Broj 109
		Hronika

Recima "Minimalne su sanse da iko od nas dobije nagradu za zivotno nedelo" izgovorenima na svecanom urucenju nagrada za zivotno delo Aleksandru-Sasi Petrovicu i Nikoli Bertolinu (Prevodilacki salon, 7. novembra 1996), Dragoslav Andric je misli prisutnih - uza sve neizbezno pojedinacno samoispitivanje i samoprekorevanje - usmerio ka prijatnom razmisljanju o prednostima profesije u celini i vrlinama obrasca uzornog prevodioca. Odista, kako se iz godine u godinu popunjava Red prevodilackih odlicnika, tako sve vise raste prevodilacka mapa osvojenosti svetskog jezickog prostora. I eto nas, pripadnika "malog" jezika, kako svoj hendikep pretvaramo u prednost: odgajani u svesti o visejezicnosti sveta (a ne oholoj samodovoljnosti jezickih sila), razabiremo potrebu da poznajemo druge jezike, da dvosmerno opstimo s drugim kulturama. To je javna, drustvena dobit od prevodilackog posla.

A privatne dobiti nisu nista manje. Ocito je da prevodjenje prija ljudskoj prirodi, i da povoljno deluje kako na one koji se njime (na pravi nacin) bave tako i na one koji u njegovim plodovima uzivaju. Prevodjenje gradi harmonicne, u sebi u svim raznovrsnim darovima skladno razvijene i uravnotezene licnosti, koje sjedinjuju znanje i obrazovanje, dobar ukus i sudjenje, radoznalost i kreativnost, i, nadasve, moralnost: postenje prema sebi, i prema drugima; prevodilac, covek "od vise nego jedne kulture", kako je govorio Slobodan A. Jovanovic, gospodstven je u svojoj svesnoj skromnosti.

Zivotne price dobitnika nagrada za zivotno delo, svaka u svojoj varijanti, uklapaju se u ovaj opsti model; zajednicko jezgro, koje u svima postoji, ocito dolazi od jedinstva posla kojim se bave. Cini se da su to, na pocetku price, osobe koje vrlo rano uspevaju da identifikuju svoju ideju o ulozi koju u jednoj zajednici zele da ostvare, i koje tu ideju, uza sva iskusenja i zrtve, prilicno postojano prate kroz zivot. A prevodeci i tumaceci knjizevnosti i kulture drugih zemalja, oni stvaraju domace javno dobro.

Oblast koju je prevodilac - pisac, esejist, novinar, profesor, kulturni poslenik uopste - Aleksandar-Sasa Petrovic za sebe zivotno odabrao, a na koju je i porodicnim prilikama bio upucen, jeste oblast knjizevne reci, to jest engleskog i americkog jezika i odnosnih kultura. Engleski jezik zarana je naucio u kuci, i to iz Prve gramatike engleskog jezika za Srbe iz pera njegovog oca Vojislava M. Petrovica, cuvenog angliste i uglednog diplomate u jugoslovenskom poslanstvu u Londonu; imao je srecu da ga potom uci i izuci na visokim engleskim skolama, i u vise mahova u zivotu potvrdi boravcima u datoj sredini (posebno 1967#8. kao Fordov, odnosno 1989. kao Fulbrajtov stipendista na Univerzitetu Kolumbija, SAD). Biografija Sase Petrovica pokazuje da se dosledno drzao odabranog polja. I kao mladi sekretar prve redakcije "Knjizevnih novina", kao clan redakcije "Mladosti", ili kao novinar u Engleskoj redakciji Radio- -Jugoslavije, konacno, od 1961. kao samostalni umetnik, svih tih decenija, zapravo, on se bavio knjizevnom recju kao pisac i prevodilac, ili, tacnije receno, kao spisateljski prevodilac.

Za vise od pola veka rada potpisao je preko sto prevedenih naslova, ogledajuci se u svim knjizevnim zanrovima - prozi, poeziji, drami, eseju. Medju pesnicima koje je prevodio (uz Dona, Jejtsa i druge) stozerno mesto zauzima Sekspir, kao pesnik scene, na kom se Sasa Petrovic kusao vise decenija, uvrstivsi se time u onu dicnu skupinu nasih pisaca i prevodilaca koji, pocev od Laze Kostica, vec sto trideset godina neumorno tragaju za najboljim pristupom ovom nepotrosnom klasiku. Prevodeci u svom, novom kljucu Magbeta, Otela, Hamleta, Meru za meru, Romea i Juliju, San letnje noci i druge komade (u ukupnom broju njih petnaest, od kojih su mnogi godinama igrani na scenama Beograda i Srbije pre nego sto su se nasli u Sabranim delima u izdanju Dosijea, 1995), Sasa Petrovic je nastojao da Sekspira protumaci kao naseg savremenika, prilagodi ga zakonima scene i zahtevima publike koja govori novim jezikom. Zivog pozorisnog nerva, on je s podjednakim uspehom preveo i preko deset savremenih anglo-americkih drama za pozoriste, radio i TV (Hemingvej, So, Arden), i prepevao isto toliko kod publike omiljenih americkih mjuzikla (Oklahoma!, Helo, Doli, Moja ljupka dama), bravurozno uskladjujuci - prema jednoj kritici Stane Djuric-Klajn - jezicke, scenske i muzicke akcente. Isti dar pomogao mu je da uspesno prevede jedanaest Beketovih komada (Sabrana dela, Nolit, 1981), medju kojima tako poznato zvuce Cekajuci Godoa, ili Kraj partije.

U oblasti proze, sem nekih izuzetaka (O. Haksli, Dz. F. Kuper, Dj. Tanizaki), Sasu Petrovica su prevashodno zanimali noviji americki autori, cije je delo gorljivo i uporno uvodio u nasu sredinu. Uz dvojicu pripadnika "izgubljene generacije", Hemingveja (Zeleni bregovi Afrike, Prolecne bujice), i Ficdzeralda (Veliki Gejtsbi), te H. Selbija (Poslednje skretanje za Bruklin, Rekvijem za jedan san), daleko najomiljeniji Petrovicev pisac bio je Dzon Apdajk: tu su tri romana o Zeki, zatim Rodzerova verzija, Istvicke vestice, i, nadasve, Parovi (nagrada "Dr Milos Djuric" za 1977), u cijem je prevodjenju ispoljio svoje vec poznato istancano i inventivno osecanje za zivi jezik. Mozda se Sasa Petrovic tako uporno i drzao savremenih americkih autora - misli D. Andric - zato sto su oni "blizi zivotu".

Sekspir, Apdajk, i... Trece ime koje se neminovno i bez oklevanja vezuje uz Sasu Petrovica jeste Salman Rusdi. Zadovoljstvo koje mu je donelo bravurozno prevodjenje Satanskih stihova (Prosveta, 1989) nije pomutila ni zebnja od moguce odmazde.

Sasa Petrovic je zalazio i u polje humanistike (sociologije, antropologije), gde je posebno poznat kao prevodilac obuhvatne Istorije SAD H. M. Parksa. Uz to, kao svaki pravi prevodilac - tumac, napisao je i veliki broj ogleda (predgovora, prikaza) o anglo-americkim autorima (Raselu, Ficdzeraldu, Fokneru, Eliotu, Bromfildu, Momu, Apdajku).

Upotpunjujuci svoj profil, Sasa Petrovic je, ostvarujuci povratnost medjukulturne povezanosti, preveo sa srpsko-hrvatskog na engleski jezik nepopisano veliki broj tekstova iz oblasti knjizevnosti, likovnih umetnosti, muzike, kulture uopste.

U svom prevodilackom postupku Sasa Petrovic se drzao kreativnog principa. Cini se, cak, da je svoj zamasan knjizevni dar (izvrsna zbirka Beogradjani, Mlado pokolenje, 1960, kao i nekoliko drama) svesno zrtvovao i uneo u prevodilacko pregnuce, dozivljujuci ovo kao izazov koji ga nadahnjuje da slobodno i celovito izrazi sve svoje darove (izvornu inspirisanost, dosetljivost, nacitanost, duhovitost, siroko obrazovanje, brzinu reagovanja, znalacki osecaj za jezik), da vestinu prevodjenja digne do umetnosti, kako kaze Ranka Kuic. Zasto, uopste, uvek biti veran autoru, pita se idejni istomisljenik D. Andric, privrzenik iste kreativne skole, zasto pre svega ne biti veran citaocu? A svoju otvorenu, zivu, responsivnu kreativnost Sasa Petrovic je najbolje iskazao u prevodima drama, veruje D. Andric (jos od trenutka kada se, pre mnogo decenija, kao mladi dramaturg Beogradskog dramskog pozorista sreo s tim prevodima), jer je prevodio za scenu, za glumce, za publiku, vodjen zeljom da ostane u sto neposrednijoj bliskosti sa zivim trenutkom dogadjanja umetnickog cina. Izuzetan dijalog-majstor, imao je prefinjen sluh za zivi govor ljudi oko sebe, koji je prenosio na scenu. Prevodjenje pozorisnih komada osecao je kao priliku da ispolji svoj skriveni glumacki talenat (za njega prevodilastvo kao da je bilo sinkreticno!), podozreva D. Andric, jer, uspesno prevoditi za scenu a ne za knjigu znaci baviti se introvertovanom glumom.

Bilo je sasvim prirodno da neko ko je s toliko strasti i odricanja sledio svoj profesionalni izbor, ko je bio istorijski svedok osnivanja Udruzenja knjizevnih prevodilaca Srbije i njegov visedecenijski clan (od 1954), bude posebno vezan za svoj stalez, svoje kolege i njihovo dobro, svoju struku i njeno unapredjivanje. Darujuci mu mnoge svoje dane, Sasa Petrovic je u Udruzenju bio (u vise navrata) clan Uprave, zatim sekretar, potpredsednik, predsednik; zastupao je interese staleza u ustanovama kulture, oglasavao se u stampi polemickim napisima o polozaju prevodilastva.

Prica Aleksandra-Sase Petrovica, u svojoj unutrasnjoj skladnoj samodovrsenosti, ispunjava matricu uzornog prevodioca do poslednje pojedinosti. Setan sam sto svoj zivot vidim zaokrugljen, rekao je on, ali sam i radostan sto nisam usamljen, sto su me moje kolege jednoglasno nagradile. A radostan sam i sto cu, zahvaljujuci prirodi naseg posla, njime moci da se bavim doveka. Oni koji se bave poezijom zive malo duze nego ostali svet, ostao je uveren.

I Nikola Bertolino je, u skladu s modelom uzornog prevodioca, vec u mladim danima sa svom bolnom jasnocom bio svestan zivotnog opredeljenja koje ce odabrati (ili koje ce odabrati njega): prevodilac poezije. Prepoznatu ideju uporno je sledio uprkos mnogim zamkama koje mu je sudbina postavljala da ga u tome omete: rodjen u Buenos Airesu (1931), ipak je zivot proveo u ovom podneblju i u ovom jeziku; studije tehnike, sklad s porodicom i izvesnu buducnost napustio je zarad studija francuskog jezika i istorije umetnosti, mada je za to platio surovu cenu samostalnog traganja za hlebom (To je dalo malo sumoran ton njegovom zivotu ali veliku ozbiljnost i odgovornost njegovom radu, kaze R. Konstantinovic); godinama je radio kao sekretar Moderne galerije, i kao zamenik upravnika Muzeja savremene umetnosti, da bi sve ostavio i otisao, prvo, u slobodne umetnike, a potom u izdavastvo (Nolit), kako ne bi ugrozio svoju temeljnu vokaciju; konacno, iako mu je tradicionalisticko kucno obrazovanje kao uzore nudilo Ducica i Nazora, on je, naisavsi na Remboa, shvatio da je moderna poezija polje kojem zeli da se posveti. Tako se, savladavsi sve zamke, preko cetrdeset godina bavio tacno onim sto je odabrao: prevodjenjem poezije, moderne, s ruskog i francuskog jezika.

Uz ruske klasike Ljermontova (Demon, Mciri, 1953, 1969, 1979) i Puskina (Ruslan i Ljudmila, 1954, 1979, 1989; druge poeme), prevodio je s ruskog B. Pasternaka, E. Jevtusenka, S. Jesenjina (u saradnji, Celokupna dela, 1964; jos 6 izdanja), i, u projektu Antologija ruske poezije od Hᦦ do HH veka (u saradnji, 1977), V. Solovjova, I. Anjenskog, F. Sologuba, D. Mereskovskog, K. Baljmonta, Z. Hipius, N. Gumiljova, A. Belog.

No, Nikola Bertolino smatra znacajnijim svoje prevode francuske poezije. U bibliografiji se nalaze Z. Rasin, P. Verlen, L. Aragon, P. Valeri, no, odabrani "zavicajni arhipelag" Nikole Bertolina cine cetiri stozerna pesnika: Viktor Igo (nagrada "Dr Milos Djuric" za Crna sunca, 1973), Sarl Bodler (najdrazi prevodi; Cvece zla, 1971, 1982), Gijom Apoliner (najbolji, po sopstvenoj oceni; Red i pustolovina, 1974; Izabrane pesme, 1982; Alkoholi#Kaligrami, 1995) i Artur Rembo (najznacajniji; Sabrana dela, 1961; Boravak u paklu, 1968; Alhemija reci, 1979, Poezija, 1982, 1986).

Nikola Bertolino nikad nije prevodio umetnicku prozu, ali, kao obrazovan covek sirokog zanimanja, potpisuje impresivnu bibliografiju prevoda iz oblasti humanistike: istorije i sociologije (P. Soni, Civilizacija klasicne Evrope; Z. Godso, Revolucije 1948; S. Moskovisi, Doba gomile), likovnih umetnosti (Istorija slikarstva), teorije i istorije knjizevnosti (M. Nado, Istorija nadrealizma; F. Legran, O znaku i otvorenom delu; I. Bonfoa, Rembo njim samim; Dj. Dorfles, Lucio Fontana; Z. Pule, Igo; L. Goldman, Rasin). Osim toga, baveci se svojim predmetom do krajnjih konsekvenci, Nikola Bertolino je sam napisao veliki broj ogleda o piscima, teorijskih tekstova o prevodjenju poezije, kritika, prikaza, polemickih napisa. Sredisnje mesto u ovoj autorskoj delatnosti predstavlja studija Fenomen Rembo (1991; Nolitova nagrada), bilans Bertolino- vog visedecenijskog opsesivnog bavljenja ovim kontroverznim pesnikom, kog je on i uveo u nasu knjizevnost.

Nikola Bertolino je sebi, kao prevodiocu i tumacu izvrsnih pesnika, nemilosrdno nametao odgovarajuce visoke metodoloske i esteticke zahteve. Spajajuci u sebi erudiciju, duboko promisljanje i nesumnjiv pesnicki dar, svesno zrtvovan sluzenju tudjem daru, Nikola Bertolino je ostvario izraz koji odlikuje mastovita, bogato iznijansirana interpretacija, suptilan odnos prema autoru, kreativnost ekspresije, korektnost i disciplina, obavestenost, virtuoznost u stihu, veliko jezicko bogatstvo, dobar i samostalan ukus, monaska predanost - kako su to formulisali Jugana Stojanovic i Rade Konstantinovic. Briljantnim stihovima slikajuci boje, atmosferu, ritam originala, ne dozvoljavajuci sebi pri tom dopadljive proizvoljnosti nego ostajuci pribran i disciplinovan, rekreirajuci - budjenjem mirisa jednog prohujalog doba - duh i mentalitet tog vremena, prevodilac proslost dovodi u sadasnjost i navodi nas da uocimo sta s njome ima zajednicko, kaze J. Stojanovic; tako svoje prepeve cini imunima na prolaznost.

Svojom verom i svojim postignucima pobijajuci rasireno uverenje da ima pesama koje se nikako ne mogu prevesti, Nikola Bertolino je uticao na citavu jednu generaciju prevodilaca, smatra R. Konstantinovic. Izvor- no odusevljenje, koje se u njegovom radu oseca od samih pocetaka (a koje mozda izlazi iz istinske identifikacije), uz vrlo rafiniran stih, savrseno doradjen zahvaljujuci citanju velikih pesnika naseg jezika, uz vizuelnu kulturu i vizuelnu obdarenost, usmerili su Nikolu Bertolina ka jednom pesnickom arhipelagu (na kojem je odlucio da zadugo ostane) koji je, cini se, odabrao kako zbog medjusobne srodnosti pesnika koji ga cine tako i zbog sopstvene srodnosti s njima; sve njih, misli R. Konstantinovic, povezuje romanticarski dah i duh; to se moze reci ne samo (uz Puskina, Ljermontova) za Igoa, kao najtipicnijeg francuskog romanticarskog pesnika, vec i za potonje pripadnike arhipelaga - na primer, Remboa, koji je, iako u drugom nacinu pisanja, po pogledu na svet, po dozivljaju sveta, u osnovi romanticarski nadahnut, a takav je i Apoliner. Dakle, u delovanju Nikole Bertolina postoji strukturisana prevodilacka ideja, dugorocan plan. Taj plan je omedjio njegov interesni pesnicki arhipelag, ali je porodio i kobnu ceznju za nedostiznim savrsenstvom konacnog oblika prevedenosti jedne pesme, nagoneci ga da se decenijama vraca istim pesnicima i istim pesmama. Posao prevodioca je da se beskrajno, sizifovski priblizava svome uzoru, reci ce sãm Nikola Bertolino, objasnjavajuci svoju odluku da se zadrzi na krugu: Bodler, Igo, Rembo, Apoliner i iskazujuci zaljenje sto je zivot i za to nedovoljan.

U svom strasnom pledoajeu u odbranu prevodjenja poezije, nazivajuci sebe "covekom H¶H veka" (u skladu s tezom R. Konstantinovica o romanticarskom duhu), Nikola Bertolino je, navodeci da veliki broj mislilaca prevodjenje poezije smatra nemogucnim i apsurdnim, izrazio svoje visegodisnje cudjenje sto se toliko insistira na toj nemogucnosti, na dokazivanju neceg sto je ocigledno: da se jedan poetski organizam ne moze preneti u drugi jezicki medijum a da ostane isti; to jeste nemogucno. Neki pesnici reaguju slicno: Dusan Matic je mislio da poeziju treba prevoditi timski (negirajuci individualnost ovog kreativnog cina), a M. Crnjanski kategoricno porice mogucnost prevodjenja ma kojeg velikog pesnika; on se moze tumaciti, prikazati, ali ne i prevesti, kaze on, jer, prevodjenje je uvek travestija. Kriticari cesto omalovazavaju prevode Sekspira, iako on vekovima na toliko razlicitih jezika nadahnjuje nebrojene reditelje i glumce i zanosi publiku. Ovakvo misljenje pre je duboko ukorenjena predrasuda nego vrednosni sud, smatra Nikola Bertolino. Zasto su prevodioci medju tumacima pesnika diskriminisani? Scenskim tumacenjima dozvoljavaju se raznovrsne slobode kao oblik licne kreativnosti, a osobenosti u prevodilackom tumacenju nailaze na zestok psiholoski otpor; prevodu se ne dopustaju nikakve razlike u odnosu na izvornik, od njega se ocekuje da bude identican. Zasto zahtevati istost tamo gde su mogucnosti za varijacije neuporedivo vece? Prevodilac prolazi iste stvaralacke muke kao i glumac, samo su one manje vidljive. Da je Nikola Bertolino jednom prilikom - kada je na ulici, zanesen doterivanjem prevoda pesme koju je znao napamet, upravo bio na tragu resenja jedne Bodlerove tercine - nastradao pod tockovima autobusa, u nekrologu mu ne bi pisalo "Poginuo u zanosu stvaralastva" nego "Nastradao zbog neopreznosti". Prevode japanske i kineske lirike koje je Crnjanski radio s prevoda, imajuci, kako sam kaze, ne filoloske vec idejne i umetnicke pretenzije, danas citamo kao vredna dela samog Crnjanskog, deo njegovog pesnickog opusa. Zasto trazimo da prevedena pesma bude identicna originalu? Kolja Micevic je, prevodeci pre dvadeset godina jedan Vijonov katren u 100 varijanti, dubokomisleno pokazao koliko oblika moze da ima jedna pesnicka ideja; u svakoj varijanti bio je po jedan Vijonov gen, koji je dao nov organizam tkivu drugog jezika.

Gorljivo braneci dostojanstvo svog opredeljenja, Nikola Bertolino veruje da je upravo prevodjenje poezije umetnicka delatnost buducnosti, jer, zahvaljujuci svojoj prirodi, ima vece mogucnosti od umetnickih interpretacija druge vrste (scenskih, glumackih, muzickih). Ono je umetnost buducnosti upravo zbog spoja dva ziva organizma: originala, koji je ostao fiksiran u svom jeziku, i drugog jezika, u kojem prvi moze da se ostvaruje na nebrojeno mnogo nacina. U tom uverenju lezi koren njegovih uporno ponavljanih nastojanja da se prevod iste pesme stalnim popravljanjem sto vise priblizi zeljenom idealu. "'Umetnicko", koje pominje Crnjanski, za ovo mi je opravdanje", kaze on, "a istovremeno i molba za oprostaj sto sam se uopste i upustao u prevodjenje poezije."

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1997 - Sva prava zadrzana]