanju tolikih sitnih eksplozija radosti.

Jedan od retkih Spanaca, izgleda, koji nije popio casu pe- nusavog vina u slavu te smrti, ni nasamo ni u porodicnom okruzenju, bio je Felipe Gonsales. Kazu da je tom prilikom rekao da nikada nece piti u slavu necije smrti, makar to bio njegov najljuci neprijatelj. Ne znam da li je ta izjava verodostojna, ali jeste verovatna. Cak ima, mozda, i simbolicku vrednost. Jer, licnost Felipea Gonsalesa ostra je i krajnja suprotnost bledom liku frankizma. Ona odrazava ljubav prema zivotu, makar po cenu zbrke koju sloboda podrazumeva, spram smrtno ozbiljne, sumorne, zlokobne tradicije spanskog autoritarizma.

Nesto kasnije, prilikom jednog putovanja u Sjedinjene Drzave, Felipe Gonsales je izrekao nesto sto, po mom misljenju, jasno ot- kriva ove njegove osobine o kojima govorim. Odgovarajuci na jedno hotimicno nezgodno pitanje o americkom nacinu zivota, izjavio je zajedljivo: "Vise volim da umrem izboden nozem u njujorskom metrou, nego da zivim u jadnoj, zagusljivoj, tlaciteljskoj sigurnosti moskovskih ulica." Time se, na manje-vise neprikrivenu sablazan mnogih, medju kojima je bio i velik broj njegovih politickih prista- lica i prijatelja, ogradio od onih neizbeznih, horskih antiame- rickih tuzbalica spanskih levicara toga vremena. Ali je iznad svega potvrdio tu svoju ljubav prema slobodi, kakve god opasnosti ovo podrazumevalo; i ta je osobina, u neku ruku, bila presudna za sve njegove ranije politicke odluke, kao i za one buduce: za opredeljenje u prilog demokratskog socijalizma a ne komunizma, trzisne ekonomije a ne drzavne, planske privrede, pripadnistva zajednici demokratskih zemalja spram izolacionizma ili neutralnosti tre- ceg sveta.

Pred ulazom u palatu Monkloa, jula 1988. godine, u ponoc, uz dasak svezine zbog koga je zatreperilo lisce u vrtu, Felipe Gonsales je prizvao duh Federika Sancesa, a ja duhove proslosti.

Felipea sam upoznao u Madridu, u danima duge diktatorove agonije. Mislim, ako me secanje ne vara, da smo se okupili na njegovu zelju. Okupili: nas nekolicina intelektualaca, aktivnih u borbi protiv frankizma. I, shodno tome, pripadnika tajne organizacije komunisticke partije iz koje smo svi, jedni za drugima, bili iskljuceni.

Trideset trogodisnji mladic koga sam toga dana upoznao odmah me je privukao: postoje takva, munjevito sklopljena, muska prijateljstva. Bio je jos gotovo sasvim nepoznat. Znali smo da je bio imenovan za generalnog sekretara socijalisticke partije godinu dana ranije, na kongresu odrzanom u okolini Pariza, u Sirenu, kada je na rukovodeca mesta ozvanicen dolazak grupe mladih kadrova okupljenih oko njega i Alfonsa Gere, njegovog drugog ja, kako se govorilo. Nismo znali nista vise od toga.

Ali je ovaj tako reci nepoznati mladic postao dve godine kasnije, posle prvih slobodnih izbora 1977. godine, vodja daleko najznacajnije levicarske partije - na veliko iznenadjenje, ponekad i sablazan, vecine progresivno nastrojenih Evropejaca, koji su se kladili na Santjaga Karilja, staru partijsku glavesinu, starog prevrtljivca, starog kominternovca bez ikakvih obzira i pamcenja, koga je dobar deo evropske levice, zbog svoje gluposti - a glupost se u politici placa - nacinio uvazenim stegonosom marksisticke lakirovke: kakva smejurija! (Sreca da je u Nemackoj, u SPD-u, bilo nekoliko ljudi, medju kojima i Vili Brant, koji su razumeli pravu Gonsalesovu velicinu; doduse, SPD-u se vec mnogo ranije, u Bad Godesbergu, vratio smisao za stvarnost.)

Sedam godina kasnije, isti taj jos uvek mlad covek postace premijer prve socijalisticke vlade od vremena Spanskog gradjanskog rata, i to u bar cetiri mandata: tokom prva tri sa apsolutnom vecinom u Parlamentu, a tokom cetvrtog, koji ce nastupiti, verovatno sa relativnom vecinom glasova dovoljnom da se stvori podloga za jednu dinamicnu koaliciju.

Na vrhu stepenica, pred ulazom u palatu Monkloa, slusao sam sta mi govori Felipe Gonsales. Setio sam se mladica poduze kose, uvek u zaketima od rebrastog somota, koji je 1975. godine krenuo u osvajanje srca i uma svojih zemljaka. Razmisljao sam kako cu s njim raditi: to me je ushicivalo. Pitao sam se da li se promenio. Bolje receno, da li ga je vlast promenila. Da je on promenio vlast, njena pravila, jezik, nacin na koji se u Spaniji ranije vladalo - nije bilo nikakve sumnje. Ali nije li i njega, zauzvrat, vlast promenila?

Pred ulazom u Monklou, u ponoc, pitao sam se u dnu duse nije li Hajme Hil de Biedma, veliki pesnik, saputnik u dugim setnjama i beskonacnim nocnim razgovorima, bar jednom pogresio. Prorekao je, na kraju jedne od svojih Moralnih oda napisanih pod franki- stickom diktaturom, kako je "od svih istorija nase zajednicke Istorije / najtuznija, svakako, istorija Spanije / zato sto se rdja- vo zavrsava..." A sta ako se istorija Spanije, bar jednom, zavrsi manje-vise dobro?

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1997 - Sva prava zadrzana]