Broj 109
		DRAMA

DRUGI CIN

Slika druga

Uz stepenice, preskacuci po dva stepenika trci Olga. U ruci drzi list papira. Prilazi vratima, prevrce po dzepovima, trazi kljuc. Zvoni.

OLGA: Aleksej! Aljosa! Aljosice! To sam ja, Olja! Zaboravila sam kljuceve, otvorite! Ne bojte se, Aljosa! Ne bojte se!

Cim se zaculo zvono, Aleksej se bacio pod krevet, pritajivsi se. Cuvsi Olgu, izvlaci se otuda, otresa prasinu sa odece. Udara se po obrazima.

Aleksej! Aljosa! Otvorite! (Pesnicama udara o vrata.) To sam ja, Olga! Ne bojte se!

ALEKSEJ (tiho): Kukavice! Kukavice! Podlace! Gade!

OLGA: Nije to on, otvorite, Aljoska!

ALEKSEJ (otvara vrata, Olga nahrupljuje u stan): Sta vices, citava zgrada te cuje... Nije on, nije on... Znam da nije on... Kao da sam slep, gluv... Nije on, nije on...

OLGA (ne slusa Alekseja, trci u njegovu sobu, baca se pod krevet, otuda vadi kofer, trpa u njega Aleksejeve stvari): Svrseno je Aljosenjka! Svrseno! Ja sam vam kupila kartu! Otputujte odavde! Vec danas! Nocas u dva imate voz. Stoji svega tri minute. Odlazite! Nemate ovde sta da trazite! Kupila sam vam kartu direktno do Lenjingrada! Spremajte se! Nema sta vise da se radi! Ne treba da budete ovde! Otputujte! Na poslu se nece desiti nista strasno! Ja cu da odem, da im kazem, aha? Bolje je da otputujete! Pakujte se, brze! Hajde!

ALEKSEJ (leze na krevet): Zasto ti vices, zasto se motas, zasto se dernjas citav bogovetni dan? Sta mi tu komandujes? Ja sam znam sta treba i sta ne treba da uradim!

OLGA: Ma hajde, ustajte! Pakujte se, kome govorim! Pa? Ne smete, ne smete da budete ovde, Aljoska! Ovde cete sasvim pobudaliti, on ce iz vas istresti i poslednju truncicu razuma! Pa on je to obecao, obecao je! Pakujte se, Aljoska! Pretukao vas je i danas, kao pre dve nedelje! Vi ste tako dobri, vi ste veoma, veoma dobri! Ali ovde nemate sta da trazite! Bezite sto pre iz naseg grada! Ne treba da budete ovde! Idite, neizostavno! (Place.) Sve je to zbog mene, mene, glupace, sve je zbog mene... Zasto sam se spandjala sa njim, sama ne znam, zbog mene, zbog mene je...

ALEKSEJ (rastrsuje kosu): Kakve to veze ima sa tobom?! Apsolutno nikakve! Gospode! Ja znam, znam zasto je on mene... pretukao. I tada sam to znao! Shvatam! Tada sam postupio hrabro, blagorodno, branio sam zenu! I on mi to ne moze oprostiti! A, on je olicenje prostote, gluposti vaseg grada! On ne moze da mi oprosti to sto sam ja zapoceo bitku sa porocima...

OLGA: Ah, s kakvim porocima, Aljosenjka? Bas ste vi neka ludica! Pa on je ljubomoran na vas, zbog mene! Zato vas je i danas napao! A ja, eto, Aljosenjka, spavam sa njime! To jest, ranije sam spavala, razumete?

ALEKSEJ: Ne, ne, on je olicenje prostote, svih poroka, a ja, ja vojujem sa njim, sa njim licno, u boj, u boj, u boj...

OLGA: Vi kao da ste olguveli?

ALEKSEJ (cuti): Kako to - spavala?

OLGA: Pa, tako, prirodno. Kako vec spavaju muskarci sa zenama. Ni sama ne znam kako se to dogodilo, stid me je da o tome govorim. Jednom se to desilo, a onda se nastavilo, nastavilo... Zelela sam dete ali mi nije uspelo... To se desava samo iz ljubavi, a ovako, ne uspeva, shvatate? Oh, kako me je sramota, uzasno me je sramota! Pakujte se, Aljosenjka, pakujte se, inace ce vas on ubrzo ubiti! Idite, molim vas!

Velika pauza.

ALEKSEJ: Ti lazes... To nije istina... To ne moze biti... Ti... ti... ti si duhovna... Ti sebi ne mozes da dopustis takvu... Ne moze biti. Ne, ne...

OLGA: Eto, eto, Aljosenjka! Duhovna! I sama sam mislila da sam duhovna i da tako nesto nije moguce! Mislila sam, a ispade - moguce je. Spremajte se, tu vam je karta, sama sam je kupila, odlazite, brzo odlazite...

Aleksej gleda u plafon. ?uti. Smeje se.

ALEKSEJ: Kakav kosmar... Kakav uzas... Kakav mrak... Zemlja zelenog paradajza... Gde sam to ja dospeo? Ludnica. Kakav mrak. A ja, iz svoje gluposti mislio: branim ideale... Ma koji ideali! Glupan. Mislio sam da on ne moze da mi oprosti, zato sam se i danas pokazivao pred svima... A u stvari... (Smeje se.) U stvari, on to, mene, zbog ove lokalne lepotice... Gospode, Gospode, Gospode... kakav kosmar... Kakav mrak... Gadost...

OLGA: Evo, evo vam karta, uzmite i odlazite, evo karte, evo...

ALEKSEJ (osmehuje se): Kakva karta, mila moja? Da nije opet za patuljke?

OLGA: Ne, ne, direktno do Lenjingrada... Samo da nas sve sto pre pomori, da nas zaspe sa svih strana! Sto pre! Sto pre! Spremajte se! Hajde, nemojte vise tako da gledate, dosta je!

Aleksej seda na krevet, besmisleno bulji u jednu tacku.

ALEKSEJ: Ti si u pravu, draga moja prijateljice. U-pra-vu. Treba se tornjati odavde i to sto pre. Nek vas sve djavo nosi. Pocrkajte svi, gadovi!!! Gadovi! Dosta mi je! Nisam ja misionar, nisam! I hvala Bogu! (Uzima ispod kreveta flasu, pije.) Kakva gadost... Ne diraj moje stvari, ne dodiruj ih! Sam cu se spakovati! Ne diraj, kome govorim!

OLGA: Nemojte da pijete... Zasto vi to... ne smete... Ostavite...

ALEKSEJ: Ma goni se ti, znas gde! Eto. Motas se tu oko mene. Popicu! Popicu tebi u inat! U inat! Da vidis! Da vidis!

OLGA: Ja sam kriva, ja! Nemojte toliko da pijete! Zasto pijete? Ranije niste pili. Pisali ste roman! Citala sam kradomice! Nisam bas razumela, ali je zanimljivo... Hajde, spremajte se, spremajte...

ALEKSEJ: Sta si citala?

OLGA: Citala sam vas roman...

ALEKSEJ: Ko ti je dozvolio?

OLGA: Lezao je na stolu, pa sam procitala...

ALEKSEJ: Sramota je citati tudje. Sramota. (Olga seda na pod, skuplja stvari, stavlja u kofer.) Neposteno je to. Vrlo neposteno. To je kao da prebirete po tudjem prljavom vesu...

OLGA: A zasto gurate svoje prljave gace i carape pod dusek? Mogli ste lepo da mi ih date, ja bih oprala. Hajde, hajde, stavite to ovde, u kofer...

ALEKSEJ: Slusaj ti... slusaj ti... ti... ti... ti glupaco jedna! Zar nista ne shvata ta tvoja glava?! Ne kapiras?! Glupaca?! Melje li taj tvoj mlin, a?! Ne melje!? Ne melje!? Ides da gledas patuljke, je li, patuljke gledas?!

OLGA: Oni su tako smesni...

ALEKSEJ: Pogledaj mene, dobro me pogledaj, kako sam smesan, mene pogledaj! Kako sam smesan, zbog tebe! Zbog toga sto ti zadovoljavas svoje niske potrebe!!! To je sve zbog tebe, ludace, ofucane macketine, a ja mislio... Debilka! Nijedan ljubic nisi procitala za svojih trideset godina! Nisi procitala, nisi?!

OLGA: Nisam procitala...

ALEKSEJ: Lagala si me, mamila u postelju... Javlja joj se Bog! Sazalio sam se, pomislio da je duhovna, neverovatna devojka, mislio sam, niko je ne razume, misle da nije normalna! A ona se, od silne duhovnosti spandjala sa onakvom gnjidom! Uzas, kakav mrak, kakva gnusoba! Ludnica! Necu vise ni sekund da ostanem ovde! Daj mi tu kartu, ti, ulicarko!!!

Trci po sobi, skuplja svoje stvari. Olga stoji sa opustenim rukama, odjednom pada, hvata Alekseja za noge, zapomaze.

OLGA: Oh, nemojte da odete, mili moj, ne ostavljajte me, ne odbacujte! Ja vas silno volim, volim vas! Bez tebe ne mogu da prezivim! Ne ostavljaj me, Aljoska, mili moj, voljeni, ne ostavljaj!

ALEKSEJ: Pusti mi noge! Ne stoje one tu zbog tebe! Pusti, kazem ti! Gubi se odavde! Mrzim te, odvratna si mi! Mrzim! Odlazim! Pusti me! Pusti! Pusti, kazem ti!

Odjednom u stanu i ulaznom stubistu nestaje svetlo. Pauza.

(Krestavo): Hajde, ukljuci svetlo! Odmah! Cujes li me?! Kome govorim! Sta mislis, da ce me to zadrzati?! Ukljuci svetlo! Idiote, ukljuci svetlo!

OLGA: Aljoska, vi sve vreme vicete na mene, a onda hocete da razjasnite stvari... Nisam ja kriva sto nam stalno iskljucuju struju... Iskljucuju na sat, dva, tri... Desava se i na citav dan...

Aleksej seda na postelju, smeje se.

ALEKSEJ: Ludnica, ludnica! Gde sam ja to dospeo?! Nema svetla?! Hoces da se obesis - u prodavnici nema sapuna! Hoces da se udavis - iz reke tako zaudara na govna da ti je gadno i da joj pridjes! Hoces da odes - iskljuce struju! Ludnica! Ludnica! Gospode, Gospode! (Place.)

OLGA: Isplacite se, isplacite se, Aljoska, to pomaze... Desavalo se, mene mamica prebije, prebije, ja placem, placem i odmah mi je lakse...

Odjednom, Olga se uspravlja, podize ruke, zamire.

Oh, tiho, tiho, Aljoska... Tiho... Dosao je...

ALEKSEJ: Ko je dosao?

OLGA: On je dosao... Bog je dosao... Eno ga, sedi u uglu, kao na tronu... Zar ne vidite? Dosao je... dosao...

ALEKSEJ (skace na krevet, skuplja noge pod sebe, stisce se uz zid): Dobro, de, de, smiri se, nemoj da ludis... Smiri se, ne luduj, smiri se, hajde, ja ovde...

OLGA (stoji, napeta kao struna, groznicavo hvata vazduh): Tiho, Aljoska, tiho... On place... Nikada nije plakao... Kakve su mu suze... Kao krv... Tiho... tiho... ne treba... kao da kaplje krv... crvene suze... Bogo, ne placi, nemoj, i ja cu... Nije istina! Nije! Nije istina, Bogo! Bilo mi ga je zao! Nije istina! Ja ga volim, nikoga nisam volela! Nije istina! Ne! Stani! Nemoj da ides... Bogo! Nije istina!!! Ne!!! Ne!!!

Olga pada na pod, udara se u histericnom grcu.

Velika pauza. Tisina.

ALEKSEJ: Dobro je, dobro, smiri se,... dosta je bilo... nemoj da me plasis, ludo...

Pauza. Olga seda na pod, drzi glavu rukama, jeca, jauce.

OLGA (tiho): On mi je rekao da vise nikada nece doci... Ne zeli vise da razgovara sa mnom... Nazvao me je svakakvim imenima... Ja nisam takva!... Otici cu... treba svecu... negde smo imali lampu... treba iskljuciti frizider, sve izvaditi... da se ne odmrzne, slepi... da se ne slepi...

Ustaje, ljulja se, krece u kuhinju.

ALEKSEJ (na krevetu, sapuce): Luda, luda, luda... Da se ne slepi, ne slepi, ne slepi...

Olga ulazi u kuhinji, pronalazi svecicu, pali je. Place. Neko lupa u vrata. Aleksej se krije pod carsav. Olga sa svecom u rukama krece da otvori vrata.

OLGA (kod ulaznih vrata): Ko je?

INA (vice sa druge strane): Otvarajte! Brzo! (Olga otvara, Ina ulece, trci, rusi sve pred sobom u Aleksejevoj sobi, staje na kofer.) Gotovo je! Gotovo! Gotovo! Nastupa smak sveta! Pakujte se! Olja! Ustaj! Nemoj da spavas! Vec su iskljucili i struju! Gde si, Olja?!

OLGA (javlja se, iza vrata): Evo me, tu sam... Smiri se, sta se dogodilo?

INA (u Aleksejevoj je sobi, brizno trci, vice): Aljosa, uzmi sa sobom sve dragocenosti! Samo vredne stvari, Aljosa! Najvaznije je da poneses svoj roman, ostalo je bez veze! Brzo, idemo! Vec su iskljucili struju da ne bi bilo velikih pozara! Samo sto nije pocelo da drma! I Bog ce nam, svima nama, odrpanim psima, poceti da sudi! Pardon! Ustaj! Idemo, brzo, a? Idemo, hej?!

ALEKSEJ: Sta ce to poceti?

INA: Zemljotres!

ALEKSEJ: Nisi mogla da pronadjes drugi razlog zbog koga bi dosla?

INA: Ma sta to mrmljas, Aljosa? Idemo, nemamo bas mnogo vremena! (Uzima Aleksejev kofer.) Malocas su saopstili na televiziji: Priblizava se smak sveta! Govorio je Jurij Nikolajevic! Onaj koji vodi "Jutarnju postu" i "Politicki magazin"! Kaze: "Sve ce nas pogoditi." Idemo, sakricemo se u podrumu, mozda cemo tamo uspeti da prezivimo! Brze, sta vam je, kao da ste kuvani?! Idemo, cujete li me?!

ALEKSEJ (kroz zube): Ko je govorio na televiziji? Opet Levitan?

INA: Ne, Levitan je bio prosli put! Slagao je, parazit. A sada je zapoceo Jurij Nikolajevic a onda se pojavio sam Gorbacov. Da, glavom i bradom! Veoma tuzan... sako na kockice, prugasta kravata. Evo ovako stao. Rucice prekrstio. A sve vreme dok je gradio Perestrojku bio je tako veseo. A sad, tuzan, pretuzan. Perestrojio nas gad, do smaka sveta! On, znaci, deco, tako stoji, a pozadi, ona njegova! I njene oci, tuzne - pretuzne. Odjednom mi ih je, sirotih, bilo uzasno zao, zamalo nisam zaplakala, ni sama ne znam zasto... Pa mi ionako nemamo sta da izgubimo, a oni, a? I ona njegova Ravijojla place, sirotica, place! Kod mene na poslu, nijedna zena je ne voli! "Ravijojla", govore kada je neko spomene.

ALEKSEJ: O kome ti to?

INA: Ravijojla? Dobar dan! Pa njegova zena, Rajka! Pa, svi pricaju da je on njoj sve stvorio, i raj-kom, i raj-ispolkom, i raj-sovjet! Kako to ne znas? Pa citav nas Sipilovsk samo o tome govori, kako je on svuda vucara sa sobom! Ljute se na nju! Zato sto se ona tako oblaci. A pricaju i vic o njoj: stoji Ravijojla i place, pitaju je zasto roni suze, a ona ce: "Izgubila sam bon za secer." Hajde, idemo brzo u podrum, a?!

Pali se svetlo. Stoje, gledaju jedno drugo.

(Zacudjeno): Vidi sad... Ukljucise struju... Sigurno se prekida uzbuna...

ALEKSEJ: Gotovo? Koncert je zavrsen? Je li? (Seda na pod, ponovo trpa stvari u kofer.)

INA (cupka torbicu, gleda Alekseja): A meni su vec sve ispricali... I ja dotrcala... Sta to radis? Spremas se da otputujes?

ALEKSEJ: A sta si to cula?

INA: Pa, kako te je na trgu, pred spomenikom Lenjina, pred svima... Vele da te je Miska tamo... I ja sam dotrcala! Uh, gad! Sredicu mu onu njegovu njusku! Iz ovih stopa idem! Dobice od mene, gad! Hoces?!

ALEKSEJ (smeje se): Vec citav grad zna! Citav grad! Treba bezati, brzo pobeci, sto pre, pobeci od njih, dok nisu poceli da preturaju i po mom prljavom vesu! Pobeci, pobeci, pobeci...

INA (iznenada): Aljosa, mili moj! Povedi me sa sobom, povedi?!

OLGA: Ina, idi kuci...

INA: Ucuti, krokodilko, to se tebe ne tice! Aljosa! Povedi me sa sobom, hoces? Necu ti biti na teretu? Sama ne mogu da odem odavde, strasno je odlaziti sam, udvoje je veselije, a? Samo da me poguras, pokazes mi put, hoces? Necu ti visiti o vratu, Aljosa? Povedi me, povedi, a? Evo, ako zelis, kleknucu pred tobom! Evo, gledaj, klecim, klecim! Evo!

Kleci, odozdo upitno gleda Alekseja.

ALEKSEJ (pokusava da oslobodi noge od njenog zagrljaja): Sta ti je, sta si se prilepila za mene! Kog vraga hoces od mene! Sta svi vi hocete od mene?! Necu valjda i tebe da spakujem u kofer?!

INA (preklinje): Necu te pustiti! Aleksej, ja idem s tobom! Ti si moja poslednja nada! Poslednja! Povedi me sa sobom! Ako ostanem ovde, pocecu da se raspadam! Da se raspadam, spolja i iznutra! Povedi me, Aljosa, povedi me?!

OLGA: Sta ti je, poludela si, opet si se naljoskala, odlazi, idi, idi, odlazi, brzo!!!

INA: Ucuti! Aleksej, ako me sada ne povedes sa sobom, ja cu uraditi nesto strasno... Ako me odmah ne odvedes ja cu, sada, evo ovde, pred tobom uzeti noz i zaricu ga sebi u grlo! Zaricu ga u grkljan, pa ces se citavog zivota sa stidom secati svega ovog! Neces da me povedes, neces? Neces? Odmah, odmah cu ti pokazati...

Trci u kuhinju.

OLGA: Ma smiri se, smiri se, ne glupiraj se, sramota je...

INA: Olja! Sestrice! Gde su vam nozevi? Daj mi, brzo! Pa? Hocu da se prekoljem! Odmah! Cujes li me, Olga? (Pronalazi noz, vraca se u Aleksejevu sobu.) Neces da me povedes? Neces, je li? Pa, ti nisi takav, Aljosa, nisi takav! Aleksej?! Neces da me povedes?!

ALEKSEJ (tiho): Da si odmah ostavila taj noz... Brzo!

INA (baca noz u ugao): Ostavila sam ga... ostavila... Neka ga djavo nosi... Ostavila sam ga, Aljosenjka... Uzmi me sa sobom, uzmi?!

ALEKSEJ: Kako mi je dosadio ovaj majmunski cirkus! Pakuj se! Nek" citav grad podje sa mnom! Pakujte se! Vodim i Olgu! Uzmi Olgu! Mamu! Svog Misu! Vasu Iru! Idemo svi! Hajde, hajde, sta cekate! Hajde! Ja cu da vas izbavim! Idemo! Idemo!

Ina se baca na Alekseja, ljubi mu ruku. Pokusava da ga poljubi u grudi, odustaje. Sa ulice se cuje uzasan krik. Niko na to ne obraca paznju. Ina vice iz sveg glasa.

INA: Olja! Oljecka! Sestrice moja! Pristao je! On je pristao da me odvede odavde! Pristao! Gotovo je! Gotovo! Olja! Olja!... (Trci u veliku sobu, drmusa Olju, koja sedi na divanu.) Sestrice moja! Mi odlazimo! Sve je svrseno, Olja! Odlazimo! Idem sa Ljosom, idem u majcinu! A ova rupa nek... nek propadne! Barem cu videti Crveni trg u Lenjingradu! Videcu svet! Nek ide do djavola ova rupetina! Oprosti Aljoska, necu vise, otelo mi se! Ja mogu da budem inteligentna zena, mogu...

Aleksej sedi u svojoj sobi, steze vilicu, pesnicama udara sebe u kolena.

Olja! Pozdravi mamu! Obavezno je pozdravi! Olja! Spremi nam hranu za usput! Aljoska i ja cemo da otrcimo do stanice! Sescemo u voz i otputovacemo! Otici cemo u Lenjingrad! Ura! Tamo cemo ziveti! Zbogom, Olja! Mozda cu tamo da sretnem i svog coveka i uhvatim ga za gusu! Reci cu mu: "Je li ti, sonjo, davljenice, zbrisao si od mene, a?" Gotovo je, Aljoska! (Trci po sobi, rusi sve pred sobom.)

OLGA (tiho): Sedi... Ina ne luduj... Sedi... Kako te nije stid?

INA (ne slusa je, kleci, uvlaci se pod krevet, otuda vadi paradajz, trpa ga u torbu): Olja uzecemo ovo za usput! Ne boj se, Olja! Mi cemo i tebe da spasemo! Postacemo spasioci! Mi cemo citav ovaj prokleti Sipilovsk tamo da preselimo! Sve do jednog! Nek" posle crnci rintaju u ovom jebanom kombinatu! Izvini Aljoska, otelo mi se, necu vise! Olja, da znas, cim se sredimo, odmah cemo te pozvati! Telegramom, urgent, Olja! Nemoj da se sekiras! Izvuci cemo te odavde! (Trci u Aleksejevu sobu.) Aljosa, uzmi paradajz! Valjace nam usput. Ja imam u torbi i flasu, polic, sescemo u kupe, popicemo po jednu i mezicemo paradajz! Brzo cu ja, Aljoska! Pricekaj me minut! Vracam se odmah! Idem samo da uzmem stednu knjizicu i isprave! A ti me pricekaj ovde, Aljoska! Sedi, ne mrdaj! Odmah cu ja, za tren!

Kao metak izlece iz stana, zalupivsi ulazna vrata. Tisina. Opet se cuje strasni urlik sa ulice. Olga dolazi u Aleksejevu sobu.

OLGA: Sta ste joj to rekli? Zasto? Zasto ste je prevarili?

ALEKSEJ: Ne govori! Nisam ja nikoga prevario! Ljudi sami sebe obmanjuju, sami sebe! Ona je sve sama odlucila, bez mene. Pa neka ide. Sta me briga? Neka ide, ako to zeli.

OLGA: Vi cete je ostaviti na nekoj usputnoj stanici... I gde ce ona, posle toga? Gde?

ALEKSEJ: Neka ide, ako tako zeli. Meni je svejedno. (Pauza.) Ja u Lenjingradu imam trosobni stan. Bice mesta za sve. Neka ide. Tako je to, jesi li me razumela?

OLGA: Stiglo vam je pismo od roditelja, tamo je bila napisana adresa posiljalaca i ja sam videla da...

ALEKSEJ: Ne, to je stvarno neverovatno! Ona je kopala po svim mojim papirima! Prebirala je po mom prljavom rublju! Citala je moja pisma!

OLGA: Tudja pisma nisam citala... Nije istina! Samo sam na koverti videla njihovu adresu! Ja tudja pisma ne citam! Nisam citala! Nisam ja kriva sto su vasi roditelji napisali adresu na koverti! A ako su je napisali, znaci da svako moze da je procita. Nemate vi nikakav stan u Lenjingradu, pismo je poslano iz Kurska! A vasa pisma ja nisam citala! Vas roman sam citala zato sto ste vi rekli da je on pisan za sve ljude! Za sve ljude! A ja sam takodje covek! Rekli ste da romanom zelite da ljude ucinite boljim. I ja zelim da budem bolja! (Vice.) A vase prljavo rublje sam izvukla ispod kreveta kada sam ribala pod! I bilo mi vas je zao! Idite, idite sto pre, prestanite da me mucite! Sve nevolje su mi dosle od vas! Odlazite! Mislila sam da ste vi dobar covek! A vi ste los! Vi glumite, kao oni glumci u bioskopu! Sebe obmanjujete! Niste vi glumac, a mi ovde nismo filmska komedija! Jasno?! Odlazite, Aljosa! Samo da znate, zao mi vas je, zbog necega mi vas je uzasno zao! Neka vam je Bog u pomoci, idite!

ALEKSEJ: Prestani! Nasla se ona da me zali! Ucuti! Ona ce da me zali! Ameba, najnizi nivo organizama! Idi kod svoje stenice, potucaj se sa njim!

OLGA: Zalim vas, zalim, zalim...

ALEKSEJ: Ucuti vec jednom! Dacu ti ja! (Pauza. Gleda Olgu.) Cekaj, cekaj... Ja cu sada otici i svi ce govoriti da je to bilo zbog tebe... Je l" tako? Citav grad ce to govoriti, a? Da su me prebili zbog tebe? (Uzima flasu, pije.) Znaci, dobio sam batine zadzabe, je li? Tako ispada?

OLGA (povlaci se u veliku sobu): Nemojte Aljosa... Sta ste to smislili... Nemojte... Pa vi niste takvi... Vi ste samo popili... Vreme vam je, idite na stanicu... Nemojte, Aljosa... Bog vam to nece oprostiti...

ALEKSEJ: Zanimljivo, a zasto ja to ne bih smeo? Drugima mozes da das a meni je zabranjeno? Pa jednom treba poceti. Je l", tako? Eto, ti ces da me naucis... Koliko dugo covek sebe treba da cuva? Dovoljno je. Opstecovecanska gadost mi govori: "Vreme je, vreme je"... Dodji ovamo!

OLGA (na prstima se povlaci u "tamni" sobicak, ne spusta pogled sa Alekseja): Nemojte... Nemojte... Bog ce nas sve kazniti... Bog sve vidi, sve vidi...

ALEKSEJ (ide za njom u "tamni" sobicak): Zasto da me kazni? Pa sama si rekla: "Nema Boga, otisao je." Hajde, hajde! Svlaci se. Kako se svlacis pred njim? Pokazi mi! Sta mu radis? Igras pred njim, je li, da? A preda mnom neces? Hajde, igraj, igraj, pokazi sta znas, igraj!

OLGA: Nemojte, Aljoska, preklinjem vas, mili, ne dirajte me, molim vas, nemojte, ne smete, molim vas, ne smete, ne smete...

ALEKSEJ: U redu! Pricas mi price! Sama si me mamila u krevet, svlacila se, a sad se pravis luda! Dolazi ovamo, gaduro podla, svlaci se, lezi, lezi!!! Murlin Murlo!!!

Grabi Olgu, baca je na seciju. Zatamnjenje.

Kraj Druge slike.

Slika treca

Olga i Aleksej sede u sobicku. Polumrak. Tisina.

ALEKSEJ (nakasljava se): Pa dobro... Eto i... Treba da krenem... Strasno je ovde... u tami... Strasno je u tami... Vrlo jaka fraza... Trebalo bi je zapisati... zapisati...

Ustaje, hitro se osvrce, krece u svoju sobu. Olga sedi u "tamnom" sobicku, tupo zuri u pod, njise se, drzi glavu rukama.

Aleksej namesta frizuru, iz fioke vadi kesu sa bombonama. Uzima portret Hemingveja, pokusava da ga stavi u kofer. Ne uspeva mu. Iznosi kofer u hodnik. Ide ka Olgi.

Pa, cini mi se da je gotovo... Odlazim... Dovidjenja... Tu je novac za kartu i kirija za tvoju majku... Predaj joj... A ovo je za tebe... Uzmi... Hajde, hajde, uzmi... (Gura u Olginu ruku kesu bombona.)... Iz starih rezervi... Eto, tako... A ovo daj Ini... (Ostavlja pored Olge Hemingvejev portret, trlja ruke.) Ona ima smisao za humor, zar ne? Razumece... Sve ce razumeti... Ima smisao za humor... Razumece da sam se salio... Ma nije ona ni htela da podje, to je sve iz dosade izmislila... Reci joj: Malo smo popili, nasalili se... Razumece... Ja cu ti, ovaj... pisacu ti...

Hemingvejev portret joj stoji pored glave, Olga podize pogled, gleda Alekseja dugo i pazljivo.

Pozdravi je u moje ime, hoces... Odoh ja... A ti, nemoj da mi tu camis... Sve ce biti dobro... Pa? Onda, dobro...

Olga cuti. Siroko otvorenih ociju gleda Alekseja. On, sa koferom u rukama brzo krece ka vratima, izlazi u zajednicki hodnik, i nalece na Mihaila koji vec dugo stoji u hodniku i pusi. Dugo gledaju jedan drugog u oci. Mihail pljune u svetlarnik.

MIHAIL: Sta, je? Malo si dobio? Hoces jos? Ako je malo, dodacemo... (Smeje se.) Kidas, je li? Ili u koferu vracas prazne flase? Pi, pi, pi....

ALEKSEJ (pribija uza se kofer, vice): Ne dirajte me! Cujete?! Samo probajte!!!

MIHAIL (cuti): Necu da prljam ruke... Slusaj, ja cu sad da pljunem, hocu da ti, pre nego sto moja pljuca padne u prizemlje, budes napolju, kapiras? Pi, pi, pi... Kapiras? Ili da ti ja pomognem da sidjes, hoces?

ALEKSEJ: Ne treba... Sam cu... Sam!!! Ne treba!!!

Provlaci se pored njega, kao vetar leti niz stepeniste. Nestaje.

Mihail pusi, smeje se. Pljuje u svetlarnik. Odlazi u svoj stan.

Olga stoji u "tamnom" sobicku, sa Hemingvejevim portetom i kesom bombona u rukama. Ide u kuhinju, istresa bombone u kantu za smece. Vraca se. Sa zidova sobe cepa portrete pevaca. Baca na pod teglice, kamencice, suvo cvece, skoljke, sve odnosi u kuhinju i baca u smece. Dolazi u veliku sobu, uplaseno se osvrce. ?utke gleda u pod. Mihail izlazi iz svog stana u zajednicki hodnik. U rukama mu je boca vina. Zvoni na vrata Olginog stana.

MIHAIL (sapatom): Olja! Olja! Otvori! Olja! To sam ja, Misa, tvoj Misa! Otvori! (Olga otvara vrata, gleda Mihaila, cuti.) Tako, tako...

Mihail ulazi u stan, privija Olgu uz sebe.

Eto vidis, sada je sve u redu... Otvorila si... Majka ti nije tu? A ja sam doneo flasicu... Da mi cestitas... Pametnice moja, junacino moja... Kako si mi, Olja? Otis"o onaj, je li? Pravilno je uradio, pravilno... Cim je dosao, ti si postala nekako drugacija... Kao da nisi bila vise ona moja Oljecka... Slusaj sta sam smislio: Zaradjivacu mesecno jos trideset rubalja pride i davacu ih tvojoj majci, samo da vise ne pusta nikoga ovamo. Nemojte vise nikog da uzimate, u redu? Olja, Oljecka, Oljenka? Sta je, sta je bilo? Sta je to sa tobom? Pa sve je u redu. Smatracemo da se nista nije ni dogodilo, je l" moze? Idemo kod tebe, tamo, u tvoju sobicu? Idemo kod tebe, Oljenka, mila moja... Olja... Olja... (Ljubi Olgu, grli je, ona se ne mice.)

Uz stepenice se penje Ina. Sutira vrata, nesto vice, Mihail joj otvara.

INA (ulece u stan, odguruje Mihaila i Olgu): Aljosa! Aljosenka moj! Idemo! Ja sam spremna! Uzela sam samo ono najpotrebnije za put! Gotovo je, Aljosenka! Zbogom, Sipilovsku, zbogom svima! Letimo odavde, gotovo je Aljosa! Zbogom svima! Tako je, tako, Aljoska, Aljosa.... (Trci po svim sobama, Olga ustaje, staje kraj prozora, Mihail stoji kod vrata.)

(Hvata Mihaila za prsa.) Miso! Miso! Da li me je neko trazio? Da? Je li ko pitao za mene? Gde je nestao? Sigurno me trazi, a?

MIHAIL: Trazili su te... trazili... jedan sa sekirom i dvoje sa nosilima... (Smeje se.) Kome ti trebas, pitam se...

INA (baca se na Olgu): A on je vec krenuo? Pravilno, treba cekati red na blagajni! Treba da mi kupi kartu! Mi cemo putovati u kupeu! Necemo da se mesamo sa ostalima u zajednickom vagonu! Odoh ja, Olja! Zbogom, Olja! Pisacu ti! O, Miso, do vidjenja! Nisam te ni primetila! Do vidjenja! Ostajte mi zdravo, ja odoh!

Olga cuti, gleda kroz prozor. Ina se izgubljeno osvrce. Gleda cas Mihaila, cas Olgu.

Olja, sta je bilo, sestrice moja rodjena? Zasto mi ne otpozdravljas?

Olga cuti.

Kucka si ti, eto sta si! Kucka. Sve imas, sve. Dolazi ti i ovaj bikovski vrat, makar jednom nedeljno, ali dolazi! A ja nista nemam! Sta je, mislis da ne znam? Citav grad zna! On se svuda hvali! Znaju ljudi! Svi znaju! Ti!!! Murlin Murlo!!! Ne pustas me, ne pustas, lupalo ti se o glavu! Zavidis! O svemu smo se dogovorili, putujemo, a ona, ne pusta! Kucka si ti, Mis tarabe godine osamdeset devete, eto, to si! Pusti me! Pusti me, odmah me pusti, kome govorim! (Seda na divan, rida.) "Olja, Olja, svima dajes lako, nek" svi znaju da je tako."

MIHAIL: Dobro, dobro... ne deri se... stici ces ga...

INA (rida): Kako da ga stignem, kako, kad se ova ovde ljuti, ne pusta me, ne zeli da odem? Kako da idem? Olja! Sestrice mila! Kucka si ti, prava...

(Olga uzima Hemingvejev portret, daje ga Ini.)

Sta je to? Za mene? Nekakav poklon? Za uspomenu? Rekao ti je da ga das meni? A? (Olga cuti, gleda kroz prozor, Ina place, ljubi portret.) Ma, ko je ovo? Sta je ovo, Gospode? Je li to on? U poznim godinama? Kog ce mi djavola! Meni je on ziv potreban, ziv, a ne mrtav!

MIHAIL: Dobro, devojke, dosta vise! Kao da ste se najele bunika! Ne razumem zbog cega tolika galama. Zbog onog popisanka? Nasle ste frajera, glupace! "Ajde, idemo u kujnu, brzo, da proslavimo, doneo sam i flasu! Danas slavim! Hajde da sve zaboravimo. Idemo, cestitajte mi devojke, brzo, danas mi se rodio sin, sin mi se rodio, ej, cujete li!

INA (seda na divan): Briga me i za tebe i za tvog sina! Panju neotesani. Rodio mu se sin! A mi treba da se radujemo! Treba da skacemo do plafona! Pune gace radosti! Koti se kao nekakva macka, izbacuje jedno za drugim, a mi treba da se radujemo! A on, jedno za drugim, jedno za drugim...

MIHAIL: Dobro, dobro, ne deri se. Idemo u kujnu, evo flase...

Gura Inu u kuhinju.

INA: Ne diraj me! Nosi se sa svojom flasom! Ako bas hoces da znas, imam ja svoju! (Vadi iz torbe bocu, ljubi je.) Nikom necu da sipam, pizde! (Place.) Sama cu da se napijem! Povracacu, valjacu se, nalicu se k"o svinja ali vama necu da sipam, gadovi! Goveda! Necu da vam sipam! Rodio mu se sin! Sin mu se... A ja nemam nikoga!!! Nemam i necu imati!!! Cujes li me?!!! Nikoga!!!

(Odlazi u Aleksejevu sobu, seda na krevet i place.)

MIHAIL (prilazi Olgi, miluje je po ramenu): Neces valjda i ti da me odbijes? Cestitaj mi? Takva stvar zasluzuje cestitke.

OLGA (tiho): Ako budem imala dete... ugusicu ga. Sama cu ga ugusiti... Uzecu ga i ugusiti rukama... ugusicu ga, ugusicu...

MIHAIL (sapuce): Ne, neces ga imati, smiri se... Ja vodim racuna o tome... Znam ja to, naucili su me, ne brini... ne boj se, Olja... Idemo, a? Posedecemo u kujni?

OLGA: Mozda ce sada da pocne? Vreme je.

MIHAIL: Sta to?

OLGA: Zemljotres.

MIHAIL: Ma, ti verujes u svasta! Momci su mi danas na poslu rekli da je to rekla-kazala. Nece biti nikakve katastrofe. Lupetali, lupetali: i zvezde ce pasti sa neba, i mora ce se izliti i pocece kise, nastupice potop i grad... Naklapanja! Nista se nece dogoditi! (Smeje se.) I sãm sam u pocetku poverovao... Sve su to lazi... Svi su naklapali, pa cak i ja... Tek da o necemu pricam. Iz dosade... Hajde, Olja, zivecemo, a? Hajde, Oljecka, Oljecka moja...

OLGA: Ne... Ne... Evo, evo, sad treba da pocne... Evo... Evo...

MIHAIL: Nemoj da sumnjas u mene, Olja, nemoj. Ako sam obecao da cu ti kupiti najlonke, sigurno cu ih kupiti! Kupicu! Smatraj da su ti vec u dzepu! To je bez ikakve sumnje, cujes Olja! Nemoj da se uzbudjujes...

OLGA: Evo, evo, pocinje... Drugacije je nemoguce... Pocinje...

MIHAIL: Dobro, hoces li ti da mi cestitas ili neces! Dobio sam sina, sina! Kazu da lici na mene! Pa, Olja? Radujes li se zbog mene ili ne? Ako neces u kujnu, idemo u tvoju sobicu, idemo kod tebe. Oljenka... Upalicemo svecu, bice lepo...

OLGA: Zasto je Bog otisao od mene? Zasto me je napustio? Sta sam uradila, sta sam skrivila? Zasto je otisao, ko ce da mi odgovori?

MIHAIL: Ma dobro, dobro, idemo vec jednom... Zapricala si se tu... Hajde, nemoj da izvodis, idemo, idemo...

OLGA: Zasto je Bog otisao od mene? Zasto je otisao?

MIHAIL (pada na kolena, ljubi Olgine noge): Idemo, Oljenka, idemo u tvoju sobicu... Idemo, radosti moja, krenimo... Volim te, Olga, volim... Ja te volim... Niko te nece tako voleti, idemo, brzo, idemo...

Ina sedi na Aleksejevom krevetu. Pije iz flase, ljubi jastuk, peva iz sveg glasa:

Tamo daleko za rekom

vidi se ognjena luc,

budjonovska ceta to juri...

Olga gleda Mihaila. Odguruje ga.

Iskace na balkon.

Pocinje da vice, prodorno, vapijuce, opire se o ogradu.

OLGA: Bo-o-o-o-z-e!! Bo-o-ze! Dodji!!! Dodji, Gospode-e-e!!! Gospode-e-e!!! Boze-e-e!!! Dodji, Gospode-e-e-e!!!

Njen tuzni vapaj se nadvija nad nocnim gradom. Ona vice, urla kao da je sisla s uma. Urla kao ranjena zver.

Odjednom: POCINJE ZEMLJOTRES.

Zavesa

K R A J

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1997 - Sva prava zadrzana]