Broj 109
		DRAMA

Preveo s ruskog Novica Antic

LICA:

OLGA, "MURLIN MURLO", 28 godina
INA, njena sestra, 35 godina
ALEKSEJ, 26 godina
MIHAIL, 35 godina

Provincijski gradic. Nase vreme. Izmedju prvog i drugog cina prolaze dve nedelje.

PRVI CIN

Slika prva

U sobici desno, u koju se nedavno uselio podstanar Aleksej, stoji ogromna palma u burencetu. Palma koja radja urme. Ona zauzima skoro polovinu sobicka. Tu su natrpani i postelja, sto, nocni ormaric i stona lampa na njemu. Na zidu je, ko zna otkuda, Hemingvejev portret.

U veliku sobu iz hodnika vode dvoja vrata, leva i desna. Svi ulaze na leva vrata. Desna su zakljucana. U toj sobi je crveni divan, zuti sifonjer, sto, dve stolice, sekreter, visoki krevet. Na krevetu je perina i gomila jastuka. Na zidu visi cilimce sa rajskim pticama i zutim zbunovima. U sobi nema televizora.

Iz velike sobe jedna vrata vode na balkon. Na njemu su stare stolice, ormarici, krevet i druga starez. U velikoj sobi su jos i vrata koja vode u spajz. On je pretvoren u treci sobicak, bez prozora. U njega je ugurana uzana secija. Zidovi su prekriveni policama, na njima teglice, solje, albumi, nekakvi kamencici, suvi cvetovi. Na vrata sobicka je prikacen otuzno sladunjavi poster iz kalendara, na kome je pevac Aleksandar Serov.

Svuda po kuci lezi paradajz. U prozorima, pod krevetom, ispod divana, na komodi, svuda paradajz, ostavljen da sazri.

U kuhinji je sto, plinski reso, stolice, kuhinjski ormar sa posudjem. Svuda leze nekakve tegle, kotarice, zamotuljci, dzakovi. Sve je krcato, kao na zeleznickoj stanici. Na ekserima se suse nekakve trave. Nad citavom kuhinjom visi razapet venac crvenih paprika.

Citav stan je zastrt domacim krparama. Vec je kasno vece, negde oko jedanaest. Olga sedi na stolici, tupo gleda u pod. Mihail se razbaskario na divanu. On je u majici i donjem delu trenerke.

Cutanje.

MIHAIL: A ovaj vas samac nista ne govori o katastrofi? Pa, tamo, kod njih, u prestonicama, trebalo bi vise da znaju, a? Je l" nesto rekao?

OLGA: Ne, nije govorio. Danas u redu u bolnici, u bolnici su rekli sta je Vanga porucila: Uskoro ce se mora izliti iz okeana i sve ce nas potopiti...

MIHAIL: Banka? Kakva sad banka?

OLGA: Van-ga! Van-ga, kazem ti! To je jedna prorocica. Zivi u inostranstvu. Razumes? Eto, tako. Rekla je da ce se katastrofa, smak sveta, dogoditi ili danas ili kroz dve nedelje. Ukratko, ovih dana...

Dugo cute. Sa ulice se zacuje neciji prodoran krik. Ni Olga ni Mihail ne obracaju paznju na to.

MIHAIL: Samo foliranti idu kod doktora. Nemaju sta da rade, idu u bolnicu, lupetaju sta im padne na pamet. A ti slusas. I ja... To je sve laz, razumes, laz! A ti verujes, a? Verujes?

OLGA: Naravno da verujem! Naravno! Kako bi bilo drugacije? (Pauza.) Samo da nas sto pre potopi, podavi, sto pre!

MIHAIL (cuti): "Ajde, "ajde... Bas si blesava. Zivot je tako lep, a ti bi da... Vidi kako svet zivi, samo da im pozavidis! Uzivaju. Kupuju regale, tepihe, okivaju se u kristal, ne znas kud da pogledas. A ti grakces. "Sto pre, sto pre!" Luda si. A u pricice verujes, a? Ne citas knjige, u tome je stvar. A ja ih citam. (Smeje se.) Kapiras? Uostalom, knjigama treba da zahvalim za sve... U romanima, svi knezovi i grofovi imaju ljubavnice. Poducile su me knjige! (Proteze se.)

Eto, i ti si meni ljubavnica. (Smeje se.)

Olga cuti.

Ej! Murlin Murlo! Skidaj masku, cujes! A da nekom ispricam o svojoj ljubavnici, ne bi poverovao, nasmejao bi se. Rekli bi da sam senuo. Istina, socna si... telo ti je dobro... Moras samo jos stosta da naucis... Znas sta sve ljubavnice rade u krevetu... Da-a... A ti neces, moram da te teram. Sto cutis, a? Ej! Pa? (Pauza.) Dobro, cuti, cuti...

Olga se ne mice, gleda u pod.

Evo je, naljutila se. Sad ce jos i da zacmizdri. (Pauza.) Dobro, stvarno, je li istina da ce biti zemljotres? A? Je l" tacno?... Ma lazu... Ne sme... Nikako ne sme... (Opet se proteze.) Uh, sto volim zivot! Koliko je u njemu radosti, koliko zadovoljstva, srece! Reci mi, volis li ti zivot, ili ga ne volis? Volis, ne volis, kazi?

OLGA: Pusti me. Idi vec jednom kuci. Dosadio si mi. Dosadio! Sedis tu, blebeces. Hajde, odlazi. Majka ce se uskoro vratiti sa posla, grdice me sto svetlo jos gori...

MIHAIL: Pa sta onda, nek" dodje! Marim ja... (Smeje se.) Ne pozuruj djuvegiju, ej, Murlinka!

OLGA (grci rame): Boli me glava.

MIHAIL: Glava nije guzica, zavezi je i lezi. (Kikoce se.) Nista ti ne shvatas. Ni-sta! Glu-pa-ca!

Glupa si. Tupava. Ja ti pricam kako je u zivotu sve dobro uredjeno, kapiras? Radio si - odmori, popij neku, nakupi snagu, poigraj se malo sa zenskinjem. A posle, opet na posao, radis i secas se kako ti je bilo lepo i kako ce ti uskoro biti jos bolje. Zene! Eh, zene! Nista vi ne znate! "Zene lude, smesan rod, cim vide krastavac, zalepe se za plot!" (Smeje se.)

Nece biti nikakvog zemljotresa. Nece ga biti i gotovo. Ja to znam. Osecam to.

OLGA: Samo da nas sto pre sve odnese u boziju mater. Sto pre, sto pre.

Cutanje.

MIHAIL: Uskoro cu ti nesto pokloniti. Hoces? Poklonicu. Smotacu od Irke i poklonicu ti. Hoces da ti kupim najlonke? Sto cutis? Neces najlonke? Uh, duri se. Dobro, dobro. (Pauza.) Ne znam zasto, odjednom mi te je zao... Dobro, de, nemoj da se vredjas. Cujes? Ne? Nemoj da se ljutis...

OLGA: Slusaj, Miso... Miso, slusaj me...

MIHAIL: A? Sta je bilo?

OLGA: Misenjka...

MIHAIL: Pa, sta je...

OLGA: Meni Bog preti prstom kad me posecuje. Dodje, sedne u cosak, sedi i preti, preti... Gleda me tako neljubazno, ej, Miso? Cujes li me?

MIHAIL: Opet si pocela da ludis? Ne benavi se! Opet su poceli da ti se vrte tvoji crtani filmovi, je li?

OLGA: Ne, Miso. To je jedan cikica, s bradom. Debeo, predebeo. Pravi. Bog. On je Bog. Stalno dolazi kod mene. Preti mi prstom i nista vise. Odlazi od mene, Miso. Odlazi?

MIHAIL: Brblja kojesta. Nisi raspolozena, sta je? Izmislja. Kao, dva meseca bila zadovoljna, radovala se, cekala, a sad, digla nos, izmislja. Ja ti nesto ne pasujem, je li?

OLGA: Miso, ja ti to govorim onako, uopste, uopste. Ostavi me na miru, ej! Hajde da se rastanemo kao ljudi. Ne ide to na dobro. Mene je sramota kad se sretnem sa tvojom Irkom. Ona je jos i trudna. Sramota me je, zao mi je nje. I sta mi to, uopste, radimo? Medju nama nema ljubavi. Irku ti neces da ostavis. A imas jos i dvoje dece. Sta ce nam sve to? Sve je to zbog dosade. Ne treba vise tako. Hajde, odlazi. Da te vise ne vidim. Dosta je! Evo, juce nam se uselio i novi podstanar. Sramota me je od njega. Mlad strucnjak, pravo sa skole, iz Lenjingrada, dosao da radi kod nas. Da li me razumes? Dosta je bilo, Miso, odlazi. Vise ti necu otvoriti vrata. Gotovo je. Odlazi.

Sa ulice se ponovo cuje krik. Olga i Mihail ne reaguju.

MIHAIL: Podstanar? A sta tebe briga za tog podstanara? Sto ga mesas u ovo? Sta ti je on? Tvoja majka na njemu zaradjuje lovu i gotovo, to nije tvoja stvar. Neka sedi u svojoj sobi... Nekakav sonja, providan, sa cvikerima...

OLGA (ustaje): Dosta je bilo! Zabavili smo se, i kraj! Vise mi ne dolazi! Gotovo je. Nemoj da me diras! Ja sam bolesna, razumes? Primam injekcije, razumes? Ne diraj me, razumes?

MIHAIL: Draces se ti u mrtvacnici! Nasla si na koga ces da se deres!... Ja odlucujem o tome sta ce biti, ja, ja, ne ti. Dere se... Mogu ja i da isprebijam. I tebe i tvog samca. A? Hoces?

OLGA (vice): Njega ne diraj! Samo ga pipni! Ne smes!

MIHAIL: Jasno mi je, jasno... Vidi kako je skocila... Naucio sam te da radis one stvari, osladilo ti se, je li? Resila si da se prebacis na samca, da se s njim provodis, je li? Naucio sam te na svoju stetu? Profuknjaca si ti, stanicna, profuknjaca, profuknjaca...

OLGA (krece pesnicama na Mihaila): Ucuti! Prestani vec jednom! Odlazi odavde, rekla sam ti, idi, idi!

MIHAIL: Vici, samo ti vici na mene! Ala se dere. A ja mogu sve da ispricam tvojoj majci, sta kazes na to? Kazacu joj, kazacu! Reci cu joj: Ti se lomis oko cercice, mislis, bolesna je? Nocu cepas karte u bioskopu, a cera ti ne boluje, ne boluje, bogami! Nije ona bolesna! Tako se dobro tuca da sve prasti!

OLGA: Odlazi, gade, odlazi!

MIHAIL: Vidi je, krokodilka! Naucio sam je, sad se dernja na mene! (Krece ka vratima.) Treba da si srecna sto sam na tebe, kucku, bacio oko. Kome si ti potrebna? Murlin Murlo! Znas li ti koliko me zenã hoce? Sve lepsa od lepse! Eto, tako! A ja odabrao tebe, tebe odabrao! Tako reci, zbog toga sto sam se sazalio, a i stanovi su nam preko puta, ne moram daleko da idem... A ona... Gledam je, dvadeset osma joj, a jos samuje, sazalio se, uzeo je, Murlin Murlo, nesrecnu!

OLGA: Gubi se odavde, idi, gubi se, napolje, napolje!

MIHAIL (kod vrata): Reci cu tvojoj majci da si me sama odvukla u krevet! (Olga ga gura, on se brani.) Sta, hoces da kazes da nije bilo tako, da nije bilo? Obesila si se o mene, samo sto me nisi pridavila. Zar nije tako, zar nije? Zar nije tako?

OLGA (gura vrata): Ja cu... ja cu... sve da ispricam tvojoj Irki!

MIHAIL (gura vrata): Samo probaj, samo probaj, kucko! Irka je u drugom stanju, ne sme da se uzbudjuje! Raspomamila si se, vasko, buvo, kucko jedna! Reci, reci! Gnjido! Samo probaj!

OLGA: Hocu, hocu!

MIHAIL: Vidi ti nju... vidi je... Sutra cu ti opet doci... Samo probaj da ne otvoris. Vrata cu ti namazati govnima...

Olga je zalupila vrata. Ledjima se oslonila na njih. Tesko dise. Stoji. Krece u svoju sobu. Brise suze. Ogleda se. Cedi bubuljicu na nosu. Maze usta karminom.

Mihail stoji u zajednickom hodniku. Pusi. Na stepenicama se pojavljuje Aleksej. U rukama mu je tasna. On je plavusan, sa naocarima. Izgleda znatno mladji od svojih 26 godina. Pomalo je nespretno obucen. U hodniku je mracno. Aleksej se sudara sa Mihailom.

MIHAIL (u mraku): Stoj, ko ide...

ALEKSEJ: Domaci...

MIHAIL: Mrak, k"o u crncevoj guzici...

Ukljucuje svetlo, dugo i pomno posmatra Alekseja.

Zdravo.

ALEKSEJ: Dobro vece.

MIHAIL: Mora da si ti taj samac?

ALEKSEJ: Verovatno. Mogu da prodjem?

MIHAIL: Stani. Hajde da se upoznamo, zapalimo, procaskamo. Pa, komsije smo. Pa, kako je? (Pauza.) Odakle si? Iz Lenjingrada? Dos"o si u kombinat, a? Zauvek? Uskoro ces da zbrises. A sto se nisi smestio u samackom? Nema mesta? Iznajmljujes sobu? Pun si love? Jesi li cuo da ce uskoro zemljotres?

ALEKSEJ: Ja bih da prodjem, ako moze. Umoran sam.

MIHAIL: "Pisali smo, pisali, rucice umorili." Aha? (Smeje se.) Ja cu ti reci nesto, za svaki slucaj: ovde nece da ti upali. Jedino ja mogu tebe da upalim. Sta ce ti ona? I sta ces ti njoj? Jesi li me shvatio?

ALEKSEJ: Ne, nisam shvatio. O cemu se radi?

MIHAIL: Nisi shvatio... Uskoro ces da shvatis... Ja sam te upozorio... Idi, idi... Idi, cetvorooki.

Aleksej otkljucava vrata, ulazi u stan. Olga koja je sa druge strane prisluskivala razgovor, odskace od vrata, u dubinu hodnika.

Mihail jos malo stoji, dovrsava cigaretu i ulazi u svoj stan koji je preko puta.

OLGA (radosno): Zdravo!

ALEKSEJ (svlaci mantil, preobuva se): Dobro vece.

OLGA: Evo vasih papuca. Zasto ste ih donosili sa sobom, u kuci imamo gomilu papuca. A njega nemojte da slusate! On nije normalan. U glavi mu nije bas sve u redu. Nije.

ALEKSEJ: O kome vi to?

OLGA: Onaj... koji je sa vama bio malocas u hodniku... Na stepenicama... On, znate, ima jednu vijugu u glavi, a i ona je isprekidana.

ALEKSEJ: Smesno.

OLGA: A? Nisam razumela. Nisam razumela.

ALEKSEJ: Izgovorili ste smesnu frazu. Moram da je pribelezim.

Odlazi u svoju sobu. Olga ga prati, zastaje na pragu sobe. Posmatra kako Aleksej svlaci sako, rasporedjuje papire po stolu, posto ih je izvadio iz tasne.

OLGA: A ja vam tamo ostavila jabuke. Jedite. Potpuno su sveze. Tek sto su uzbrane. To je besplatno, majka ne zna. Rastu u nasoj basti...

ALEKSEJ: Ma, zasto vi tako, bez pitanja... Ne, nemojte. Necu da jedem. Hvala vam. Necu.

OLGA: Samo vi jedite, jedite, ona nece saznati. Reci cu da sam ih sama pojela. Nista strasno, jedite, ne bojte se!

Aleksej nesto zapisuje na list papira, uzima jabuku, jede.

ALEKSEJ: "... a i ona je isprekidana." Imate vikendicu?

OLGA: Ma, otkud, kakva vikendica! To je samo jedna mala basta. U predgradju. Nije daleko odavde. Tri stabla jabuke, krastavac u leji, paradajz, visnje, paprika. Ovde kod nas je sve blizu. Mali gradic, i sami ste videli. Rekose da zivi, ne znam koliko hiljada. Rekla bih, trideset. Svakog dana vidjas jedne te iste face. Mali, mislim, malo je ljudi...

ALEKSEJ: A kombinat je veliki... Ogroman. Tamo radi mnogo ljudi?

OLGA: U koksari? Aha. Mnogo. U njoj radi citav grad. Svakog jutra, izmile, kao bubasvabe iz svojih rupa i gmizu u kombinat. Grad mu dodje kao vreca za spavanje kombinata. Trebalo je da i ja podjem tamo. Mislim, na posao. To je jedino mesto. Ali, eto, bolujem.

ALEKSEJ: Bolesni ste?

OLGA: To nije zarazna bolest, nije zarazna! Jedite vi samo, jedite! Jedite jabuke, ne bojte se. Oprala sam ih sapunom. Da, ja sam bolesna. Vec deset godina sedim kod kuce. Po zavrsetku skole sam malo radila, nedelju, dve i - gotovo, nazad, nema vise. Tesko mi je bilo. Ne mogu ja to. Ni da radim, ni da citam knjige, ne mogu, nece mi se. Nista mi se nece. Kad bih mogla da prespavam citav zivot, od jutra do veceri! (Osmehnula se, protegla.) Eto, takva sam ja!

ALEKSEJ: Pa zar je to bolest?

OLGA (veselo): Bolest! I jos kakva bolest! Lekari govore: "Bolest." Cim mi daju injekcije, znaci da sam bolesna. Prvo nisu hteli da mi daju, ali je majka otisla kod njih, izvikala se, onda su poceli da me lece. Majka mi je borbena, sigurno ste to vec primetili? Radi na prometnom mestu, mora da bude takva. Cepa karte u bioskopu. Sve zene oko nje joj zavide sto ima tako dobar posao. Za zenu, to je najbolji posao u nasem gradu. Dobre pare a ne mora da tegli dzakove. Majka zbog toga i jeste borbena. Nemoj da joj guras prst u usta, odgrisce ti ga!

ALEKSEJ (krije ruke): Ne, necu...

OLGA (smeje se): Oh, kako ste smesni! Pa ja sam se salila. Moju majku poznaje citav grad, svi je znaju. Ona je poznata, kao neka glumica. Ona sve zna. Sve novosti. Eto, rekla je da ce se uskoro dogoditi katastrofa, sve ce nas zatrpati ili cemo biti poplavljeni. Je li to istina?

ALEKSEJ: Naklapanja. Nije valjda da verujete u tako nesto?

OLGA: O, verujem, verujem! Takav je ovaj nas zivot, mora nekako da se okonca. Eto. Lepim se nece okoncati. Ne, nece se okoncati.

ALEKSEJ: Sta je sa njim? Kakav je to zivot? Zivot kao i svaki drugi. Ja mislim da je sa njim sve u redu. Rekao bih, cak je izvanredan. Maleni gradic ali prilicno ljubak. A? Prilicno ljubak.

OLGA: Ljubak? A-a. Pa, da. Naravno, ljubak. U pravu ste: ljubak. Ako vam se dopada, znaci da je tako. Zaista, sta ja to pricam? (Smeje se.) Mi zivimo do-obro, da. Eno, u parku ima i statuã...

ALEKSEJ: Statuã...

OLGA: Aha. Statue. Znate, ja sam ranije mislila da su tamo nekoga sahranili i nad grobom mu podigli spomenik, pozlatili ga... Ima ih tamo poprilicno, idite da pogledate... Stoje, sa veslima u rukama ili sa knjigama. Ima belih i zlatnih. Ja sam mislila da su to pokojnici. Doterani pokojnici. A u stvari, oni su tu, onako, radi ukrasa...

ALEKSEJ: Obavezno cu otici...

OLGA: Oh, ima kod nas svakojake zabave! Eto, sutra u domu kulture gostuju patuljci muzicari. Kupila sam dve karte. Idemo?

ALEKSEJ: Br-r-r! Da gledam nakaze? Zar vas nije stid? Hvala lepo. To nikada ne bih gledao.

OLGA: Ne razumem. Svi govore da je to interesantan koncert...

ALEKSEJ: Oprostite mi ali ja sam se prilicno umorio na poslu. Danas sam radio do kasno u noc. Upoznavao sam se sa poslom. Kakva je da je, ipak je to nekakva odgovornost. Nije jednostavno upravljati ljudima. Takvo poverenje... Treba opravdati. Ostalo mi je sasvim malo vremena do postelje. Dozvoljavate da jos malo radim?

OLGA: Da radite? Pa tek ste se vratili sa posla!

ALEKSEJ: Pa, u tom smislu sto sam hteo da pregledam neke stvari, da ih proradim. Po mom dnevnom rasporedu, ja jos moram da napisem cetiri strane. Razumete?

OLGA: Razumem! Pisite!

ALEKSEJ: Za to mi je potrebna samoca.

OLGA: Ma necu ja da vam smetam. Samo cu malo da posedim ovde i nista vise. Pisite! (Seda na krevet, mlatara nogama.) Bas mi je zanimljivo da pricam sa vama! Nije valjda da stvarno znate da se zemljotres nece dogoditi?

ALEKSEJ: Ne, ja to nisam rekao. Nista ja ne znam. Nista.

OLGA: A ja mislila ovako: ako nas stanar kaze da ce biti zemljotresa, onda ce se on zaista i dogoditi. To je zato sto ja znam da ste vi vrlo, vrlo pametni. Odmah sam to shvatila. Znaci, bice ga, a?

Sa ulice se ponovo cuje uzasan krik. Strasan, divalj. Njegov eho odzvanja gradom.

ALEKSEJ (trgao se, prilazi prozoru, gleda neosvetljenu ulicu): Gospode, sta je to? Kako to trpite? I juce se culo isto. Uzas, pravi kosmar...

OLGA: Ne bojte se. Nemojte da obracate paznju. To se kod nas desava svakoga dana. Svake noci, tako citavog zivota. Mi to zovemo "Muzika Cajkovskog". U stvari, sam Bog zna da li se izmotavaju ili zaista nekoga kolju.

ALEKSEJ: Mozda bi trebalo javiti miliciji? Neka ispitaju u cemu je stvar.

OLGA: Ah, kakva milicija! Ovde kod nas je nigde nema. A odakle i da telefonirate? Nema ovde telefona. Niti je potreban. Zasto da bez potrebe uznemiravamo ljude. Pa oni su na sluzbenoj duznosti, treba da love bandite, zasto da ih diramo? (Smeje se.) Ja mislim da se dernjaju, prosto tako, bez veze. Ubijaju dosadu.

ALEKSEJ (gleda kroz prozor): Zar moze da se tako vristi iz dosade. Kao da nekog kolju, ubijaju...

OLGA: I to se moze, iz dosade... Jos gore se moze, iz dosade. Moze, da. A, u stvari, kod nas nije tako dosadno. Ovde, kod nas je cak vrlo veselo. Dopasce vam se. Imamo bioskop. I dom kulture. Sa ve-e-likim stubovima! A mi smo jos kao deca videli leteci tanjir! Eto, eto! Da, da, da! Uh, kako je bilo! Svi su se prepali. Evo, tu, iznad susedne zgrade! Ja, sestra, majka! Videle smo! Moja sestra Ina to vise ne pamti i majka je zaboravila ali ja, ja sam zapamtila! Nego sta!

ALEKSEJ: Ozbiljno? Leteci tanjir? Videli ste? Ne, nije moguce. (Premesta papire na stolu, nesto zapisuje.)

OLGA: Ma sta vam je! Videle smo! Aha! Tanjir! Beli! Veliki - preveliki! Nad zgradom, eno, nad onom tamo! Ja sam se probudila, bilo je rano jutro, negde oko pet, jesenje doba, vidim, majka samo u kombinezonu, stoji kraj prozora i nesto gleda. Stoji i zapomaze: "Oj, ljudi, dosao je smak sveta, ljudi, oj, smak sveta, ljudi, ljudi!!!"

Aleksej pogleda Olgu, nagne se nad stolom. Olga ustaje, prilazi mu, preko njegovog ramena gleda u papire.

Ina i ja ustale, pridjemo joj, pogledamo, kad tamo - leteci tanjir. Iznad kuce. Ja se budim, negde oko pet, jesenje doba, majka vice, aha. Kako smo potrcali... A tamo - leteci tanjir. Eto. (Pauza.) Od tada sam pocela da vidjam Boga, razne crtane filmove...

ALEKSEJ: Sta, sta?

OLGA (veselo se smeje): O, pa vi ne znate! Ja sve vreme vrtim crtace, da! (Brzo): Cim odem u neki mracni ugao, odmah mi se pojavi cikica sa bradom, aha! Sedne, sedi, sedi. Sedi i gleda. Nije strasan, ne. I onda pocinju nekakve slicice, muzika, zemlje, pocinju zemlje, kao iz knjige, palme, divne, predivne! I najvaznije, onaj cikica. Sedi!

ALEKSEJ: U mraku?

OLGA: Da. Aha.

ALEKSEJ: A kako znate da je to bas Bog? Mozda i nije?

OLGA: Ne znam. Ja ga tako zovem. A u stvari, to je jednostavno cikica sa bradom i nista vise...

Velika pauza. Aleksej pazljivo posmatra Olgu.

ALEKSEJ: Razumem... Razumem... Ipak, bas ste vi neobicni... Trebalo bi... Bog, kazete?

OLGA: Aha! Bog!

ALEKSEJ: Zanimljivo... Shvatam....Vrlo ukusne jabuke... (Nakaslje se.) A vi... Zasto vi ne idete da gledate televiziju? (Pauza.) Cini mi se da je veceras krimic.

OLGA: Mi nemamo televizor. On zraci mamu. Zato ga i ne kupujemo. Imali smo nekada ali smo prodali. Zato sto se majka ozracuje od njega. Na poslu su joj rekli da televizori ozracuju.

ALEKSEJ (zacudjeno): Kako to?

OLGA: Ne znam. Majka veli: "Ne mogu da spavam, televizor me ozracuje." Tako smo ga i prodali.

ALEKSEJ: Pa, mogli biste da ga stavite u kuhinju ili u neku drugu sobu. Recimo, ovde? Niste probali?

OLGA: Probali smo! Kud ga sve nismo seljakali! Svejedno, zraci. Majka kaze da prolazi kroz zidove.

ALEKSEJ: Sta prolazi?

OLGA: Ne znam. Valjda zracenje.

ALEKSEJ: Kroz zidove?

OLGA: Pa da. A zracenje, to je opasna stvar. Od njega idu sve bolestine. Majka kaze da su joj tako rekli na poslu. Kaze da mozes cak i da ocelavis od zracenja.

ALEKSEJ: Od televizora?

OLGA: Da, da, od televizora. Zar to niste znali? Eto, vidite. A ovamo - ucen. Kako to da ne znate tako nesto? U nasem gradu to svi znaju. Svi se zrace, ali vole da gledaju televiziju. Sve nevolje kod nas su od televizora, od njegovog svetla. Cak i kad je iskljucen, od njega idu neki zraci, znate, nevidljivi, dospevaju do coveka. Da! Jeste! Istina, ja sam krisom od mamice isla kod komsinice Irke da gledam seriju, "Robinja Isaura". Divan film, tako istinit. Mnogo sam plakala. Od pocetka do kraja. Tako mi je bilo zao te robinje. Onakva, znate, cestita, kulturna zena. A tako nesrecna. Kao ja. O - o! Ali ja sam samo malo bila, nisam se mnogo ozracila, nije tako strasno...

ALEKSEJ: Da. Zanimljivo... vrlo zanimljivo...

OLGA: A mogu li nesto da vas pitam?

ALEKSEJ: Cini mi se da smo mi na "ti". Hajde da predjemo na "ti". Skoro da smo vrsnjaci. Na "ti", moze?

OLGA: Moze, na "ti". A mogu li da vas nesto pitam? Haj"mo u moju sobu. U ovu, veliku. Ovde je pocelo da smrdi...

ALEKSEJ: Da, stvarno, oseca se nekakav cudan miris...

OLGA: Mi ovde u gradu imamo jednu veliku nevolju. Kad duva vetar od farme kokosaka, smrdi na jedno, a kad okrene i pocne da duva od koksare, smrdi na drugo. A nas stan je takav da nam jedni prozori gledaju na farmu, upravo ovi, vasi, a drugi, u onoj sobi, na koksaru. To jest, na kombinat. Idemo tamo, a? Mada, majka kaze da je zdravo udisati ovaj vazduh, ali meni je muka. Idemo? Imam ja jednu svescicu, album...

ALEKSEJ: Pa dobro, u redu, idemo. (Ustaje.) Samo, nadam se, ne na dugo. Da zatvorim prozor?

OLGA: Ne treba. Ovo je crkotina od sobe. Prosmrdece i kroz pukotine. Smrdece jos jace. Ovako ce se samo provetriti. Idemo.

ALEKSEJ: Samo nakratko.

OLGA: Da, da! Nakratko! Brzo cemo. Znate sta sam jos htela da vam kazem...

Izlaze u hodnik. Olga ide ledjima napred, pokazuje put Alekseju. Ulaze u veliku sobu.

ALEKSEJ: Koliko samo cveca imate, saksija... More!

OLGA: Aha. More. To ja sadim. Kaktusi, razno cvece. I majka sadi. Micurinovci! Ona i ja smo micurinovci. (Smeje se.) Slusajte sta mi je jednom moja Ina pricala: majka je istukla, a ona mi kroz plac govori: "Olga, nasa majka nije dobra, uopste nije dobra. Ona je stara i nevaljala. Znas, ona je toliko stara da je cak cika Isusu Hristu ekserima pribijala ruke uz krst."

ALEKSEJ: Trabunjanje...

OLGA: Aha. Veli: "Evo, ovaj prstic je ona pribila ekserom..."

Uzima Alekseja za mali prst, trese ga. Ovaj se uplaseno trza.

A meni je majka pricala o Bogu, ucila me molitvi ali me nije naucila. A posle onoga sto mi je rekla Ina, ja sam mislila o majci ovako: "Uh, kakav je ona gad, kako krije svoj odnos prema Bogu. Pa ona mu je sama ruke ekserima pribijala, a sad se, lukavica jedna, moli i mene uci da se molim..." Evo, sad se prisecam sta mi je Ina govorila o majci, prisecam se kako je citav zivot provela bez muskarca, jer je otac davno, davno umro, secam se, secam... I tako mi je odjednom zao majke, ni sama ne znam zasto. (Smeje se.) I Ine mi je zao. Nesrecna je. Muz joj se udavio, nema dece. Voli da popije. Nema sta drugo da radi. Svi je kude. Meni je svih, svih zao, znate. Cak ni muve ne ubijam: pogledajte koliko ih samo ovde leti. Zao mi je, pa i one su ziva bica. Zao. Svi smo mi nesrecni. Ponekad pomislis: zar nije bolje da nas sve zatrpa, podavi kao macice. Da se ne mucimo. Ponekad mi se srce stegne od toga koliko ih sve zalim, sve zalim. Znate li zasto je sve to tako?

Velika pauza. Aleksej sedi na divanu, ruke je skrstio na kolenima, smesi se, posmatra Olgu .

ALEKSEJ: Kako ste vi cudni... Prosto carobni...

OLGA: Stvarno?

ALEKSEJ: Nikada nisam sretao takve ljude... Cudno... Zanimljivo. (Pauza.) Vi mi pricate strasne price... Strasne - prestrasne... O patuljcima, pa o Hristu, o Bogu koji vas posecuje i sedi. Pa o nekakvim tanjirima... Kao nekada u detinjstvu: "Bila jednom crna, crna kuca i u njoj crni, crni covek..."

OLGA (smeje se): Aha. A onda on izadje i kaze: "Vrati mi moje srce."

Ponovo strasni urlik sa ulice. Aleksej se trgne. Zacuti. Oboje se nasmeju.

Evo. Napisite mi ovde. Za uspomenu. (Pruza Alekseju album.)

ALEKSEJ (uzima album, stavlja ga na kolena, prelistava): Ja ne znam sta da napisem.

OLGA: Znate, znate! Slusajte dobro: "Ovo nije ruka pisca, nit" kakvog poeta, to je ruka devojacka od dvadeset leta." To sam ja smislila. Kad mi je bilo dvadeset godina. A sada, eto koliko ih vec imam. Vidite ovaj list?

ALEKSEJ: Pa?

OLGA: Pisite na njemu najvaznije. Sta pise tu, na vrhu?

ALEKSEJ (cita): "Otvori srce i kazi glasno, koga volis, nek" sve je jasno". "Volis" se ne pise tako...

OLGA (smeje se): Pisite, pisite! Ne bojte se! To je tajni list. Ja cu ga posle zalepiti. Ja ovaj album jos nikome nisam pokazala. Vi ste prvi! Niko ga vise nece procitati! Hajde, pisite!

ALEKSEJ (popravlja naocare): Ja nikoga ne volim.

OLGA (tiho): Nije istina... To nije istina... Volite... Ja vam to vidim u ocima. Silno volite... Kod drugih su oci prazne, prazne, vase nisu takve... Volite, volite, volite...

ALEKSEJ: A zasto su kod vas napravljena dvoja izlazna vrata?

OLGA: Majka kaze da su to tako napravili da bi se lakse izneo pokojnik iz kuce, da bi se moglo mimoici sa sandukom.

ALEKSEJ: A kuda vode ova vrata? Tamo je takodje soba?

Ustaje, otvara vrata koja vode u "tamnu" sobu. Olga skace, pokazuje.

OLGA: Aha. To je moja soba. Kad mi nocu dodju moji crtaci, ja pricam, cak i vristim u snu. Zato je mama smislila da me preseli ovde. Da ne smetam. Ovde je dobro. Evo, pogledajte kakve glumce imam svuda po zidovima. Ja sam kod mame u bioskopu gledala sve filmove, neke cak i po nekoliko puta. Ionako je besplatno. Ponekad ovde upalim svecicu. Majka me grdi, boji se da ne zapalim kucu...

Stoje jedan nasuprot drugom u mracnoj sobici. Olga seda na seciju. Odozdo gleda Alekseja.

ALEKSEJ: Simpaticna sobica. Imate srece. Najvaznije je to da mozete da pobegnete, da se sakrijete od svih. Zavidim vam.

OLGA: Oh, ne zavidite mi, ne! Pa moj zivot je tako pogan! (Pauza.) A majka sobu izdaje samo mladicima. Hoce da me sto pre uda. Da se upoznam sa njima, sa mladicima. (Smeje se.) I Ina bi trebalo da se uda, neizostavno bi trebalo da se uda. Da dobije detence. Ja tako zarko zelim dete! Zarko, zarko! Ovakvo! Ja bih ga ljuljuskala, pricala bih mu, kupala ga... Da-a. Majka ne dã da uzmem macku, kaze da se od nje oseca vonj... A ja bih i macku ljuljuskala. Da-a... Samo, kod nas niko ne ostaje, svi pobegnu iz naseg grada, ne dopada im se. A ja sve mislim: kada bi se nasao covek koji bi me uzeo, odveo odavde, ja bih bila spremna i noge da mu perem i sve, sve na svetu da mu radim! Decu da mu radjam!

ALEKSEJ: Ja bih da krenem...

OLGA: Stani, Aljosa... Pricekaj... Moram da... (Na prstima je otrcala u hodnik, zabravila ulazna vrata i brzo se vratila u sobu.) Pricekaj, Aljosa. Reci mi, da li sam grozna, a? Ili to oni izmisljaju? Da? Grozna? Je li to istina? Reci mi istinu.

Dise Alekseju u lice. On seda na seciju.

ALEKSEJ: Otkud ti to pada na pamet, da si grozna... Kakav samo imas ogroman duhovni mir... (Pauza.) Ti cak uopste nisi grozna... Normalna si... Cak simpaticna... Sad stvarno moram da idem. Laku noc.

OLGA: Eto, eto, eto! Vidis! Ti si to rekao! Ti! Znala sam da svi oni lazu, znala sam, znala!

ALEKSEJ: Ko to? (Pokusava da izadje iz sobe, Olga mu ne da.)

OLGA: Momci! I onaj tamo! Svi pricaju da mi je nos kao bareni krompir! Govore da sam Murlin Murlo. Smislili nadimak. A ja i ne znam sta je to. Lazu, je l" da? Aljosa? Ja uopste nisam ta njihova Murlin Murlo, uopste ne licim na nju, zar ne? Malocas si i sam rekao da ja imam ogromni... taj... kako si ono rekao... zar ne?

ALEKSEJ: Rekao sam, da...

OLGA: Eto, vidis! Ja sam lepa! Ja sam veoma lepa! Sve su to oni izmislili! Nije istina! Ja sam tako dobra, ja sve volim, svakoga zalim. Ja sam veoma lepa! Svlacila sam se i posmatrala sebe u ogledalu, kad mama nije bila ovde. Lice, k"o upisano, uvek kaze moja majka. Eto! Ona govori da sam kao lutkica iz radnje. Lepotica, veli. Da znas Aljosa da mi je i telo lepo. Eto, tako je, Aljosa, Aljosa...

Drhtavim prstima pocinje da otkopcava dugmad kucne haljine. Najednom, zazvoni, dugo i uplaseno, zvono na ulaznim vratima.

(Place.) Gospode-e-e...

Aleksej, pritisnut u cosku, brzo skace sa secije, upada u dnevnu sobu, usput prevrcuci nekoliko saksija, gazi cvece, brzo bezi u svoju sobu, prilepljuje se za vrata koja je zalupio. Zatim se baca za sto, groznicavo pocinje da pise. Ustaje, ispravlja portret Hemingveja, skida ga sa zida, proba da ga postavi na drugo mesto. Ponovo ga vesa na staro mesto. Nesto brzo pise.

Olga vrti glavom brisuci suze. Ustaje. Krece ka vratima sa cije druge strane neko uporno zvoni.

INA (sa druge strane): Pustaj me, gnjavatorko... Jesi li ogluvela!?

OLGA: Ina, jesi li to ti?

INA: A ko bi drugi bio? Osim meni, kome si ti jos potrebna? Otvaraj ili cu sad da razvalim vrata... Kucko!

Olga otvara vrata. Na pragu stoji Ina. Trideset pet joj je godina. Na sebi ima beli, izguzvani i isflekani mantil. Karmin joj se razmazao. To je jedna, tako reci, prilicno ofucana dama. U ovom momentu i pijana.

OLGA (vice): Sta je tebi!? Zasto dolazis tako kasno? Smucas se naokolo, plasis ljude... Ja sam vec bila bila zaspala, majke nema, sta hoces? Kao da nemas svoju kucu, prepadas nocu ljude!

Ina staje nasred hodnika, zauzima pozu manekenke, zabacuje svoj narandzasti sal.

INA (glasno): Ina Zajceva! Sovjetski Savez! Prvi put bez brnjice! (Radosno.) Olja, dosla sam da se oprostim sa vama! Sa tobom, sestrice! Sa majcicom! Pricaju da ce nocas da nas opali! Sve ce nas zatrpati. Hajde da se ljudski oprostimo, mada ste vas dve prave kucke! (Vadi iz torbe flasu jeftinog vina.) Sta je, sta gledas? Aha. Ja sam opet malo gucnula. Kako da se ne napijes? Olja? Kako, sestrice moja rodjena? (Place, grli Olgu.) Govore da nocas svi idemo u piz... ma, razumes gde!? Gotovo je, Olja, svrseno je! (Rida.) Mila moja! Oprosti mi za uvrede! Ali nisi ni ti bila bas uvek pristojna! I tvoja mama! To jest, nasa zajednicka! Danas treba da jedno drugom oprostimo sve grehe, a? Hajde, a? Pa?

OLGA: Gde si to cula?

INA: Rekli su preko radija. Malocas. Gotovo je. Finito. Kazu da je Levitan saopstio: "Drugovi, pripremite se, nasa planeta ce se sudariti sa drugom. Molimo vas da ostanete mirni..."

OLGA: Kakav mir! Sta on to melje? A ko je tebi to rekao?

INA: Cula sam svojim usima! Ukljucila sam radio. Levitan je rekao: posle toga je dugo svirala muzika. Zato sam se i napila, poslednji put u zivotu. I tako cemo da pocrkamo, sto da ne? Ovako se bar necu bojati. Posla sam, podigla pare i kupila ovo picence. Ali i vas sam se setila. Odlucila sam da dodjem. Mile moje! (Rida.) Priblizio se smak sveta! Ispalo je bas tako kao sto je napisano u Bibliji! Zar nisu govorili: pripremajte se, nistarije, pripremajte, a mi, budale, nismo verovali, nismo slusali, nismo u Boga verovali! Gotovo je, Oljenka! Nocas nam svima dolazi kraj! Gotovo, Olja! (Ozbiljno.) Mozda bi trebalo da odemo u skloniste?

OLGA (izgubljeno): Kakvo crno skloniste?!

INA (cuti): Pa dobro, majku mu, koliko cu jos da stojim ovde, a? Stoji, ne pusta me da udjem, ukipila se pa ne mrda! Pustaj!

Svlaci mantil, odguruje Olgu, ulazi u kuhinju, zaviruje u sve lonce, lupa posudjem. Stavlja flasu na sto.

A sto mi vi nista ne govorite? Vise me ne smatrate za rod? Necete da znate za mene, je l" tako?

OLGA: Nemoj opet da pocinjes...

INA: Pa, pa, gde je majka? Na poslu?

OLGA: Opet si pijana...

INA: A ti si opet trezna... Ne gnjavi, ti, cvecko. Stoji, gleda me, vidi ti nju!

Uzima cigaretu, krece ka Aleksejevoj sobi. Olga staje na prag, ne pusta je.

OLGA: Ne ulazi. On radi.

INA: Oh, a sa kime to radi? (Odguruje Olgu, kuca.) Kuc, kuc!

ALEKSEJ (falsetom): Ko je? (Kasljuca.)

INA: Dva deci ljute! Dozvoljavate?

Aleksej skace, brzo sklanja papire na kojima je nesto pisao, uplaseno gleda Inu.

Mladicu, dajte dami sibicu. Sve sam pretrazila, i nista. U cemu je stvar, ne razumem. Da nisu mozda i sibice postale deficitarna roba? Pred smak sveta? To je prosto nekakva diferencijacija sa tim sibicama... (Stoji, smeska se, gleda Alekseja.) Kako je mlad...

ALEKSEJ (pali sibicu): Izvolite...

INA: A zasto ste vi tako uzbudjeni?

ALEKSEJ: Otkud vam to? Uopste nisam.

INA: Rucice vam se tresu. (Pauza.) Ziveo je ovde pre vas jedan podstanar. Uvek sam od njega trazila sibice. Bio je vrlo raspojasan. Jednom mi je rekao: "Nemam sibice, u stvari imam samo jednu, ali ona je vlazna!" (Udara se po usnama.) Pardon! Izletelo mi je! Brzo je zbrisao. Od nas bas svi pobegnu. Ali vi necete pobeci od nas! Ne-e! Upravo su preko radija saopstili da ce sve da nas slisti. Levitan je saopstio.

ALEKSEJ: Sta su saopstili? Koji Levitan?

INA: Onaj pravi. Koji je objavio pocetak rata.

ALEKSEJ: On je odavno mrtav...

INA: Da, da, mrtav, kako da ne! Ziv je! Ziv zivcat! Svojim usima sam cula! Gotovo je. Kraj sveta. Eto, nisu verovali u Boga, a sad i na radiju govore. Tako je to. Pa? Recite mi, mladicu, ko ste vi?

ALEKSEJ: A ko ste vi, ne razumem.

INA: Oh, pardoniram, nisam se predstavila! Ina Zajceva! Sovjetski Savez! Prvi put bez brnjice! Sestra ove ovde... To jest, Olge. I ja sam nekada zivela ovde. Onda sam se udala. (Place.) Nesrecno. Muz mi geknuo. Pijan se udavio u reci. Ostala mi sobica. U Zarecnom. Rintam na gradjevini. Farbam. To su vam svi moji podaci! (Smeje se.) Pa, sto stojimo?

ALEKSEJ: Ne-e-znam...

INA: "Ajmo, da legnemo, u sobicu nikoga da ne pustimo! (Udara se po usnama.) Pardon. Mali je cak i pocrveneo. Nevinasce, sa cvikerima... (Smeje se.) Idemo, da popijemo po jednu! Treba podici raspolozenje. Ovako nije zanimljivo. Da se upoznamo, a?

ALEKSEJ (cuti, uzdahne): Idemo.

INA: Tako treba! Uz flasu cemo da razjasnimo ko koga i kako.

Ulaze u gostinsku sobu. Olga stoji kraj vrata i slusa njihov razgovor.

Pa sta gledas, Lujka Ivanovna, postavljaj sto! (Lupa se po ustima.) Izvinjavam se, ja to njoj onako, familijarno. Hajde, da popijemo? Jesi li bolesna? Bolesna? Treba te izleciti. Idemo. Oh, ma sto si tako digla nos, sto tako gledas? Pa, imamo novog podstanara, zar nije red da se upoznamo sa njim, da popricamo, a? Zar nije? S kim drugim da popricam? On ce mi pricati o dalekim zemljama, eto! Prestani da se cepis i postavi sto!

Olga odlazi u kuhinju. Ina i Aleksej krecu za njom. Olga stavlja na sto meze, case, ciniju sa paradajzom.

Tako, sestrice moja, voljena, rodjena... Sto si se namazala ko nekakva nakarada! A koliko je samo muva, koliko je muva! Jebi ga, ne smes inteligentne ljude u goste da pozoves! (Lupa se po ustima.) Pardon. Posluzi nas, posebno muve, posebno kotlete. Sedi, Ljosa "Aleksej, Aljosenka, k"o da cuje glasak sina svog..." (Place.) Da, ja znam kako se ti zoves. Vec znam.

U ovoj nasoj selendri svi sve znaju! (Opet peva.) "I tako zivimo mi, ne cekamo tisinu..." Hajde! Zbogom, drugovi! (Place.)

Sipa vino u case. Svi piju. Pauza. Ina ocima upija Alekseja.

Pa, hajde!

ALEKSEJ: Sta to?

INA: Pricaj.

ALEKSEJ: O cemu da pricam?

INA: Odrzi govor.

ALEKSEJ: Kakav govor?

INA: Dobar dan! Pricaj nam o dalekim zemljama. Kako oni tamo zive, kako se oblace, kako jedu, kako se vozikaju kolima... Kako se oni tamo tucaju, sta ja znam...

OLGA: Ina! Ina!

INA (lupa se po ustima): Izvinjavam se, otelo mi se. Oprostite, drugovi. A ova - vidi je samo! Ne voli da se izrazava! Pa, dobro, pardon, pardon. Vidi je! Kod nas je sve prosto. Nego, reci mi ti Aljosa, postoji li ono ili ne postoji?

ALEKSEJ: A sta to?

INA: Pa ono, ono glavno?

ALEKSEJ (brise usne): Nisam razumeo.

INA: Pa glavno? (Pauza.) Ono, sto vidim na televiziji, postoji li ili ne postoji?

ALEKSEJ: Ne razumem...

INA: On ne razume! Ja ponekad gledam televiziju i mislim: ne, nije moguce, nikako nije moguce da sva ta lepota stvarno postoji! Ne verujem! Ja mislim da su oni sve to jednostavno snimili kao nekakav film. I jos puste neku maglicastu muziku da bi lepota bila potpunija. Ne verujem! Ja mislim da osim naseg jebenog Sipilovska nista drugo i ne postoji na ovom svetu. Kapiras? Ne postoji i gotovo! Na svetu postoje samo ove nase cetiri ulice: Lenjinova, Sverdlova, Crvenoarmejska i Bagerska i nista drugo... A tamo, iza grada, samo sume, sume, beskrajne sume... I tamo negde, u vazduhu vise nekakvi ljudi koji sve to za nas izmisljaju, shvatas? Da bi nas umirili, da bismo crncili na tom jebenom poslu od jutra do veceri, od jutra do noci, i da nocu ne bismo nista razmisljali. Mi smo sami, nema vise nikoga! I sve po propisu: ujutro zuris na sljaku, onda kuci, na spavanje, zdranje. Onda, ponovo na posao... I tako svaki bogovetni dan, svaki bogovetni dan, svaki dan, svaki dan... Evo, ja se bojim da otputujem na odmor. Zato sto na televiziji govore: svuda je lepota i sreca, a ljudi pricaju da su svuda lopovi, govore, svuda su ubice, svuda! Pricaju da su se pojavili cak i ljudozderi! Ljude, vele, kuvaju i jedu. Prave piroske i nadevaju ih ljudima, a onda ih prodaju, po deset kopejki komad. I hvataju ih samo onda kada iz piroske ispadne nesamleveni ljudski nokat, razumes? Pricaju da se svuda cine uzasne stvari. A treba ziveti. Lepo je ziveti, do smrti je lepo ziveti! Ma kakav da mi je ovaj pogani zivot, zelim da ga prozivim! Hocu da zivim! Pa, shvatas li me ti, ili ne? Shvatas li sta sam ti ispricala? Kapiras?

ALEKSEJ: Ne shvatam... To jest, shvatam, ali ne sasvim...

INA: Aha. Vraga ti razumes! Nista ti ne shvatas! Nista! Muka je to, jezik ne moze da izrazi sve to sto mislim... A reci mi ovo: Je l" Moskva jos stoji na svom mestu ili se, moze biti, skljokala?

ALEKSEJ: Moskva? Moskva stoji. I Lenjingrad stoji...

INA: Eto, vidis. U Moskvi stoji, u Lenjingradu stoji, a u jebenom Sipilovsku ne stoji! (Peva.) Na stolu je flasica, dodji, mila...

OLGA: Sta to meljes? Covek nije ovdasnji, sta ce pomisliti o nama? Aleksej, ne obracajte paznju na nju, ona je jedna raspustena osoba, uzasno raspustena osoba...

INA: Dosta, ti, Murlin Murlo! Kljucas! Umukni!

OLGA: Ucuti, ti, kljusino! Nasla se lepotica! Ne slusajte je, Aleksej, ne slusajte je!

INA: Dacu ti ja jednu, preko njuske! (Lupa se po ustima.) Pardon! Mi to tako, familijarno. Desava se i da se pocupamo. Bez toga bi bilo dosadno. Desavalo se, mnogo puta, da se dohvatim i sa mamom. Pobijemo se, isplacemo, i to je neka zabava. A inace - dosadno je. Mi smo ti prosti k"o pasulj, razumes? Videces vec. Mama radi u pletionici - plete traceve po gradu. Ja na gradjevini naduvavam komunizam. Olga, evo, sa Bogom od jutra do veceri caska... Pa, ona je ludica, to si vec shvatio, a? Nemoj uopste da obracas paznju na nju.

OLGA: Umukni, rekla sam ti, umukni!

INA: Ma nije to nista narocito. Jedna mirna porodica. Jedna mala ludnica. Sizike. (Odjednom pocinje da rida, udara glavom o sto.) Olja-a-a! Hajde da popijemo! Da se oprostimo, pa ja sam sasvim zaboravila! Mila moja sestrice! Oprosti mi! Koliko puta sam te povredila! Evo, sada cemo svi da poumiremo, sve ce nas potamaniti, kao bubasvabe! Sve! I tebe, Aleksej, zajedno sa nama! Zasto tebe, mili moj? (Privija Alekseja uza se, ljubi ga.)

OLGA: Sedi! Ne diraj ga!

ALEKSEJ: Mogu li da zapalim?

OLGA: Zapalite, samo vi zapalite, otvoricu prozor. A ti nemoj da pusis! Nemoj da mi gasis cigarete u cvecu! Grdice majka!

Olga otvara okno, seda na predjasnje mesto.

INA: Ne vicite devojko i bez vas me boli glava. (Alekseju): A, vidis, o meni svi u gradu pricaju da sam ja, znas vec, onakva... Cak me i majka ne pusta u kucu, ljuti se. A ja sam potpuno, potpuno cista!

OLGA: Dosta je bilo, dosta!

INA: Ma ja sam posle muza imala muskarce, na prste da ih prebrojis. I to sve neki pristojni, ozenjeni. A ja - udovica. Muz se udavio u reci. Jos ga nisu pronasli. Traze ga vec deset godina. A ja mislim da se on nije ni udavio. On tog dana nije ni pio, gad jedan! On je jednostavno zbrisao od mene, eto, to je! Tiho se izvukao od ovakvog zivota, mozda je peske zbrisao za Moskvu. Sta je? Pa tako je to. O mojim muskarcima vodi brigu citav grad. Mislim, kako sam se ja sa njima vatala. Pardon. Jedna zena htela da mi porazbija prozore. Nije dobacila, ja sam na petom spratu. Prostak je danasnji muskarac, prostak, moram da ti se, Ljosenka, kao predstavniku centra, pozalim. Jedan mi je direktno tako i rekao: "Ti si mi, Inocka potrebna radi zadovoljenja niskih strasti." Shvatas? Decu ne zele. Ne mogu ni da ih naprave. Deca se prave iz ljubavi. A da voli, niko ne moze. Evo, ti tu sedis. Reci mi, da li ti nekoga volis ili ne volis? Sigurno nikoga, a? Kao i svi oni, a?

OLGA: Prestani vec jednom, prestani!

ALEKSEJ (pripit je): Ne, ja volim! Strasno!

INA: O, stvarno! Reci, koju?

ALEKSEJ: Ja volim... volim veliku rusku knjizevnost!

INA (kikoce se): Eto, eto, vidite! Govorila sam ja! Ko je ta? Zasto je ja ne znam?

ALEKSEJ: Treba citati knjige, knjige treba citati, Ina, draga moja! Knjige! Pijmo! Pijmo skupa! Ura-a-a!!!

INA (kuca se, piju): Hajde! Za tvoju, tako reci, ljubav...

ALEKSEJ (uz grohot odlaze casu, jede paradajz, sok se razliva po njemu): Eto i vi se smejete! Smejete se! Da?

INA: Pa, kada smo se dobro nalili!

ALEKSEJ (smeje se): Ne, ne, vi se smejete! Vi se kikocete, zar ne? A ja sam zaista srecan covek! Zato sto volim! Do bola volim! Do onemelosti! Do uzasa! Do grca u grlu!

INA: Da, da... zar se voli do uzasa? Kako to? A? Hajde, pricaj nam o svojoj ljubavi, a? Murlin Murlo i ja moramo obavezno da nesto naucimo o ljubavi... Hajde, hajde, hajde! Slusaj, Murlin!

ALEKSEJ: Sta da vam kazem, devojke, sta da vam kazem? Eh, zar je moguce opisati sta je to vazduh, sunce, cisto nebo, trava posle kise? Nemoguce, mile moje! Nezamislivo!

Mase rukama. Olga ushiceno gleda Alekseja. Ina ga gleda uplaseno.

Devojke! Ja moram nesto da vam kazem: Evo, vec citava dva dana zivim u vasem gradu i otvoreno govoreci, posmatram vas i cudim se. Cudim se vasem nacinu zivota. Kako mozete da tako zivite? Tuzno je sve to... Trebalo bi sve obnoviti, prepraviti, prekrojiti! I svi bi stali na svoja mesta. Ja cu se, naravno, truditi, onoliko koliko je u mojoj moci, da uzbunim sve u gradu, da se zapocne sa novim zivotom, da drugacije misli pocnu da se roje u glavama ljudi! Ja cu to uraditi, ja cu to neizostavno uraditi, imam dovoljno snage, imam dovoljno snage, zelje! Snage i zelje! Osvestite se, dragi moji! Citav grad pije! Evo i mi, ovde. Kod mene na poslu svi su ili pijani ili mamurni! Zasto svi piju? Zasto? Zar nije moguce drugacije urediti svoj zivot, ustrojiti ga tako da nam ne preostane ni jedan jedini minut slobodnog, praznog, besmislenog vremena? Svima vama, svima vam je neophodno sa-mo-u-sa-vr-sa-va-nje! Svako mora da pred sebe postavi cilj! I da ide ka njemu, bez zastajkivanja i osvrtanja! Ne treba stremiti ka blagostanju, bogatstvu... vili, automobilu, recimo, ili, sta ti ga ja znam. Nije to glavno, devojke! Nije! Glavno je, kao sto sam vec rekao, samousavrsavanje! I moze da vas spase, moze da vam pomogne moja ljubav! Ona ce vas spasiti! Moja ljubav!

OLGA: Tako je! Pravo govorite! Vasa ljubav! Tako je!

ALEKSEJ: Ne, ne, niste me razumeli! Ne moja konkretna ljubav, kao jedinica mere... To jest, spasice vas ono sto ja volim! To je velika ruska knjizevnost!

Tisina.

O, mile moje devojke, drage moje! Ako bi visemilionska masa citalaca sa paznjom i zarom procitala i zamislila se nad svakom stranicom velikog Dostojevskog ili Tolstoja, kada bi se ljudi zamislili nad svakom njihovom misli, nasa bi Rusija, domovina nasa, izrasla u strasno, strasno veliku drzavu! Promisliti, osmisliti, zar to nije isto, devojke, kao da si postao Sokrat? Vi pogadjate da ovo nisu moje misli, tudje su, to nije vazno: glavno je naterati ljude da procitaju, da se zamisle, osmisle, da proniknu u sebe, svoj zivot, pogledaju ga sa strane! To je to! I to je veoma jednostavno! Ja mislim da cu to uraditi, uraditi, uradicu sve sto je u mojoj moci! Shvatate me? Da?!

INA (lupa pesnicom): Shvatila sam! Sve sam shvatila! Udri Civute, spasavaj Rusiju! Je l" tako! Tako je, a?

Pauza.

ALEKSEJ (izgubljeno): Ne, nije uopste tako... Ma, ja govorim o necem drugom, o necem sasvim drugom, zar me niste razumeli? Ja govorim o apsolutno drugim stvarima! O tome da morate da citate knjige i da se zamislite nad njima, da se zamislite nad svojim zivotom... To je tako razumljivo! I jos da volite, volite, shvatate me?

OLGA: Shvatila sam! Ja sam sve shvatila!

INA: La-la-la.... Hajde, ispricaj nam nesto o ljubavi!

ALEKSEJ: Da, ljubav! Obavezno ljubav! A zive njih tri: Vera, Nada i Ljubav, ali Ljubav ih sve prevashodi! Tako je receno u Bibliji, vi, naravno, pamtite to? Ljubav - to je sve! Ona je pre svega! Ja cu vam otkriti strasnu tajnu, devojke! Strasnu, strasnu...

INA: Oh, nemoj da nas plasis... da nisi i ti, mozda, onaj, kako se zo... nisi valjda ljudozder?

ALEKSEJ: Ne, ne, ja o necem sasvim drugom! Velika je ovo tajna! Ja imam svoj cilj u zivotu i moram da vam to kazem, da, da! Ja pisem ogroman roman! Ogroman po zamisli, filozofiji, po opstem zakljucku! O-gro-man! Cudovisno ogroman! On ce pogoditi sve ljude! On ce popraviti ljude! Sve nas ce izmeniti! Potresti! Svi cete se vi promeniti kada ga budete procitali! Ja radim na njemu mnogo godina, lisavam se licnog zivota, jer zelim da napisem pravi, veliki roman, shvatate me? Odmah cu ja! Hocu da vam procitam poslednje poglavlje! Minut! Samo minut!

Trci u svoju sobu, kopa po papirima.

INA: U glavi mu ki-i-i-pi... A mislis, mlitavko. Tako je slabunjav. Decak sa cvikerima. Nisam jos imala nijednog sa cvikerima. Brzo ga uhvatilo, poceo svasta da prica, melje... Ti si ga, izgleda razumela?

OLGA (sa zarom): Potpuno sam ga razumela!

INA: Ah, lazes, mudrice moja... Hajde da zapevamo, sestrice? Secas se, kako smo ranije, u predvecerja, zajedno pevale? Dusa trazi pesmu!

Zapevala je i zaplakala vec od prve strofe.

Tamo daleko za rekom,

vidi se ognjena luc,

budjonovska ceta to juri...

Dolazi Aleksej. Ina mase rukama prema njemu, proba da nastavi sa pesmom ali je on prekida.

ALEKSEJ: Odmah cu ja, odmah... Devojke, nasao sam to mesto!

INA: Ma hajde da zapevamo!

ALEKSEJ: Ne, ne, moramo brzo, dok se nisam predomislio! Ja ovo nikome, nikada nisam citao! (Groznicavo lista stranice.)

INA (kiselo, gleda Olgu): A mozda bi bilo bolje da pricamo viceve, a? Da nam ispricas neke nove, iz prestonice? Da ih slucajno nisi zapisao tamo negde? Hoces da ja prva pocnem? Jedno djubre mi ispricalo u autobusu: Srecu se tri zene, jedna govori: "Ne znam zasto su u mog Vasje onako hladna jaja?"

OLGA: Smiri se, smetas coveku, smetas!

INA (ne slusa Olgu): Da. A druga ce na to: "Stvarno, i mom Peci su jaja potpuno hladna." Treca cuti. Sutradan su se opet srele, treca zena sva u modricama. Ove dve je pitaju sta joj se desilo, ona kaze: "Otisla sam kod svog muza, pipnula ga i rekla mu: Kako to da su Vasji i Peci jaja hladna, a tvoja su topla?"

ALEKSEJ: Ne, ne, pricekajte! Sta vi to govorite?! Stanite! Molim vas! Posle! Slusajte, slusajte me! Brzo! Dakle!!!

Ustaje, mase rukama, sprema se da otpocne sa citanjem. Odjednom, neko pocinje da lupa u kuhinjski zid. Tupi, jaki udarci, cuje se nekakva kuknjava.

INA (zacuvsi to, skace): Govorila sam vam ja! Govorila! Saopstili su preko radija! A vi - umro je, umro! Ziv je, ziv! Sada ce poceti! Slava tebi, Gospode! Hvala ti, Gospode! Pocelo je!!! Zemljotres! Katastrofa! Smak sveta!!! Ura! Docekala sam! U-ra-a-a-a! Docekala! Ura! Ura! Ura!!!

Pauza.

Iz susednog stana dopiru vapaji. Zenski glas zapomaze: "Ljudi, pomozite! Ubice! U pomoc! Pomozite! Spasite! Oh! Pomozite! Jao! U pomoc!!!"

OLGA: Ma, sedi vec jednom... kakav tvoj zemljotres...

INA (slusa, gorko uzdise, seda): Izgleda da je greska... "Muzika Cajkovskog" a ja pomislila: svima nam je dosao... Steta. Ne cuje Bog molitve...

ALEKSEJ: Slusajte, sta je to? Sta je to? O cemu se radi? Ne razumem? Sta se desava?

INA: Oh, sedi, decko... Sve je u redu. Miska i Irka se lemaju. Nase drage komsije... Neka ih. Sedi. Ispricaj neki vic!

Iz zajednickog hodnika i susednog stana dopiru zvuci surove tuce. Deciji plac, krici, jauci. Zenski glas: "Pusti! Ne diraj decu! Odlazi, gade! Jao! Pomozite! Zivotinjo! Ubico! Vrati to! Pomozite! Ubijaju! U pomoc!!!..."

ALEKSEJ (bespomocno se osvrce): Pa sta da uradimo... Zasto sedimo... Trebalo bi pozvati miliciju... Zasto sedite tu, zasto?

INA: A sta da uradimo? Da skinemo pantalone i pobegnemo? Nas se to ne tice. Neka se delju. Muz i zena - eto ti ga satana. Ali ovoga puta je prilicno dugo. Trajace citavu noc. A kakva je to ljubav bila, Ljosa. Eto, ti si malopre govorio o ljubavi, a? E, pa njihova ljubav je bila ljubav-kosmar. Ili kako ti kazes, do uzasa. Do nemosti. Setali su, drzeci se za ruke, ljubili se u ulazima. Ah, sve oni to za publiku, glume... Glumci, majku im! Otkud ovde ljubav, kakva ljubav? To samo ima na filmu...

OLGA (uplaseno gleda Alekseja): Hajde, hajde, da sipamo jos po jednu...

INA (vice): Da popijemo i da zapevamo: "U Hitlera mokre gace, za veceru ne zna sta ce..."

ALEKSEJ: Pa kako mozete da sedite? Treba joj pomoci! Pa tamo tuku zenu! Zovite miliciju, hitno, cujete li me?!

INA: Ti nisi u Cikagu, dragi moj. Ovde kod nas je sistem drugaciji. Kod nas je sistem "prstenasti zapusac" - tamo dunes, ovde kitu su- nes. (Zeva.) Lepo smo posedeli. Olga, taj halat ti nije los... dopada mi se.

Sa druge strane dopire ropac.

ALEKSEJ: Stanite, pricekajte sekund! Minut! Sedite... Ja cu to da resim! Covek je duzan, on mora da nesto uradi! Inace ce ga lanac slucajnosti dovesti do... (Brzo krece ka vratima, Olga se obesila o njega.)

OLGA (vice): Ne idite tamo! On ce vas ubiti! Ne idite! Ne!

Aleksej se otima iz Olginog zagrljaja, otvara ulazna vrata, stidljivo kuca na susedna vrata.

INA (u kuhinji, pusi): Gospode, kako mi je sve to dosadilo... Kako mi se vise ne zivi... Gospode!!! (Place.)

Mihail izlazi u hodnik.

ALEKSEJ: Slusajte! Sta vi to radite! Kako vas nije stid! Tuci zenu je podlo! Urazumite se! Sramota! Nemojte tako! Sta je sa vama?! Prestanite!!!

MIHAIL (tiho): Koga ja to vidim...

ALEKSEJ: Ja vas molim da odmah prekinete sa tim! Cujete?!

MIHAIL (pretece): Gubi se odavde...

OLGA (vice iza vrata svog stana): Ne diraj ga! Opet si se nalizao! Ne smes da ga diras! Samo probaj da ga taknes!

MIHAIL: Hocete oboje da dobijete! Aha? Sparili ste se? Ah, vi, pizde, smrdljive, plasticne, odvratne... Ah, vi, kucke...

ALEKSEJ: Zabranjujem ti da psujes pred zenama! Zabranjujem!!!

Mihail je uhvatio Alekseja za kosu, povukao ga nadole i udario kolenom u glavu, dva puta, surovo, sadisticki. Krici, vapaji. Gurnuo je Alekseja u Olgin stan. Mihail odlazi u svoj stan. Aleksej bez glasa pada na pod, lezi, ne mice se. Olga zapomaze, place, pokusava da ga podigne.

OLGA: Govorila sam vam... Govorila... Zasto ste posli tamo?!

INA: Gospode, ko ce da me odvede odavde?! Ga-do-vi, o-dve-di-te me odavde! (Vice.) "Tamo, daleko, za rekom..."

OLGA: Pomozi mu! Ina! Ubise coveka! Ubise! Krv!!! Gledaj, krv!!! Ubili su stranog coveka! Nemojte da umrete!!! Nemojte!!! Nemojte!!!

Uzima Alekseja, ljubi ga, drmusa, razmazuje krv. Aleksej se otima, gura Olgu, tiho govori.

ALEKSEJ: Budalo, sto se deres... Odlazi odavde... Glupaco... Odlazi odavde, glupaco...

Teturajuci se odlazi u svoju sobu, baca se na lezaj. Olga sedi na podu u hodniku, izgubljeno gleda u vrata Aleksejeve sobe, pa onda u Inu, koja u kuhinji i dalje peva glasno svoju pesmu.

OLGA (vice): Gospode, poseti me! Cuj me, Gospode! Uradi to, Gospode! Gospode, neka se sto pre obrusi na nas, sto pre, neka nas zatrpa, Gospode, uzmi me sebi! Gospode, daj mi smrt, Gospode!!!

INA (vice): Vodite me odavde! Vodite me odavde!!!

OLGA: Mene! Mene vodite!!! Uzmite mene!!! Mene!!! Mene!!!

INA: Mene uzmite!!! Mene! Uzmite mene!!!

OLGA: Mene! Mene! Mene!

INA: Mene! Mene!

OLGA: Mene!

Tama. Zavesa.

KRAJ PRVOG CINA

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1997 - Sva prava zadrzana]